ИСТОЧНИ ВАТИКАН И О НОВО-СТАРИМ «ГРЕСИМА» АРТЕМИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ

Ових дана са великом стрепњом и скоро угаслим надама испратисмо јесење заседање Светог Сабора СПЦ на којем се одлучивала судбина владике Артемија. Наде су нам се скоро угасиле јер после селективног драстичног кажњавања «одбеглих» рашко-призренских јеромонаха поче опет кампања у скоро свим новинама са насловом ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ ОСНИВА НОВУ ЦРКВУ.

Пре ове седнице Сабора СПЦ јави се неизбежни млађани (нови) владика херцеговачки са дневним редом, оптужницом и слабо прикривеним пројектом дефинитивне пресуде. Затресе се земља на дан великомученика Артемија, напрсну седмоврати храм у Жичи Светог Саве удаљен десетак километара од епицентра у Витановцу док на много мањем растојању (свега пар километара) од епицентра манастир у Годачици оста нетакнут. После «параде поноса» појави се оштро писмо АЕМ Црногорског против содомије које од  светосаваца – новог богомољачког покрета – би оцењено као пуцањ у празно јер дође сувише касно при чему патријарх СПЦ и ниједан од наших врховних владика из Синода не крену у литију или ка преторијанској гарди да пробије њихов кордон као некад у време конкордата. Сабор са скором 21-13 изабра новог владику рашко-призренског поред живог Артемија коме не доказаше јерес или малоумност што би били ваљани разлози за овакав избор. Тада је уследила  – многима се учини – импулсивна реакција владике Артемија да одржи бар једну литургију на Косову како би показао да је он легални владика док му се кривица на неком црквеном суду не докаже. На предлог патријарха Иринеја одржа се преки суд на поменутој седници Сабора СПЦ и свилени гајтан се затеже око врата владике Артемија као поклон за педесет година монашења. На крају (својевољно) пензионисани владика херцеговачки рече - са љубављу према брату своме – како је овај (Артемије) украо и сакрио милион евра. Густина ових догађаја је таква да се може рећи: 10 дана који су потресли СПЦ и Србију.  

Недавно – пре само десет месеци после благословене кончине Његове Светости патријарха свесрпског Павла изабрасмо са великом радошћу новог духовног оца, новог патријарха српског, Његову Светост Иринеја.  И рече нам речи велике наде које се улише у срца наша да 1. неће одступити од пута нашег равноапостолног Светог  Саве чији ће му пут бити светионик у раду и молитви и 2. да ће му наше свето Косово бити прече од свега и да ће се за њега борити свим срцем. Иако кратак ово је заиста благословен програм.  Бејасмо пуни наде да ће после дуге болести и физичке немоћи оца нашег Павла - на коју почеше поједини, нарочито горе поменути, архијереји СПЦ са нестрпљењем и немиром негодовати – доћи смирење и учвршћење православног народа српског.  Благослов који смо сви осетили током сахране оца нашег Павла и нетљеност његовог тела нам је још трајао. Нажалост, догађаји који су уследили разбише овај програм у парампарчад.

После већ толико много разних изванредних чланака и дописа о страдањима владике Артемија, одбеглих монаха Рашко-Призренске епархије, екуменске Сциле и Харибде кроз које пролазимо усуђујем се и ја, чија су теолошка знања недовољна, да неколико речи кажем. Основно питање на које бих покушао да одговорим је: КОЈИ ЈЕ НАЈВЕЋИ И НЕОПРОСТИВИ ГРЕХ ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА?

Пре одговора погледајмо неке елементе који нам показују где одговор можемо тражити. Пре свега – од прве половине 20. века до данас уочава се неодољива тежња Васељенске патријаршија ка доминацији над свим православним помесним црквама.  Зашто? По свој прилици почетак те кампање је био одговор агресивној турској власти после истребљења Јермена и егзодуса Грка. Поступак је свима добро знан – почело је приближавање моћним  Римокатолицима на челу са челу са свемоћним папом. Опет се као у време неуспеле уније у Фиренци тражила помоћ од моћне и богате државе коју неки наши архијереји из Синода зову «света столица» иако ником здраво мислећем није јасно како столица може бити света.

Имовина неких манастира у Србији се преводи у катастрима на епархије које често у својим именима немају одредницу Српска.  Овим се, као у време царице Катарине гуши монаштво и над њим уводи строга архијерејска контрола.

Неке од непослушности владике Артемија дуговечном Синоду СПЦ беху: (а) непримање Бајдена (б) тужба против „милосрдних“ бомбардера (в) оштри отпор терору Албанаца над Србима и независности Косова (г) неслагање са обновом православних храмова СПЦ на Косову од стране рушитеља Албанаца (д) инсистирање на Светолазаревском завету и клетви у садашњим условима (е) утаја црквених пара од стране Симеона (или Дејана како неки кажу) Виловског итд.

