Пред нашим цењеним посетиоцима налази се текст нашег уваженог сарадника и предрагог у Христу брата Жељка Жугића Которанина „Доктрина екуменистичке јереси“, у коме је он темељно разобличио екуменистичку свејерес и водећег "православног" екуменисту и јересиарха Јована Зизиуласа. Овај прилог је, нимало случајно, на „Борби за веру“ првобитно објаваљен 30.јула 2008. године, на самом почетку постојања сајта. Из овог текста брата Жељка (који је, иначе, до сада прочитан 51.873 пута), али и из многобројних других његових текстова, сасвим јасно се очитује да је он сасуд Духа Светога.
Својеврсно је светогрђе са његовим богонадахнутим писањем упоређивати хулно, јеретичко и простачко писање екумениста, новотараца и паписта типа Зорана Ђуровића, али овај пример тако јасно пројављује разлику између светлости и таме, правде и безакоња, Цркве Божије и синагоге сатанине... Јер оно „...Што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јако; и што је неплеменито пред светом и уништено изабра Бог, и што није, да уништи оно што јесте, да се не похвали ниједно тело пред Богом.“ (1. Кор.1,27-29). Уредништво + + + Свака јерес подразумева учење које оспорава или квари оно учење, које је Црква у јединственом свом Светом предању понела. Екуменистичка јерес у овоме није изузетак. Поред гнусног и одавна већ Саборима и Светим Оцима осуђеног у свим појединостима испољавања, екуменизам има и своје доктринарне претпоставке. Исте се јављају у више варијанти, зависно од тога где су поникле. Али све те теорије сложно оспоравају и кваре IX и X члан Символа вере-Никеоцариградског. И опет, све заједнички тврде да управо оне учвршћују Јединство, Светост, Саборност и Апостолство Цркве, и да оне исповедају једно крштење за опроштење грехова. При томе, екуменисти превиђају да су Светим Духом у јединствено Свето предање поред догмата, као њихова заштита и потврда, уграђени канони-који су у суштини својој догмати у облику законског језика. Питамо се, како екуменисти мисле да учврсте еклесиолошке догмате, рушећи при томе каноне које је Свети Дух поставио да буду ограда и бедем тих догмата? Да ли је Свети Дух погрешио? Наравно да није. У овом раду се нећемо бавити ‘’Теоријом грана'’, јер иста није поникла у кругу Цркве. Нећемо се бавити ни тзв.'’Крштењским богословљем'’, јер је о томе већ писано. Задржаћемо се на доктрини митрополита Јована Зизиуласа, који је најприсутнији у нашој црквеној штампи од свих екуменистичких теорија. Централни проблем екуменистичке мисли, како јеретике унети у Никеоцариградски Символ вере а тиме и у Цркву, митр. Јован Зизиулас разрешава излагањем у два чланка: „Еклесиолошке претпоставке Свете Евхаристије“ и „Теолошки проблем рецепције“, као нас објављеним заједно у часопису ‘’Беседа'’, свеска 1-4, 1994. Сматрајући ова два чланка једним по суштини, то нећемо правити разлику између истих при означавању цитираних места. Само ћемо назначити број стране наведеног часописа, где се преузети текст налази. Никеоцариградски Символ вере Свима правоверним би морао бити познат текст Никеоцариградског Символа вере. Тај Символ је формула и лекција и тријумф праве вере-Православља. За овај Символ вере Оци Сабора у Цариграду 879. године кажу, ‘’да помоћу њега реч истине показа сваку јерес као скрхану и разорену.'’ Исти Оци на њему утемељују и подижу учвршћење Спасења. Ови Оци за њега тврде да је ‘’одозго- од блажених и светих отаца да нас предат'’ (в. Орос поменутог Сабора) Никеоцариградски Символ вере, (Символ Православља) увек је супротстављен јересима. „Свети Оци, сабрани у Цариграду, одређују, да се не смије укидати, него мора остати једино ваљаним символ вјере изложен од три стотина и осамнаест Отаца, сакупљених у Никеји Витинској, - и мора бити предана анатеми свака јерес…“ (1. канон II Вас. Саб.) Стога овај Символ „мора остати једино ваљаним“. Он је потуно неизменљив. И садржином и формом. „…свети је сабор установио да нико не смије изнашати, или писати, или састављати другу вјеру, осим оне, коју установише свети Оци, сабрани са Духом Светим у Никеји граду. Који се пак усуде састављати другу вјеру, те пронашати је…ако су епископи, лишавају се епископства, а клирици припадања клиру; ако су свјетовњаци, бивају анатемисани…“(7. канон III Вас. саб.) С обзиром на то. Што је Никеоцариградски символ вере увек супротстављен јересима, показујући их скрханим и разореним, јасно је зашто Оци III Васељенског Сабора забрањују „изнашати, или писати, или састављати другу вјеру.