У четвртак, 11. децембра 2010. године, упокојио се у Господу протојереј-ставрофор хаџи Љубодраг Петровић. Прота Љубодраг Петровић био је један од најугледнијих свештеника СПЦ. Оснивач је Православне мисионарске школе при храму Светог Александра Невског у Београду, као и вишедеценијски челник Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке. Духовно је руководио на хиљаде младих душа жељних Христа. Поводом упокојења проте Љубодрага доносимо интервју који је дао часопису „Црквени живот“ (12/2010), да бисмо показали шта значи бити свештеник на путу Господњем.

Уредништво

+++

 Разговор са протојерејем-ставрофором Хаџи-Љубодрагом Петровићем

 ВЕРА ХРИШЋАНСКА ЈЕ БОЖАНСКА СИЛА У ЧОВЕКУ

Вера у Господа Исуса Христа,

правилна и истинита, нешто је највеће

и најважније за човека у животу. Када

човек уђе у лепоту Истине Божије, он онда

схвата: нема ништа лепше него живети по

Закону Божијем. Нема ништа лепше

и радосније него живети хришћански.

 ЦРКВЕНИ ЖИВОТ: Христос васкрсе и благословите!

 протојереј-ставрофор љубодраг петровић: Ваистину васкрсе и Бог нека благослови све нас!

 Ц. Ж.: Наш сусрет смо започели заједничким уласком у цркву Св. Александра Невског. Целивали смо Свечеву икону у храму у коме сте многе године, као старешина храма, служили Божанску Литургију и проповедали Јеванђеље Христово, служећи Богу и спасењу народа Божијег. Изашли смо из градске вреве у духовно средиште града - у храм Божији. Какав је смисао и значај тог човековог уласка у храм Божији?

Прот. Љ. П.: Мора се, пре свега, рећи да најпре постоји Црква као жива заједница Бога и човека, а да се, тек онда, зидају видљиви храмови - цркве, где се служи Света Евхаристија, где се народ причешћује, и где се народ крштава и Крштењем улази у живу заједницу са Господом Исусом Христом, у црквени живот са Богом. Зато су цркве - храмови Божији неопходни за црквени и духовни живот људи, јер су то места где се, физички и стварно, приступа и улази у оно духовно и вечно Царство Божије, које је Бог, из Љубави Своје према човеку, дао људима да теже ка њему, да сав свој живот усмере на задобијање тог живота вечног, тог Храма Небеског, те живе заједнице тројичнога Бога -Оца и Сина и Духа Светога.

Крштењем и Миропомазањем човек улази у Цркву Божију, постаје члан Цркве, да би, потом, кроз њене Свете Тајне, нарочито кроз Свето Причешће, и кроз своје узрастање у вери, временом и сам постао живи храм Духа Светога. Такав човек улази у земаљски храм на службу Божију, а његово биће јесте храм Божији. Хришћанин који истински носи Бога у себи јесте богоносац и Божије светилиште. Срце истинског Хришћанина јесте олтар живи на коме се, такође, приноси бескрвна жртва Богу. Из срца Хришћаниновог исходе вера и љубав, из срца исходе молитва и славослов Богу.

Хришћанин који истинито верује и који, кроз живот у Христу, стиче и чува светињу унутрашњег храма Божијег и који, наравно, поштује земаљски храм Божији и одлази у њега на света богослужења, такав човек стиче врлине Божије и постаје истинити човек Божији, који личи на Адама пре Пада. Човек је призван да, кроз живот у Цркви, обнови ту првобитну природу, да поврати онај начин постојања, оно осећање себе и света, нону духовну лепоту и радост живота које је Адам имао пре Пада. Тако је живот у Христу повратак у наш духовни завичај - у наручје Божије, улазак у Царство Божије где нема бола, где нема туге, где је вечита радост.

Ц. Ж.: Када Светим Крштењем уђе у Цркву Божију, у Дом Очев, какве обавезе човек прима, најпре, у односу на Цркву као васељенски Храм Божији - литургијско сабрање и заједничење Бога и човека у историји, а онда и у односу на унутарњи храм Царства Божијег, које је у њему, на храм душе и тела свога?

Прот. Љ. П.: Сваки човек је боголика личност коју је Бог створио из љубави Своје и призвао на љубав Своју, коју је обдарио многим Божанским даровима које човек треба да прихвати, да користи и развија у свом животу, пре свега, ради свога општења са Богом и личнога спасења. Човек све те дарове мора да усвоји и да их испуни да би, на тај начин, постао делатни сарадник Божији и да би, преко свих тих дарова, могао да сагледа све тајне спољашњег света око себе и све тајне унутрашњег света у себи.

Човек који се крштава добија „печат дара Духа Светога" и тај печат га надаље обавезује. То је исто као када се склопи неки уговор, па се на њега стави печат, тај печат обавезује и једну и другу стране - оне се обавезују да ће да испуне све одредбе уговора. Тако и човек, који је примио печат дара Духа Светога, који је добровољно и без икаквог притиска ушао у Цркву и примио њену веру, надаље има одређене обавезе и према Цркви и према самоме себи као Хришћанину. Обавезе које човек прима кроз печат дара Духа Светога јесу хришћанске обавезе, али то нису обавезе које оптерећују човека, већ обавезе које човека растерећују и ослобађају, које га подижу из блата огреховљености у духовне висине, које човека уздижу у радост, које човека обесмрћују, које га уводе у боље поимање онога у шта верује а што не види, као и у боље поимање онога што види, тј. свега што постоји. Велико је дело да човек те дарове, које је примио као печат дара Духа Светога, практикује и да их усавршава у себи, и да њима живи у своме животу.

Постоје, наравно, и Хришћанинове обавезе према живој заједници Цркве, као и према читавом свету. Сваки човек који је крштен, дужан је да буде сведок вере Христове, мисионар Христовог Јеванђеља. Он је призван да проноси славу Божију, да проповеда истину о Богу и о човеку, да се чува греха, да пази да духовно не посрне, да не залута у лажну веру, него да се, живећи у овоме свету, вазда држи оног правог пута који води у живот вечни. То је црквена дужност свакога крштеног Хришћанина.

Зато је Христос и рекао Својим ученицима и, преко њих, свима онима који су крштени у Његово Име, свим Хришћанима: „Ви сте со земљи и светлост свету". То није било речено само као нека лепа мисао или као метафора, не - ту је реч о заповести Христовој, о обавези нашој хришћанској, од Бога задатој, да будемо светлост свету и со земљи, тј. оно што Бог жели да ми будемо, да себе изградимо у онакве личности какве Бог хоће да ми постанемо.

