Александар Павић

Питања за Цркву у смутно доба

Недавно је на странама „Печата“ један од епископа СПЦ најавио подробније одговоре на питања која муче део верника, у вези ситуације око умировљеног епископа Артемија. То би сигурно било добро и важно, јер православна, а и шира јавност једноставно досад нису имале довољно транспарентан увид у ову онеспокојавајућу ситуацију. А још кад архијереји, попут епископа Григорија, објављују на насловним страницама штампе како  по том питању чак ни „раскол није немогућ“, онда ствар постаје акутна. У међувремену се у нашој средини десило још много тога што се непосредно тицало и тиче и Цркве и њене улоге на данашњој узаврелој друштвеној сцени, што, ако остане недовољно расветљено, такође има потенцијал да унесе додатни немир. Док број питања расте, поменимо нека која су актуелна.

1. Приликом беседе на свом устоличењу у Пећкој патријаршији, Његова светост патријарх српски гг. Иринеј се, када је реч о Косову и Метохији, обратио „моћним факторима света у чијим рукама је судбина Косова и Метохије“, упућујући „вапајни апел“ „да не огреше своју душу доношењем решења по питању статуса ове српске Јужне покрајине, којим би српски народ био лишен вековног права на своју постојбину“. Не одударају ли ове речи од јасног одређивања блаженопочившег патријарха Павла из 2005. године, да би „чин отимања КиМ од Србије ма колико био прикривен имао суштински карактер окупације“? Не могу ли се речи садашњег патријарха схватити као латентно легитимисање права „моћних фактора света“ да нас „лише нашег вековног права на своју постојбину“? Ако је чак, у тренутку слабости, државна власт можда (и то само можда) приморана да апелује на светске моћнике да буду нешто „нежнији у свом силовању и отимачини“, не би ли црквена јерархија ипак требало да се ограничи на „вапајни апел“ Свевишњем – а да светским моћницима једноставно саопшти истину да је оно што раде безакоње и „окупација“? Држава је сигурно дужна да употребљава дипломатски речник како би отупила оштрицу непријатељског напада или притиска, али није ли Црква позвана да сведочи Истину, колико год она деловала поражавајуће, узнемирујуће или, чак, шокантно? И неће ли неко тумачити овакво обраћање као знак да би се можда, не дај Боже, и сам врх Цркве повиновао, евентуално, још неповољнијој одлуци земаљских „моћника“ којима се обраћа, с обзиром на то да их је, апеловањем да нас „не лише наших права“, већ додатно легитимисао као „крајње инстанце“ у одлучивању о будућности Јужне српске покрајине?

2. Зашто се молебани сада заказују после „свршеног чина“, а не пре? Прво смо имали молебан за повољан исход Саветодавног мишљења Међународног суда правде о једностраном проглашењу независности Косова и Метохије. Читање пресуде је заказано за 22.7.2010. године у 15 часова, док је молебан за њен повољан исход заказан за два сата касније, то јест за 17 часова истог дана. Јасно је сада свима, што су објавила и средства јавног информисања, да је власт у Србији унапред била обавештена о неповољном исходу. Можда је тада у врху Цркве процењено да би било не само узалудно већ и деградирајуће, да се Црква јавно моли за нешто за шта се већ зна да се неће остварити. Но – шта смо добили тиме што је молебан одржан после готове чињенице, осим, опет, деградирања молитве друге врсте? И овде је више него очигледно да је политика умешала прсте у чисто црквену ствар, да су политички обзири утицали на време одржавања молитве, чак и по цену њеног обесмишљавања. Како се таква политизација самог црквено-литургијског живота може оправдати?

Други, сличан пример пост фацто молебана био је Молебан против хомосексуализма, дроге и других облика страсти и зависности, заказан за 10.10.2010. године у 18 часова, то јест целих 8 сати после заказаног почетка тзв. „Параде поноса“ кроз центар седишта Архиепископије београдско-карловачке. Не би ли био сврсисходнији молебан заказан на бар један дан пре најављене „параде“, на којем би се верници у миру могли помолити и за то да власти и учесници одустану од „победоносног“ манифестовања сопствене огреховљености, да им Бог скине копрену са очију и окрене их ка покајању? Не би ли такво заказивање било више на спасење организатора поменуте „параде“? Што је још горе, чак је и тај пост фацто молебан отказан, без званичног образложења

