header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Прослава имендана владике Артемија Штампај Е-пошта
субота, 06 новембар 2010

 ПРОСЛАВА ИМЕНДАНА ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА

         Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Артемије прославио је јуче у манастиру Шишатовцу свој имендан.
 
         Свету Архијерејску Литургију, поводом празника Светог Великомученика Артемија, небеског заштитника и покровитеља Владике Артемија, служио је Његово Преосвештенство Епископ банатски  Г. Никанор уз саслужење више свештенослужитеља из сремске, банатске и славонске Епархије.  Свештеном Литургијском сабрању присуствовало је бројно монаштво из више Епархија као и неколико стотина верника пристиглих из свих крајева Србије. Међу њима знатан број пристигао је,  свом пастиру и духовном оцу на имендан, из распете Епархије рашко-призренске па је то радост слављеника учинило још већом.

+++

ТРАНСКРИПТ БЕСЕДЕ ПРОТОЈЕРЕЈА – СТАВРОФОРА ДУШАНА ПЕТРОВИЋА

Ваша Преосвештенства,

Већина вас овде не зна ни ко сам ја, ни шта сам, ни откуд ја сад овде. Ја сам, по некој сили прилика, ректор карловачке Богословије, а то што сам протојереј и ставрофор, то је најмање важно. Ја сам свештеник Цркве Божије и слуга Божији. Ја сам дошао да пренесем благослов Његовог Преосвештенства Епископа Василија, да у име његово и у име своје честитам имендан нашем слављенику, Његовом Преосвештенству Господину Артемију. Тим пре што је Владика Артемије мој школски друг из разреда. Је ли вам сад јасно зашто сам овде? Сад ће вам бити лакше да разумете оно што ћу казати.

Ми смо ове године милошћу Божијом, и слава Му и хвала на тој великој милости, у мају месецу прославили 50 година откако смо завршили Богословију. То није ни мало, а није ни дуго, али неко ни не живи 50 година. Зато, христочежњиви монаси и монахиње, часни оци свештеници, драга браћо и сестре, налазимо се у манастиру исто тако мученику као што је мученик и наш слављеник и његово Косово и Метохија. И овај манастир је имао велике голготе, велика рушења и велика подизања, али увек подизања. То је опет милост Божија, велика и наклоњена светињама.

Оно време кад смо садашњи Владика Артемије и ја ишли у Богословију и студирали, онда су била ружна, тужна и гвоздена времена, где је безбожни режим владао у овој несрећној земљи Србији, бившој Југославији, и био је подвиг рећи да си богослов и студент теологије. Бојим се да се ништа није много променило ни сад, али у некој другој форми, у неком другом облику. Онда смо захваљујући Владики Артемију, ондашњем младом јерођакону Артемију, одлазили код оца Јустина и тамо га упознали, и ево, слава Богу, ми смо упознали светитеља. А онда смо сви хтели да будемо калуђери, сви ћемо бити калуђери, међутим  очигледно Бог је одабрао себи оне најбоље и најодважније. Ми смо били слаби и нисмо могли, а хтели смо. Но, Промисао Божија је уредила другачије, свако је отишао на своју страну. На факултету смо били заједно. И тамо је било великих искушења, али, хвала Богу, све се завршило како треба. Онда нас је живот распршио на све стране, тек онда после факултета. Али смо доласком Владике Артемија у Црну Реку били врло поносни на њега, јер смо знали да је дошао у манастир у коме је био катанац на вратима, где је велики светитељ Петар Коришки чамио сам у оној пећини, а он је тамо створио кандила живе вере, младе монахе, и ако се не варам, тридесетак их је било.

После тога, кад је постао епископ, онда је изнедрио и излетели су као голубови из његовог окриља, под његовим васпитањем, под његовом духовном контролом близу три стотине – две стотине и неколико - монаха. Питам ја вас – ко је то у православном свету, не у Српској Правосавној Цркви, ми смо беда и јад, ко је у православном свету један епископ могао да изнедри толико монаха за релативно кратко време? Тога нема. Нема, нема, будите сигурни. Кад епископ изнедри две стотине и неколико монаха из свог окриља, под својим васпитањем, под својом контролом духовном, онда је то, господо моја, подвиг. То треба ценити. То треба поштовати. И томе се треба поклонити.