Бог зна ко смо и какви смо као људи, створени и пали, Бог зна све наше слабости, а позива нас да будемо со земљи и светлост свету. Да би себе изградио и развио у боголику личност, што Бог жели да сваки човек буде, Хришћанин је, после Крштења, дужан да испуњава све заповести Божије и црквене обавезе које је примио кроз печат дара Духа Светога. Човек кроз свој живот у Христу, живот у Цркви, мора да постане квалификовани Хришћанин.

У светом храму Божијем, материјалном и видљивом, где се служе богослужења, а пре свих Света Евхаристија, где се људи исповедају и причешћују, где молитве заједничке чине, човек просвећује свој ум и своје срце, и временом се све више уклапа, читавим својим бићем, у саборни живот Цркве и све дубље улази у живот вечни Царства Божијег. Јер човек се не може спасавати сам, већ се спасава искључиво кроз заједницу у Христу, која се назива Црква.

Бог Живи је, у циљу спасења рода људског, одредио да постоје нарочита света места, светилишта Његова, где се налази олтар свети, где се приноси света и бескрвна Жртва за спасење свега и свих, где се на посебан начин - литургијски, слави и прославља Име Господа Исуса Христа Сина Божијег, од Чијег Имена „нема већега имена" под овом капом небеском. Управо ту, у том саборном богослужењу Цркве, на Светој Литургији, задобијају се објашњења и одговори на сва наша питања и све наше недоумице о свему у овоме животу. Уз то, ту се добијају и упутства у погледу онога како треба да живимо. И сваки онај који је крштен завршава ту духовну школу спасења управо на Светој Евхаристији, и ту се квалификује да буде истински Хришћанин, да носи ту част да буде светлост свету и со земљи.

Свако од нас о томе треба да води рачуна. Мимо и изван Цркве то највише звање Хришћанина се не може задобити, већ само кроз Цркву и у њој, кроз Свету Евхаристију, кроз Свето Причешће, кроз стално напајање Богом и Божанским енергијама којима се човек обесмрћује и постаје заједничар највиших врлина. Зато је сваки верник дужан и обавезан да стално води рачуна о свом унутрашњем храму, о свом срцу, о својој души, о свом спасењу, али је, истовремено, такође дужан и да се активно укључи у живу заједницу Цркве Христове, учествујући у литургијској и заједничкој молитви, Светој Евхаристији, која се служи у земаљским храмовима, на Светим Литургијама.

Без таквог, и личног и заједничког, начина живота у Цркви човек не може постати квалификовани Хришћанин и не може задобити живот вечни. А сваки крштени је призван да постане квалификовани Хришћанин: он мора да зна у шта верује и како верује, мора да свесно осећа Бога и Његово присуство, мора да осећа Божију љубав, мора да буде онај који има искуство молитвеног општења са Богом, искуство Бога; мора да осећа Бога и Божију реалну бригу и промишљање о нама и нашем спасењу. Све то за Хришћанина мора да буде реално осећање и искуство, пошто и Бог реално јесте. То хришћанско осећање и искуство Бога не сме да буде ни фанатизам, ни некаква фантазија, нити неко рационалистичко нагађање. Од речи о Богу нема ништа, ако из те речи не избија сила Божија. Вера је сила Божија, која дејствује у човеку, она није само пука реч или појам о Богу...

Ц. Ж.: Поменули сте ону најважнију школу где се Хришћанин искуствено учи делатном учешћу у животу Цркве и саздавању унутрашњег храма своје боголикости, а то су Свете Тајне Цркве, пре свих - Света Тајна Евхаристије. Као свештеник са полувековним свештеничким искуством, реците нам - како из нашег свакодневног живота у свету треба да улазимо у средиште живота Цркве и нашег хришћанског живота, у Божанску Литургију? Како треба приступати Путиру Христовом?

Прот. Љ. П.: Када говоримо о припреми за учешће у Светој Евхаристији, морамо да кажемо да ту постоји, Црквом установљени и вековима проверени, ред и поредак припреме за Свето Причешће. Као што знате из свакодневног живота, човек се припрема за свако дело или посао који треба да изврши, размишља унапред шта је најбоље да уради да би остварио свој циљ.

То исто важи и у овом случају. Треба, као одговорни Хришћани, да унапред размишљамо о томе како ћемо најбоље и најчистије приступити Светом Причешћу, о томе на који начин да очистимо наше срце, наш ум и наше тело, наравно колико је то у нашој моћи. Разуме се, човек сам по себи и својим снагама ово не може да испуни, али Бог је у Својој Светој Цркви дао средства за покајање, очишћење и припрему, о којима свештеници проповедају и поучавају, а која се у Цркви дају вернима.

Да би се Хришћанин припремио за Свето Причешће, неопходно је да начини одлучни искорак из колотечине свог свакодневног огреховљеног живота, а тај искорак се назива  покајање. Човек не може да се припреми за приступање светињи Божијој, ако претходно не одступи од оног грешног начина живота којим, иначе, живи у овоме свету. Он мора да направи духовни рез у своме животу, да се свесно одрекне палости и световности у себи, да се потруди да у себи обузда своје телесне страсти, да одбаци своје рђаве мисли и болесна осећање, да се одрекне својих лоших планова, да престане да чини грешна дела, да би, у таквој решености, могао да приступи Св. Тајни Исповести.

И када, пред свештеником, исповеди Богу своје грехе, та исповест треба да буде освешћена, треба да буде плод његове чврсте одлуке и решености да не живи више на грешан начин, већ да жели да се ослободи својих греха и порока, да је спреман да све што је исповедио исече и одбаци од себе, да га више никада нема у себи. То је суштина припреме за Свету Тајну Исповести.

Али, човек мора за то да се избори, мора да смогне духовне снаге да то учини. Јер, лако је опрати се споља, сапуном и водом, али тешко је опрати оне невидљиве флеке које нису физичке, које не могу хируршким путем да се исеку и одстране, а то су страсти и греси. Човек треба изнутра да опере своју душу, кроз молитву и пост, кроз покајање и исповест. Света Тајна Исповести је она крајња фаза у којој човек, чистећи се за Бога, избацује из храма свог унутрашњег бића сав тај отпад и прљавштину греха, и када Бог, видећи човеково искрено покајање, даје човеку опроштај и отпуштање греха. И тада покајник, очишћене душе и тела, у обновљеном стању духа, са осећањем усрдне вере, које није земаљско, већ небеско осећање, приступа Светом Причешћу.

