Монах Салаатил

Библијска времена

«Али сам оставио у Израиљу

 седам тисућа, који ни један

не савише кољена пред Ваалом,

нити га устима својим цјеливаше»

 «Будите трезвени и бдите,

 јер супарник ваш, ђаво,

као лав ричући

 ходи и тражи кога прождере.

Њему се противите утврђени вером.»

(1.Пт. 5, 8-9)

Библијска времена су за савременог – боље речено ововременог или самовременог – човека давно свршено, скоро митолошко време. За човека који верује Богочовеку Христу, следујући Светим Оцима, свако време јесте библијско, тј. време у коме се Бог јавља човеку и у коме човек одговара Богу. Бог се у Цркви стално открива као Спаситељ човека од греха и смрти дајући непрекидно себе за нас. На тај начин човек се Христом Богочовеком обесмрћује животом који није просто трајање  у времену или вечности. Такав живот који је по вољи Бога Оца Духом Светим имамо у Богочовеку Христу као дар синовства којим се ослобађамо од живота који се поистовећује са простим трајањем.

Међутим многима, самовременим, људима такав живот је ужаснији од самог непостојања јер се у Њему, Богочовеку Христу, гаси свака стрела њиховог самодовољног умотворства. Велики је идол самопоклоњења, који су изградили самовремени људи по упутствима ђавола, много већи и опсанији од Вавилонске куле.

Кула је била грађена споља, од камена и од жеље очију коју је човек желео да задовољи јер су очи са пуно права сведочиле да је било потопа и породиле су страх у човеку. Идол самопоклоњења самовремени људи граде унутар себе, једући људе око себе. Они немају очи иако гледају, немају ни уши иако чују, али зато имају мозак у коме неки саморазум сведочи да постоји смрт. Зато ови самовремени затрпавају своју смрт туђим животима трудећи се да досегну неко тајанстевено небо.

На први поглед разлика је огромна између ове две људскотворевине, али не заваравајмо се, исте су. Суштина им је иста и материјал исти који их чини прекрасним на сунцу пролазности којим  саморазум сакрива човеку вечност.

Суштина им је богоборство и човекоубиство, материјал је полуистина којом саморазум, сатана, вара човека да постане безлични легион баш као и ''његови'' легиони. Очи су виделе потоп, то је пола истине, али цела је истина да потопа неће бити јер је Бог склопио савез са човеком и дао дугу за сведока.Ђаво је дугу сакрио.

Види мисаони човек смрт! Сваки човек на сваком месту је ње свестан као неприродне изрласине на бићу човека – пола истине; друга половина гласи ХРИСТОС ВАСКРСЕ, то је цела истина човека - Богочовек Христос – то ђаво не подноси, против Богочовека се бори ђаво и покушава да Њиме убије човека. Сакрива ђаво узроке који су довели човека до смрти да би на тај начин омаловажио Богочовека Христа и преваром убио човека чинећи га богоборцем. У рају је ђаво прећутао смрт да би преварио Адаама, а сада прећуткује силу греха да би нас убио држећи нас далеко од Новог Адаама, Господа Исуса Христа.

Понуда му је иста као и у Рају, на брзину да човек постане бог мимо Бога, да постане спаситељ самог себе без Богочовека Христа Јединог Господа и  Спаситеља Нашег Који је по вољи Бога Оца и у коме смо сви ми Духом Светим богови по благодати.

Управо ову другу демонску понуду на делу хоће и желе да остваре екуменисти међ епископима који би да ''поправе'' Богочовека Христа, тј. Цркву, тврдећи да ће они успети да сједине светлост са тамом, Бога са мамоном, Цркву са јересју римокатолицизма и осталим измима.

Силе, у Богу, свејеретици екуменисти немају али се уздају у саморазум који им говори да ће победити уколико умноже своје мноштво кроз институције људи, разне назови цркве, државне силнике и самовладаре, а нарочито кроз технологију речи којом Светим Оцима учитавају своје мисли и жеље.

