Владимир Димитријевић

ЗЕМЉОТРЕС И ПОКАЈАЊЕ

...И гризли су језике своје од бола,

и хулише Бога небескога

од болова и рана својих,

и не покајаше се за дела своја.

 (Откр. 6,10-11)

Жича – оштећена... Нови епархијски двор- напукао...

Зашто нико не позове народ на покајање, на клечање пред Богом Правде?

Изгубили смо хришћански ум и начин гледања на догађаје, о коме отац Серафим Роуз каже, у свом тексту о Светом Григорију Паруском, да су хришћани увек посматрали појаве у природи као Божју поруку: комете, поплаве, земљотреси – све нешто значи, све на нешто, ван себе, указује. Боље рећи: на Неког. Земља се окреће око Сунца у космосу, али је, како каже Владимир Лоски, наш поглед на свет геоцентричан, јер се овде, међу нама, Син Божји распео и васкрсао.

Дакле, прави православни хришћани су догађаје у твари повезивали са Творцем: кад људи крше закон Његов, твар се буни и негодује. Јер, она Га слуша, и не подноси непослушне.

Србија је, и сви то знају, оскрнављена парадом содомита, одржаном 10. октобра 2010. у Београду, граду кога је Свети Стефан Високи посветио Пресветој Богородици. Циљ содомита и њихових покровитеља је рушење породице: брачни пар који је погинуо у краљевачком насељу Грдица као да то наговештава. Уз то, Краљево је, по статистикама, град са највећим бројем абортуса (у односу на број становника) у Србији. А абортус је грех против празаповести коју је Бог дао ЧИТАВОЈ ТВАРИ (не само људима): „Рађајте се и множите се, и напуните земљу и владајте њоме...“ (1. Мој. 1,28). У земљи која има 150 хиљада абортуса годишње, чему се можем надати? У Откровењу стоји да душе побијених за реч Божју под олтаром Храма на небесима од Господа траже да њихову невину крв освети на онима што живе на земљи (ср. Откр. 6,10). А има ли невинијих од нерођених? зар не чујемо њихов вапај на небесима: „Господе, ми не видесмо, ни криви ни дужни, светлост Твоју и дела Твоја на земљи. А хоће ли наше убице, несуђени родитељи, на наш рачун срећно живети?“ И? Хоће ли Господ прећутати глас невиних, побијених на жртву молоху себичњачког „прогреса“?

Жича, задужбина Св. Саве и брата му Првовенчаног, седмоврата Жича кроз чија су врата пролазили Свети Немањићи, благо је оштећена тек да нас опомене да је  Црква у кризи зато што се њен пророчки глас не чује у земљи којом владају содомољупци и србофоби. Они исти који су навлачили проклетство на Србију организовањем содомског пира у Београду, сад нуде помоћ Краљеву!

Потреса се земља због позива папи, прославитељу Степинца, да посети Србију 2013!

Потреса се Србија због свега што се дешава око Косова и Метохије и владике Артемија!

Потреса се Србија због грехова наших, јер, како рече Достојевски, сви смо криви за све!

Када би Господ свима нама дао покајање, и када би се Црква наша у Господу сјединила, и сви сукоби када би престали – о, како би то било велико, и како би нас Вишњи погледао!

Помолимо се за милост Божју, јер ни у шта друго наде више не можемо имати!

И застидимо се пред светим прецима својим, који су крвљу освештали престони Београд стотинама и хиљадама пута до сада. А да бисмо имали повод за размишљање, и разлоге за стид, прочитајмо одломак из текста Матеја Арсенијевића, „Има хероја!“ објављеног 1995. године, а поводом осамдесетогодишњице одбране Београда у Првом светском рату:

>>5. октобра 1915. немилосрдни германски непријатељ под командом немачког фелдмаршала Фон Макензена напада србску Престоницу која се налазила на граници тадашње Краљевине Србије и чијом одбраном је командовао генерал Михајло Жизковић (1856-1930.), звани „гвоздени генерал". (И није ли то вечна србска геополитичка ситуација од Косова до века: да као народ стално живимо, борећи се за живот и слободу - у духовном и историјском смислу - увек у некаквим Крајинама, на границама Истока и Запада, увек на рубу између царства земаљског и Царства Небеског, као и да је средиште Отаџбине увек тамо где је одбрана Отаџбине, да је за Србе увек престоница тамо где се брани граница, баш као што је то и данас у Србској?).

20 србских против 66 немачких и аустро-угарских батаљона, 80 наших против 360 њихових топова. 100000 Макезенових војника ударају на србску престоници (више него што је она у то време имала становника) на петнаест хиљада њених бранилаца, развучених на шездесет колометара широком фронту. Нови, београдски Видовдан. Само у току тродневног бомбардовања од  5-7 октобра на Београд пада више од 100 000 граната. Непријатељ сурово и германски систематично руши стопу по стопу Београда, градске четврти, школе, факултете, цркве.