Свето Причешће не сме за Хришћанина да буде нешто што је „уобичајено" и чему се сме приступати олако и „рутински". Оно мора за њега да буде најсуштинскија потреба његове душе. Човек мора да задобија и да чува у себи то осећање потребе за приступањем Светом Причешћу као ономе што је најважније у његовом животу. Треба стећи и, потом, одржавати у себи то осећање животне потребе за сталним причешћивањем. И никада не треба на приступање Светом Причешћу гледати у смислу формалне „учесталости". За често и редовно причешћивање потребна је велика духовна будност и борба, свакодневни подвижнички живот, а то је живот на који смо сви призвани, живот на великој духовној висини.

И човек треба да се много потруди да би узрастао до таквог степена духовног живота, живота у Христу, када му је причешћивање истински неоиходно за живот. И, уз то, мора да се труди да на том степену духовног живота и остане. Никако не би смео да силази са тог нивоа духовне будности и да себи каже: „Ето, навикао сам да се редовно причешћујем, па ћу и данас да се причестим по навици". Никако не треба тако поступати. То није добро. А ово је добро: човек мора сваки пут најозбиљније могуће да се припреми за Свето Причешће и да се, онда, причести са великим духовним смирењем у Христу. Човек треба да приступа Светоме Причешћу чистим срцем, чистом савешћу и, учинивши претходно, са крајњим напором, све што је могао да учини да би се што боље припремио. Наравно, ми не можемо сами себе да учинимо дрстојнима за примање Светог Причешћа. Али, ми можемо и морамо да уложимо велики напор да учинимо све што је у нашој моћи да се очистимо од греха, и ту је свештеник да нам у томе помогне кроз Свету Тајну Исповести.

Тако треба духовно да се труди сваки Хришћанин, водећи рачуна о томе да и његова породица, за њим и са њим, иде тим истим путем очишћења, покајања и спасења у Христу. Хришћанин мора о својој породици подједнако духовно да се брине као и о самом себи. Он мора да води рачуна и о спасењу чланова своје породице, он мора да пази да ниједан члан породице духовно не залута и да не почне да чини нешто што је супротно вери хришћанској. На тај начин породица, кроз јединство вере у Христу, задобија и јединомислије у свакодневном животу и раду, у жељама и потребама, и постаје истинска хришћанска породица - „мала црква". Хришћанин, дакле, мора да се духовно стара да цела његова породица има и извршава један јединствени и јасан хришћански задатак. Али, треба рећи да то није неки споља наметнути задатак, већ задатак који, по својој љубави и слободи, чланови те хришћанске породице сами желе да врше.

Ц. Ж.: Али, извршавање тог хришћанског задатка - преображавања породице у „малу цркву" није нимало лако?

Прот. Љ. П. Хришћански живот као подвиг приближавања Богу и живљења са Богом је, свакако, пун напора, али када се има љубави према Богу и ближњима тај напор, онда, није тежак. Истина, споља гледано хришћански подвиг изгледа као нешто тешко, као подношење великих напора и терета. Али, за онога ко се успиње ка духовним висинама Царства Божијег тај подвиг је лакоћа и радост: његове ноге су лаке да корачају, његове су руке лаке да се прихвате, његова душа се осећа много лакше него иначе, јер није оптерећена искључиво материјалним и пролазним стварима. Тада човек осећа себе слободним од окова и тежине греха, онаквим какав треба да буде у Богу...

Али, оно што је врло важно јесте да човек научи и да зна којим путем треба да иде ка Богу и којим средствима треба да служи Богу. А Бог је тај пут и та средства спасења дао у Цркви. Ко активно и одговорно учествује у евхаристијским службама и молитвама Цркве, он ће открити и научити како треба истински да живи, и биће му лако да хришћански живи, са пуно љубави, радости и мира, и у својој породици и са свим другим људима. И биће му и лако и мило да може да опрости другима. А и имаће и једну јако слатку потребу - да замоли другог за опроштај, тако да ће будно пазити да не учини ништа нажао другоме, а ако, пак, неко њему учини нешто такво, он ће му са великом радошћу опростити. Чак ће трчати за њим да му каже: „Опраштам ти, брате", иако овај то, можда, није ни тражио.

Вера у Господа Исуса Христа, правилна и истинита, нешто је највеће и најважније за човека у животу. Када човек уђе у лепоту Истине Божије, он онда схвата: нема ништа лепше него - живети по Закону Божијем. Нема ништа лепше него - живети хришћански. Нема ништа лепше и радосније него - праштати другима и не чути увреде других. Човек себе, животом у Христу, толико оспособи за праштање да његово уво једноставно више не чује увреде и зле речи. У таквом духовном стању једноставно не чујете увреде, као да вам је редуциран слух: примам у срце само оно што је добро, такав ми је, Богу хвала, „слушни апарат"...

Ц. Ж.: Блаженопочивши Патријарх Павле се, у вези са питањем приступања Светом Причешћу, позивао на отачки савет Кипријана Картагинског: „Живи тако да можеш да се причешћујеш на свакој Литургији". Очигледно је да ми, Хришћани, данас не живимо тако, а неоспорна је чињеница да смо управо од Бога призвани да тако живимо. Између тог „тако не живимо" и тог „требало би тако да живимо" јесте читав простор нашег хришћанског живота...

Прот. Љ. П.: Нити је неко прави Хришћанин само по томе што се стално причешћује, нити је неко прави Хришћанин само по томе што се понекад причешћује. Прави је Хришћанин онај који се причешћује са великом духовном припремом, са истинском вером, љубављу и надом, тј. онај који у себи има велику потребу да се сједини са Господом у Светом Причешћу. И ако Хришћанин са таквим личним духовним ставом и стањем, приступа Светој Тајни, ту ће Света Тајна пасти на плодно тле и донети многи плод, као што и засејано семе треба да падне на добру, очишћену и поорану земљу да би успело и плод дало. Тако и Свето Причешће као Семе Божанско треба да уђе у чисто срце, у чист ум, у чисту свест и савест, у чисто биће, да би духовни дарови и сила Божанска, које нам Бог даје у Светом Причешћу, дали плода у нама и да бисмо, живећи тим плодовима, задобили живот вечни и Царство Божије.

Хришћанин нема обавезу да се причешћује у смислу спољашње обавезе какву, рецимо, има војник у погледу своје службе. Он је потпуно слободан, он може и треба, али не мора. Али, Хришћанин треба да има искрену унутрашњу потребу за Светим Причешћем, за општењем и сједињењем са Богом, потребу да прими Бога у себе, да се Христос усели у њега, да он живи са Христом и да Христос живи у њему.

