header image
Виртуелно духовништво или личносни однос? Штампај Е-пошта
петак, 29 октобар 2010

Срећа, то значи бити у личносном односу са неким и претпоставља сусрет, а до сусрета једино може доћи кроз подвиг

          Уз дужно поштовање према господину Александру Арсенину као човеку који је увек улагао велики труд да расветли нус-појаве приликом употребе савремених информационих технологија и упути људе у правилно владање истима као средством које може да користи насупрот падању под њихову власт, осећамо сада обавезу да реагујемо једним критичким освртом на један мањи део његовог текста “Осврт на духовни рад оца Гаврила на интернету“ који је објављен пре три дана на интернету. (http://www.dverisrpske.com/tekst/1873717)

Поред врло корисног осврта на рад овог духовног оца преко интернета и употребе интернета од стране Православне Цркве на спасењу многих, на проповеди Речи Божје и помоћи коју Истинита Реч и овим путем може да постигне и помогне младим душама које лутају у мраку незнања и потрази за вечним смислом, и да предупреди нечије губљење у том мраку, нашло се, нажалост, и неколико тврдњи које су нам улиле неповерење као лаику Цркве Божје.

Једна од тих је ново-стара заблуда, која чини окосницу савремене епидемије тврдњи сличних овој на којој је базирана апологија свекорисног искоришћења интернета, али и савремено поимање вере уопште, која гласи: НИЈЕ БИТАН НАЧИН, БИТАН ЈЕ САДРЖАЈ.

То није тачно. Битно је и једно и друго! Једно без другог није вредно у свој својој целости, већ остаје делимично, а свака делимичност неке апсолутности је лоша (сама суштина нпр. јереси се управо и огледа у вештачком оцеловљењу и апсолутизацији делимичне истине, дела истине одвојеног од целе истине - чега је резултат - лаж). А када се каже да „није битан начин“ онда се, скоро по правилу, подвуче и нека неправилност „у садржају за којег није био битан начин“.

Овде нећемо говорити о томе да не може бити користан савет нпр. као на сајту "Светосавље", где свештеници одговарају на разна питања, па то стоји доступно свима да се види у текстуалном виду, или снимци говора духовника на разне теме итд. Не оспоравамо ни проповедање истина православне вере и јеванђеља преко свих средстава информисања, чак ни то да ће некоме користити начин ступања у контакт са овим или неким другим духовником преко интернета нпр. путем email-a, што је идентично писању писама – напротив, све је то данас не само пожељно и потребно него и неопходно... Али, али, али... личан однос и са Богом и са другим човеком се остварује само и једино личносно, у свој својој пуноти  присуства целог човека, а не савремено-манихејски присутног у електронском виду. Из речи: подразумева се да то није и једини начин на који комуницирамо са духовником већ случај када нисмо у могућности да користимо лични контакт“-  јасно се види да је и г. Арсенину овакав став близак.

Зашто ово напомињемо? Па, ако то није тако онда на Литургији можемо присуствовати и преко ТВ преноса (то можда неки "теолози" данас сматрају и могућим, иако то није могуће), или можемо бити члан заједнице преко "фејса", или човек може испунити све своје породичне обавезе преко „скајпа“, и тако даље. Да ли је то тако!? Није! Зашто? Па зато што је то нешто виртуелно, а виртуелно је непотпуно. Па, ако је и присутно — није нужно за саборност, а са почетка његовог текста се види и осврт на последице те непотпуности: Некако се временом стиче осећај да је са друге стране рачунар. Тако нема обзира према осећањима, та “хладноћа” и удаљеност нас држи на безбедном растојању и све је могуће, нема последица. Када постане непријатно, искључимо се и проблем је решен. Да, интернет мења навике и односе међу људима... да би врло брзо, ниже у тексту, једноставно прешао на тврдњу дијаметрално супротну од претходне: како није битан начин преноса информација већ намера и садржај. Али, баш оваквим начином, уколико он није само средство — не већег ранга од дневних новина или писаних писама, однос према Речи Божјој, ако није уцеловљен потпуним начином (свете тајне и живот с подвигом задобијања благодати) полако почео да прераста у циљ духовне лењости са маском духовне активности. Не мора да буде тако, али природа овакве технологије као и технологије уопште је таква да се у пракси њено дејство показивало скоро увек таквим. Ево примера из живота. Прошле године у јеку афере око сече платана на булевару Краља Александра, на „фејсу“ је „окупљена“ група људи који протестују против сече тог лепог и наводно болесног дрвећа. И било је преко 15000 оних људи који су се протесту „активно“ придружили на тај виртуелни начин. Но, шта се десило када је протест заказан и у стварности. Ништа! Свих 15000 људи је и ту реалну намеру „виртуелно“ подржало, али на прави булевар Краља Александра је дошло једва 10 људи. Толико о саборности заказаној на „фејсу“! Јер, пре само 10 година, када није било „фејса“, и „нета“, људи су из жеље да учествују и осете се на тај начин живима и борцима за заједницу излазили из разних разлога на улицу да тако саборно искажу свој став у најмању руку, али и да осете заједништво и присуство других, браће и сестара, живих и целих људи, са којима деле исти став. Данас је управо из „виртуелних“ разлога остварење човека у стварности мање могуће (могуће је, али је мање воље за тиме — и стога се то ни не дешава, и пред том евиденцијом стварности не треба да затварамо очи), а ако је тако, онда целокупно друштво, па и они људи који у њему чине просвећени лаос Божји, имају мање шансе да остану личности које учествују у стварности.

