Владимир Димитријевић

 ЖРТВА И ГОМИЛА

По Жирару, Еванђеље демитологизује право гомиле да нађе и закоље жртвеног јарца. Оно причу о насиљу над жртвом прича из перспективе жртве. Бог је на страни Жртве, а не на страни самопроглашених „праведника“ сабраних у руљу гонитеља. Еванђеље је „субверзивно“ јер демистификује друштвени механизам прогона невиних проглашених за кривде: „Лишене хране која их засићује, установе засноване на оваквим механизмима руше се, једна за другом, свуда око нас. Знали ми то или не, Еванђеља су одговорна за ово“, каже Жирар. Старозаветни пророци су први указали на то да истина није на страни гомиле, него на страни гоњених, смртних, протераних и напуштених. Од Христовог распећа, све невине жртве постају христолике.

Како делује механизам тражења и клања жртвеног јарца, описивано је много пута. Но, вреди се подсећати. Један од најоклеветанијих, а најчаснијих, прогоњеника у историји Запада био је фратар Ђироламо Саванарола. На примеру његове епохе (ренесансе) и његовог страдања покушаћемо да покажемо како дејствује механизам који је Жирар описао.

Саванарола и ренесанса

Ренесанса је била побуна човека против окова хришћанског морала, већ прилично изопаченог под дејством римокатоличког ригоризма и прелесних духовних стања. Ова побуна је човека сместила у средиште универзума, и са хоризонта културе уклонила сваку представу о Богу Који је Љубав. Ренесанси је узор била антика; а то је значило репаганизацију. Процват науке и уметности био је повезан са бујањем разврата и нечувеним насиљем. Велики руски научник, Лосев, у својој "Философији ренесансе", каже: "Свештеници су држали месаре, коцкарнице, кафане и јавне куће, тако да су не једном издавани декрети који су свештеницима забрањивали да "за новац продају проститутке", али узалуд: "Часне сестре читају "Декамерон" и предају се оргијама, а у прљавим подрумима налазе се дечји скелети као последице тих оргија. Тадашњи писци пореде самостане или са разбојничким пећинама, или са јавним кућама/.../ У црквама пијанче и пирују, пред чудотворним иконама остављају представе полних органа, који су "излечени"/.../ Папа Александар VI и његов син Чезаре Борџија на своје ноћне оргије сабирају по 50 куртизана. У Ферари херцог Алфонс усред белог дана го шета улицом. У Милану се херцог Галеацо Сфорца за трпезом наслађује сценама содомије. У Италији те епохе нема никакве разлике између часних жена и куртизана, као ни између законитих и незаконитих жена. Незакониту децу имају сви: хуманисти, духовна лица, папе, кнежеви. Пођо Брачолини је имао гомилу ванбрачне деце, а Николо д'Есте - око 300.

Папа Александар VI, као кардинал, имао је четворо незаконите деце од Римљанке Ваноце, а годину дана пред узлазак на папски престо, као шездесетогодишњак, ступио је у везу са 17-годишњом Ћулијом Фарнезе, од које је ускоро добио кћи Лауру, а своју већ постарију Ваноцу удао је за Карла Каналеа, научника из Мантове. Незакониту децу је имао и папа Пије II, и Иноћенције VIII, и Јулије II, и Павао III; сви су они папе - хуманисти, и покровитељи ренесансних уметности/.../ У Ватикану су, за време Леа X, изводили непристојне комедије Тискоа, Ариоста и кардинала Бибијенија, при чему је кулисе сликао Рафаело; пре представе, папа је стајао на улазу у салу и сви гости су му прилазили за благослов. Уметници нашироко сликају Леду, Ганимеда, Пријапа, баханалије, такмичећи се у отворености и непристојности, при чему те слике у храмовима бивају изложене скупа са сликама Христа и апостола".

У Риму је 1490. било 6800 проститутки, а у Венецији 1509. године 11000. При папи Пију V било је покушаја борбе против проституције, али су је некад гледали и благонаклоно, с обзиром да се сматрало да је женска проституција један од лекова против хомосексуализма, који се страшно ширио по Италији оног доба.