Три дана и ноћи непрекидно падају хиљаде тона смртоносног челика, али се србска пешадија не помера ни метра из својих преораних ровова, чекајући борбу прса у прса по којој је србски војник остао познат у војној историји Европе. Херојска борба за одбрану свакога рова, улице, куће, пијаце, кафане, за сваку барикаду београдску трајала је пет дана и пет ноћи без престанка.

Међу 4000 бранилаца који су се борили у самом граду највише је било добровољаца и трећепозиваца, а било је и немало жена и голобрадих ђака. У одбрани Београда посебно се истакао својим видовданским јунаштвом и заједничком погибијом на Дунавском Кеју легендарни Сремски добровољачки одред којим је командовао велики србски јунак и патриота, бивши четник, поручник Игњатије Кирхнер. (Од 340 светих ратника тог одреда 250 добровољаца су били шумадински дечаци, сви млађи од 18 година! У три ујутру 7. октобра Сремски одред улази у борбу на Дунавском Кеју - светом месту београдском. Сви официри Одреда гину или бивају рањени у првих десет минута борбе. Погинули и свети Сремски добровољачки одред, бесмртни стуб одбране Београда, остаје да занавек лежи на вечној мртвој стражи на обали Дунава. Четрдесетак преживелих јунака, одступају под борбом, туку се херојски на барикади код Народног позоришта. На дунавском кеју гине јуначки и скоро цео Одред београдских жандарма).

Мртви и раскомадани војници, жене и деца леже по целом херојском Дорћолу, на Теразијама, дуж улице Краља Милана (данашњих Србских владара), по врачарским и чубурским уличицама, свугде... Београђанке, наше свете Београђанке, наше свете београдске Жене у Белом кроз кишу куршума, између експлозија граната немачких „Мерзера" од 420 мм, пузе и доносе хлеб и воду, и поје србске ратнике у првим рововима који нису спавали већ четири дана и ноћи. Београдски бели орлићи Душан Вујић (14 година), Светислав Ђорђевић (14 година), Јован Станић (12 година), ученици I мушке београдске гимназије, на првој линији ватре пузећи вуку огромни сандук пешадијске муниције да би га дотурили србским добровољцима у рову код Небојшине куле. (Сва тројица, после уласка Немаца у град, стрељани су због тог свог херојског подвига, што је и забележено на фотографијама једног немачког официра!).

7. октобра нешто пре 15 часова по подне командант 2. батаљона 10. кадровског пука који је држао положај на Дунавском кеју (од данашњег Спортског центра 25. мај до иза Небојшине куле) млади мајор Драгутин Гавриловић (1882-1945.) излази пред своје војнике и издаје им заповест којом је име србског јунаштва убројано у ред са највишим именима светског јунаштва од Леониде и Термопила до краја века. Заповест је гласила: Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора бити светао. Војници! Јунаци! Врховна Команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више да се бринете за ваше животе који више не постоје. Зато напред у славу! Живео Краљ! Живео Београд!“ То је београдска заповест и молитва коју сваки Београђанин мора да зна напамет. То је видовданска лозинка његове судбине, то је заветна формула његовог спасења и његове победе. О, када би сваки од нас био само „Д" од Драгутина, србског бесмртног мајора коме се поклањамо данас и сваког 7. октобра -истински празника и дана Београда! О, када би свако осетио у темељима свога бића тај жубор видовдански, када би иступио из привида нехеројског, необразног, безпразничног, безрадосног и неслободног живота урбане свакодневице и осетио да је и он у истом пуку, исте војске, христољубиви војник, исто избрисан из бројног стања живих мртваца и окречених гробова, исто уписан у Србску Књигу Живих, исто жртвован за част и слободу Београда и Отаџбине, да је иза сваког од нас исто срам, а пред сваким од нас исто слава, и да је у тој слави наш једини и прави србски и београдски живот! Мајор Драгутин Гавриловић је имао само 33 године када је ушао у славу Небеске Србије, довољно година да уђе међу србске бесмртнике. А тог бесмртника - који је, што од болести што од муке, двадесетак дана после повратка из немачког заробљеништва умро јула 1945. у ослобођеном Београду заборављен од свију осим  од Бога Живога и Небеске Србије - нема у Просветиној „Општој енциклопедији"! Има осам Гавриловића, али оног најважније, оног чија заповест је блештати над Србским родом до краја времена, заједно са Лазаревим Косовом и Стевановим Чегром - на србску срамоту -нема

После издате наредбе, мајор Драгутин Гавриловић лично је са пиштољем у руци повео јуриш на пругу на Дунавском кеју и после неколико корака пао обливен крвљу, јер га је метак погодио у грло. И својим падом открио образ београдског вазнесења у Небеску Србију. Какво откривење: после онакве бесмртне наредбе – не наредбе, већ србске заветне песме! – све невидиве силе Смрти су се сјуриле на србско грло из кога је изашла таква песма, таква истина и таква лепота. Морало је да буде распето то свето грло, јер је посведочило истину Косова, истину Крста и Слободе, а сваки је Видовдан увек био и биће на Крст Часни разапет. Био је такав и Видовдан бранилаца Београда на Дунавском кеју. Србска Реч, србска Част, србска Истина, србска Слобода распета је на Крст, или пресечена мачем или пробијена метком. То је Србски Пут: пут чистога Образа, пут Златне Слободе!