Да ли човек може увек, свакога дана, сваке недеље или празника, на свакој Литургији, да буде спреман за то? Да ли је сваки пут достигао такво духовно стање потребе за сједињењем са Богом? Да ли се сваки пут одговорно припремио за то сједињење? Какви су двори његовог унутрашњег бића? Да ли су очишћени и украшени, да ли су упаљена у њима сва светла, да ли је ту припремљена лепота у коју Христос треба да уђе? Да ли је капија тих двора отворена, да ли је Хришћанин изашао на капију свог унутрашњег бића да ту сачека Христа са радошћу?

Сасвим је јасно да тако није увек и не може бити увек. Човек, по својој палој при роди, тј. због тога што је грех ушао у људску природу има своје духовне падове и успоне. Дакле, има тренутака када човек не гори у своме срцу том вером и том љубављу према Богу, том жељом и потребом да се причести и сједини са Богом, тако да некада, више по навици, хоће да приступи Светоме Причешћу. И то није добро.

Али, ако се човек труди и успева да сачува себе у таквом духовном стању да му је Свето Причешће потребно као вода и ваздух, онда може стално да приступа Светом Причешћу. Ово је, наравно, врло тешко, али остварљиво, јер су то могли Светитељи. Можда и данас има таквих људи који то могу, можда и међу нама има Светитеља које ми не можемо да препознамо. Али, Црква је обавезна да упозори сваког Хришћанина да треба да се, колико му је то могуће, труди да се што достојније причешћује Телом и Крвљу Христовом.

А како човек уопште може да буде достојан да прими у себе Бога Живога? То је човеку немогуће... Али што је човеку немогуће, Богу је могуће. Човек, са своје стране, треба да свим својим снагама тежи ка томе. Јер, како каже Св. ап. Павле, ако се недостојно причешћујеш, „суд себи једеш и пијеш". У дивној молитви која се чита пре Причешћа, „Верујем, Господе, и исповедам да си Ти, заиста, Христос...", јасно се говори о томе да је наше да, у покајању и смирењу, исповедимо Господа као што Га је покајани разбојник на крсту исповедио... И био примљен у Рај.

Нико од људи, од свештеника, ма како они велики духовници били, не може до краја да зна шта је у срцу човека који се исповеда, и да му каже: „Сада можеш да се причестиш, а сада не можеш". То ми не знамо. Бог зна. Пре него што, на Литургији, почнем да причешћујем вернике, кажем: „Ви који сте спремни да се данас причестите, приступите". Али, ја не могу да испитам и да знам ко је спреман за Свето Причешће, а ко није. То, као свештеник Цркве, остављам његовој хришћанској савести, њему лично, његовој одговорности пред Богом, а ја ћу као свештеник да позовем, јер смо зато и служили Свету Литургију.

И ако неко је духовно спреман да се причешћује на свакој Литургији, а да притом, као Хришћанин, вером тачно зна о каквој се Тајни ради у Светоме Причешћу; ако није неки фанатик, већ истински Хришћанин; ако се одговорно припремио за Причешће; ако има вере и љубави и послушности Цркви -нека приступи. Ко то може да му забрани? Ко сме, када Христос позива, кад Црква позива: „Са вером и љубављу, приступите!".

Ц. Ж.: У вези са овим, једно практично питање. Чест је, у наше време, случај, како то сведочи сам парохијски живот, да младић-Хришћанин и девојка-Хришћанка, живе у Цркви, да се истински воле, а да притом - будући да још увек нису завршили школе и немају запослење или стан да би могли да се венчају - живе у ванбрачној заједници. Како они да пуноправно учествују у светотајинском животу Цркве?

Прот. Љ. П.: Као свештеник могу да кажем да је то, данас, заиста честа појава међу младима у Цркви. То се данас зове „забављање" младића и девојке, а уствари ради се о томе да млади живе у пуној полној заједници, као муж и жена. Неки млади, који су верујући, живе тако, али имају осећај да то није добро, да такав живот није на Божијем путу. Такви долазе у цркву и питају: „Оче, ми се волимо и живимо у полној заједници, а знамо да то је то грех. Шта да радимо?".

Имао сам, као свештеник, много духовничких разговора у вези са овом темом и са девојкама и са момцима. И, кроз многе разговоре, дошао сам до једног закључка, једног „средњег решења", с обзиром на то да сам се уверио да се такви млади људи заиста налазе у великом проблему. Треба сачувати њихову љубав, али треба и њих сачувати од живљења у греху. Треба им пружити руку, дати им објашњење њихове ситуације и савет. Не треба их одмах осудити што тако поступају и одбацити их као грешнике који неће да се покају, него им треба помоћи да се постепено извуку из те тешке животне ситуације у којој је искрена љубав смешана са телесном страшћу и грехом.

У прошлости је ситуација била другачија и донекле лакша. Нису сви момци и девојке ишли, чак, ни у средње школе, а камоли на факултете, те су релативно рано, у односу на данашње време, то јест чим телесно сазру и буду спремни за брак, могли да се венчају, да ступе у брачну заједницу, да се воле и да живе, од младалачких дана, у благословеном хришћанском браку.

Данас је ситуација потпуно другачија, школе се уче до 25-30. годиве живота. Школу и факултет треба завршити, ако је неко то започео, али искрена љубав не би требало због тога ни у ком случају да трпи штету. Зато, на основу свог многогодишњег свештеничког искуства, младе који се воле, а не могу да се венчају, јер још увек уче школу и живе са родитељима, саветујем обично овако: пошто се воле искрено и имају љубав међу собом, а верујући су, онда треба да се, уз сагласност родитеља, што пре венчају, да склоле брак у Христу и да имају благослов Божији за своју брачну везу и заједницу. И да наставе – сада као венчани, као муж и жена - да живе како могу, то јест као и до тада, сваки код својих родитеља, ако већ нема могућности да имају свој стан, да се сами издржавају и томе слично. А Бог ће дати, па ће се временом већ некако наћи могућност да буду и физички стално заједно.