Разврат је са собом повлачио и све могуће суровости и насиља. Сигизмундо Малатеста (1432-1467), тиранин Риминија, по опису Енеја Силвије био је овакав: "Сигизмундо Малатеста је у свом неуздржаном разврату био такав да је силовао своје кћери и зета... У његовим очима брак никад није био светиња. Скрнавио је часне сестре, силовао Јеврејке, а што се тиче дечака и девојчица који нису пристајали на његове предлоге или их је убијао или најсуровије мучио. Био је у вези с неким удатим женама, чијој је деци кумовао на крштењу, и чије је мужеве побио. У суровости је превазишао све варваре. Својим крвавим рукама ужасно је мучио и криве и невине. Кињио је сиротињу, богатима отимао имовину, није штедео ни сирочад, ни удовице, речју, у време његове власти нико није био сигуран у своју безбедност. Од две жене којима је био жењен пре зближења са Изотом, једну је заклао, а другу отровао". Једном је чак покушао да напаствује свог сина Роберта, који се одбранио ножем. Ћерку је силовао, и она је остала с њим у другом стању. Одлучен од римокатоличке заједнице, он на то није обраћао никакву пажњу. Уосталом, за папу Александра VI Борџију причало се да има инцестуозну везу са ћерком Лукрецијом, као и њен брат, Чезаре, један од најкрвавијих злочинаца у историји, који је Макијавелију био узор владаоца, а Ничеу лик човека који је прешао "с оне стране добра и зла". Чезаре је убијао редом - преко стотину људи је, својом руком, избацио у реку кроз прозор собе у кули у којој је обедовао. За трпезом је отровао свог рођака Ђованија Борџију, кардинала. Убио је Алфонса Арагонског, трећег мужа Лукрецијиног. Сваке ноћи у Риму је убијано по 4-5 људи, углавном свештених лица, и сви су знали да то чини Чезаре. Александар VI и Чезаре су отровали тројицу кардинала да би узели њихово имање.

Сви ови поступци имали су корена у лажној духовности. Савремени руски публицисти, Алексејев и Григорјев, истичу духовно-морални релативизам ренесансе као основу оваквих дела: "Средњовековље је полазило од ауторитета Библије, ренесанса - од ауторитета човековог, и зато се свака пројава његовог духа сматрала изражавањем истине. Одатле је проистицала идеја релативности и истозначности свих извора - античких, црквених, оријенталних. Епоха ренесансе је одбацивање догмата, потпуна слобода мишљења, наслађивање самим процесом супротстављања разних ставова". У то доба, Бог је схватан као безлично пантеистичко свејединство, а човек као једина личност у космосу. Буђење занимања за антички и јеврејски окултизам, алхемију и магију, било је повезано са човекобоштвом. Било је то и доба демономаније, невиђеног лова на јеретике, писања "маља против вештица" инквизиторског приручника Спренгера и Инститориса. Пишући о једном од ренесансних великана, Шекспиру, Лосев указује на трагични безизлаз ренесансе: "Сваки титан хоће да завлада целокупним постојањем. Али у тој намери он налеће на друге титане, од којих сваки жели да влада над свиме. А како су сви титани, уопштено говорећи, равни по снази, онда свако може да убије оног другог. Ето због чега је гомила лешева, како се завршава свака Шекспирова трагедија, ужасни символ потпуног безизлаза и пропасти титанске естетике ренесансе".

Веома је занимљиво да сви безбожници (маскирани у "хуманисте") величају ренесансу као узор људског самопотврђивања и узнесености. Дивили су јој се и Ниче и Маркс и Енгелс; диве јој се и данас. Сви помињу Да Винчија и Микеланђела, али заборављају морално стање у доба њиховог стваралаштва. Оне који ренесансу доживљавају другачије називају фанатицима. Људе који су духом и моралом светлели у овом огавном добу проглашавају мрачњацима. Најоклеветанији "реакционар" ренесансе свакако је угледни монах из Фиренце, умни, учени и часни Ђироламо Савонарола.