Својевремено је противницима Јахвеа засметало законско свештенство у Јерусалиму, јер хтели су самовремени људи да плаћају порез неком другом цару и богу који им је гарантовао слободу од Бога Отаца који их је извео из Египатског ропства. Одвојили су се од Помазаника са Сиона и протерали од Бога успостављено свештенство. Довели су свога цара и установили су своје свештенство које је служило ''слободи'' народа и цару. На местима где је Јахве говорио Праоцу Аврааму, и наследницима му, они су почели туђим устима да проповедају своје досетке и блудниче са другим богoвима међу којима Бог Отаца постаде само један од богова пустиње. Наместо Светог олтара, који по речи Господњој постави Помазаник на Гори Сиону, они поставише Златно теле самодопадности. Прогласише мртву твар за Престо Свевишњега наместо срца човековог.

Затроваше очи народу, обиљем мноштвености покланих животиња и људи, које приношаху на олтаре својих нових богова. Када им је дошао Пророк од Господа Саваота, који је јео плода од своје смокве, напасајући своје стадо, не грабећи туђе  рече им да греше – они га убише.

Данас нам отцепише, савременошћу, срце од ума, престо од царствујућег у човеку претварајући срце у само временоосетно и похотно, ум Христов протераше гласом саморазума (ђавола). Поставише борци за слободу без Бога, екуменисти, своје свештенике којим пресудише Преподобном Оцу своме кроз прогон његовог сина и наследника. Самовремени епископи (надзирачи равни робовласницима), нису свој отпад од Помазаника Господњег извели негде ван нашег Јерусалима нити су своје жреце упутили у неки прикрајак. Не, ударили су екуменисти кроз срце народа тј. на Косово и Метохију јер тамо стоји Престо Христов на крви мученика и исповедника. Зато тамо и граде нова предања кроз оне који се својих отаца одричу, браћу своју прогоне и као иконе Богочовека негирају. Тамо су започели градњу свога Телета да би му главу поставили у Граду Константиновом, тј. Нишу.

Отимају човека од Бога, убијају Бога у човеку говорећи жељу свога оца који јесте човекоубица од искони тј.ђавола: «нема никог ко је сагласан са Прогнаним! Сам је и извор је сваког претеривања и човекоборства, а његова реч о Богу је наклапање и бунцање!».

Црква сведочи кроз уста многих колико је верност догматима од Бога нам датих битна за наше спасење указујући кроз уста других на сву ђавоиманост сваке јереси па и римокатолицизма међу њима.

Два текста која следе управо о томе сведоче, први о повезаности православне духовности и догмата наше вере, други пак о само једном делу суштинских разлика између Цркве и римокатолика указујући на делић погрешки које римокатолицизам у себи садржи. Оба текста су делови већих студија на које бих желео да укажем јер су оба дела лако доступна верном народу. Треба напоменути у вези другог текста (текст о. Јована Романидиса) да аутор када говори о Римокатолицима користи термин црква, али се из садржине самог текста види да је у питању академска куртоазија.

Монах Салаатил

+++

Протопрезвитер Михаил Кардамакис

Догма и духовност

Садржај и циљ догме jecтe познање Бога, познанство и веза са Богом, отвореност човека пред Њим. Кроз догму човек уноси промену у своје биће, прелазећи из једног стања у друго. Са догмом се ocтвapyje прелазак од људског живота ка пуноти Божијег живота, тако да људи постају деца благодати и заједнице благодатног живота[1].

