Проф. др Србољуб Живановић

КАТОЛИЧКА ЦРКВА И ГЕНОЦИД НАД СРПСКИМ НАРОДОМ У ВРЕМЕ I СВЕТСКОГ РАТА

 Мало се говори, пише и зна и углавном је избрисано из сећања страдање српског народа, рације, прогони, велеиздајнички процеси, покољи и убијања Срба, који су мучени, линчовани, пљачкани, чије су куће пустошене и разорене у Босни и Херцеговини, које су окупирале Аустријска држава и у Хрватској која је била део Угарске, као и у самој Мађарској која никада није била наклоњена Србима. Посебно су страдали Срби у Србији под Аустроугарском и Бугарском окупацијом.

Католичка црква и разне клерикалне странке у Хрватској, Босни и Херцеговини као и у осталим деловима земље под аустроугарском окупацијом, као уосталом и у целој католичкој "светој" Аустроугарској царевини подстицали су или пак иницирали политику која је водила истребљењу православних Срба. Сви погроми, недела, убиства и геноцид у целини вршени су под окриљем и уз свесрдну помоћ државних власти. Аустроугарска царевина је као повод за геноцид над Србима наглашавала да је један Србин (Гаврило Принцип), иначе држављанин Аустроугарске и син једног префекта аустроугарске полиције, извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда приликом његове провокативне посете Сарајеву. Због чињенице да је  Гаврило Принцип био Србин, оптужен је цео православни српски народ и сама краљевина Србија. Католички бискупи и свештеници у Хрватској, Босни, Херцеговини и у целој Аустроугарској позивали су народ да устане против Срба, да их пљачкају и убијају и да их све униште не штедећи ни децу, жене и старце. Тако је започет тежак геноцид. Навешћемо само неколико илустративних примера.

Само у једном дану је у Дубровнику убијено 75 виђених Срба. У Сплиту је у току једне ноћи депортовано и страдало више стотина Срба. У Челебићу код Фоче побијени су сви мушкарци од 14 до 60 година старости. А Аустроугарска окупаторска војска, састављена великим делом од Хрвата, наредила је српским заробљеницима у Лечници да ископају огромну раку, а затим су их ту стрељали. Швајцарски лекар и специјалиста за судску медицину Др. Арчибалд Рајс је у тој гробници поред војника идентификовао и 115 цивила, међу којима је било и деце од 8 година и стараца преко 80 година старих. У школи у Прњавору спаљено је преко 80 живих људи. Др. Арчибалд Рајс је међу њима нашао и децу. У Жупцу су обешене 82 особе оба пола; у Требињу 103; у Фочи 71; у Тузли преко 300. Далеко би нас одвело да поменемо све оне који су изгубили живот у Земуну, Бјељини, Сребреници, Сарајеву, Зворнику, Автовцу, Вишеграду, Билећи, у Славонији, Срему итд. Посебно је страдала Мачва у којој је свака породица изгубила мајку, оца, децу, рођаке. Аустроугарске власти састављене углавном од Хрвата (Др. Арчибалд Рајс наводи много њихових имена) су биле посебно свирепе према православним свештеницима. Њих су тешко и свирепо мучили, касапили и убијали.

Треба напоменути да је окупациони командант Београда био један Хрват, аустроугарски официр који се  истакао у мучењу и убијању Београђана.

Са друге стране и Бугарска војска која је окупирала делове Србије извршила је подједнако свиреп геноцид над Србима. Пљачкали су све што су могли. Одвлачили су у Бугарску стоку, пољопривредни алат, покућство и сл. У месецу новембру 1915. год ухватили су патријарха Стевана Комненића и групу свештеника. Сви су побијени, а изгубио се и траг њихових гробова. Само из Ниша су 5. новембра 1915. године одвели и убили 24 свештеника.  Дргу групу нишких свештеника су побили 9. новембра 1915. год. Зна се да су Бугари у току своје окупације Србије побили преко 7000 свештеника и учитеља.