3. На ово последње се надовезује и следеће питање: није ли било природно очекивати да надлежни архијереј, тј. сам патријарх српски, буде предводник своје пастве у недељу, 10. октобра – и не би ли управо то његово присуство и тај чин спречили све непожељно што се тог дана одвијало – и „Параду срама“ и насилну реакцију коју је она изазвала? Оправдано је претпоставити да би се добар део оних који је изашао на последњи испраћај патријарха Павла на сличан начин одазвао и позиву новог патријарха да мирно и достојанствено, баш као тог сунчаног новембарског дана пре нешто мање од годину дана, овенча улице главног града својим присуством – овог пута, исто толико мирно, али и одлучно, спречавајући га да се, бар накратко, оскрнави? Ауторово лично искуство са улице, о чему је новинар Миодраг Зарковић у прошлом броју „Печата“ детаљно писао, када су један свештеник, један крст и педесетак верника успели да, скоро у тренутку, мирно раздвоје сукобљене полицајце и наводне хулигане близу цркве Св. Марка, даје за право не само претпоставци да је тако могло да буде, већ и тврдњи да је тако нешто вредело покушати. Мирну масу од неколико десетина хиљада људи предвођену патријархом и крстом, никакви кордони полиције не би зауставили, а њено мирно препречавање маршруте „Параде срама“ би на миран, одлучан начин одбранило град од нанете духовне срамоте, али и „парадере“ од додатне омразе коју су после параде, а поготово после, нпр. изјава о „осећању задовољства“ или „скидању невиности“ престоном граду, додатно на себе навукли. Не би ли, овим чином, не само Црква у целини, већ и целокупно друштво, били на добитку, стање би било далеко мање напето, а једина бука би долазила од једне изразите мањине која је у овом тренутку узурпирала глас већине у земљи?

4. Зашто је Свети синод чекао до само два дана пре најављене „параде“ да о њој заузме став? Није ли природније време за званичну реакцију било одмах после објаве датума одржавања „параде“? Не би ли то јасно ставило до знања, на првом месту државним органима, какав је став већинске јавности у земљи – која се у размери од преко 90% изјашњава да припада некој од верских заједница, међу којима, опет, у огромној већини СПЦ? И не би ли већ то утицало на то да „парада“ уопште не буде одржана, или да се бар нађе неко прикладније место, где цео град не би био стављен у опсадно стање, где би то камере могле да сниме за све оне који то желе да гледају, а да се не натура на нос већини која то не жели? Да је могуће произвести управо такво „прилагођавање“ државних органа речито говори пример из Новог Пазара, где је истог дана отказана процесија „Срби за Нови Пазар“. Не чини ли се да добар део заслуге за такав исход припада муслиманским верским званичницима који су, слагали се ми са њима или не, далеко јаснији у истицању својих „црвених линија“, и чињенице да свако њихово прелажење може произвести врло енергичну реакцију?

5. Што се тиче самог оглашавања Синода по овом питању, две ствари упадају у око. Прво, што се подједнак простор даје противљењу „паради" и онима који прете да јој се насилно супротставе. Није ли то ипак својеврсна релативизација проблема? С једне стране смо имали покушај да се содомски грех парадира као нешто што је не само нормално (тј. урођено и непромењиво, што не одговара ни једном озбиљном научном истраживању, а о црквеном предању да и не говоримо) већ и равноправно са оним што би Црква дефинисала као „правоживље", дакле покушај духовног насиља, а с друге стране немуште претње физичким насиљем у циљу спречавања овог првог. Ако нам Јеванђеља налажу да се не плашимо оних који могу наудити телу, већ оних који могу уништити душу, да ли je погрешно ове речи протумачити у смислу да је акт духовног насиља далеко озбиљнији од најава физичког супротстављања истом? Друго, шта је тачно значење констатације на крају саопштења Синода, да је читаво питање „Параде поноса" за Цркву у суштини „ирелевантно"? Да ли то значи да Црква треба само да „говори а не твори" док се верној пастви прети духовним насиљем? Још прецизније - да ли то значи да верници не треба ни на који начин, осим чисто молитвено, да се супротставе покушају да се њихов град претвори у микрокозму Содоме и Гоморе? Нисмо ли позвани да урадимо све што је у нашој моћи да то спречимо? И, опет, не би ли масовни, пасивни али одлучни отпор, у истинском хришћанском (а и гандијевском) стилу, на најбољи начин обликовао реакцију према духовној претњи?

