Томислав Ерић

У СУСРЕТ ИЗАЗОВИМА ОВОГ ВЕКА

Моја покојна бака Милојка показала ми је својевремено једно дрво, стамену границу у нашем забрану у селу Леушићи, притом нагласивши ми - да је досада она није посекла из разлога да би је оставила своме сину а моме оцу Обраду, те да иза њега та граница остаје мени и моме брату Ивану, и да ће тек нечија потреба из редова чланова нашег рода Ерића у неком тренутку будућности наметнути разлог да се ова граница посече и употреби. 

Тако су се периодичним сменама генерација у нашем Српском народу преносиле вредности и смернице наших будућих понашања у сфери моралне, духовне и материјалне области, како говори претходни пример, као еталон мерења наших будућих поступака у њиховој сврсисходности и етичности.

Никакве расипности, бахатости и саможивости нема у традиционалним обрасцима понашања наших српских породица и њихових појединих чланова.

Вероватно и због тога што при нашем представљању неком, по правилу креће се од питања - чији си, па ко ти је био деда, прадеда а потом о општим одликама породице којој припадаш. 

Па чик обрукај породично име коме припадаш, углед својих предака грађен кроз векове уназад, дрзни се да будеш изрод у своме роду.

У овом веку међутим све ће бити на чипу, на коме нема ових породичних образаца понашања, тако што је предвиђено да ми сами будемо скенирани из свих могућих позиција наше личности, да би нас све онда стрпали у неки заједнички компјутер - као свеопшту базу података, хтели ми то или нехтели. 

Спашавај се ко може - а не може, јер нема више пустиње у коју можеш побећи.

Остаје само мала, временски ограничена могућност да добијеш своја лична документа без тог чипа, и истовремено се само надаш да ћеш избећи и нећеш доживети тренутак када ће све то постати општеобавезујуће и неизбежно.                                                   

Времена АПОКАЛИПСЕ из Јовановог откровења су на прагу - да не можеш да купиш или продаш, нити да функционишеш као друштвена личност ако ниси прихватио обележја која кроз чип и преко чипа добијаш.

Тешимо се да је у Светим списима остављен мали трачак наде за спасење, кроз остављено нам лично опредељење - да ли све ово добровољно или тек на силу прихватамо.

Које су међутим границе и координате овог нашег личног опредељења?

Нико то од свих нас не зна - до сам Господ Бог који својим свевидећим и свезнајућим оком нас гледа, и дуготрпељиво нас пушта да ширимо границе свог отпадништва од његових заданих нам запосвести.

Избијају нам се из руку и оквира наших моћи - наша оруђа спасења: молитва, пост, милосрђе, љубав и сва друга, када им је реално супростављена наша насушна потреба да заради посла, опстанка, функционисања у заједницама у којима живимо, требамо и-или морамо прихватити обележја општег чиповања.

И то нарастајућих нових облика чиповања којима свакога дана нема краја почев од личних карата, пасоша, сада Здравствених књижица до на крају и недај Боже инплантирања чипова у руку или на чело - без чега можда у блиској будућности нећемо моћи ни у продавницу, банку или на пример школу да уђемо.  

Постоји група људи која се бори за свеопште добро свих нас, скривено од погледа и похвала јавности, и нас многих у чију корист они ово несебично раде.

Они нас заступају или речено речима овог времена ''лобирају'' код наших надлежних власти да се трајно продужи временски период издавања личних карти без чипа, продужи рок важења досадашњег старог - плавог Пасоша без чипа и све  друго по истом основу - оно што они својим људским моћима могу.

Треба одати похвалу и хвалу, такође и онима из структура наших власти који су поново изашли у сусрет таквим тежњама и тражењима, и поново продужили рок важења старог - плавог Пасоша без чипа до краја 2011. године.

Господ нас је својом промишљу створио, сместио у време у коме смо се родили и у коме сада живимо.

Потом, нам је као и целокупном људском роду неспорно оставио објективно могући наш појединачни начин и сигуран пут нашег спасења до Царства небеског, кроз позната нам оруђа спасења и кроз  живот достојан овог времена каквим би требали и морали да живимо.

''Свако време носи своје бреме'' трајна је наша народна изрека због које нам се као и свим оним генерацима пре нас чини, да нам је теже и недоступније него нашим претходницима - пронаћи и проћи тај ''уски и кривудави пут спасења'' који нам кроз живот предстоји.

''Држи свој ум у аду и не очајавај'', односно надај се милости Господњој и његовом спасењу, не тако давна је порука Светог Силуана Атонског.

Сада век после њега, на овој земљи некада нам се чини да већ ходамо по аду, не ограничавајући се само на стање нашег ума, јер као да смо у овом новом садашњем веку - ми цели и физички и духовно већ у њему-аду, па се из њега требамо некако преместити на пут спасења који нам надомак негде измиче и мимо нас пролази.

Окренеш програм неке наше телевизије са ''Ријалити шоу-ом'', у, на пример, неко време глувог доба ноћи, па видиш његове актере где банче и певају, музика само трешти, а притом знаш негде дубоко у себи да се Господ Исус током свог живота проведеног у телу човека на земљи, никада није насмејао, болно свестан толиких опште-људских невоља, несрећа и немоћи.

 И страх те ухвати у том истом тренутку, због свог унутрашњег пред-знања, да све мање има постојане молитве и жртве за ближње у данашњем роду људском, које би направиле равнотежу са толиком нерационалном слободом у данашњем свакодневном људском понашању.  

Господу Богу се помолимо да нам сваком појединачно из рода Србског покаже прави пут, обезбеди снагу и вољу за наш циљ спасења душа наших - АМИН.

У Чачку, дана 28.10.2010. године                     

Томислав Ерић, адвокат