Овакав начин брачног живота, у извесној раздвојености, наравно, захтева од младих брачника и одређени подвиг: да, живећи свако код својих родитеља и учећи школу, воде рачуна и да буду, у свом свакодневном животу, верни једно другоме, пажљиви једно према другом... Ако буду тако живели, неће имати никакво духовно оптерећење, као што су га имали док су живели у ванбрачној заједници, и љубав ће њихова бити све јача и чвршћа, и имаће много већу љубавну и брачну радост, и моћи ће пуноправно да учествују у црквеном животу, да приступају Светом Причешћу, да живе као истински Хришћани, без страха и гриже савести, у радости и доброти.

Многи су ме у вези са овим послушали и, ево, данас имају своје породице, доби-ли су и децу... И Бог, Који промишља о свакоме од нас, видећи такву њихову честитост, на неки Свој чудесан начин им је дао те су, неко пре, неко касније, нашли неки станчић и почели заједно да живе. Дакле, по благослову Божијем се нашао пут и начин да имају и кров над главом, и да заједно живе и телесно и духовно, да испуне Закон Божији и да живе по вољи Божијој.

Ц. Ж.: Какво је ваше свештеничко искуство, односно пракса у погледу исповести људи који су крштени а осећају се као хомосексуалци или лезбијке, као и у погледу њиховога пристуиања Светоме Причешћу?

Прот. Љ. П.: Као свештеник могу да кажем да има људи који су чланови Цркве, а који се тако осећају. Најчешће дођу код свештеника па кажу: „Оче, јавља ми се та и та помисао, да ми се допада, да ме привлачи особа која је истог пола као и ја..." Има тога и код младића, и код девојака.

Неке људе само муче такве помисли, а некада се такве помисли развију у човеку у осећања, па и у начин понашања. То се најчешће деси под неким спољашњим утицајем: да ли неких саблажњивих ТВ-емисија или филмова, да ли часописа ипи, чак, „научних" књига; да ли у неким разговорима, или на нечији директни саблажњиви подстицај... У сваком случају, постоји неки подстицај који човека покрене да почне да мисли о томе, па онда и да осећа, и да се, потом, понаша - како би рекли Свети Оци Цркве - неириродно тачније противприродно, чиме иступа из оног благословеног стања како га је Бог створио у почетку: мушко и женско, створи их... рађајте се и множите се...

Ми, на основу духовног увида и Предања Цркве, знамо да су такве помисли, осећања и понашања, са духовног аспекта, погубни и за душу и за тело човеково. Такве неприродне и противприродне помисли, и осећања која из њих произлазе, долазе од демонског надахнућа.

Али, ту су још неке појаве. Данас има и оних хетеросексуалних особа које постају бисексуалне од сувишка развратног живота, то јест из сексуалне разузданости, а некад, пак, и из чистог снобизма, зато што је то мода или тренд у свету естраде или популарне културе.

Има и оних који постају хомосексуалци и лезбијке због неке своје животне искомплексираности, па таквим својим опредељењем желе да привуку пажњу других, да шокирају друге, да их провоцирају и да им пркосе. Па, онда, иде такав са својим љубавником или таква са својом љубавницом улицом и намерно се провокативно понашају, привлачећи пажњу. Сматрам да то не чине зато што им је лепо, него зато што имају пуно ружног у својој души, јер су заражени грехом и желе да ту ружноћу прошире пред другим људима, да искваре и друге, а да, притом, ни сами нису свесни колико је то ужасно за оне који их гледају, а још више за њих саме. Уз то, такви не мирују, већ се организују и у јавности нападају све оне који сматрају да је хомосексуализам - грех и да није од Бога... То су, пред Богом и пред људима, велике гадости, не може их човек другачије назвати - тако их и Свето Писмо назива (Откр. 21,27; Рим. 1,27; Еф. 5, 12) - а у души може само да му буде жао због таквих људи и да се моли за такве да их Бог уразуми и упути на пут спасења...

Данас се често у медијима говори о „борби против криминала", „борби против насиља", „борби против наркоманије", а сматрам да би у те борбе за здравље друштва требало убројати и „борбу против наметања хомосексуализма и лезбијства", јер је то нешто што је и неприродно и противприродно за човека, што квари живот човеков, што уништава породицу, што и личност и заједницу води ка духовним извитоперењима самог постојања, јер се ту болест представља као здравље и, чак, као норма здравља.

Нико не мрзи и не сме да мрзи болесника, нарочито не лекар који треба да га лечи, чак и ако болесник мрзи лекара. Али се морамо, са љубављу и одговорношћу пред Богом, залагати да болесник постане свестан своје болести и да се излечи. Црква не одбацује никога, а са љубављу лечи свакога ко жели да се излечи. Долазе у цркву на исповест такви млади људи, и девојке и младићи, код којих је то велики духовни и животни проблем. Велика је то душевна борба у њима, велики терет носе у души, велика је то тегоба и тескоба човеку: зна човек да то не ваља, да је то противно Богу, а ђаво, ипак, негде нађе места у човековом уму и срцу да подгрејава такве наопаке жеље и осећања.

Има данас таквих људи, и младих и одраслих, који иду у Цркву и који се боре против те страсти и траже помоћ духовника. Долазе и код мене на исповест, и то испове дају као грех. И ја, са великом љубављу, саветујем-свакога од њих да покуша, најпре, да се уздржава од таквих грешних помисли и жеља, и да их, у духовној борби, одбацује као што се одбацују било које друге зле и рђаве помисли. Да се бори као што се младићи и девојке, мушкарци и жене, уздржавајући се од природних, хетеросексуалних полних жеља и потреба, боре да победе грешне склоности и грех у себи. Да се труди да избегне да себе доводи у тешке ситуације и искушење да не би пао у грех и да би сачувао чистоту душе и тела.

Зато саветујем људима који имају такве помисли, осећања или склоности да се против тога активно боре кроз појачану духовну борбу у уму и срцу. Они не треба да се предају, већ треба храбро томе да се супротставе, да се боре најпре против таквих помисли, да не допусте да оне ухвате корена у њиховом уму и да се не развију у жељу, а ако се жеља већ развила да се лротив ње упорно боре и да не допусте да таква осећања овладају њима и да се остваре у животу као грешно понашање.

Колико је до мене било, ја сам се увек трудио да таквим људима помогнем. Неки су се ослободили тог греха, неки се ослобађају, неки су још увек у великим неприликама и великој борби, али у сваком случају треба се борити и не треба одустајати. Треба се борити онако како Црква учи: кроз молитву, кроз пост, кроз уздржање, кроз покајање, кроз послушност, кроз борбу против помисли. И Бог ће помоћи да и оно што некад човеку изгледа као немогуће постане могуће. Једна моја блиска рођака је успела да помогне да се неколико девојака са таквим проблемима, уз помоћ Цркве и свештеника, извуку из једног таквог хаоса...