“ Овај је Символ такође и израз једне (заједничке) вере у нашој једној (заједничкој) Цркви Православној. Зато је и тај израз (форма) један, и не сме се ни од кога мењати, чак и када те промене не би мењале суштину саме вере. Свети Кирило Александријски, председавајући III Васељенском Сабору, у писму Јовану Антиохијском, ово објашњава као интенцију саборске одлуке: „… Забрањујемо свакоме да мјења Символа вјере, који су издали Свети Оци никејски, ни себи, нити икоме другоме допуштамо избацивати или дометати у овај Символ ни једне речи”… Овоме следују и Оци Сабора у Цариграду 879. године. Оросом они свакоме забрањују “да се лажним речима, или додавањем или одузимањем дрзне да квари старину овог светог и поштованог ороса“ - ороса, зј. Устава вере, што је назив за Символ вере. Као што је Никеоцариградски Символ вере увек супротстављен свакој јереси уопште, тако исто се и сваки догмат супротставља јересима појединачно. „…установљујемо, да мора важити као чврста, и да мора остати непоколебљивом до краја вјекова вјера свих оних људи, који се прославише у Божијој Цркви и који су били видјела свијета, чврсто држећи ријеч живота, а исто тако и њихови богопредани списи и догмати; одбацујемо пак и предајемо анатеми све оне, које су они одбацили и анатеми предали, као непријатеље истине и као такве, који су узалудно бјеснели противу Бога…“( 1. канон Трул. Саб.) Као што непоколебљива мора остати суштина вере (Православље) до краја векова, тако исто и сваки догмат и спис Светих Отаца, што исказује ту веру , мора остати непоколебљивим до краја векова. Насупрот овоме, Црква одбацује и увек ће одбацивати јеретике, тј. оне који се оспоравањем догмата вере или списа Светих Отаца показаше као непријатељи истине. Као и Никеоцариградски Символ вере, тако и догмати и списи Светих Отаца јесу нама предати, да помоћу њих реч истине покаже сваку јерес као скрхану и разорену. Као и Свети символ вере, тако и догмати и списи Светих Отаца одозго су, тј. богопредани су, и јесу учвршћење спасења људског. Стога су и непроменљиви. Дакле, свим својим бићем, и свим својим вечним исказима, Православље се бори са јересима, истима се увек супротстављајући.
Каква је веза правоверја и Цркве? „Једно тијело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања својега; Један Господ, једна вера, једно крштење…“ (Ефес.4.45.) „А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих.“ (Јевр. 11.1) Говорећи о Православљу свети Иринеј Лионски каже (в. Хаер.IV 8.5.): „Наша вјера је у сагласности са Евхаристијом, и Евхаристија потврђује нашу веру.“ Света Евхаристија је једна, и стога само једна вера може бити у сагласности са том једном Евхаристијом. И опет, једна Евхаристија може да потврди само једну веру, а то је наша, православна-богопредана вера. Јер је један Господ, и једно тело, и једна вера…Нема вере ако није потврђена Евхаристијом, нити има Евхаристије која је у несагласности са вером окупљеног народа. Зато ми на литургији исповедамо Православље исповедајући Никеоцариградски Символ вере. Ово сагласје и ова потврда, ова узајамност правоверја и Евхаристије, сведочи нам да Цркву (поред другога) чини како Евхаристија, тако и Православље. Нема Евхаристије без Православља, нити Православља без Евхаристије. И другим речима казано, ниједна друга (другачија, јеретичка) вера није у сагласности са Евхаристијом, нити је Евхаристија потврђује: „Заповједамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос са велијаром? Или какав дјел има вјерни са невјерником?“(46. канон апостолски) Овај канон изражава исто. Јерес не може бити потврђена Евхаристијом (Жртвом). И осуђен је сваки покушај признавања евхаристије или крштења (или ма ког облика црквености) у оквиру јеретичких заједница. Јереси и расколи …“Јеретицима ми сматрамо, колико оне који су одавна из Цркве искључени били, толико и оне, који су били послије од нас анатемизирани: осим ових и оне, који се причињају да праву вјеру исповиједају, а међу тијем у раскол пријеђоше…“ (6. канон II Вас. Саб.) Видимо да су Оци и расколнике сматрали за јеретике, можда можемо рећи, за јеретике у ширем смислу. Расколници су се-причињавали да праву вјеру исповједају, а међу тијем у раскол пријеђоше. Одвојеним