6. Долазећи на тему оних који су, на свој начин, покушали поменуту „параду" да спрече, не би ли, уз све осуде физичког насиља, Црква ипак требало да јавно и гласно тражи милост и помиловање за све оне, а поготово младе људе, малолетнике, који су изашли на улицу да се супротставе одржавању „параде срама", а који нису ухваћени у извршавању неповезаних кривичних дела попут пљачке? Нису ли ти млади људи, у недостатку делатног примера и вођства, једноставно узели правду у своје руке онако како су најбоље знали и умели, ма шта год други мислили о томе? И није ли, опет, наведени пример њиховог повиновања свештеном лицу и крсту усред најжешћег окршаја са полицијом показао да су они и те како били вољни да се поведу једним другим примером и ауторитетом - само да им је тај пример и ауторитет уживо и понуђен? Нису ли се они бар показали „врућим", што је, ако се водимо речима из „Откровења", неупоредиво боље од тога да су остали „млаки"? Не би ли Црква требало да устане у њихову заштиту, ако ништа друго као заблуделих овчица, и да спречи даљу сатанизацију тих младих људи, које је власт безобзирно препустила улици и потпуном друштвеном безнађу, да би их сада додатно дехуманизовала уопштавајућим епитетом „хулигана“?

7. С друге стране, да ли врх Цркве сматра да су сви чланови садашње власти, који су одговорни за организацију поменуте „параде срама" и даље достојни примања њених Светих тајни, да се они и даље могу сматрати равноправним верницима? Није ли за њих једина тренутна могућа мера то да буду искључени из Цркве до покајања? Јер, није јасно како они могу да се и даље несметано мешају са остатком пастве која верује у реалност Светих списа, у реалност Содоме и Гоморе, у реалност казне за неокајане грехе.

8. Ако би у будућности и у Београд био увезен „добри обичај" из Амстердама, којег је  очигледно  рекламирао „уважени гост" Франк ван Дален, који је ходао у првом реду „параде" (иначе, снимљен на више насловних страна дневних новина одмах испод натписа „Смрт држави") поред Министра за људска и мањинска права (који је, иначе, био унапред обавештен о његовом присуству и његовим карактеристикама) да малолетници од 12-16 година такође могу да учествују у „парадама поноса", да би их касније дотични „угледник" користио за своју „самопослугу" - да ли бар тада верници,па чак и они који сматрају да то нису, имају право на чак и насилну реакцију да би тако нешто, тј. потенцијално злостављање деце, спречили - или би и то било понашање које би наишло на „осуду", а Ван Даленови промотори названи нашом „заблуделом браћом"?

9. Најзад, да ли ће неко сносити последице, тј. да ли ће врх Цркве позвати на одговорност неког из садашње власти што је једном броју верника у недељу 10.10. било ускраћено право да присуствују Светој литургији у Вазнесењској цркви, одакле, иначе, полази Спасовданска литија, само да би „парадери" што спокојније могли да продефилују поред њене порте, при том чак осећајући и ту слободу да упућују скарадне знаке монахињама које су стајале са друге стране ограде? И, да ли то значи да ће став врха Цркве и убудуће бити да ће слични „парадери" имати предност над верним народом, прече право присуства код одређених светиња од верника Цркве?

Сигурно је да се овим не исцрпљују сва питања која су тренутно актуелна, али су и она довољна као пресек унутрашњих недоумица код бар једног дела верног народа, а и шире јавности. Стога би било добро да на оваква и слична питања почну да долазе бар неки одговори. Јер, неупоредиво боље би било да се све недоумице, па и отворена неслагања изнесу на површину и добро претресу, него да мрак мистификације или недовољне информисаности послуже недобронамернима као средство за додатно заоштравање разлика, које можда и не би биле толико велике када би биле адекватно „проветрене" и изнесене на светлост дана. Више него икад у последње време, унутар Цркве је потребна „јавна расправа" о многим, па и о оваквим питањима. Без обзира на тврдње многих историјски наивних, Црква је ипак стуб друштва и државе. Онима којима је за то потребна спољна потврда, добили су је ових дана у речима немачке канцеларке која је, констатујући крах „мултикултурализма", приметила и то да су немачке вредности „ипак хришћанске". Ако је то нешто што очигледно мора да се каже и у „напредној" Немачкој, колико то више важи за нас у Србији, где би управо делатна, жива Црква могла, као у вековима турског ропства, које нам се чак и данас у препакованом издању поново нуди, да буде у стању да бар делимично попуни вакуум очигледног одсуства државе. То јест, државе која би се могла сматрати српском.

Извор: „Печат“ бр. 137, 22.октобар 2010.

Приређивач: „Борба за веру“