Владимир Димитријевић

ПРАВОСЛАВНА МИСИЈА И КРИЗА ВРЕДНОСТИ

          Као што је истицао још Свети Николај Жички, реч „криза“ потиче из грчког језика, и значи „суд“. Свака криза – па и ова коју осећамо у свакодневици економских односа – има свој корен у кризи вредности.

Цивилизација, која је, на први поглед, достигла свој врхунац, никад се није налазила ближе понору него данас: још само корак, и сва наша наука, техника и мудрост господара планете неће нас спасити од амбиса нестанка.

Освалд Шпенглер је, у својој „Пропасти Запада“, западну цивилизацију (а данас смо сви у њој) прогласио за „фаустофску“. А она почива на жудњи за моћи, у чије име се све инструментализује. Сетимо се Фаустовог монолога, када он, загледан у пролог Јеванђеља по Јовану, претумачује Лутеров превод јелинског појма „Логос“ (Смисао, како би превео покојни владика будимски Данило): од Лутерове „Речи“ прелази се на Фаустово „Дело“. А „Дело“ ће му понудити Мефисто, подмлађујући га у вештичијој кухињи и убрзавајући га да самозаборави („Сачувај ме, Боже, од ђаволске брзоплетости“, моли се православни хришћанин сваког јутра.) То је пут Запада: богозаборав и самозаборав, у брзини која брише сећање (култура је памћење, зар не?), у сталној трци за моћи која ће донети задовољство, у CARPE DIEM од кога нема одмора и предаха. И, пошто је фаустовска, наша умирућа цивилизација је мефистофелска (Мефисто води руку свог послушника у двобоју с часним Валентином): жудња за моћи и задовољствима себична је, насилничка и убија све чедно у човеку и око њега. Фауст ће злоупотребити и упропастити Маргарету исто као што Запад злоупотребљава и разара све чиме господари; претворен у обрнутог краља Миду (јер своји додиром не ствара злато, него све обраћа у прах), Запад је метастаза ренесансног антропоцентризма који је Христа уклонио из историје (бар тако мисли!) да не сведочи о његовим непочинствима.

И докле је дошао тај антропоцентризам?

Прелистајмо новине.

„Новости“ („Живот плус“, 14. 12. 2008.) нас извештавају о специјалним оделима за „сајбер секс“, опремљеним чиповима и сензорима за стимулацију „ерогених зона“, где љубавници могу да се воле „на даљину“.

Истог дана, „Новости“ нас обавештавају да су јапански научници усавршили метод за праћење људских мисли – за сада, само слика које се јављају у мозгу. Трговци већ маштају о „менталном маркетингу“ – читању мисли потенцијалних потрошача.

А „Глас јавности“ (11.11.2008.) каже да је Управа за унутрашњу безбедност америчког МУП-а развила технологију за читање „непријатељских мисли и намера“ оних који улазе на аеродроме и у јавни простор.

А религиозност Запада?

Група младих немачких протестаната је Св. Писмо решила да „популарише“ путем календара „Европске сцене из Библије“. Ане Ромер (21), која се за календар сликала као блудница Раава, каже: „Хтели смо да Библију представимо у једном другом светлу, да заинтересујемо младе. Уосталом, нигде у Библији не пише да не смете да се показујете голи“. Пастор Бернд Грасер из Нирнберга, где ће се календар продавати, задовољан је: „Дивно је видети младе како се „душом и телом ангажују за Библију“ („Новости“, 7.12. 2005.)

Па шта да ради Православна Црква у таквом свету?

Као и увек, од самог почетка, њена је дужност да благовести Васкрслога Христа. А то подразумева две ствари: сведочење да се Васкрслим Христом можемо причестити на Светој Литургији и објашњење услова под којима је то могуће. Христос је Бог Који је постао Човек, и Који нас Собом причешћује да бисмо, обожени нествореним енергијама Његовим, наследили Царство и постали усвојени синови и кћери Небеског Оца, Чији је Он Син по пророди. Али, причестити се Христом можемо само ако стремимо ка самонадилажењу, то јест ако се од греха, примашеног живота у палости староадамске природе, кренемо ка светости, животу новоадамске, Христове чистоте. Покајани, исповеђени и причешћени, из храма и са Литургије излазимо у свет, да сведочимо да смо, како пева литургијска песма, „видели Светлост истиниту, примили Духа небескога, пронашли праву веру“, због чега се и „клањамо Светој Тројици, јер нас је Она спасила“. Евхаристија и исихазам, складан спој подвижништва и причасништва (никада једно без другог!) отвара нам пут ка мисионарењу, које је, у најдубљем смислу, могуће изразити речима Св. Серафима Саровског: „Ако стекнеш унутрашњи мир, хиљаде људи око тебе биће спасено“.

Али, свет неће чути нашу реч ако не будемо имали на себи знак Господњи – љубав. „Да смо ми хришћани као што треба, не би било ниједног незнабошца“, вели Свети Јован Златоусти. Умножено безакоње и охладнела љубав знаци су краја света. Зато, како рече отац Серафим Роуз, „много је касније него што мислиш – пожури на дело Божије“! И у времену слома свих вредности, времену репаганизације и ђаволијада свих врста, дело Божје је сведочење, љубављу и жртвом, Христове победе над грехом, смрћу и ђаволом. Као што је један руски духовник рекао бољшевицима: „Ви ћете победити, али после свих победника – победиће Христос!“