од Цркве, расколницима Оци нису признавали православно исповедање, иако је оно по форми то било. Јер нема Православља изван Евхаристије, изван Цркве. Осим тога, расколом се нарушава IX члан Символа вере о једној Саборној Цркви. Такође многи оци су писали, да временом, расколи прихватају овај или онај лажни догмат и постају јереси у ужем смислу. Ипак, уочавамо и једну разлику. Прави јеретици бивају од Цркве анатемом искључени. Расколници пак сами у раскол прелазе, што Црква казном потврђује. То казује 13. канон IX Пом. Сабора: “Пошто је нечастиви био посијао сјемена јеретичкога кукоља, пак, видјећи да се исти мачем Духа са коријеном чупа, пошао је другим путем преваре и настоји да безумљем расколника располови тијело Христово…“ Јеретици настоје да лажним учењем отрују Цркву, а расколници да је располуте. Да ли успјевају у томе? „… расколе (састављају) пак они, који нијесу сугласни међу собом у неким црквеним пословима и у питањима, каја се дају уравнити…” (1.канон Василија Великог) Узроком раскола појављује се неки црквени посао, због кога неки, несагласни око истога, остављају Саборну Цркву, или какво недогматско питање, које се може изгладити , а које порађа различита мишљења, услед чега неки опет остављају црквено јединство. Као пример, свети Василије Велики наводи различита мишљења о покајању. Питање покајања апостата није догматско, него је то питање заповести о братољубљу. ‘’…Презвитер, или епископ, или митрополит, који се усуди прекинути опћење са својим патријархом, и не буде спомињао, као што је наређено и установљено, име његово на божанственој служби, него, прије саборне одлуке и коначне осуде његове, произведе раскол, у погледу таквога Свети Сабор наређује, да буде са свијем уклоњен од сваког свештеничког ступња… Јер они, који се одјељују од опћења са својим предстојником због такве јереси, која је од Светих Сабора или Отаца осуђена… такови не само што нече подлећи казни по правилима, за то, што су прије саборна разбора одијелили се од таковог епископа, него ће на против бити заслужни части, која православним и пристоји. Јер они нијесу…расколом порушили јединство Цркве, него на против похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздијељења.'’ (15. канон IX Пом. Саб.) Раскол канон посматра као преступ против црквене саборности и јединства. Заповест и осуда у првом делу канона тичу се учвршћивања ауторитета саборног разматрања свих црквених питања и спорова. Наиме, све док се неко (било које) црквено питање, коначно саборски не расправи, презвитери, и епископи, и митрополити, морају на божанственим службама помињати име свог предстојника и бити са њим у црквеном општењу. Преступање овога јесте раскол. Дакле, очувањем ауторитета саборске власти, Црква чува своје јединство и саборност, и тиме се бори против раскола. У другом делу канон издваја једно питање, око кога се не мора (али може) шекати коначна саборска одлука. Наиме, који би прекинули општење са својим предстојником, јер је он јавно у цркви учио раније већ од Светих Сабора, или Отаца, осуђеној јереси, такви не би починили раскол, него би пожурили да ослободе Цркву од раскола и раздељења. Дакле, где је у питању раније већ осуђена јерес, ту нема раскола, нема казне за прекидање општења са оним, који њој учи народ. У овом случају се ради о борби Цркве против јереси, против јеретичког раздељења. Али погледајмо формулацију канонске одредбе: ‘’они нису расколом порушили јединство Цркве'’. Да ли раскол може порушити јединство Цркве? Да ли је рушење црквене саборности и јединства последица раскола? Јер, таква последица раскола по Цркву би значила и гашење Цркве. Црква постоји само као Једна, Света, саборна и Апостолска (IX члан Символа вере Никеоцариградског). Или је таква или је нема. Или је Једна и Саборна, а тада и Света и Апостолска, или није нити Света, нити Апостолска. Да ли раскол руши јединство целе Цркве, или само од ње раскољеног народа? Раскол, наравно, не утиче на јединство и саборност и светост Цркве од које су се расколници одвојили. Он руши јединство и саборност у том смислу, да оно расколничко друштво, које се одвојило од Саборне Цркве, њој престаје бити припадајући уд, а тиме губи благост Духа Светога. · ‘’…Јер је почетак раздијељења био услијед раскола; тако да они, који су одступили од Цркве, нијесу више имали на