Ђорђе Вукадиновић

Дух раскола и омразе

Ове речи написао сам у Политици непосредно након сахране патријарха Павла и одмах био нападнут (од стране „новинара Јана Бризе“) за дефетизам и оптужен за „вређање и презир према Србима“. Да би се на крају испоставило да сам, поред свег свог пословичног скептицизма, био чак и превелики оптимиста.

Све ово што се већ месецима дешава поводом „случаја Артемије“ увелико је изашло из оквира унутарцрквеног спора. Немам у вези са тим никаква „инсајдерска“ сазнања, али осећам тугу када видим како се урушава ауторитет најугледније српске институције и, као и већина оних који читају ове редове, са нелагодом гледам како припадници косовских полицијских снага, по захтеву једних, износе из манастира и протерују са Косова друге српске монахе.

Немам намеру да улазим у канонска и еклезиолошка питања. Покушавам да судим само о политичким аспектима, као и о последицама по државу, националну самосвест и идентитет. А тако гледано, чини се да у тој причи скоро да нема невиних – што не значи ни да су сви једнако криви.

Владика Артемије је дуго пркосио одлукама црквене владе и жестоко критиковао косовску политику и Слободана Милошевића и актуелних српских власти. Некада је био у праву, некада није. Најблаже речено, често је знао да се инати, био тврдоглав, хировит и горд. С друге стране, врх државе такође несумњиво сноси свој део одговорности због мешања у осетљиве унутарцрквене односе и због амбиције да у цркви „кадрира“ на начин на који то не може ни у сопственој странци. Коначно, сигурно је да је, као и у све остало, своје прсте ту умешао и страни фактор, незадовољан угледом и рејтингом који је јединствена СПЦ годинама имала у српском јавном мњењу. Али највећа, такорећи, „командна“ одговорност ипак лежи на самом црквеном врху и, нарочито, његовом оперативном органу – Синоду.

Црква је стара и моћна институција. Али варају се сви они који мисле да ће снагом свог институционалног и ванинситуционалног утицаја успети да наметну интерпретацију како је Артемије смењен са места епископа рашко-призренске епископије само због неуредног књиговодства и финансијских малверзација. Много је ту било личног момента, а такође и сувише много политике и са једне и са друге стране.

Наравно да у овом тренутку за владиком Артемијем и његовим следбеницима неће кренути никаква маса свештенства и верника – могуће је да у стварању и подгревању такве илузије Артемија неко љуто обмањује. Али самообмањује се и црквени врх уколико верује да ће ова ствар тек тако „лећи“ и завршити се без штете по цркву и њен углед у друштву и народу.

Наравно да ће мало ко од монаштва и свештенства пратити владику Артемија на његовом путу у неизвесност. Али како буде напредовала „нормализација односа између Србије и Косова“, и како се у наредном периоду буде стварала атмосфера да „посета папе нема алтернативу“, подела у народу и цркви ће бити све већа, а Артемијева кривица изгледати све мања. Уосталом, већ и сада многи верују да је Артемије смењен због противљења доласку папе, због непристајања на сарадњу са Приштином и због одбијања да у Грачаници угости америчког потпредседника Бајдена. А да је све остало само конструкција и изговор.

Јавна је тајна да Москва не гледа благонаклоно на повећање утицаја цариградске патријаршије у СПЦ, нити на наговештаје зближавања са Ватиканом, који би требало да кулминирају пројектованом посетом папе Нишу 2013. године. У том контексту није тако безначајан ни детаљ да је, непосредно пре ових последњих догађаја, владику Артемија у његовом шишатовачком егзилу посетио руски амбасадор Конузин – макар да је та посета накнадно квалификована као „приватна“ и „незванична“.