Питање је, сада, да ли човека који се бори против оваквога искушења, треба причешћивати или не? То само Бог зна. Ми не можемо таквога да одбацимо, него му, као свештеници, кажемо: „Синко, види, да би се причестио, треба да живиш тако и тако, у складу са Божијим заповестима, да престанеш да чиниш грех који чиниш".

Свето Причешће је велика светиња Божија, али и средство за победу над грехом, лек бесмртности". Морате зато таквога саветовати да се труди, да се бори, да исповеди свој грех и да се истински покаје, да би могао да приступи Светом Причешћу и да би могао да користи светињу Причешћа за побеђивање у борби против таквог искушења и греха.

Има неких у Цркви који кажу: „Ако је такав, онда не треба да се причешћује". А ми кажемо: „Али, он није у суштини такав, неко га је преварио, неко га је навео на тај погрешни пут, он је само на путу да постане такав, и морамо да му помогнемо да се потпуно не разболи, да не стигне до наопаког циља где га је неко други улутио, да не пређе границу неповратног изопачења".

Свештеник Цркве је онај који мора о таквоме да води духовну бригу ако такав хоће да се излечи, и не може и не сме да га одбаци, већ мора да га лечи црквеним лековима. Такав човек је духовно болестан, али може да се излечи, једино што мора да уложи огромни напор да победи зло и грех у себи. Жао ми је много такве наше младежи која је, у данашње време, увучена у разноразне пороке и наопакости, али, хвала Богу, имамо, у Цркви неупоредиво више врло честитих и побожних младића и девојака, који се уклањају далеко од свега тога, који се држе пута Божијег.

Ц. Ж.: Изашли смо из храма Божијег, причестили смо се и сада, за нас као Хришћане, настуиа оно време када се Литургија продужава изван храма Божијег, ван црквене или манастирске порте, у нашем свакодневном животу,  међу нашим ближњима, у породици, у школи, на послу, као хришћанско сведочење мира и радости Царства Божијег, као светљење свету...

Прот. Љ. П.: Сваки православни Хришћанин, учествујући и причешћујући се на Светој Литургији, на неки начин, пуни „духовне батерије" свог боголиког бића Божанским енергијама и, потом, са том силом и радошћу излази у свет: он ту радост и милину литургијску, која је у њему, шири на све људе са којима се среће. Он је кротак и смирен. Он је радостан, и не свађа се, и не замера ништа никоме. Понаша се тада онако како би иначе требало да се понаша истински верујући Хришћанин у сваком тренутку и у свакој прилици.

Међутим, ако човек дође у храм на Литургију, а изађе духовно празан, неиспуњен Божанском радошћу и силом, то значи да он није учествовао у Литургији, него је само присуствовао и, уствари, био присутан само као неки предмет у цркви. То је врло опасно и тога се треба чувати, јер човек мора себе стално да пуни Божанским животом и светлошћу, да би имао чиме да зрачи другима. Главна ствар јесте да, после Литургије, преноси и шири радост Свете Евхаристије у спољашњем свету, пре свега, у својој породици, међу својим комшијама и пријатељима, а онда међу свима са којима се сретне.

Треба рећи и ово: када изађемо, после Причешћа, са Службе Божије, тада знају да буду искушења, јер непријатељ спасења човековог често упути на нас неког да поремети то наше небеско и радосно духовно стање. Али, сада смо ми врло духовно јаки, имамо енергију Божију у себи, увреде лако подносимо и те нападе и искушења, чак, ни не примећујемо. Таква је духовна снага, таква је радост Царства Божијег, коју човек прима на Светој Евхаристији и коју, потом, у миру износи у свет.

Ц Ж.: Христос у Јеванђељу каже: „По томе ће сви познати да сте Моји ученици -ако будете имали љубав међу собом." Међутим, сведоци смо да је, у наше време, охладнела љубав међу многим Хришћанима: у породицама, у парохијама, међу верницима и светшенством... па нас, онда, ни људи овог света више не препознају као Хришћане и кажу: „Где је та ваша светлост, где је та ваша со? По чему се разликујете од нас?" Каква је то духовна оболелост са којом се данас суочавамо у себи и око себе?

Прот. Љ. П.: То је појава о којој се мора говорити. И битно је да Хришћани постану тога свесни. Јесте, охладнела је љубав многих, и међу многим Хришћанима. То је тачно. И као да више нема правих Хришћана који су носиоци оне светлости и оне соли Христове. И као да су се многи Хришћани и Хришћанке, по свом спољашњем понашању, изједначили са људима овога света, који не маре ни за морал хришћански, ни за Закон Божији, нити за Бога Живога, тако да је данас многе Хришћане тешко разликовати од нехришћана. Видимо да је данас много оних који само носе име хришћанско, а у своме срцу и по своме животу нису Хришћани, јер су ослабили у својој вери и теже да постану слични људима овога света, бизнисменима и богаташима који имају богатство и моћ овоземаљску. Али, то су искушења за живот Цркве, којих је било у свим временима.

Знамо, из Светог Писма, да се и Господ Исус Христос у једном тренутку запитао да ли ће, када поново дође на земљу, наћи веру међу људима, да ли ће наћи иједног човека који ће имати праву веру, праву љубав према Богу, односно Бога у себи; тј. који је сачувао печат дара Духа Светога у себи, неукаљан и неоскрнављен?

Црква, наравно, не може никаквим спољашњим одлукама да преко ноћи измени стање охладнелости љубави, о којој говоримо, али може да се активније бави како проповедањем јеванђелске љубави Христове, тако и духовним проблемима савременог човека, међу којима је проблем недостатка љубави један од најтежих. Црква је дужна да духовну болест увек назове правим именом да би могла да је лечи.

Уз то, Црква мора и унапред да упозорава људе на искушења и духовне болести које тек долазе, да би људи били спремни да им се одупру и да им не подлегну.

Зашто ово кажем? У многе животне и историјске ситуације наш народ је улазио духовно неприпремљен, а да је био припремљен, што је задатак Цркве, лакше би прошао кроз искушења и са мање штете.

Као свештеник сматрам да је врло важна ствар да се ми Хришћани, и свештеници и верни народ, односно сви заједно као Црква, јер сви заједно и јесмо Црква, припремамо за искушења која долазе, тако да унапред знамо шта нас чека и како да се у тим условима понашамо. Црква је дужна да упозорава људе да ће антихрист сејати свакојако лажно семе и да ће бити много духовних обмана и превара које ће се предлагати на најлукавији начин. Непријатељ човековог спасења ће се, преко својих слугу, служити начинима и методологијама о којима Хришћани немају искуства, због чега ће, чак, и многа Хришћани, како се каже у Светом Писму, бити преварени и потпасти под такве утицаје.