себи благодати Духа Светога, јер је саопћење исте код њих престало услијед тога, што се прекинуло прејемство…нити су могли саопчити другима благодат Духа Светога, од које су сами отпали; и ради тога је наређено било, да они, који су од њих крштени били, као крштени од световњака, морају кад се обраћају у Цркву, бити очишћени правим црквеним крштењем…'’(1. канон Василија Великог) · ‘’…Порушити јединство Цркве'’- то значи отпасти од Цркве. Постоји и јеретичко раскољавање. (упор. 15. канон IX Пом. Саб.) · ‘’…Јереси (састављају они) који су се са свијем отргли , и од саме се вјере туђили…'’(1. канон Василија Великог) Јеретици се са свијем одвргоше од Цркве, и од правоверја отуђише. · „…Зато што благочастиви закон гласи: Јеретик је и законима против јеретика подвргавају се чак и они, који у малом одступају од праве вере…'’ (Свети Марко Ефески, Окр. Посл.-Православним хришћанима на копну и острвима, радујте се у Господу) Узрок јеретичког одвргавања од Цркве јесте њихово чак и у малом одступање од праве вере. „…А ако који не чува и не прима све споменуте догмате благочастија, не мисли се и не проповиједа тако, него хоће да их пориче, нека буде анатема, по наредби, која је већ издана од речених и Светих и блажених Отаца, и из именика христијанскога, као туђин, нека буде искључен и избачен…“(1. канон Трул. Саб.) Како раније истакосмо, јереси трују Цркву, и као кукољево семе мачем истине се са кореном (својим носиоцима) из Цркве чупа, и ево-предаје анатеми, тј. проклетству. Тако, упркос јересима Света Црква остаје и даље као Једна. С друге стране, јеретици у свом проклетству ништа са црквом заједничко немају. Екуменизам по митрополиту Јовану Зизиуласу Никеоцариградски Символ вере је супротстављен свакој јереси. Јересима су супротстављени и догмати и канони и списи Светих Отаца. Како и поред тога у Цркву увести јереси, које су већ раније из ње избачене? Ево одговора митрополита Јована Зизиуласа. „…Покушаји да се одржи чистота изворне kirygme у погледу чињеница путем којих се прима љубав Божија навели су Цркву да развије магистериум који ће бити одговоран за чување ове kirygme од јеретичких извитоперавања… Засада морамо приметити да одлуке и објаве овог одговорног органа, нарочито у виду саборских одлука постају суштински важан део садржине рецепције тек када се покаже да искривљења описа и значења чињеница које сачињавају дар Божије љубави могу имати озбиљних животних последица. Догматске формулације које немају такве последице-или се не показују таквима- не могу се сматрати саставни делом рецепције. Црква не овековечује и не прима појмове и доктрине по себи, већ живот и љубав, сушти живот и љубљв Бога за Човека…“ (Исто, 76.) Оно што је у Цркви непомично и увек важеће, Символ вере, догмати, канони, и светоотачки списи, као опис и значење богопредане вере, овде је релативизовано. Ниједан догмат не постоји ‘’по себи'’, већ постоји Светим Духом, као дар Божије љубави за човека у Цркви-потврђен Евхаристијом и у сагласности са њом. И зато и јесте установљено, као што смо навели, да се сви,баш сви, догмати благочастија морају примати, мислити, проповедати и бранити „ако'’ у форми у којој су донети и у значењу како су донети. „…А пошто је све то тако, и тако нам завјештано, величајући се тиме, а као кад ко пронађе богати плијен, ми радосно примамо и у свој цјелини и као непомично потврђујемо оно, што установљују она божанствена правила, која су издана од Светих трубља Духа…“(1. канон VII Вас. саб.) Заиста, нигде у Светом Предању не постоји условљавање догмата и канона. Зар Дух Свети себе да услови? Или, зар ми да га условимо? Никако! Теза митр. Јована Зизиуласа, да извитоперавање догмата мора да се озбиљно одрази, или може да се одрази, на живот, да би се то искривљавање сматрало суштинским, тј. јеретичким, измишљена је, неутемељена и произвољна. Та теза је у служби настојања да се актуелне јеретичке заједнице прикажу нејеретичке, односно као црквене. Илустрације ради: · „…Постоје Цркве које су тако дубоко везане за своје традиције да не могу да делају без ослањања на класично становиште о рецепцији; тако нпр. Римска Католичка и Православне Цркве, у извесној мери и Англиканска, имају извесне утврђене органе и поступке рецепције које не могу заобићи у својим садашњим екуменским односима…“ (Исто. 74.) · „…подељене Цркве (се) позивају