Догма није сама по себи циљ, с обзиром на то да није научни објекат који се тиче само стручњака, нити научно достигнуће или законски кодекс, него харизматични израз од богонадахнутих одредби вере, могућност учешћа човека у пуноти богочовечанске истине и живота[2]. Догме jecy двери за личносну, животворну и спасавајућу истину, сведочанство пуноте и истовремено кретање ка пуноти истине. Оне нису дављеничко гушење истине, у циљу њене одбране и спасавања, њено ограничавање на неки теортски образац и интелектуалну формулу, него знак призива на личну заједницу са истином, начин откривења који тражи ослобођење и спасење човека. Догма није статично и конзервативно начело, проста, логична и разумска схема или аксиома, него мистични и тајинствени догађај, динамични израз и сведочанство богочове- чанског доживљаја спасења. Догма садржи суштинске и одлучујуће последице за антропологију и сотириологију. Главна карактеристика догмата Цркве jecтe наглашавање учења о енергијама Божијим је, које представљају израз Његове сотириолошке праксе и потврдно прихватање историје[3].

Формулишући и чувајући догму, Црква се не интересује просто за терминологију, нити се бави философијом, него исказyje онтолошко искуство и самосвест о догађају спасења. Она изражава истину кoja од дана Педесетнице постоји у њеним недрима, пуноту новог живота који je у њoj скривен, показује размере мистично-тројичног искуства којим се напаја. Реч je о исказивању и очувању предуслова живота и спасења човека у Цркви и са Црквом[4]. Одбијање или преступ догмата не значи одбацивање или преступање једног поретка теоријско-религијских знања и начела, кoje je човек позван да a priori прихвати, него одбијање и преступ хришћанске истине и живота, претпоставки и могућности спасења и живота човека, одбијање могућности зajeдницe човека са Бо­гом, зajeдницe кoja произилази из бecкpajног и спасоносног човекољубља Божијег. Такво одбацивање не пориче само унапред формулисано и унапред одређено учење, већ и лично Откривење Божије, што има за последицу пародокс, безумље, пакао и смрт, jeдном peчјy, губитак човека.

Важно je нагласити да погрешно разумевање догме (тајне вере) jecтe погрешно доживљавање тајне искупљења, кoje води у продужавање човекове поробљености caмoвoљнoj жељи, трулежности и смрти. Ово je jacно у cлyчajy jepeси, кoja се, као преступ или нарушавање догме, као одбацивање или замена истине Цркве људском peчjy и идеологијом, поистовећује са самим уништењем човековог смисла и његовим падом. Jepec се не тиче просто предањске вере, „него живота верних и смисла њиховог постојања... Преступањем догме деформише се еклисиологија, квари се духовни живот и мучи човек"[5]. Jepec представља jacнy и апсолутну претњу човековом постојању, „напад на ипостас црквене зajeднице и сотириологије, будући да ствара погрешна схватања о правocлaвнoj антропологији"[6].

Jepec, као апотеоза самодовољности и отуђења човека, jecтe увреда Личности човекољубивог Бога, кoja се враћа на самог jepeтика. „Jepec je истовремено хула на Бога и проклетство за чове­ка"[7]. Охолост човека и његово самоуздизање воде самоуништењу. Ако се не ослободи jереси, човек се потпуно губи у њоj, jep у јереси човеков живот има тенденцију самоуништења. На врхунцу своје опијености, јерес скончава у самоуништењу[8]. Православље се борило и рвало са јересима да би очувало истину Цркве и да би сачувало тајну спасења, уклањајући од човека могућност избора ропства и пропасти. Погибељна и смртоносна јерес „није у основи само погрешно учење, него и погрешно стављање целокупног постојања насупрот Богу (а сходно томе и насупрот човеку). И, да кажемо језиком Светог Писма, она је понављање прародитељског греха, аутономности и самообожења, укидање заједнице са Богом и одбијање понуђеног обожења"[9].

Насупрот јереси, црквена догма остаје правило и образац, водич и критеријум живота верних; остаје мера пуноте нашег жи­вота у оквирима jeднoг напретка у коме - сагласно речима Влади­мира Лоског - ми уместо да приближимо и асимилујемо тајну тре­ба да, по мери устројтва свог ума, будемо трезвени и будни и да тежимо дубљој промени, унутарашњм духовном преображају, како бисмо се могли припремити и удостојити мистичког искуства[10]. Догме нису само онтолошке истине саме по себи и за себе, него извор истинског и вечног живота, свете и чисте духовности[11]. Верност догматима не подразумева њихову непроменивост, него измену, преображај и обнову нашег живота сагласно са истином и силом спасења које у себи скривају[12].

