Ранко Гојковић

Писмо из Петрограда

Пре него што напишем нешто подробније о самој конференцији хтео бих да српским читаоцима пренесем један утисак, који је тешко речима описати, али који осећа сваки православни Србин приликом сусрета са својом једноверном руском браћом. То је утисак једне искрене, неподељене љубави, саосећања, уважавања, а понекад и помало осећаја кривице, због млаког става Јељцинове Русије према догађајима у бившој Југославији. Али та власт је такав исти однос имала и према руском православном народу. Свакако да таква пажња од стране руске браће, није удељена нама као појединцима због наших заслуга, него нама, као представницима многострадалног српског народа православног.

Малу српску делегацију у Петрограду су чинили академик проф. Др. Србољуб Живановић, затим руководилац меморијалног центра Доња Градина и режисер Симо Брдар, новинар „Печата“ Наташа Јовановић и моја маленкост. Нама се на самој конференцији, а и после ње, придружила професор Петроградског државног универзитета Драгана Дракулић-Прийма, која на Филолошком факултету тог универзитета предаје на одсеку за србистику. О тој изузетној жени бих желео посебно написати још неку реч, али ћемо то оставити за друго писмо, а сада о самој конференцији.

Конференција је одржана у можда најрепрезентативнијој сали Санкт-Петербургског државног универзитета, у „Петровском зале“ универзитета, (који је дао 7 нобеловаца у време када је та награда стварно додељивана изузетним научницима) и та чињеница сама за себе говори о значају који је један од најугледнијих светских универзитета доделио тој конференцији. Једна професорка тога универзитета, доктор филологије, колегиница наше Драгане на катедри за славистику, овако је изразила своје утиске непосредно по завршетку конференције: “Ово је најбоља конференција којој сам присуствовала у животу. На оваквим конференцијама остају у памћењу један, два, највише три реферата, а на овој конференцији, сваки реферат се урезује не само у човеков ум него и у човеково срце“.

Пошто сам и сам под дубоким утиском свих тих уистину изузетних реферата великих руских научника и богослова (наравно и под утиском изузетног реферата нашег професора Живановића и под утиском дубоко потресног филма Симе Брдара), мислим да сви ти реферати заслужују да се преведу на српски језик и да се штампа један зборник са ове конференције. Ако ће браћа Руси то да ураде, надам се да ће се наћи и неки благочестиви Србин да помогне штампање и превођење таквог једног зборника и у Србији. Јер је то данас од огромног значаја за наш народ. Због тога, са надом да ће сви реферати бити штампани у Србији, сада бих само укратко о онима који су оставили најдубљи утисак.

Од српских учесника, свакако да је реферат проф. Живановића изазвао највећу пажњу, а изузетан утисак оставио је реферат професора Харковског универзитета из Украјине, Др. Александра Каплина, можда највећег живог познаваоца бисерног наслеђа руских славјанофила. Од руских учесника, желео бих српске читаоце да још једном подсетим на Др. Владимира Василика, богослова, филолога и историчара, ђакона, бриљантног говорника и бриљантног писца. Нисам могао слушати српског Златоустог, светитеља Николаја, али слушајући живу реч овог руског ђакона, човек не може да се отме утиску да слуша речи новог руског Златоустог. Нека му Господ подари добро здравље за добробит читавог Православља. Изузетне реферате имале су и две изузетне научнице са Московског института за славистику, Др. Ана Филимонова и Др. Олга Четверикова и њихови реферати морају бити доступни српским читаоцима. У свом првом писму из Петрограда, хтео бих истакнути још и изузетне реферате Владимира Семенка, једног од најчитанијих аутора на РНЛ, који је дао богословски приказ истинске провалије између духовног наслеђа Православља и католицизма, као и реферат великог српског пријатеља - инжењера, књижевника и историчара - Павела Тихомирова.

Хтео бих на крају овог првог писма да истакнем, да су на крају конференције, организатори предложили да се састави декларација после ове конференције, у којој би се захтевало од православних патријарха да се, док Ватикан не поништи беатификацију „надбискупа геноцида“ Алојзија Степинца, прекине сваки даљи богословски дијалог са римокатолицима.

За „Борба за веру“ написао:

Ранко Гојковић