Е сад, пошто наш народ каже да ђаво никад не спава, а очигледно не спава, будан је, он је преко неких својих, није важно којих, позавидео, а завидети је велики грех, то је јако велики грех, и онда је почео да чачка и да тражи где, на ком месту да боцне да би повредио праведника, и боцкао, боцкао док није пронашао – тобож. И онда су наишла велика искушења, а искушења наилазе на праведнике, искушења до данашњег дана. Али, на срећу, овај ваш Владика који седи овде поред мене, мој школски друг и васпитаван од Светитеља Оца Јустина Поповића, који зна да трпи до краја и који зна да све то што се ради је кратког даха и кратког века, а да Бог побеђује, да побеђује онај који је победио смрт, сатану, који је победио зло. Према томе, кад он данас слави свога патрона, Светога Великомученика Артемија, који је страдао за своју веру одважно и храбро у време оних силних гоњења, као да данас нема гоњења – има и данас, али на мало перфиднији начин него у оно време – он у једном изузетном положају и прилици слави га, али увек у нади да ће милост Божија бити њему наклоњена и да ће оне који не раде како треба смутити као оне на Вавилонској кули, па ће почети да муцају и да штуцају и неће разумети једни друге. А који претрпи до краја, спашће се. 

Ми увек тако радимо, тако смо и радили. Ми смо тако васпитани. Наше генерације нису знале за страх. Ми нисмо имали ни социјално ни пензионо, морали смо да идемо у војску као и други без икакве школске спреме и ичега, и ћутали смо, све смо издржали и остали смо на ногама. Огромна искушења смо имали од безбожника па до појединих у Цркви. И све је то прошло и ми смо изашли, хвала Богу, светлог образа, добро наши лични греси, ту се можемо јако похвалити, ту смо ненадмашни, ал` свеједно, кајемо се и ваљда нас Бог остави да поживимо мало дуже да бисмо се покајали, али ово друго – не. То све пролази и проћиће.

Ваш Владика и мој школски друг и мој брат у Христу је јунак и борац чистог образа, сигурно чистог образа, и он свој крст који су му натоварили на леђа достојно носи и нека му Бог помогне да га узнесе достојно тамо докле треба да га узнесе. И њега очекује само венац славе, а остали нека размисле шта и како раде. Поштујемо ми сваког, нисмо ми недисциплиновани. Ми смо таква генерација која је знала реда и поретка, не као данашња. Ми поштујемо све као што и он поштује, али није добро, није добро ни за Цркву, ни за све остало. Нећемо сад о томе, али чињеница је ово да су увек они који су се борили за истину, за правду, за светост, за Еванђеље, али зна се како за Еванђеље, да су страдали, те, према томе, немојте се ничем чудити. 

Владика Артемије и данас своју славу слави достојанствено, на најбољи могући начин, хришћански, и нека Свети Великомученик Артемије, који је његов био патрон све време откако га је Отац Јустин и замонашио, буде и надаље, нек се моли Богу, нек му да снаге и моћи да све то издржи. Ми се придружујемо тим молитвама, а верујем и сви ви, и будите сигурни све ће се то завршити како треба, славићемо име Божије опет заједно и кроз Свету Литургију и кроз живот, да бисмо доказали и показали да нисмо онакви као што неки мисле, него да смо они који су, не прави – далеко смо ми од правих, али да се трудимо и да хоћемо да будемо они прави. Дај Боже да то буде тако.

Честитајући Његовом Преосвештенству Владики Артемију, мом возљубљеном школском другу, ја му желим од Бога здравља, желим му да издржи сва искушења, да му Бог да снаге и моћи да још дуго поживи славећи име Божије на најлепши могући начин – честитошћу, поштењем, љубављу према Цркви, жртвом, непоколебљивошћу. Ми смо генерација која није научила да савија кичму, страдали смо али никад нисмо савијали кичму. Ваше генерације мало су лабаве, као да су оперисане, али тад се није оперисала кичма, па нисмо ни могли, дакле такво је то време било.

Са срећом, Ваше Преосвештенство, и драги мој брате, много година живео и да се још виђамо у миру, здрављу и добром расположењу. Дај Боже.

Амин. Боже дај.

  +++

ТРАНСКРИПТ БЕСЕДЕ ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА

Ваше Преосвештенство, драги у Христу брате, преподобни и часни оци, сестре монахиње, браћо и сестре,

Благодарност најпре Богу на овом дивном и свечаном дану који нам је даровао, овако сунчаном, овако топлом. После неколико хладних дана дошао је овај топли дан. То је нека симболика да после кише увек гране сунце, после страдања долази олакшање, после ропства долази слобода.