И после те наредбе сви ће Срби опет знати - како пева велики београдски песник-мученик Бранко Миљковић (убијен 1961. у Загребу од усташке руке, па мртав обешен на дрво да би изгледало као да се радило о самоубиству) - да је за Србе „исто певати и умирати!". Зар нам то нису посведочили и они србски ратници из добровољачког полубатаљона Сремског одреда који су на Калемегданском Горњем граду у ноћи између 5. и 6. октобра 1915, у рововима за време најжешћег бомбардовања у надахнућу светог отаџбинског ината певали: „Свјати Боже, Свјати Крјепкиј, Свјати Бесмертниј, помилуј нас"!

Запањено невиђеним србским јунаштвом у одбрани Београда, задрхтало је дамаром европског витешког дивљења чак и сурово тевтонско срце немачког освајача који је окрутно прегазио србску престоницу, али је имао војничке части да у Кошутњаку подигне споменик мртвим непријатељима са натписом: „Овде почивају србски Јунаци 1915!", као и србско-немачко гробље на самом Дунавском Кеју са натписом: „Овде почивају сједињени у смрти 260 немачких и 240 србских војника ратника, палих у борбама око Београда 1915".

7. октобар је дан у који је мајор Драгутин дао свесрбску наредбу и повео у славу своје ратнике који су се, по сведочењу Ђорђа Роша водника 1. чете 2. батаљона 10. кадровског пука, непосредно пред јуриш окитили белим зумбулима из оближње цвећаре: „Захватио нас је необуздани излив одушевљења; осећао сам како смо сви свесни да је лако и слатко умрети за Краља свога и Отачаство своје, каже он у својим сећањима. Тај свети дан би требало да буде проглашен за дан Београда, јер је тада - у београдском Видовдану - јавно и занавек откривен вечни Образ србског и православног Београда, као и нераскидива веза између земаљског и Небеског Београда. Одрецимо се зато несветог 20. октобра, дана комунистичког злочина над православним, србским и монархијским Београдом, дана сатанистичког братоубиства и почетка полувековне тираније крвавог мрака са пет крака над Србијом, одрецимо и поклонимо се светом октобру Београда, 7. октобру 1915. када је Београд вавек одбрањен, јер је пронашао свој небоземни Образ, своју душу и своје место на небесима у Небеској Србији. Поклонимо се мајору Драгутину Београдском и свим београдским херојима који су својом крвљу, родољубљем, младошћу, лепотом, здрављем, љубављу и јунаштвом, окропили, осолили и учврстили београдску земљу и држе је у висини да не пропадне и поред великог зла и греха које се дакас намножило на њој.

Обиђимо зато споменик браниоцима Београда на Дунавском кеју, костурницу подно Јакшићеве куле код војне цркве Ружице на Келемегдану, споменике србским јунацима - браниоцима Београда на Новом Гробљу и у Кошутњаку и друга света места широм Београда не само на октобарске годишњице херојске одбране Београда 1915, већ и на сваки Васкрс, на сваки Побусани понедељак, на сваки Видовдан и задушнице, сетимо се, помолимо се, запалимо свећу - макар у свом срцу - и поклонимо се дивној жетви Небеске Србије на ресама и брдима београдским. Свети Београђани, јунаци и мученици - они су живљи од нас живих, они нас држе у животу. Они су наш Образ и Узор: више су волели и ценили и живели живот од нас, више су чезнули за миром од нас, јер су били спремни да жртвују свој живот за оно што је бескрајно више од смртног живота - за бесмртни живот часног Крста и Златне Слободе, јер су били спремни да ратују за Мир виши од сваког пролазног земаљског мира, за мир Небеске Отаџбине. Поклонимо се светој тајни бранилаца Београда, сјединимо се са њиховом Чашћу и Слободом, и одрецимо се сатанске тајне лаж ослободилаца Београда 1944 од чијег ослобођења Србски народ умире и распада се већ педесет година и не може да се ослободи. Између светог србског октобра 1915. и несветог анти-србског октобра 1944. определимо се за онај србски и свети у коме нам је чисти Образ и златни кључ истинског београдског живота. <<

Деведесет пет година после заповести мајора Драгутина Гавриловића, парада срама пљунула је на жртву његову и његових витезова, и на гробове оних дечака које су Немци стрељали јер су помагали својој браћи у рововима.¹

Чудимо ли се онда што нас је Господ, на Св. Илариона Мегленског, два сата по поноћи, узео за рамена и продрмао?

Заиста: ако се не повратимо Њему, сви ћемо изгинути у безакоњима својим.

Спаси нас, Господе, од смрти без покајања, од вечне смрти у сну греховноме!