Највећи број жена, деце и одраслих православних Срба је страдао у концентрационим логорима од којих су најстрашнији били онај у Добоју и у Араду у Мађарској. Зна се да је у Араду побијено преко 50 000 Срба. Услови у овим концентрационим логорима су били тако страшни да је преко 30% заточеника умирало већ после два до три дана, док су преживели били подвргнути таквим мукама да су "жалили што су још увек живи". Више стотина заточеника је умирало сваке ноћи. Одузимана је од сељака сва имовина, стока, алат, плугови и сва средства за производњу и живот. Затворене су све фабрике у окупираној Србији, све машине су опљачкане или уништене, радње и магацини опљачкани, шуме посечене, а цела земља је разрована. Ни један народ у свету није претрпео толике губитке и пустошења као српски народ који је изгубио 27% свог становништва. Нема већег геноцида у Првом светском рату од геноцида над Србима.

По свршетку Првог светског рата настала је заједничка држава од делова Аустроугарске и од Краљевине Србије. Водила се политика „братства триплеменог народа“ владе Краљевине СХС и потом Краљевине Југославије. Нису дозвољавали да се говори, пише и учи у школама да су у Првом светском рату страдали Срби, а да су извршиоци злочина и геноцида били Хрвати и Муслимани у редовима аустроугарске војске, затим Мађари, Албанци и Бугари. Владе СХС и Југославије су се бојале одмазде и узвратног крвопролића уколико се сазна истина.

Један од идеолога усташког покрета, оснивач крижара и сличних организација фрањеваца, часних сестара и католичке омладине који је био ђак Бањалучке гимназије, школовао је генерације будућих кољача и убица Срба, Јевреја и Рома. То је био Ханс Иван Мерц кога је папа Јован Павле II прогласио за блаженог. Он је за време I светског рата позивао Хрвате да се боре против православних Срба, Јевреја и Рома и свих оних који нису били католици. Његов утицај је остао толико јак да су из његовог самостана у Петрићевцу кренуле прве групе фрањеваца да кољу Србе у Бања Луци и околини (Мотике, Дракулци, итд).

Живот је немилосрдан, а истина увек изађе на видело. Дубоке ране остају незалечене и стално подсећају на претрпљене грозоте. Да истина није сакривана после I светског рата можда би се избегао геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у току II светског рата. Комунистичке власти нису дозволиле да се говори о стратиштима у Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома, о Јадовном, Шушњару, Гаравици и стотинама других стратишта, о јамама и вртачама разасутим по целој Независној држави Хрватској. Ћутало се, па се тако све поновило и у грађанском рату током деведесетих година.

Католичка црква никада није осудила злочинце из својих редова у време I светског рата. Није се одрекла ни злочинаца из II светског рата, већ је напротив прогласила за блажене  Ханца Ивана Мерца, идеолога усташтва; Доминика Мандића, организатора "пацовских канала" за бежање хрватских кољаца из Југославије у САД и Латинску Америку и Алојзија Степинца, најближег сарадника Павелића и усташа, врховног свештеника Хрватске војске, који је лично благосиљао јасеновачке убице, насилно покрштавао децу итд.

У Србији нажалост има оних који кажу да би требало заборавити геноцид над Србима извршен у XX веку, да се не би омладина која живи у XXI веку оптерећивала грозотама из прошлости. Сада је потребна регионална сарадња и Срби поново треба да живе у некаквој љубави са Хрватима. Истовремено, католички свештеници, вероучитељи и учитељи у Хрватској и даље уче децу да мрзе све Србе. То се свакодневно манифестује у Хрватској у медијима, скуповима, спортским приредбама и сл.

Очигледно је да католичка црква не одустаје од свог "похода на Исток" и борбе против Православља. Подстичу раскол у свакој Православној Цркви. Православцима се намеће некакав православно-католички дијалог кроз који се провлачи идеја о признавању примата римском папи који треба да буде врховни поглавар свих Хришћана. Католички јеретици тврде да "догматске разлике" треба оставити по страни и да нису на дневном реду. Говори се о благодетима екуменизма у смисли прихватања католичке јереси. У томе успевају чак и код неких епископа који бивају заведени њиховом слаткоречивошћу. Срећом православни народ у свету и у Србији нико неће натерати да  наседне тим идејама.

Проф. Др. Србољуб Живановић,

председник Фонда за истраживање геноцида "Др. Милан Булајић", Београд