Ранко Гојковић

ПИСМО ИЗ КИЈЕВА

 Док путујемо аутобусом до конгресне дворане у Кијеву, где треба да се одржи свесловенски конгрес, слушам дискусију једног Чеха и једног Пољака иза мог седишта о питањима вере. Види се изузетна образованост пољског професора, он детаљно објашњава саговорнику и шта су несторијанци и аријевци и показује одлично познавање не само библијске историје, него и уопште људске историје. И у једном тренутку Чех га пита за Кијевско-Печерску лавру и њене подвижнике и Пољак одговара отприлике овако „Па то су људи који се боје светлости па су побегли у мрак под земљу и као термити, не могу из мрака здраво расуђивати“.

Замислите шта значи ученост и знање јеретика! Какво бљутаво знање и расуђивање се стиче ван светог Православља. У Кијевско-Печерској лаври се налази преко стотину нетрулежних моштију, мноштво мироточивих, али то је за ученог паписту мрак. Постаје ми ми јасно зашто велики славјанофили никада нису хтели латинску јерес називати црквом, него су увек уместо римокатоличка црква говорили – латинска јерес. Падају ми на памет речи светог Николаја Српског, да Словени ван Православља немају смисао ни сврху свог постојања.

Овај увод може представљати резиме X Свесловенског конгреса одржаног у Кијеву 12,13. и 14. новембра 2010. године. Иако је тамо било дивних људи, антизападно орјентисаних, који су свесни величине словенске цивилизације над антицивилизацијом Запада - све то ипак личи на погачу у коју је домаћица заборавила да сипа со, па је погача бљутава. Све те приче о словенском јединству ван Православља, су бљутаве и Срби на примеру Хрвата, као нико други, имају трагично искуство и сазнање ушта може да се претвори један словенски народ ако он није Православан и ако га Ватикан инструментализује.

Било је тамо интересантних реферата, али ја не бих више о конгресу, него о изворима руског Православља, о предивном Кијеву и његовим становницима. У петак 12. новембра, увече, после ручка са истакнутим српским привредником у Кијеву, долази по нас Михаил, рођак мог руског брата Павела Тихомирова. То је официр са 27. година војног стажа и он нас води у центар  Кијева и почињу дивне екскурзије по Кијеву. Идемо до чувене свете Софије Кијевске, потом до Михаиловског манастира, па до великог споменика блаженој кнегињи Олги, баки кнеза Владимира крститеља Русије. Нисам имао представу колико је Кијев леп град, на мене је оставио већи утисак него Москва.

Међутим права бајка наступа у недељу 13. новембра. По договору, налазимо се у близини Кијевско-Печерске лавре у раним јутарњим часовима. Тамо нас чека и мој пријатељ Евгеније из Кијева, кога сам упознао на конференцији у Петрограду, у фебруару 2010. године. (http://borbazaveru.info/content/view/2125/90/)

Идемо на литургију у Јонин манастир. Са десне стране од улаза у цркву степениште води до ковчега са нетрулежним моштима светог Јоне, чудотворца Кијевског. Предивно црквено појање два хора, мушког и женског. Игуман ми после литургије поклања књигу о светом Јони Кијевском чудотворцу, издање самог манастира, који се бави и издавачком делатношћу.

После тога, Евгеније нас води до храма Ваведења Пресвете Богородице. Тамо се осим велике светиње и нетрулежних моштију, поред предивног, изузетног фрескописа, издвајају две велике иконе Пресвете Богородице. Једна истинска икона а друга, поред ње, урамљено стакло у коме су се чудом Божијим урезали обриси лика Пречисте са Богомладенцем, иако је стакло од иконе било удаљено 8 сантиметара. Долазили су научници да испитују и нису могли ништа друго да кажу осим да је то чудо Божије.

Из Ваведењског храма идемо у „Ближње пешчере“ а затим и у „Даљње пешчере“. Тај осећај се не да описати, то се само може доживети и осетити али никако описати. Преко стотину  нетрулежних моштију у две пештере под земљом. Нетрулежне мошти светог Антонија и Теодосија Печерског, Иље Муромца, Нестора Летописца и многих других преподобних отаца Свете Русије. Један ковчег сада мироточи па је на њему остављена једна мала рупица пречника пола сантиметра. Када се примакнете тој рупици, осетите просто Божански мирис, никакви овоземаљски парфеми се са тим не могу упоредити. А онда врхунац благодати која је мени недостојном учињена. Мој пријатељ Евгеније среће монаха, свог пријатеља из детињства. Каже да смо ми српски паломници и пита да ли је могуће да  се поклонимо мироточивим моштима. Монах нестварне мршавости али светлог лица које просто сија, продорно нас је погледао и рекао да сачекамо 20 минута. И после 20 минута он се појављује и откључава јену келију а потом ормар у њој. Из ормана вади једну по једну велику стаклену посуду, диже поклопац и приноси да целивамо мироточиве лобање светитеља Христових. Поново нестваран, апсолутно неземаљски мирис. Не могу да кажем да нисам пре овога осетио благодат православних светиња и у Светој Србији и у Светој Русији, али овај осећај превазилази све што сам доживео у животу. Осећам буквално физичко присуство велике милости Пречисте, која је нас грешне, својом милошћу удостојила да осетимо у пуноћи благодат једног од највећих Њених вртова – Кијевско-Печерске лавре.