Све су ово у очима Синода СПЦ огромне његове кривице али најтежа је раскринкавање улоге цариградског патријарха као источног папе (деспота цара римског) који је заједно са папом читао у Ватикану Симбол вере и молитвено служио. Ово се види на адреси: http://pravoslavniforum.com/forum/index.php?topic=3611.45  

После ових основних чињеница може се поставити одакле дође свилени гајтан Артемију? Из Рима, Беча, Београда или Тврдоша? Не, него из Фанара – ИСТОЧНОГ ВАТИКАНА. Откуда дође ово име? Заиста, екуменска Цариградска патријаршија, иако територијално сићушна, има несразмерно велики број митрополита без верника и велику моћ у православном свету. Њену политику приближавања папизму усрдно спроводе најутицајнији архијереји СПЦ са новом плејадом младих и академски преучених архијереја и великим бројем модерних свештеника којима је гесло: КА ХРИСТУ АЛИ БЕЗ ПРЕТЕРИВАЊА У РЕВНОВАЊУ срцу прирасло. Овим „младим лавовима“ на челу са поменутим чувеним футбалером и високим клериком СПЦ је много милији Мерцедес (или Масерати) од подвижништва и светосавског хода босим ногама у некој испосници. Дакле, са њиховог становишта је боље царство земаљско него небеско.

Још једно питање је још увек важно - зашто су „Артемијеви“ монаси одбегли? Наизглед због одласка њиховог духовног старца. Ово јесте један од разлога али не и најважнији. Најважнији је протест против неумитног приближавања Синода СПЦ римокатолицима под скут папе. Да ли оптужнице против свештенослужитеља – одбеглих монаха заиста немају везе са случајем владике Артемија? Посредно имају. Наиме, главни узрок њиховог бега од првог и другог администратора је протест против екуменског приближавања папизму о коме је још у Сопоћанском апелу целокупно монаштво СПЦ изрекло суд. Други разлог је да је у борби против потчињавања СПЦ Источном Ватикану а тиме и Западном најјаснији критичар био управо њихов старац – владика Артемије.

Присетимо се како је из Цариграда Артемију стигла забрана да путује у Хиландар. АЕМ црногорски у интервјуу листу „Курир“ од 23. новембра 2010. рече да Синод СПЦ већ десет година чека да Артемија казни и расчини http://www.kurir-info.rs/vesti/amfilohije-artemije-je-kao-drogiran-61176.php. То је било много пре афере са Симеоном Виловским и „огромним утајама новца“ које Врховни суд православне Грчке порече. Знајући Његову Светост Павла Српског и то да он никога није рашчинио нити ломове изазивао већ само сједињавао може се са сигурношћу рећи да он такво рашчињење нити је подржавао нити једва чекао. Тиме би ова изјава требала да гласи: СИНОД БЕЗ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА. Још нешто је у овим бројкама занимљиво: девет година се чекало да Павле Српски премине па да се у току 10 месеци планирани посао заврши. Значи да је гајтан за Артемија још 2000. године био послат у Београд само неким – трајним - члановима Синода СПЦ.   

Дакле, мислим да се на крају може закључити: неопростиви и далеко највећи грех Артемија Рашко-Призренског јесте заиста непослушност Источном Ватикану и екуменском уливању Једине Свете Саборне Православне Цркве у Римокатоличку „цркву“.  Све остало се може опростити али у припреми ОСМОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА незгодни Артемије је кост у грлу која се мора одстранити.

ИЗВОРИ СА МАЛИМ КОМЕНТАРИМА:

1.Владимир Димитријевић: ЖРТВА...     http://borbazaveru.info/content/view/2975/1/

Митрополит Арсеније (Мацијевич) се, у суштини, борио против настојања царице Катарине да, одузимањем имовине манастирима, укине и само монаштво: „Да нас Бог сачува од таквог случаја ... да одступимо од наше древне Апостолске Цркве“.  Најстрашније је, међутим, што је царица Катарина приморала епископе да владику склоне с катедре и рашчине га, па чак и лише монаштва. Нико се није усудио да брани невинога!

2. Патр. Иринеј забранио учешће владики Артемију на конференцији о усташком геноциду у Јасеновцу. Зашто је његово учешће опасно и непожељно?