Добар садржај не може бити ваљано пренет без потпуног и доброг начина. Може бити пренесена информација („податак“) о садржају, али без доживљаја, без целог, потпуног и потребног доживљаја! Ово последње могуће је само добрим начином. Информације и информативност, па ако хоћете и информатичност могу да користе, али нису ни најмање тако "целосне" и "вредносно-носне" каквим их уважени г. Арсенин (или свештеник из Бачке чије су тврдње у тексту наведене) представља у делу текста када релативизује и имплицитно или експлицитно спушта доживљај духовника на ниво chat-а с духовником или контакта преко „скајпа“, иако то не ради у целом тексту-поговору, напротив! – Што нас и збуњује!

Т. С. Елиот је још за свога временовања мудро приметио: „МУДРОСТ СМО ПРЕТОЧИЛИ У ЗНАЊЕ, А ЗНАЊЕ ИЗГУБИЛИ У ИНФОРМАЦИЈАМА.

Наравно, ми и претпостављамо да г. Арсенин има у виду „неопходност Добра за добрим и потпуним начином“, но, он, у тексту о ком је овде реч, контакт са духовником преко интернета (у овом случају преко facebook-а) после тога да је потребно и неопходно данас узимати га у обзир и радити и на њему, покушава представити као скоро савршен и понекад пресудан учествовању и саборовању, избављању и избављењу, те коначно — спасавању и спасењу?! У ери интернета и високих технологија ми смо само принуђени да их користимо како бисмо конкурисали „тамној страни“ на том пољу, но, то не значи да нас је нашла благодат Божја што је до те технологије и дошло. Технологија, па и најплеменитије употребљена прави дистанцу, све већу што је виша, између личносног доживљаја људи међусобно, али пре свега стоји између човека и Бога раздвајајући их — пре него спајајући — укида непосредност доживљаја. Није тачно ни то да су различите технологије, па ни технике, потпуно једнаке у начину на који ће неко доживети чак и огољену информацију. Баш је једном давно бивши епископ захумско-херцеговачки Атанасије на једном изврсном предавању говорећи о човековој пажњи направио разлику између тога када нешто гледате или само слушате, или читате. Пажња се, како се дало разумети из његовог излагања, пре свега темељи на слушању, било мисленом (при читању), било аудитивно при слушању звука, слика омета ту пажњу, но реална „слика“ (икона на молитви) може да спречи уплив непожељних мислених сликовних представа при унутрашњој концентрацији пажње итд. Дакле, није исто разговарати са неким лицем у лице, и гледати некога на екрану, слушати некога преко радија или водити телефонски разговор са неким, или мулти-медијални преко „скајпа“, или, пак, читати нечије писмо. Све је то различито, све се различито доживљава, све има различит утицај, различит начин један од другог. А све то, иако корисно, није пунота доживљаја личности при сусрету. Нарочито је интересантно да читање правог писма (најпримитивнији облик комуникације на дистанци) побуђује највише емоција, док читање електронског писма (високо-технолошког облика начина преноса „података“) „одрађује се“ као „још један email“.

У сваком времену начини за ширење Речи Истине су постојали, данас је неопходно укључити се и на она поља где, такође људи „обитавају“, али то је само први стадијум док се ти људи „не скину“ са „нета“ и стану лицем у лице с ближњим и с Богом.

Наравно да сви чекамо Христа, но не варајмо себе да ће Он доћи на други начин осим на онај на који је сам најавио, а после „онога“ кога ми не чекамо! Зато будимо радосни заувек, али опрезни за времена, следећи примере светих који су вредност античке мудрости: „Познај себе!“, сопственим искуством вере и подвижништва, преобразили у нову и спасоносну: „Пази на себе!“

На крају: нема доживљаја без подвига, нема Православља без доживљаја, нема правоживља без Православља... Све остало су сенке сенки искривљених идеја! Ново — старе заблуде..., а због човекове склоности ка лагодности — са интернетом је и подвига и подвижника све мање!

С поштовањем,

Предраг Остојић, студент књижевности

Последњи пут ажурирано ( петак, 29 октобар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 5 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.