Али, када човек, народ унапред зна шта га чека и када зна каква му опасност прети он ће се боље припремити за тешке дане и снаћи у невољама. Војник који је добро обучен да користи заклоне у току борбе, он ће се сачувати. А онај војник који није добро обучен да користи заклоне, њега ће непријатељски метак брзо погодити. Према томе, суштина данашњег мисионарског рада Цркве јесте да се пребаци тежиште на духовно припремање народа хришћанског за све оне духовне опасности које не само да су најављене у Светом Писму, него се већ и назиру на хоризонту историје: да зна народ како треба да се духовно чува и сачува у вери. Да зна да му је једини спас у Цркви и кроз Цркву. Да му је једини спас - истинита вера у Христа. И да, када наступи час искушења и страдања, буде јак, да са вером поднесе невоље и да не изгуби душу своју.

Ц. Ж.: Када би вам пришао млад човек и замолио вас да му као, у отачнику, одговорите на једно једино питање: „Шта је у животу најважније за човека?", како бисте га посаветовали?

Прот. Љ. П.: Најважније је да човек има јасну и јаку веру у Бога, да поштује Закон Божији и да зна да га је Бог створио за добро, за љубав, за истину, за радост, а не за изопачења која се данас представљају као нешто људско и нормално за човека.

Да никако не живи у свађи, у завади, у мржњи. Да прашта и да моли за опроштај, да љуби своје ближње, да се брине о својој души, да живи хришћански, али не као робијаш у затвору који мора да живи по затворским правилима, већ да живи у потпуној слободи, а да поштује Закон Божији. Јер Закон Божији јесте Закон који ослобађа човека од греха и мрака, ропства и страха, и подиже га у духовне висине Царства Божијег. Закон Божији не притиска човека, не одузима му слободу, него му отвара хоризонте истинске слободе.

Да поштује и испуњава заповести Божије кроз пост и молитву, кроз исповест и Свето Причешће, кроз благодатну силу Цркве, којом треба да живи и да побеђује сва искушења овога света. То ће му бити велика светлост и неће никада залутати, пут његов ће увек бити осветљен, а тај пут води у вечни живот Царства Божијег.

Ц. Ж.: Христос у Јеванђељу каже: "Научите се од Мене, јер сам кротак и смирен срцем". Како задобити врлину кротости и смирења у данашњем свету у коме су те врлине јавно поругане, у коме је тешко бити смирен и кротак пред људима свесно озлобљеним, агресивним и бахатим, који су, уз то, често и отворени противници вере хришћанске, као и сваке честитости и светости Божије и људске? Како се смиравати, а сачувати душу, и испунити Христову заповест?

Прот. Љ. П.: То су тешка питања за човека. Тешко је подносити поруге и увреде, нападе и искушења у овоме животу, без обзира у ком се то виду јавља. Најважније је да човек има јаку веру. Када има јаку и чврсту, јасну и истиниту веру у Бога, онда он нема страха. Онда он нема мржње према онима који му наносе зло. Онда је он кротак и смирен у страдању и трпљењу. Сетимо се како су Христа водили од суднице до суднице...

Треба да се у свему угледамо на Христа Који је све време током лажнога суђења био кротак и смирен, Који је одговарао сталожено, не исказујући никакву мржњу ни према коме, нити било кога осуђујући. Уз све то, на Голготи је, када су Га разапели, рекао: „Опрости им, Оче, јер не знају шта чине". Ето колико је далеко Христос отишао да би нам показао како Хришћанин треба да живи. Ако имамо веру у Бога Живога, Вечнога и Истинитога, и ми ћемо се тако понашати и поступати у таквим кризним ситуацијама.

Када видим да неко ради нешто што не треба, онда то процењујем на основу критеријума вере: значи - чим тако поступа, нема довољно вере. И увек све са вером повезујем. И знам, а и Христос тако каже, ако човек верује, онда је све могуће: „Верујеш ли да могу да те исцелим? Верујем, Господе!" За све је потребна истинита вера. Али, треба рећи да вера није нешто што припада „теорији", нешто апстрактно: вера је сила Божанска у човеку.

Јако ми се, увек, допадала реч Св. Владике Николаја који је рекао: „Господе, ја Те не видим, али вера Те моја види!" Такву веру треба да имамо, таквом вером Бога треба да сагледавамо, јер вера треба да буде наше знање о Богу и знање о свему. Према томе, од степена и снаге наше вере зависи наш однос према свему, па и према онима који нас вређају, нападају и оптужују.

Могу, у вези са овим, да наведем много примера из свог личног живота. Када год сам и где год сам, по Божијем благослову и по Божијој вољи, имао снажну веру - побеђивао сам непријатеља. Као свештеник, који се у време комунизма бавио мисионарењем, проповедањем вере и радом са младима, имао сам доста проблема са тадашњим комунистичким властима, али, верујте ми, никада нисам имао никаквог страха пред свим тим људима и увек сам имао мудре одговоре који су апсолутно ућуткали оне који су ме нападали и они нису ни умели ни могли даље ништа да говоре. Наравно, то није било моје него Божије.

Могу да наведем само један пример. Негде 1962-63. године, ухапсили су ме и стрпали у затвор због мог свештеничког рада, а да би сузбили моју мисионарску делатност и проповедање Јеванђеља Христовог. Био сам у самици без суда и осуде, вршили су на тај начин на мене притисак. Могли су тада да раде шта хоће, свештеник је у то време био ван закона. И једне ноћи дође ми у самицу милиционер и каже: „Ајде, попе, зову те тамо да идеш на саслушање".

Спроведе ме тамо код иследника, са пушком на рамену. Тај иследник понашао се арогантно, наравно, као што је то било у оно време уобичајено - свака му част, шта да му радиш, такав му је био посао - и бацио пред мене неку хартију и рекао: „Узми овде и пиши све што си погрешио према нама, да ми не истражујемо по тужбама које су стизале од народа против тебе".

Одговорио сам да ја то нећу да пишем, нити имам шта да пишем. Држим се Устава, што се тиче земаљских закона, а проповедам веру хришћанску, што се тиче Божанских закона, Према томе, никоме нисам ништа крив и по том питању немам кривице.