Ако је тачан податак да одлуку о рашчињењу владике Артемија није подржало чак тринаест чланова сабора (седам против и шест уздржаних), онда је то знак да ни за значајан део архијереја СПЦ Артемијева кривица, чак ни сада, након свега, није нешто што би било „изван сваке разумне сумње“. А подршка коју црквени врх има од неколико утицајних, али осведочено антицрквено настројених медија, таблоида и недобронамерних верских „стручњака“ а ла Мирко Ђорђевић није нешто са чим би се већина у сабору требало баш да поноси. Баш као што ни Артемију не иду на руку јуродиви „подржаваоци“ који, заклањајући се иза његовог имена и страдања, шире мржњу по интернет универзуму, бацајући клетве на патријарха и анатемишу свакога ко покаже макар наговештај разумевања за „ђаволско-ватиканско- масонско-комунистички“ синод.

Свега смо се нагледали претходних месеци. Наручени чланци и клевете на рачун противника, „цурење“ црквених и полицијских докумената, информације „из поверљивих извора“, ружно плакатирање и фотомонтаже, поступци и речи којих се пристојнији део јавности гнуша чак и када је реч о политичким предизборним кампањама, а можете мислити како се тек осећа када види како се острашћено, примитивно и пиљарски међусобно опадају његови духовни предводници. То, понављам, не значи да ћемо, разочарани, сад сви похрлити у неку и нечију нову „Цркву“. Али не значи ни да треба да се правимо као да не примећујемо шта се збива и да је све у реду. Тим пре што је готово извесно да ће, не догоди ли се какво чудо, специфична тежина и јавни утицај СПЦ убудуће бити знатно мањи него што су били у последњих двадесет година (што је некоме вероватно и био циљ), док ће „промаја“ која се већ током последњих васкршњих празника могла приметити у многим храмовима временом бивати све већа и већа.

У сваком случају, дух раскола и омразе је већ увелико пуштен из боце. Многе појединачне грешке су почињене, а штета је велика и заједничка. Ко би рекао да је од тренутка упокојења и величанственог опроштаја од патријарха Павла прошло тек годину дана?

(Краћа верзија овог текста објављена је у Политици)

http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/duh-raskola-i-omraze.html

  +++

 Један од коментара на текст:

Петар Јанкетић

Гледано са политичко-аналитичке тачке гледишта овај текст је прилично објективан, а што је изузетно тешко наћи у било којем другом јавном медију у Србији што се тиче случаја в.Артемија. Једноставно, истина се врло тешко пробија.

Нпр. рашчињење владике Артемија је било неуставно, јер је прекршен члан 218. Устава СПЦ који каже:

Члан 218

Нико се не може казнити ниједном цркве ном казном без претходног саслушања.

Владика Артемије је хитно, касно ноћу, рашчињен најобичнијим прегласавањем у Сабору (21:13), а да га претходно нису позвали на саслушање, чиме је такво рашчињење очигледно неуставно и противзаконито. Заиста не треба бити неки врхунски адвокат па видети тако очигледну чињеницу.

Жалосно је да је врх СПЦ отворено признао тзв. државу Косово, тражећи од албанске полицијске службе да протера владику Артемија и његове монахе са Космета, што је и учињено врло ефикасно на њихову обострану радост (јер знамо колико Шиптари и екуменисти воле владику Артемија).

Што се тиче, народа који подржава владику Артемија, из врха СПЦ стално поручују преко медија како је "раскол доживео фијаско", сматрајући ваљда да је Црква само скуп грађевина (манастира, храмова) и возног парка, па ако све то задрже под својом контролом, онда је по њима Црква "јединствена", а шта се дешава са верним народом, то им није битно.

Јер да им је битно, онда не би игнорисали другу страну, била она у праву или не, пошто друга страна постоји у поприлично великом броју. Довољно је само сетити се преко 15000 потписа подршке владики Артемију, скупљених широм Србије за само неколико дана пред мајски Сабор, и то без икакве медијске подршке.

Што се тиче осталих епископа, свештеника и монаха, владика Артемије несумњиво има подршку међу њима, мада вероватно у не тако великом броју, али што се више СПЦ буде приближавала унији са папом то ће већи број црквеног клира отворено прилазити владики Артемију.

http://www.nspm.rs/component/option,com_yvcomment/ArticleID,32834