да примају једна од друге, или, заправо, да примају једна другу…пошто је највиши облик рецепције у овом контексту узајамно црквено признавање, а не тек само сагласност о доктрини…“ (Исто 74.) Колико озбиљно мора бити одражавање искривљења догмата на живот, да би то била јерес? Где је мера? Нема је. Појам јереси је овим практично нестао. Зар кварење Никеоцариградског Символа вере и хула на Светога Духа нису озбиљно одражавање на живот? Или појава женског свештенства, или немање епископа-шта с тим? Где је доследност самог аутора? Нема је. Правоверје је као Небесни новац. Њиме се задобијају Небесна блага вишњега Цара. Јерес је као кривотворени Небесни новац. Није искован на небу. Што ће вишњи Цар дати ономе, који држи такав лажни новац? Замислимо да неко направи довољно добар фалсификат да њиме превари у трговини обичне људе. Зар се у томе тај фалсификат није прикрио у животу? Али зар ипак то није фалсификат? Тај човек не сме с тим новцем поћи у банку. Бији се затвора. Тако и сваки који је искривио веру, одразило се то на живот или не… Зашто је било важно приказати јеретичке заједнице као нејеретичке, односно као црквене заједнице? Зато што се тада непостојање њиховог међусобног општења и општења са Православним, може једино окарактерисати као шизма-раскол. Али ту нас митр. Јован Зиузилас чека новачењем. Видели смо да је раскол одељивање од тела Једне, Саборне Цркве, која једина као таква постоји и надаље. Гле чуда, сада се, по овоме митрополиту, цела Црква налази у стању шизме. Све заједнице, па и Православна, су једна другој у међусобном расколу. · „…Црква је и сама предмет рецепције у два смисла: њеног прихватања и примања од стране света, и узајамног признавања Цркава у заједници Једне Цркве…Докле год…Цркве одбацују једна другу, постоји потреба за рецепцијом.Нема пуне саборности Цркве у стању шизме…“(Исто 76.) · „…Уколико су две или више Цркава у шизми, евхаристијски живот (а вероватно и ‘’пуноважност'’? ) свих локалних Цркава је поремећен…“(Исто 70.) Саборност је особина Цркве. Особина локалних Цркава јесте да признају, боље рећи саборују једна са другом у Једној Цркви. Тиме постоји једна Црква, али тиме су и све сабране локалне Цркве заправо Једна Црква на много места. Зато, као што смо показали, раскољени део, који је прекинуо саборност са Црквом, тиме је изгубио атрибут ‘’помесне Цркве'’, изгубио је апостолско прејемство, што не дира у исто прејемство и саборност Цркве од које се расколио. Од Цркве се може отпасти, али се она не може довести у стање раскола (у стање несаборности). Уколико би, хипотетички узевши, у једном трену све помесне Цркве одбациле једна другу, тада не бисмо имали Цркву у стању шизме, јер тада не бисмо имали никакву Цркву, ни као Васељенску, ни као помесну. Измишљање Цркве у стању шизме је у функцији приказивања нужности саборности и јединства Православних и јеретика. Индикативно је да екуменисти никад не спомињу праве расколничке заједнице, којих и данас на жалост има. Доследно примењујући изнет став митр. Јована Зизиуласа долазимо до закључка да ће узалуд бити рецепција јеретика и Православних, док год постоје расколи. Јер, по њему, да и њега подсетимо на његов властити став, - докле год постоји шизма двеју и више Цркава, Евхаристија је у свим локалним Црквама поремећена, а вероватно и непуноважна. Екуменистичка нужност саборности Православних и јеретика објашњавају тим управо измишљеним поремећеним или непуноважним евхаристијским животом Православних све док су одвојени од јеретика. До Евхаристије преко саборности са јеретицима. Особина саборности је, да је она одозго. Узрок нашег јединства јесте Христос, јер је Он један, а наше јединство се остварује кроз саборност многих у, на основу правоверја ( в. Јевр. 11. 1.), датој нам евхаристији. “Јер је један хљеб, једно смо тојело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо.“ (I Кор. 10. 17.) Настојање да се до Евхаристије доће кроз конституисање саборности је по себи погрешно, а поготово кад се зна да та саборност обухвата Православље и јереси. Шта значи тражење Евхаристије кроз саборност? Када би се до Евхаристије долазило људским уједињавањем, Апостол би Коринћанима писао овако: - Јер смо једно тијело многи и разни, један је хљеб, од кога се сви причешћујемо. Овако изгледа саборност одоздо. Њоме се конституише антицрква. |