Он се наљути на мене и рече: „Ако нећеш ти, онда ћу ја сад све да напишем, да прикупим те податке из тих тужби у којима те народ тужи".

Тако је он седео и писао нека четири сата, а ја сам дремуцкао, седећи на клупи. Милиционер стражар ме је чувао. Када је он то све завршио, бацио је тај материјал пред мене и рекао: „Ево ти, попе, узми то, прочитај и потпиши!"

А мени нешто одједном топло стало, као ту на слепоочници, осетим потпуну топлину, и чујем као неки унутрашњи глас - данас не знам шта је то било, да ли глас или нека порука? - али мени одједном дође мисао: „Нећу да читам, а хоћу да потпишем". И ја му кажем: „Нећу то ништа да читам, а хоћу да потпишем".

То је њега ражестило, па ми каже: „Како то, можда сам ја ту написао неке ствари, па да ти одеш на робију, па да будеш стрељан као народни непријатељ!"

А мени опет мисао каже и ја му кажем: „Па, ви стално говорите да сте поштен човек, ево ја вама верујем да сте ви поштен човек, и зато ћу да потпишем, а нећу да читам".

То га је тако поразило да је поцепао онај папир и бацио га, и рекао милиционеру: „Води га одавде!"

Много је било таквих случајева, али овај је био веома карактеристичан. Ти људи данас више нису живи, а ја те људе и данас помињем на Проскомидији, за покој душе. Тог иследника и оног другог, један је завршио трагично, други - такође... И ја кажем: „Боже, ко зна какав бих ја био да сам био на њиховом месту, да сам имао такву власт? Дакле, шта ћеш", говорио сам у себи, „то су људске слабости и судбине. Боже, опрости им грех! Што се мене тиче, ја им опраштам".

Није то код мене никада било формално речено, већ то осећам као велику радост када кажем да им, заиста, опраштам. Нека им је Богом просто, никад се не зна како човек може да погреши. Да су данас живи, они би се сигурно покајали и видели шта су урадили. Али, шта ћеш, претекла их смрт. Бог душу нека им прости!

Ц.Ж.: Пошто сте управо поменули искуство утамничености вере и Христа ради, не можемо а да се не сетимо и нашег Св. Ђакона Авакума Београдског који је пред мученишво певао: „Нема лепше вере од хришћанске"...

Прот. Љ. П. Св. Ђакон Авакум је са мало речи изрекао велику истину: заиста, нема лепше вере од хришћанске. Оно чиме Хришћанство храни душу човекову, оно што Хришћанство даје човеку, то човеку не може дати и не даје ниједна религија, ниједна философија, нити иједно морално учење, нити ишта на овоме свету... Хришћанство је вера која је дошла од Бога, вера која је Богом откривена. Вера је небеска наука спасења. Вера је сила, и моћ, и радост, и лепота Божија у нама. Вера је све. Вера је сами Христос, Распети и Васкрсли. Када сам био млад свештеник молитвено сам размишљао о томе како да одредим начела свог свештеничког живота: „Како треба да живим?" - размишљао сам. „Да не буде као да живим без икаквог програма, од данас до сутра". Много сам о томе размишљао и онда ми се открило у уму као прво начело -исповедање Апостола Петра: „Ти си Христос Син Бога Живога". Где ћеш веће исповедање, већу проповед, већу потврду онога у шта верујем и што треба да проповедам него ово што је Св. ап. Петар рекао? И то сам прихватио и практиковао као прво начело свог свештеничког рада: да ја као свештеник проповедам Христа Који је Син Бога Живога - не било каква људска, философска или политичка величина, него Син Божији и истинити Бог.

Као друго начело дошла ми је послушност Мајке Божије, послушност Богу, коју је Дјева Марија показала када јој је Архангел Гаврило јавио да ће родити Сина Божијег.

Пресвета није у том тренутку ништа умовала, него се, истог тренутка, свим својим бићем определила да послуша глас Божији, вољу Божију: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по вољи Твојој". То ми је било јако важно и мило да о томе размишљам, и да на томе заснујем свој свештенички програм.

Треће начело ми је била Химна љубави Св. ап. Павла из 13. главе I посланице Коринћанима. Зато што је Бог - Љубав, зато што је све у Хришћанству - љубав. Љубав је живот и све у животу. Истинска љубав све прашта, љубав све разуме, љубав све зна, љубав све осећа, љубављу се све побеђује...

Ова три начела су била веома мила мојој души и, верујте ми, колико год сам то могао, као свештеник, то сам практиковао: и веру у Господа Исуса Христа као Сина Бога Живога, и послушност Богу као послушност Мајке Божије, и љубав коју је Бог открио Св. ап. Павлу, а овај објаснио нама.

То су три начела хришћанске вере којом човек побеђује свет. Једанаест и по година сам био прогоњен од комунистичких власти, прошао сам кроз многе муке и тешкоће, кроз ислеђивања и затвор, све смо то прошли, моја породица и ја, без икаквог роптања и без мржње било према коме, слава Богу!

Мислим да су љубав, али права љубав, љубав према Богу и ближњима, затим вера у Бога и послушност Богу - основна начела живота човековог. Ко живи овим начелима, неће имати страха и победиће свет. Он ће се, живећи у Христу, увек осећати као онај који побеђује, јер је Христос победио свет: „Ја сам Христов, идем за Христом, Христос је у мени, и ја ћу победити свет!"

Ц. Ж.: И ако тако иде, онда је он, како Ви често умете да кажете, "и узбрдо брз"?

Прот. Љ. П.: Треба бити стално узбрдо брз у Христу. То је суштинско начело духовног живота. Треба духовно напредовати и узрастати из часа у час, никако се не враћати ни корак уназад, свакога дана напредовати, под борбом, макар мало, макар један једини милиметар, само ићи напред, ка Христу, ка Царству Божијем: у вери, послушности и љубави - у истинитој вери у Христа Сина Бога Живога, у послушности Богу Живоме и у љубави према Богу и према свима.

Ц. Ж.: Хвала Вам, оче Љубо, на овом дугом и исцрпном разговору, а пре свега на духовним поукама којима ћете духовно окрепити и обрадовати наше читаоце.

Прот. Љ. П.: Хвала и Вама, што сте ме уопште и питали о свему овоме, а Богу слава и хвала што сам имао могућности да о томе говорим, надам се, на духовну корист наших драгих читалаца.

16. априла 2010. године

разговор водио:

Матеј Арсенијевић

Извор: „Црквени живот“ (12/2010)

Приређивач: „Борба за веру“