МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋ:

ИСТОРИЈА

МИТ О ЧЕТНИЧКОЈ ИЗДАЈИ

       Командант Горске краљеве гарде Никола Калабић спада у ред најпознатијих и најоклеветанијих личности из Другог светског рата. Како је стварно ухапшен Дража Михаиловић?

У доба комунизма клевете о Николи Калабићу стизале су са свих страна: из новина и књига, биоскопа, с ТВ екрана. Зашто баш о њему, објаснио је један од најважнијих људи из окружења Јосипа Броза Тита, генерал Ђоко Јованић. „Хтјело се да се тиме четнички покрет у потпуности искомпромитује", рекао је он 2000. године у вези с измишљотини о Калабићевој издаји генерала Драже Михаиловића. Комунисти су, наиме, веровали да ће највећи ефекат постићи ако издају врховног команданта припишу команданту најелитније јединице - Гарде. У стварности, Калабић је погинуо у сукобу с јединицама Озне јануара 1946. године испред Дегурићке пећине код Ваљева, то јест два месеца пре него што је заробљен Дража.

_________________________________________________

Лажни Дража и Калабић

Да би сакрили шта се уистину десило, комунисти су одмах двојицу својих људи маскирали у лажног Дражу и лажног Калабића. Послали су их на терен око Ваљева пазећи да их нико не види из близине и по дану. Али, погрешили су што су објавили њихове фотографије јер је разлика с правим Дражом и Калабићем лако уочљива. Остајући аматери до краја, комунисти су и овом приликом направили низ грешака: један од ознаша који је усликан с лажним Калабићем носи ни мање ни више него совјетски аутомат; један од њих, изразито низак, Раденко Мандић, „глуми" Калабића иако је овај познат по висини и крупном стасу, итд.

__________________________________________________

Верзију о издаји комунисти су први пут објавили у фељтону „Политике", који је двојици одабраних новинара диктирао лично шеф Озне Слободан Пенезић Крцун 1962. године. Ту верзију знамо, поред осталог, и из ТВ серије „Последњи чин". Отприлике, у јесен 1945. Озна је међу ваљевске четнике убацила „Американца" - свог човека прерушеног у америчког агента, који је дошао да Калабићу понуди безбедно напуштање земље. Тај човек - играо га је Драган Николић - није знао ни сто енглеских речи, али се сматрало да четници не знају ни толико.

Међутим, када су отворене архиве, на пример, Архив америчке обавештајне службе ОСС, потоње ЦИА, испоставило се да је Калабић пре рата био „шеф компаније при енглеској компанији за изградњу мостова". Једног официра ОСС-а имао је код себе до половине септембра 1944. године, а раније те године комуницирао је с бројним обореним америчким пилотима које су четници спасли од Немаца. Иначе, основно Калабићево предратно занимање било је начелник Катастарске управе у Ваљеву. Дакле, не обичан геометар, већ шеф свим геометрима у том крају. Калабићи су спадали у ред угледних, добростојећих породица. Као изразито друштвен човек, Калабић је имао 200, а можда чак и 300 кумстава. Господин и мангуп уједно - сушта супротност повученом двојкашу из ужичке гимназије, Слободану Пенезићу Крцуну.

Још док фељтон у „Политици" није окончан, редакцији је стигло безброј писама у којима су демантована кључна места Крцунове верзије. Чак је и шеф Озне за Ваљево Драган Ђурић у локалном листу „Напред" демантовао један од најважнијих делова приче: четници Мирослав Тимотијевић Јапан и Живорад Мишић нису намамљени у Београд и тамо ухваћени, већ су заробљени у центру Ваљева 19. децембра 1945. године. Предвече тога дана градом се разлегла пуцњава, а када се смирила, „цело Ваљево" је видело како Озна спроводи двојицу четника.

У верзији коју је саопштио Крцун, „Американац" је 30. новембра 1945. довео Калабића и његовог пратиоца Драгослава Милосављевића „Черчила" у Београд, где су ухваћени. Калабић је брзо пристао на сарадњу и најпре је намамио Тимотијевића и Мишића. Узгред, „Черчил" је много година после рата дошао из емиграције да обиђе своју фамилију у Ваљевској Каменици.

Крцун је затим пропустио да уништи документа о потерама за Калабићем после 30. новембра. Остао је, примера ради, извештај 11. бригаде 4. крајишке дивизије од 12. децембра, да је Калабић тога дана гоњен у ваљевским селима Јасенице и Грабовица.

Агенти Озне приметили су да је Калабић 22. децембра послао поруку својој супрузи Борки. Она је одмах ухапшена, али остао је још један доказ да се тога дана Калабић налазио на слободи.