Савонарола (1452-1498) се родио у Ферари, а замонашио код доминиканаца у Болоњи, где је живео око седам година. Ту је искушенике поучавао философији и теологији. У његове дане, на папском престолу били су корумпирани развратници Сикст IV и Иноћенције VIII. Савонарола је прешао у фирентински самостан Св. Марка, где је наставио да се бави учењем и радом са искушеницима.

У Фиренци је много патио због духовног стања оновремене Италије, али је и почео да проповеда против свеопштег разврата међу свештенством и народом. Познати изучавалац ове епохе, Вилари, о њему каже: "Он је желео све оно идеално у хришћанском смислу те речи, упорно тврдећи савременицима да без врлине, без самоодрицања, без моралне узвишености појединац и друштво иду у пропаст. Окружен научницима, философима, песницима и уметницима, међу којима је било много његових ватрених присталица, он уопште није био непријатељ италијанске ренесансе. Али он је само јасно видео, осећао, шта недостаје том покрету, и шта ће ту епоху довести до пропасти. Вери у врлину, коју освештава религија и која освештава људску слободу, посветио је сав свој живот и за њу је умро. У италијанској ренесанси, чији је он суштински припадник, Савонарола је фигура херојска окружена ореолом мучеништва".

Године 1491. Савонарола је изабран за старешину самостана и почео је да проповеда у саборном храму Фиренце. Долази у сукоб са Лоренцом Медичијем, чији је режим био пример корупције и насиља (уз, наравно, покровитељство уметности и философији.) Савонарола је нападао тиранију, пљачкање сиротиње, разврат и скепсу образованих. Медичи је покушавао да га умири, долазио на његове мисе, давао прилоге, али Савонарола није пристајао на компромис. Када је требало да умре, Медичи се много мучио и преклињао Савонаролу да га исповеди и да му опроштај грехова. Монах је поставио три услова: уздање у милост Божју, исправљање недела и враћање Фиренци слободе. На трећи захтев, Медичи је узнегодовао, а Савонарола је отишао, одбивши да прими тиранинову исповест. Лоренцо је умро у тешким мукама, 8. априла 1492. Његов син Пјеро је био леп и суров, и није имао намеру да мења тип владавине. Савонарола је наставио да грми против насиља и разврата. Ускоро постаје настојатељ свих самостана доминиканаца у тосканској области, и одмах креће у борбу за исправљање духовног и моралног стања монаштва. Савонарола обнавља завет монашког сиромаштва и бори се против раскоши; у исти мах, подиже школе у којима се изучава сликарство, архитектура и скулптура. Монаси упознају теологију и философију, али, пре свега, Свето Писмо, ради чијег изучавања треба да знају јеврејски и грчки. Успесима ревносног монаха дивио се чак и Пико дела Мирандола.

Борба с Медичијима се наставља. Тирнији Пјеровој Савонарола прориче скори крај. И заиста, 1494, он пада с власти и бежи у Рим, претећи да ће се осветити свим својим непријатељима. Одушевљени суграђани бирају Ђиролама за свог челника, и он граду враћа самоуправу. Спроводи реформу судства, дарује општу амнестију. Помаже сиротињи и бори се против лихварских камата. Све то чини без икаквих насиља, надахњујући људе само својим моралним примером.

У његовом самостану фратара има већ 300 (било их је 50). Многи племићи одлазе у монаштво. Банкари и трговци враћају своје неправедно стечено богатство; свуда се даје милостиња и чине добра дела. Уместо карневала, уочи Великог поста приређују се религиозне свечаности и спаљују непристојне књиге и слике. Савонаролу поштују и Марсело Фићино и Ботичели, а Микеланђело слуша све његове проповеди, до смрти велича његов спомен. Да библиотека Медичија не би била разграбљена и однета у иностранство, "мрачни" монах је откупљује и отвара за општу употребу.

Међутим, богаташи који нису желели народну власт у Фиренци, као и Пјеро Медичи, мрзе Савонаролу и желе да се с њим обрачунају. На папском престолу налази се убица и развратник Александар VI Борџија, који нуди Ђироламу кардиналску капу под условом да престане с проповедима. Храбри монах не жели да ућути, и беседи: "Бежите од Рима и окрените се покајању!"