Излазимо из пештере као омађијани, у заносу. Ја покушавам да заблагодарим Евгенију, али ме он прекида и говори „треба заблагодарити Пречистој, без Њене милости, ово не би било могуће“. Мој брат, инжењер, примећује да су сама количина људских телеса у затвореном подземном простору и количина упаљених кандила (над сваким моштима преподобних горе по три кандила) и свећа у рукама верника, само по себи чудо Божије. Без присуства Божијег чуда, сви ти људи би се просто брзо погушили у тим подземним катакомбама које немају никакву вентилацију. Крећемо са Евгенијем до споменика св. Петру Могили, где нас очекује дописник Руске Народне Линије из Кијева - Игор Друз. Игор је читаоцима „Борбе за веру“ познат по тексту који је преведен са РНЛ о оцу Александру Шмеману, омиљеном богослову српских новотараца. Игор Друз, вероватно најбољи живи познавалац живота и дела Александра Шмемана, прича нам о Шмеману. Игор је уверен да је Шмеман све што је радио, радио свесно по налогу ЦИЕ која га је дебело плаћала за сејање јереси у цркви Православној. Каже да је Шмеман волео лагодан живот и уживао у њему. (као и највећи промотер његове „духовности“ у СПЦ, најпознатији фудбалер међу владикама и најпознатији владика међу фудбалерима). Игор нас води на незаборавну екскурзију по Кијеву. Посећујемо место где је благоверни кнез Владимир, Крститељ Русије, крстио своје синове. Потом идемо до јединствене цркве на планети. Један верујући кијевљанин је саградио цркву у Дњепру посвећену светом Николи. У реку је наносио велике количине материјала да би створио острвце на коме је саградио јединствену цркву на води. Пролазимо поред стадиона Динама из Кијева и спуштамо се до женског манастира са чудотворним извором јодиране воде, једног од центара малоруског конзервативног православља. Потом гледамо и тамне стране владавине прозападне власти у Малорусији (данас ту земљу зову Украјином, не знам зашто је важнија та одредница крајина од вековног назива Малорусија, како се вековима звала та територија). Наиме, прозападна безбожна власт Јушченка, наспрам Кијевско-Печерске лавре подигла је застрашујући антихришћански споменик, неку врсту ироније на Христово распеће. На споменику је у облику крста приказано распеће неке птице, чини ми се лабуда. То је вероватно нека сатанска мистика паганских култова или можда још одвратнијих финикијских култова, пре појаве паганских поганих култова. Показује нам још нека обиљежја сатанске симболике, којом нечастиви покушава да огради руске светиње. „Тиха борба Свете Русије и царства антихриста траје. Трећег великог учесника нема, сви православни морају стати уз Свету Русију да би победили у тој великој борби” -  каже Игор.

Игор и Евгеније су нас искрено обрадовали причом о Виктору Јануковичу, садашњем председнику Украјине. Кажу да је то истински православни верујући човек и да полако почиње да учвршћује своју власт и исправља сву погубност прозападне политике бившег украјинског режима. Монаси на Светој Гори су били задивљени посетом Јануковича, који је дошао после победе на изборима да заблагодари Пресветој Богородици на победи на председничким изборима у Украјини. („остали су долазили пре избора а неки су пет пута покушавали да дођу на Свету Гору, али Пречиста није дозволила њихов долазак у Њен врт“ - каже Игор Друз) Праштајући се са Игором, он и Евгеније примећују једну ствар које и ја постајем свестан. Игор каже да је захваљујући Анатолију Дмитријевичу и Руској Народној Линији упознао толико православне браће, да се његов живот после почетка сарадње са том православном информативном агенцијом уистину променио. Ја могу само да додам да се и мој живот такође уистину променио после сусрета са Анатолијем Дмитријевичем и сарадњом са Руском Народном Линијом.

После преспаване ноћи у хотелу за поклонике у Кијевско-Печерској лаври, крећемо на литургију у пештеру, под земљом. Поново целивање моштију преподобних и поново велика милост Пречисте. За само десетак часова размака, поново целивамо мироточиве мошти у келији која се откључава само у ретким приликама и ретким посетиоцима. По изласку из пештере, поново покушавам да заблагодарим Евгенију и он ме поново прекида и каже да је то милост Пречисте. „Пресвета Богородица нас полагано окупља и учвршћује, ради препорода Свете Русије и Свете Србије. Ја сам мислио да је и Србија клонула, али када сам видео одлучност и храброст српске деце на шетњи содомиста, схватио сам да је Света Србија још жива и да је могућ препород Србије“ - каже Евгеније. Он седа са нама у кола и прати нас до изласка из Кијева да не би лутали, иако је радни дан а он је државни чиновник. После праштања са овим дивним руским братом, мој брат примећује да никада у животу (а има 50 година и претурио је много преко главе) није срео сличног човека. „Такви људи су на жалост изгледа изумрли у Србији“ - каже он. На примеру овог човека, високог државног чиновника, чија смерност и кротост просто запрепашћују, схватамо оне Христове речи „кротки ће наследити земљу“ и схватамо зашто је Господ управо руском народу подарио једну шестину целокупног земаљског пространства на кугли земаљској. Поново се сећам несрећног пољског професора са почетка текста, који са своје академске висине и уобразиље докторских дисертација, није свестан колико је слеп код очију и глув код ушију. Диван је Господ у светима својим, Света Русија је жива и препород Православља поново почиње од Кијева, као у време великог благоверног кнеза Владимира, крститеља Русије. Нека тако буде. Амин.

   П.С. Један кратак моменат са границе на Хоргошу, при уласку из Мађарске у Србију. Питам мађарског цариника (који зна српски) за фри-шоп. Он ме сажаљиво погледао и рекао, показујући на сабласно празну зградицу са стакленим излозима са наше десне стране, осврћући се бојажљиво да га неко не чује: „После уласка Мађарске у ЕУ све је пропало. Србији није потребна унија“ - рекао је на наше запрепашћење мађарски цариник и пожелео нам срећан пут без икаквог прегледа кола.

                                                                                                                   За Борбу за веру:

                                                                                                                   Ранко Гојковић