15. 11. 2010. 14:19h | Р. Лончар - Вести

Артемије није расколник

- Владика Артемије није ни расколник ни јеретик, а православни српски народ очекује да ће Свети архијерејски сабор показати мудрост и човекољубље и да ће се у Српску православну цркву вратити мир и слога.

Како до тога доћи?

- Сукоб може да се превазиђе по моделу на који је пре Другог светског рата решен проблем светог владике Николаја (Велимировића) са патријархом Гаврилом (Дожићем) и тадашњим Светим архијерејским сабором СПЦ.

А то је?

- Сукоб између патријарха Гаврила и светог владике Николаја био је изазван различитим схватањима о начину на који треба разрешити конфликт са владом Милана Стојадиновића настао због изгласавања Конкордата са Ватиканом у Скупштини Краљевине Југославије.  

Наишавши на оштар отпор Цркве и народа, Стојадиновић је Конкордат повукао, али је остало питање повратка у црквену заједницу оних Срба који су за Конкордат гласали. С обзиром на то да је у доба борбе против Конкордата дошло до крваве литије, да је у то време под сумњивим околностима напрасно преминуо Гаврилов претходник патријарх српски Варнава, као и да су људи у Београду и провинцији били хапшени и остајали без посла због свог антиконкордатског става, владика Николај је сматрао да Стојадиновићеви посланици Срби треба да се јавно извине за штету коју су нанели Цркви и народу.  

Патријарх Гаврило, који је био Стојадиновићев пријатељ, сматрао је да преко свега треба прећи брже и без много церемоније и уз себе је имао већи део чланова Сабора. Због свега тога владика Николај је поднео оставку на чланство у Сабору и више од годину дана није долазио на саборске седнице. Одбијао је чак и да прими епископске делегације које су хтеле да дођу код њега на преговоре у Жичу. Ствар је била на ивици раскола.

Како је избегнут раскол?

- Захваљујући мудрости и одговорности наше предратне јерахије до раскола није дошло, а патријарх Гаврило и владика Николај су се измирили у манастиру Каленић, августа 1940. године кад су дали заједничку изјаву да се мире због тешког времена у којемсе српски народ нашао и жеље да се Црква у потпуности стави у службу свог народа.

Како тај модел може сада да се употреби?

- Врло једноставно. Владици Артемију није суђено на црквеном суду и није лишен епископског чина. Уклоњен је процедуром која није записана у канонском праву православне цркве нити је предвиђена Уставом СПЦ.  

И као што су рекли угледни српски правници у апелу за заштиту правног поретка СПЦ, пошто није реч о пресуђеној ствари, све је могуће вратити на почетак да би се ситуација у СПЦ нормализовала и да би се вратило изгубљено поверење између врха СПЦ и верујућег народа.  

Чак и да је владика Артемије званично осуђен, а није, као што је био случај са владиком Дионисијем (Миливојевићем) у Америци, који је био рашчињен у време Титове власти, применом икономије (човекољубљивог снисхођења ради постизања црквеног мира и јединства) таква одлука би се могла преиначити. Икономијом је превазиђен раскол у СПЦ у САД. Треба имати у виду аманет светог архимандрита Јустина (Поповића), који је говорио да се кад је у питању суђење епископу мора поступати најпажљивије.

          Кад ђаво умеша прсте

Да ли је било сличних примера код других православаца?

- Светог Јована Шангајског су под измишљеним оптужбама за проневеру црквене имовине извесни епископи Руске заграничне цркве, преко својих послушника, чак послали на грађански суд.  

Кад је доказано да није крив и пошто га је суд ослободио, ко год је светог Јована Шангајског питао шта мисли ко му је од браће епископа сместио судски процес, он би говорио да они нису криви, већ ђаво јер је умешао своје прсте.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/96882/Artemije-nije-raskolnik