Можда би владика Артемије, да је отишао у Петроград, цитирао неку реч светог Николаја Српског, чије је дело препуно осуда те латинске јереси. На пример, ове речи, из текста „Римска вера“ Српског Златоустог (текст погледати на http://borbazaveru.info/content/view/1945/30/):

Словени немају никаквог смисла живота нити какве мисије у свету без православља. Рим је од увек био и за увек остао крвни душманин словенских народа, узимајући од њих само паре а називајући их варварима. И тако даље, пуно и пуно, редом. Благо ономе коме се отворе очи да види и уши да чује где је лаж а где је истина.

Када би браћа Руси чули ове речи српског Светитеља, можда би се запитали, да ли је Свети Владика Николај православан? Јер Патријарх Иринеј говори о „за нас Православне, мало спорним питањима“ а српски Светитељ Николај о „крвним душманима“! Зато владика Артемије не сме да иде у Русију  на конференцију о геноциду над Србима,  јер су се изгледа у Патријаршији забринули, да би браћа Руси могли помислити да свети владика Николај Српски уопште није био православан.

3.Владимир Димитријевић у свом чланку ИСТОРИЈА СРБА СЕ ПОНАВЉА       http://borbazaveru.info/content/view/2966/1/ поставља више питања за читаоце:

- Шта је данас Четврти Рајх и где му је престоница?

- Ко су квислинзи Четвртог Рајха у Србији?

- Ко је Четвртом Рајху сметао на светој србској земљи и као духовно лице и као родољуб?

- Којим методама је тај неко уклоњен с места на коме је сведочио да је света земља Лазарева неотуђива?

У низу његових сјајних чланака се сугерише да су два основна «греха» владике Артемија: антиекуменизам и борба за Косово.

4.О црквеним моћницима Србије

Свети Анастасије Синаит:

Постојао је у Тивиадској области град пун безакоња. У њему је живео неки веома нечастан и покварен човек, радник на хиподрому, који је изненада дошао до неког лажног покајања, па се чак и постригао обукавши се тако у ангелску монашку схимну, али са својим безакоњима није престајао. Десило се да је у то време умро неки епископ тога града. Онда се неком светом човеку јавио Ангео Божији и рекао: “Иди у град и припреми за хиротонију у епископа некадашњег радника са хиподрома.“ Овај је учинио што му је било заповеђено. По рукоположењу, епископ - несрећни варалица, се толико погордио да је почео да верује како је он нека висока личност. Тада му се јавио Ангео Божији и рекао: „Што се гордиш несрећниче? Заиста ти кажем да ниси постао епископ зато што си достојан свештеничког чина, него зато што овом граду приличи само један такав епископ. Бољег није ни заслужио.“

5.Свети Серафим Роуз (Платински)

Самоуништење Православља као Цркве Христове било би и самоуништење и самога Хришћанства; јер ако ниједна црква није права исконска Црква Христова, онда се таква Црква не може створити ни уједињавањем свих секти заједно, јер ми верујемо да је сам Господ Христос основао неуништиву Цркву већ у првом веку.

6.Јован Тацис из Грчке Цркве, текст објављен у часопису Православна Штампа.

Многострадална Српска Црква последњих месеци показује симптоме потпуне преданости јереси Екуменизма. Већ годинама планиран прогон антиекуменистичких предањских клирика Српске Цркве, остварује се одмах након упокојења Патријарха Павла и избора новог Патријарха Српског Иринеја.

7.Свети Јустин Ћелијски: О САЗИВАЊУ ОСМОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА  http://www.pastirdobri.com/ 

Имајући у виду све ове напред изложене чињенице и болно свестан њих и стања у савременој Цркви Православној и уопште стања у свету, које се стање ништа битно није променило од оне моје прве представке Светом Архијерејском Сабору (маја 1971. године), савест ми налаже да се поново обратим молбом и синовским вапајем Светом Архијерејском Сабору мученичке Српске Цркве: да се наша Српска Црква уздржи од учешћа у припремама за назови "Васељенски" Сабор, и поготову од учешћа на њему. Јер ако до таквог Сабора - не дај Боже! - дође, од њега се може очекивати једно: расколи и јереси и погибија безбројних душа. А гледано из апостолско-светоотачког историјског искуства Цркве, такав Сабор ће уместо лечења већ постојећих створити нове ране на телу Цркве и створити јој нове проблеме и недаће.

8.РИМСКИ ПОСМАТРАЧ (Osservatore Romano) је званичан и најрепрезентативнији часопис римске курије. 

На њиховом линку http://www.vatican.va/news_services/or/or_quo/interviste/2008/303q08a1.html  је речено: A Ravenna le Chiese ortodosse hanno parlato di Chiesa universale e anche di un primato universale che può essere solo del Vescovo di Roma.

(превод)   У Равени су православне цркве (пажња – множина!) говориле о универзалној Цркви али такође и о универзалном примату који може да буде само епископа римског.

Милан Мићуновић,

Професор Универзитета у Крагујевцу