Томислав Ерић НОВА НОМЕНКЛАТУРА - СРБИ ИЗВАЊЦИ И ОНИ ДОМАЋИ
У Дневном листу ''Политика'' од 1. Новембра 2010. године изашао је текст под насловом ''Патријарх Иринеј у Црној Гори'', са додатим мањим текстом који је имао поднаслов: ''Кривокапић: Остаци Петра Цетињског још нису слободни''.
Овим наведеним подтекстом датог наслова ће се и бавити овај текст који сада започињем, као реакција на све оне тешке и бомбастичне речи које су у њему употребљене - а употребљене, надамо се, без правог покрића. Како се оваквих речи не плаши њихов аутор - односно како се председник Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић не плаши ове и овакве теме, онда потом како се није бојао своје пређашње теме о Манастиру Острог којом се не тако давно он такође бавио, а онда и свих других различитих тема које се тичу Српске Православне Цркве и множине њених верника на тлу Србије, Црне Горе и свугде другде где они постоје у овој Господњој Васељени. Не да се плаши од људи, неке имагинарне опасности за себе од верника Православних, који у свом верском опредељењу изворно могу и смеју да имају само базне одреднице љубави, самилости, пожртвовања и старања за своје ближње, без права на мржњу и осуду било ког човека на земљи. Председник Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић би потенцијално и реално могао да се плаши само неког могућег проклетства, какво на себе навлаче они који такве теме на свој начин тумаче или злоупотребљавају, прећуткујући друга, односно права тумачења која имају свој дубоки корен у историји , традицији, колективној свести и памћењу једног народа. Зашто се председник Скупштине Црне Горе ухватио Светог Петра Цетињског из високог рода Петровића Његушких, који је у чин Владике хиротонисан у Сремским Карловцима, (сведок ове околности је његова велика икона на Олтару цркве у овом граду где је хиротонисан), прешавши због тога опасан и дугачак пут преко туђих земаља, да тај чин обави не у Цетињу већ у крилу своје тадашње и садашње Српске Православне Цркве. Славне борбе на Мартинићима и Крусима извојевао је Свети Петар Цетињски са Крстом у једној и сабљом у другој руци, претходним величанственим говором позивајући своју много малобројнију војску на јуначки подвиг у односу на десет пута бројније Турке, у ком говору је нагласио велике речи о њиховом борбеном јунаштву произашлом из њиховог Српског и Црногорског јединственог имена које поносно носе. Његов претходник на Трону, из истог рода Петровића и њихов родоначелник, Владика Василије хиротонисан је у Сечују (данашња Мађарска), и такође је морао проћи дугачак и опасан пут кроз Далмацију и Унгарију да би га у трон Владике и Владара Црне Горе увео тадашњи Српски Патријарх Арсеније Чарнојевић који се тамо нашао после велике сеобе Срба са Косова и Метохије. Ако из данашњег временског угла посматрано, тумачимо величину жртви Светог Петра Цетињског и Владике Василија, схватамо да су они ради потврде свог српског идентитета и лојалности Патријаршијском трону Српске Православне Цркве , обојица морали проћи за тадашње услове дугачак и опасан пут кроз окупиране земље од стране Турака и других страних војски. Тежак и опасан пут су прешли да би стигли на своје хиротонизације - у Трон Владика и Владара Црне Горе - чинодејствовањем Српског Патријарха. После Светог Петра Цетињског, владао је Црном Гором његов синовац и потоњи велики наследник Петар Други Петровић Његош који се такође никада није одрекао свога Српског порекла и имена - већ га је са поносом писао и свагда истицао - посветивши своме српском роду своје највеће и највеће дело Српске књижевности уопште - ''Горски вијенац''. Последњи владар из рода Петровића Књаз Никола Петровић написао је једну од српских химни - ''Онамо намо за брда она'', што је довољна мера сведочанства о томе припадником код народног корена - Српског се он сматрао. На крају Петровићи из рода Његоша пореклом су из Српске Херцеговине и Србског су рода, знао то председник Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић или не знао, ако је смео да каже да су исти ти Срби - ''извањци'' одузели слободу Светим остацима Светог Петра Цетињског . Хтео је председник Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић недавно и Острошки Манастир ''на јуриш да освоји'' не плашећи се Србина рођеног у Херцеговини чије свете мошти ту почивају - Светог Василија Острошког. О каквој мржњи свештеника у Црној Гори он у своме тексту говори када тај његов текст управо говори језиком мржње и непријатељства према братском Српском народу и његовим православним верницима који само исте - своје Свеце поштују заједно са својом браћом српским верницима који живе у Црној Гори, а у које Свеце спада и Свети Петар Цетињски. Како то председник Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић мисли да одвоји све Свеце који почивају на терену Црне Горе а који су кореном и пореклом из Српских породица, од тела њихове Српске Православне Цркве у којој су чинодејствовали, да би их тако инплантирао у своју непризнату Црногорску православну Цркву - којој ови Свеци Србски ни својом душом ни својим свештеним чином, никада нису припадали. Он то покушава да би тако задовољио своје чисто политичке амбиције новонастале Црногорске самосталности - неспојиве, међутим са јединством Српске Православне Цркве које историјски извире из нераскидивих веза њених припадника - насталих заједничким пореклом, традицијом, потом другачијим устројством организације Државе и Цркве и све тако даље. Несхватљива је слика апсурда да се само Црногорци Србског корена и порекла себе одричу и то тако агресивним тоном какав је овај изречен од Председника Скупштине Црне Горе Ранка Кривокапића. Мухамеданац - садашњи Бошњак који се на пописима званично изјашњава као Црногорац не одриче се овог свог првог припадништва, Албанац - пореклом који живи у држави Црној Гори који се такође на попису званично изјашњава као Црногорац не одриче се овог свог албанског националног припадништва, тако и Црногорац који је хрватског порекла - овог порекла се не одриче, као и циганин-Ром и све тако даље, па све до Црногораца - Српског порекла. Они данашњи Црногорци - Српског порекла, међутим само су Црногорци, насупрот томе што њихов ђед, прађед, чукунђед и сви из пређашњег рода њиховог својом припадношћу били и изјашњавали се као Срби, за шта нема реалног и рационалног објашњења. Није намера овог текста неки прозелитизам у корист СПЦ од стране аутора овог текста као њеног припадника, већ само жал због растакања јединственог корпуса Србског народа од нас Срба самих, по допуштењу Божијем. У Чачку, дана 03.11.2010. године Томислав Ерић, адвокат |