______________________________________________

Чика Пера

Потпуковник Алберт Сајц, који је обилазио Гарду крајем 1943, записао је у својим мемоарима:

„Никола Калабић је био један од најинтересантнијих људи у целој Југославији. Био је леп човек, црне браде, пун духа, појава која се пенушала уживајући у животу.

Имао је хитар дух и смисао за хумор, због кога су га заволели његови војници и сељаци који су га звали Чика Пера. У својој црној, добро скројеној униформи и у увек чистом рубљу, деловао је као импозантан господин и војник. Његово јунаштво постало је већ легендарно."

________________________________________________

Нешто пре тога, почетком децембра, Калабић је својим преосталим четницима наредио да се склоне у земунице да би се окупили о Ђуђевдану. Он Ђурђевдан није дочекао - погинуо је око 15. јануара. Неколико четника је преживело ту борбу и они су касније сведочили о Калабићевој погибији. Међу преживелима налазио се и мајор Милан Стојановић, који је ускоро емигрирао у САД. Ову борбу преживели су и четници Божо Божановић и Вељко Костовић. Они су догађај, међу осталима, испричали и четнику Михаилу Даниловићу, који је заробљен после много година. Даниловић је одробијао девет година и постао свештеник. Данас живи у Горњем Милановцу.

Материјални доказ да је Калабић погинуо, то јест да није жив пао Озни у руке је његова официрска торба, која је случајно нађена седамдесетих година. Домаћин куће, видевши на шта је наишао док је прекопавао стару септичку јаму, позвао је милицију. Торба је била скоро трула, документа су била једва читљива, а фотографије Калабићеве жене и деце нагризене, али ипак се јасно видело о чему је реч. Изгледа да у милицији више нико није мислио о Крцуновој лажној причи и фотографије су једноставно однете у Музеј у Ужицу.

Према томе, како је заробљен Дража? У свет је најпре отишло писмо једног од очевидаца Дражиног заробљавања, мајора Милоша Марковића. Марковић је лета 1946. успео да протури преко границе једно писмо, које је 16. августа објавио швајцарски лист „Журнал Д'Ивердон". Уредништво тог листа пише: „Као што је познато, Титова власт никада до сада није обелоданила како је ухваћен генерал Михаиловић. Према једном документу, генерал Михаиловић је био киднапован од стране Титових партизана. Документ је написао Милош Марковић, мајор покрета отпора Михаиловића". Марковић је писао:

„Фебруара месеца 1946. године, генерал Михаиловић се тешко разболео од тифуса. Био је са својим штабом у околини места Рудо. Једне ноћи смо приметили савезничке - енглеске авионе, који су бацали летке на којима је писало да долазе да нам помогну у оружју и муницији. У једном пакету нашли смо упутство како да припремимо терен за спуштање авиона, његову сигнализацију, обележавање, итд. И стварно, 13. марта 1946. године, појавила су се три авиона. Ми смо им означили место слетања и видели смо како из њих излазе људи у енглеској официрској униформи. Пошто су приметили да је генерал тешко оболео и у врло забрињавајућем здравственом стању, предложили су да га пребаце с ужом пратњом у Италију на лечење. Пошто се генерал Михаиловић сагласио с предлогом... авиони су узлетели... Стигле су још две ескадриле Титових партизана, које су почеле да бацају мале бомбе с бојним отровом..."

Борбу која је уследила преживео је четник Радомир Павловић из Мојсиња код Чачка. Детаље је испричао свом блиском рођаку Драгославу Хаџићу, који данас живи у Горњем Милановцу.

Ову борбу преживео је и чувени четник Србобран - Српко Меденица. Пре него што је убијен 1951. године, сведочио је о томе својим бројним јатацима, који су причу пренели до наших дана.

Бојне отрове током „једног неочекиваног ваздушног напада" помиње и пољски историчар Тадек Витлин, описујући Дражино заробљавање у својој књизи „Комесар". Витлин наводи да је Озна у овој операцији имала помоћ и подршку совјетског НКВД-а.

Исту причу сазнао је и др Властимир А. Стојановић за време процеса Дражи у Београду, коме је присуствовао као аташе за штампу француске амбасаде. Причу је потврдило још неколико особа, с једне и друге стране. Временом се сазнало да је главни „енглески официр" који је 13. марта одвезао Дражу заправо један од првих пилота Јата Рођа Миловановић. Он се и сам хвалио да је „киднаповао Дражу". Током Другог светског рата, Миловановић је служио у енглеској авијацији. Одлично је говорио енглески и могао је да одглуми улогу енглеског официра - што је заправо и био.

http://www.pressonline.rs/page/stories/

sr.html?view=story&id=48077&sectionId=63