Папа му ово није опростио: осуђује га као јеретика. Фирентинци одбијају да у то верују, али Борџија анатемом прети целој Фиренци. Долази до великих немира, Савонарола и његови блиски сарадници бивају ухапшени, а затим осуђени на смрт. Пред последње примање хостије, Савонарола понавља да умире као правоверник. Био је обешен, а затим спаљен 23. маја 1498. Имао је 45 година. Лосев каже: "Погибија Савонароле није била резултат борбе хуманизма против мрачњачке ортодоксије, него исход борбе огавног разврата и злочинаштва највиших нивоа црквене и државне власти против часног, демократски настројеног и хуманистички просвећеног обичног човека".

Дакле, то је механизам: номинални „хришћани“, на челу с папом – убицом и развратником, успевају да убију искреног хришћанина, Саванаролу, и то по изговором одбране „правоверја“ од „јереси“. Да је Саванарола пристао на компромис, постао би угледни кардинал, и све би функционисало по устаљеним механизмима. Али, он то није хтео – САМ ПРОТИВ СВИХ, ЖРТВОВАО СЕ И ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ГА ГОНИЛИ, дајући им пример ДОСЛЕДНОСТИ.

Наравно, било је оваквих случајева и у историји Цркве Христове. Један од најпотреснијих је случај свештеномученика Арсенија (Мацијевича). Рођен у свештеничкој породици 1697, он се замонашио 1716, када је и завршио Духовну академију. Био је угледан мисионар и проповедник, учествујући у експедицијама које су откривале далеки Север Русије. Био је митрополит сибирски и члан Светог Синода Руске Цркве. Године 1763. на њега се обрушио гнев царице Катарине II: наиме, митрополит Арсеније се оштро успротивио одузимању црквене имовине (нарочито манстирске) који је Катарина предузела. Одмах га уклањају с катедре, а 1767. га лишавају чак и монашког чина. Умро је заточен у Равелској тврђави као Андреј Враљ 1772.

Катарина Велика је била царица која је пред народом, зарад пропаганде глумила побожност, а у личном животу и државној политици ослањала се на масонски деизам француских енциклопедиста, с којима се и дописивала. Себе је доживљавала као главу Руске Цркве, и била спремна да се обрачуна са сваким ко би се њеној црквеној политици супротставио. Зато је тако ударила митрополита Арсенија. Њен савременик, кнез Шчербатов, писао је: „Има ли она вере у Закон Божји? Не! Закон хришћански (мада се прави да је побожна) ни у шта не рачуна.“ То је доказивала и постављањем на чело Синода или протестанствујућих (какав је био Иван Иванович Мелисино, који је тражио укидање чудотворних икона и моштију) или правих безбожника (П. Чебишов је говорио саговорницима да Бога нема!)

Митрополит Арсеније се, у суштини, борио против Катарининог настојања да, одузимањем имовине манастирима, укине и само монаштво: „Да нас Бог сачува од таквог случаја ... да одступимо од наше древне Апостолске Цркве“. Она је његово противљење схватила као увреду свог царског достојанства: митрополит је ухапшен на Лазареву суботу, и то тако журно да му нису дали да целива иконе у храму у који је пошао да служи. Од 1771. митрополит Арсеније био је малтене жив погребен: зазидали су га у подземној ћелији, оставивши само прозоре за додавање хране. Скоро да нико није знао како се заточеник зове. Ни свештеник који га је последњи пут причестио није му знао име. Кажу да су на зиду његове ћелије после смрти исповедникове нашли стихове псалма: „Благо мени јер си ме смирио (Господе)“.

Најстрашније је, међутим, што је царица Катарина приморала епископе да владику склоне с катедре и рашчине га, па чак и лише монаштва. Нико се није усудио да брани невинога!

Осим, наравно, Великог Архијереја са Голготе, Господа Исуса Христа. Он је Свога слугу прославио, и Свештеномученик Арсеније је данас у календару Цркве Христове. Његове уплашене сабраће више се нико не сећа.

Жртва је опет просијала изнад мноштва неспремног да сведочи Истину.