Духовност Цркве, дакле, јесте живот и плод догме у њеној сотириолошкој и антрополошкој пројекцији и изразу. Догма се повезује увек са духовним животом, образујући основу духовнос­ти, али такође и основни мотив онима који хоће да је измене и наруше[13]. Православље одбија апстрактно формулисање и прихватање догмата, њихово одвајање од духовног искуства и живота, од литургијске и аскетске праксе, будући да зна да су догме само сотириолошко и духовно искуство и висота Цркве, основа и критеријум њене духовности и етоса. Православље зна да се побожност и духовност без догме кривотворе, изопачују, умањују и срозавају на индивидуални пијетизам и апстрактну религиозност, прости морализам и лоше формулисану етику, антропоморфну душевност и пасивни мистицизам.

ИЗВОР: Протопрезвитер Михаил Кардамакис, Православна духовност, Манастир Хиландар (књига бр.18.) 1996, 112-115.

_____________

¹Μ. Φαράντου, Θεολογικαί όψεις τον δόγματος, (»Θεολογία«), 'Αθήναι 1969, 9.

²Αρχ. Βασιλείου, нав. дело, 19.

3Ν. Ματσούκα, нав. дело, 96.

⁴Άρχ. Βασιλείου, нав. дело, 17.

⁵Нав. дело, 20,22.

6Ν. Ματσούκα, Γένεσις και ουσία του ορθοδόξου δόγματος, Θεσς.  1969, 85

⁷Αρχ. Βαιλείου, наведено дело.

8 A. Bohn, Das Leben der Häresien, у Häresien der Zeit , Freiburg, Basel, Wien 1961, 413.

9Ηλ. Βουλγαράκη, Η αγάπη ως σύγχρονη ερμηνεία του μυστηρίου της σωτηρίας, Αθήναι 1974, 19.

¹⁰Нав. дело, 4.

¹¹Αρχ. Ι. Πόποβιτς, Άνθρωπος και Θεάνθρωπος, 89.  

¹²Αρχ. Βασιλείου, нав. дело 19.

¹³V. Lossky, нав. дело 19.

+++

Јован Романидис

Прародитељски грех

ПОГОВОР

Покушали смо да овом студијом оповргнемо погрешну тврдњу како се пре Тертулијана и пре Августина нико није озбиљно занимао за проблем прародитељскога греха, и како пре Августина ни­ко није у потпуности разумевао апостола Павла. Основна погрешка свих истраживача ове теме је у томе што за њих постоје само две врсте решења проблема прародитељскога греха, а то је Августиново или Пелагијево решење. У складу са тим, они сматрају да сва остала учења о паду - која се сусрећу у периоду који ми овде истражујемо - представљају остатке апокалиптичке или есхатолошке митолологије Jeвреја. Пошто се сусрећу са начином решавања ове проблематике који je умногоме другачији од оног облика који je за њих уобичајен, они нису у стању да замисле да може постојати и некакво треће самостално тумачење овога питања, које се коренито разликује од Августиновог и Пелагијевог схватања, распрострањеног на Западу. Отуда F. R. Tenant, који се веома усрдно занимао за питање прародитељског греха и који je у енглеском говорном подручју признат као велики ауторитет за ову проблематику, испитујући схватања о паду разних вероисповести, изоставља гледиште Православља о овом питању, тврдећи како се оно, у суштини, не разликује од гледишта Римокатоличке Цркве[14].          

Коренита разлика између западног и источног богословског Предања садржана je у томе што Запад сматра да je смрт феномен који потиче од Бога, док писци из најранијег периода Цркве, и свети Оци уопште, наглашавају да Бог није створио смрт. Ова разлика представља основу многих других разлика између Запада и Истока, што би требало да буде предмет нарочитог истраживања од стране савремених богослова Православља. Навешћемо у наставку неке од последица те разлике.  

