ТРОВАЛИ НАС И ПЛУТОНИЈУМОМ

Мр Сне­жа­на Па­вло­вић, ди­пло­ми­ра­ни ин­же­њер елек­тро­тех­ни­ке и струч­њак за ра­ди­ја­ци­о­ну си­гур­ност, би­ла је у ти­му струч­ња­ка ко­ји је од 1999. до 2002. го­ди­не вр­шио де­кон­та­ми­на­ци­ју те­ре­на ју­жне Ср­би­је, на ко­је је то­ком бом­бар­до­ва­ња СРЈ НА­ТО де­ло­ва­о про­јек­ти­ли­ма са оси­ро­ма­ше­ним ура­ни­ју­мом. У раз­го­во­ру за „Прав­ду“, Па­вло­вић об­ја­шња­ва и за­што на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји за­га­ђе­ни те­ре­ни ни­кад ни­су де­кон­та­ми­ни­ра­ни.

– Већ то­ком бом­бар­до­ва­ња вр­ше­на су ме­ре­ња и обе­ле­жа­ва­ња те­ре­на, за ко­је се прет­по­ста­вља­ло да су га­ђа­ни про­јек­ти­ли­ма са оси­ро­ма­ше­ним ура­ни­ју­мом. Чи­шће­ње те­ре­на је от­по­че­ло још 1999. го­ди­не – на­во­ди Сне­жа­на Па­вло­вић.

Мр Па­вло­вић ка­же да је од 2000, по пре­по­ру­ци Ми­ни­стар­ства за за­шти­ту жи­вот­не сре­ди­не, сва­ке го­ди­не по не­ко­ли­ко ме­се­ци ра­ђе­но ду­бин­ско пре­чи­шћа­ва­ње те­ре­на ма­ши­на­ма и да је те­рен ју­га Ср­би­је ко­ји је био за­тро­ван већ 2002. са­ни­ран.

Про­стор Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, на ко­јем су би­ла нај­ве­ћа деј­ства про­јек­ти­ли­ма са оси­ро­ма­ше­ним ура­ни­ју­мом, ни­је чи­шћен, пре­ма ње­ним са­зна­њи­ма, до 2002. го­ди­не. А пре­ма ин­фор­ма­ци­ја­ма из дру­гих из­во­ра, ни до да­нас ни­је де­кон­та­ми­ни­ран.

– И по­ред стал­них на­ших упо­зо­ре­ња и пре­по­ру­ка, вла­сти Ко­со­ва ни­ка­да ни­су из­вр­ши­ле де­кон­та­ми­на­ци­ју. До­да­тан про­блем ства­ра­ју ко­сов­ске ре­ке, ко­је се ули­ва­ју у два мор­ска сли­ва – егеј­ски и цр­но­мор­ски, и ја­вља се мо­гућ­ност тро­ва­ња ве­ћих по­вр­ши­на – упо­зо­ра­ва Па­вло­вић.

Сне­жа­на Па­вло­вић на­во­ди да се, по пре­по­ру­ци ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це, сва­ка суп­стан­ца чи­ја ра­ди­о­ак­тив­ност пре­ла­зи од­ре­ђе­не гра­ни­це тре­ти­ра као из­вор зра­че­ња пре­ма ко­ме се мо­ра оп­хо­ди­ти на спе­ци­фи­чан на­чин.

– И са­мо је­дан про­јек­тил спа­да у из­вор зра­че­ња. Из­вор зра­че­ња, по де­фи­ни­ци­ји, ни­је опа­сан док не до­ђе­те с њим у кон­такт. Што се ти­че ра­ди­ја­ци­је, мо­же­те до­ћи у кон­такт са из­во­ром зра­че­ња а да то не зна­те, и за­то се ти из­во­ри мо­ра­ју изо­ло­ва­ти. Про­јек­тил са оси­ро­ма­ше­ним ура­ни­ју­мом има 300.000 пу­та снажније зра­че­ње од гра­ни­ца де­фи­ни­са­них за ма­те­ри­јал ко­ји се тре­ти­ра као из­вор зра­че­ња – на­гла­ша­ва на­ша са­го­вор­ни­ца.

Сне­жа­на Па­вло­вић об­ја­шња­ва и ка­ко је до­шло до по­ја­ве плу­то­ни­ју­ма и дру­гих тран­су­ра­на на ме­сти­ма где су па­да­ли про­јек­ти­ли са оси­ро­ма­ше­ним ура­ни­ју­мом.

– То­ком 2002. ура­ди­ли смо би­о­хе­миј­ске ана­ли­зе пра­ха му­ни­ци­је и утвр­ди­ли при­су­ство дру­гих тран­су­ра­на. Оси­ро­ма­ше­ни ура­ни­јум тре­ба да бу­де при­род­ни ура­ни­јум, са од­ре­ђе­ним изо­то­пи­ма, ме­ђу­тим, ка­да га при­пре­ма­ју за про­јек­ти­ле, то ра­де у фа­бри­ка­ма ко­је су не­кад би­ле у слу­жби ну­кле­ар­ног го­рив­ног ци­клу­са, и у чи­јим по­стро­је­њи­ма по­сто­је оста­ци тран­су­ра­на, по­пут плу­то­ни­ју­ма. То дра­стич­но ме­ња ствар, за­то што плу­то­ни­јум не по­сто­ји у при­ро­ди и на­рав­но да мо­же иза­зва­ти ве­ли­ке по­сле­ди­це – за­кљу­чу­је мр Па­вло­вић, ко­ја је да­нас за­по­сле­на у ЈП „Ну­кле­ар­ни објек­ти Ср­би­је“ у Вин­чи, где је ру­ко­во­ди­лац сек­то­ра за ра­ди­ја­ци­о­ну си­гур­ност.

Шест го­ди­на без чи­шће­ња

Сне­жа­на Па­вло­вић на­во­ди да је, ка­да је са ти­мом на­ших струч­ња­ка бо­ра­ви­ла у око­ли­ни Са­ра­је­ва, кон­крет­но у Ха­џи­ћи­ма, за­те­кла те­рен на ко­јем уоп­ште ни­је вр­ше­на де­кон­та­ми­на­ци­ја, а ко­ји је та­ко­ђе га­ђан бом­ба­ма са оси­ро­ма­ше­ним ура­ни­ју­мом 1996.

– Ту­жно је би­ло 2002. ви­де­ти те те­ре­не ко­ји ни­су пип­ну­ти, већ оста­вље­ни она­кви ка­кви су би­ли 1996. По­треб­но је про­блем за­га­ђе­ња ре­ши­ти на из­во­ру и то што пре. Сва­ки тре­ну­так је дра­го­цен – ка­же Па­вло­вић.

Р. Бербатовић

http://www.pravda.rs/2010/11/01/trovali-nas-i-plutonijumom/