Данас гледајући вас овде овако сабране на, што би рекао народ, радни дан, разумем кад је недеља и велики празници, овде буде овако пуно народа, а данас шта је то што нас је овде сабрало? То је речено у цркви, брат, Владика Никанор, је тамо говорио, овде је говорио мој школски друг, отац Душко, али оно што нас је сабрало овде јесте нешто што је изнад нас и уједно што је у нама. Једна црквена песма каже на резању колача: „Благодат Светога Духа данас нас сабра“. То је та сила Божанска која је све нас покренула јутрос из наших домова, из близине и из даљине, да дођемо овде, у ову нашу дивну и велику светињу, у српску Свету Фрушку Гору. То је та благодат која је била и у Светом Великомученику Артемију која је њему давала снаге да одржи своју веру, да поднесе све муке и страдања за Господа Христа, и да га Господ зато увенча и прослави и да га Црква Божија слави ево преко хиљаду и шест стотина година.

Оно што је вас овде довело, браћо и сестре, јесте ваша љубав, а љубав је од Бога, јер Бог је љубав, како каже Свето Писмо. Дошли сте овде да увеличате ово наше славље својим присуством, својим молитвама, својим молитвеним жељама.

Ја нећу о себи говорити, то ви сви добро знате – и откуд ја овде и одакле сам дошао овде. То није моја заслуга, то су се други побринули да тако буде, али нека је слава Богу за све. Како је свој живот завршио исто тако један велики прогнаник, један од великих и највећих светитеља - Свети Јован Златоусти? Многи знају, а многи и не знају. Ми га славимо и његову Литургију вршимо свакога дана у току године, али мало нас зна да је он био суђен и осуђен, да је био рашчињен, да је био прогнан и да је у прогонству завршио свој живот са тим дивним речима – слава Богу за све.

Далеко је од тога да себе поредим са тим великим угодником Божијим, али треба само да знамо да мој случај није први у историји Цркве. Неће бити ни последњи. Тога је увек било, јер, како рече отац Душан, злоба људска велики је грех, злоба је „адско наследије“ што би рекао Његош. А тога је увек било у роду људскоме, а и ми ми у Цркви смо од људскога рода, од исте материје, од крви и меса, и није чудо ако и међу нама таквих ствари понекад има. Али је утешно то да је Бог увек изнад нас, да је Богу све познато, све откривено, да од Њега нема ништа тајно ни сакривено. А Господ је рекао: „Нема ништа тајно што неће бити јавно.“ Тумачећи те Христове речи Свети Владика Николај каже: „Нека не тугује праведник што његова праведна дела свет не осећа и не уме да цени. Доћиће она на видело. А исто тако, нек се не радује злочинац  да ће његова тамна и мрска дела остати сакривена, јер су ноћу негде урађена. И она ће изаћи на видело. Нема ништа тајно што неће бити јавно.“ Бог је и Божија правда спора, али увек достижна.

Ми се надамо да ће благодат Духа Светога која је помагала и нашим Светим Прецима и свим угодницима Божијим и Светом Великомученику Артемију кога данас славимо, моме заштитнику чије име ја носим, да ће та иста сила Духа Светога помоћи и свима нама и целом нашем народу, и нашем монаштву, нашем свештенству да и ми одржимо веру нашу неокрњену, неупрљану, да ћемо због тога дочекати и ми да чујемо оне речи Христове благе: „Добро, слуго добри и верни. У малом био си ми веран, уђи у радост Господара свога.“

Нека Свети Великомученик Артемије својим заступништвом пред Богом награди све вас који сте уложили труда и добре воље да дођете данас овде да будемо заједно на молитви и на овом слављу. Хвала свима и живели сви на многаја и благаја љета.

ВИДЕО ЗАПИС СА ПРОСЛАВЕ ИМЕНДАНА ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА МОЖЕ СЕ ПОГЛЕДАТИ ОВДЕ:

АУДИО ЗАПИСИ БЕСЕДА МОГУ СЕ ПРЕСЛУШАТИ ОВДЕ:

 

 

 

 

 

http://www.pastirdobri.com/2010-04-10-22-09-16/585-2010-11-03-11-08-52.html
Последњи пут ажурирано ( субота, 06 новембар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 126 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.