1) Ако се постави као претпоставка да начело истинске бесмртности целога човека jecтe живо­творна eнергија живоначалне Tрoјице – Koja даруje непропадљивост – и да je човекова смрт по­следица његовог удаљавања од Извора живота, тада постаје jacно да такозвани мистицизам Источне Цркве не представља тобожњи платонски украс, већ саму претпоставку jeванђелског и светоотачког поимања човека. Православни хришћанин je причасник божанских енергија, не зато што настоји да оствари jeдинcтвo са Богом по начелима философије – као да je реч о повезаности са каквим умственим платоновским светом идеја – напротив, његово зajeдничapeњe у животворном Телу Хрис­товом, остварено Духом Светим, има за циљ да, васпостављањем начела бесмртности у човеку, одстрани силе греха који царује у смрти и пропадљивости, и да човека изнова врати на пут који води ка савршенству и ка обожењу[15].

   Као што смо видели, ово питање за западњаке не постоји, будући да они начелно верују да смрт потиче од Бога, да је душа по својој природи бесмртна и да је на­значење човеково, напросто, у некавком егоистичном блаженству. Мистицизам Запада није уистину христоцентричан. Његов циљ није у томе да човек стекне живот и непропадљивост, и да праведници угледају нестворену светлост, него је његов циљ у блаженом виђењу божанске суштине – што je у потпуности неприхватљиво за свете Оце Истока. 

2) Из овога се може закључити да православ­но учење о Цркви – као о Телу Христовом и храму Духа Светога – није некаква метафоричка представа лишена смисла, него представља целокупну ос­нову и претпоставку православног схватања спасења. Цркву сачињавају само они који зajeдничape у животворној енергији живоначалне Тројице. Зато је Никола Кавасила, антилатин из 14. века, наглашавао да се „Црква пројављује у светим Тајнма"[16]. Заједничарење у животворној енергији Светога Духа није аутоматски загарантовано Крштењем. „Немојмо, дакле, мислити да смо постали када и тело"[17]. Само кроз борбу за стицање савршенства човек може бити причасник животворне енергије Божије. Због тога, у свакој светој Литургији, мирећи се у љубави са другима, верници призивају Бо­га, како би Он Светим Духом, кроз часне Дарове, образовао у њима Христа (= Епиклеза). Црква се увек моли да „заједница Светога Духа буде са свима нама". Целокупна претпоставка учествовања у животворној и енергији Свете Троице јесте индивидуална и колективна борба против ђавола који цapyje у смрти. „Старајте се, дакле, да се чешће сабирате ради евхаристије и да бисте Бога слави­ли. Јер, ако се често на jeднo место сабирате, тада су поражене силе сатанине, а једномислијем ваше вере уништена је погубност његових дела"[18]. „Нека се нико не заварава! Ко није унутар жртвеника, тај лишава себе Хлеба Божијега... Који не долази на опште сабрање, тај се већ погордио и сам је себе осудио"[19]. Црква постоји и стално се изображава у светим Тајама и кроз свете Тајне. Они који живе изван светотајинског живота љубави налазе се изван Тела Христовог. „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти"[20]. Пошто се, дакле, „Црква пројављује у светим Тајама", какво место, онда, може заузимати папистичко учење о црквеној орга­низацији? Ради поретка светотајинског живота Цркве постаде света Тајна свештенства. Али, папизам претпоставља постојање још једног својства ове Тајне када је реч о светској организацији – надлежност ове Тајне простире се даље од Тела Хри­стовог које се стално пројављује и образује на једноме мест[21].

3) Оваква погрешна теорија о пореклу смрти, морала je неизбежно довести до општег изопачења када je у питању поимање етичког живота. Пошто су свети Оци одвајкада учили да Бог није створио смрт – повезујући тесно појмове смрт, сатана и грех – православна побожност je увек имала xepojски и борбени карактер, следујући за трагом муче­ника и исповедника, за кoje je страх и узмицање пред смрћу значило пад у руке сатане и одрицање од вере. Православни хришћани су непрекидно покушавали да погазе жалац смрти и да стекну неограничену слободу. „Jep ко од смрти не cтpaxyje тaj je изван тиранске власти ђавола... Taj се ничега не плаши, ни од чега не стрепи – изнад свега je и слободнији je од свега."[22] Карактеристика светоотачког Предања je стална борба против тираније смрти, ђавола и греха, остваривана кроз несебичну љубав у животу у Христу. Православно монашко живљење, целокупно литургијско, химнолошко и агиографско предање Источне Цркве натопљено je тим xepojcким и борбеним духом. Насупрот томе, када je на Западу већ преовладала августиновска теологија, уследило je опадање монашког живота и раслабаљеност црквеног живота уопште. Пошто je назначење човеково садржано у егоистичком блаженству, пошто смрт потиче од Бога и пошто сатана представља казне­но оруђе Божије, зашто je, онда, према веровању православног Истока, потребно да се, у борби про­тив ђавола царује у смрти, саберу све силе?

Тако je монаштво на Западу одступило од свог првобитног назначења – а то je супротстављање сатани и греху који царује у смрти, ради постизања унутарње слободе од сваке условљености и сваке сврсисходности – тако je оно, у рукама папа, постало оруђе световне или црквене политике, коjeмy je главна карактеристика увек друштвена делатност. Престао je Запад да се бори против са­тане, и дао се на умилостивљење Бога кроз дела и активности, као да Бог има потребе за служењима и човековим ропским делатностима. Уместо да се молитве, постови и остала добра дела врше ради човековог духовног подвига, и ради победе над сатаном, све се збива зато да би се Бог умилостивио, и да би човеку узвратио достојном наградом. Када je, коначно, преовладала Анселмова теорија, према којој je само крсна жртва jeдном за свагда умилостивила Бога, природно je било да про­тестанти дођу до закључка да свете Tajнe, добра дела итд., не могу Бога умилостивити, а да само вера у распетога Христа може да спаси човека.

 4) Као што смо видели, непознавање истинског порекла смрти мора довести до погрешног схватања о Богу и о Његовом односу према свету. Кад неко сматра да je Бог узрочник смрти, он се аутоматски удаљује од jeванђелског и светоотачког схватања о божанској праведности, паду, спасењу, Христу и Цркви, те чак доспева дотле да однос Бога према свету испитује под призмом нужности. Апсолутно je истинито да „они који не познају узрок смр­ти, њима je непознат и Творац човекове природе"[23].

ИЗВОР: Јован Романидис, Прародитељски грех, Нови Сад, 2001, 257- 262.

__________

¹⁴ The Origin and Propagation of Sin, стр.157.

¹⁵Види Ј. Н. Кармирис, Το Δόγμα της Σωτηρίας, Атина 1956. Види и Ј. С. Романидис, Orthodox Ecclesiology According to Alexis Khomiakov, у «Гр. Ортх. Тхеол. Рев.» , Бруклин, 1956, Вол. ИИ, Но И, стр.70 и даље; исти The Ecclesiology of St. Ignatius of Antioch, стр. 7 и даље.

^1₆Ερμηνεία της Θείας Λειτουργίας, гл. 38 Мигне, П.Г., 150, 452.

^1₇ Јован Златоусти, Εις την προς Εφεσίους Επιστολήν, Ομιλία Γ’,  гл. 4, Мигне, П.Г., 60, 23.

^1₈Игњатије, Εφεσίους 13.

¹⁹Исто, 5.

²⁰II Јов. 3, 14.

_²¹Види Ј. С. Романидис, Man and his true life, стр. 78-83.

²²Јован Златоусти, Εις την προς Εβραίους Επιστολήν, Ομιλία Δ’, гл. 4, Мигне, П. Г., 63, 41-42.

^₂3Јустин, Ερωτήσεις Ελληνικαί, κη, ΒΕΠΕΣ, том 4, стр.16