Тешке речи и опасна дела епископа Лаврентија Благо чкоји не иде на вијеће безбожнико, и на путу гријешничком не стоји и у друштву неваљалих људи не сједи. (Псал.1,1) Из јучерашњих писама посетилаца сајта Борба за веру сазнадох за неке поступке и изјаве епископа шабачког Лаврентија који су ми били непознати. Добра су јучерашња три објављена реаговања поводом поменутог. Чини ми се да тежина ствари захтева да се реакције наставе јер не треба да се навикавамо на зло и миримо са свим лошим што прети нашој вери, Цркви и народу. А речи и чињења епископа Лаврентија и оних за које је он одговоран, указују да нам догорева до ноката и да његово клањање папи није било куртозано, нити пролазна епизода.
Епископ тако изјави: „Црква би драге воље прихватила да дође папа. Чак и далај-лама да дође, ми бисмо га прихватили оберучке. Али, наш народ, посебно онај у западним крајевима, који су усташе завиле у црно, наљутио би се на мајку цркву. Ипак, не можемо ми целог живота ићи леђима у будућност. То мора једном да се заврши.“ Лаврентије каже да би Црква драге воље прихватила да дође папа. Страшно! Овде се види колика је, у ствари, забуна и умишљеност Лаврентија и већине српских архијереја. Из Лаврентијевих речи несумњиво прозилази да је већина српских владика за срамни и православним недолични дочек римског архијеретика. Они само себе сматрају Црквом, јер огромна већина верног народа (верујем и свештенства) долазак папе сматра највећом увредом и срамотом српском народу и његовој православној вери и Цркви. Лаврентије се обазире на народ само у страху од његове љутње на „мајку Цркву“. Не каже ништа о увреди и срамоти, јер он то тако и не схвата. И далај- ламу би саборска лоби већина дочекала оберучке! И то пошто са из далеког света придружио подршци шиптарским злочинцима и комадању Србије. Лаврентије, познавалац те чињенице, без страха и срама износи у јавност добродошлицу будистичком вођи . Епископ шабачки показује каква су му људска, национална и хришћанска осећања када каже: „Али, наш народ, посебно онај у западним крајевима, који су усташе завиле у црно, наљутио би се на мајку цркву. Ипак, не можемо ми целог живота ићи леђима у будућност. То мора једном да се заврши.“ Ужасно! - српски владика дели Србе на оне из западних крајева и оне са десне стране Дрине. И то он, који је био некада парох у Купресу у западној Босни, где се сусрео са страхотама латино-усташких злочина и где га је српски народ заволео. Сада их издаје и клања се предводнику злочинаца. Оних који су их 1994, протерали, побивши што су стигли. Сетимо се оргијања паписта у Купресу, у новембру 1994, док су ломили табле са српским писмом- Никад више Србија! Никад више Ћирилица! Тешко је и болно сазнање да има Срба и још владика, за које би очекивали да бране веру и народ при урушавању државе, којима злочини над западним или косовским Србима нису злочини над целокупним и јединственим српским православним народом. Па то би требао да има уму Живко Трифуновић и да није постао владика Лаврентије. Рођен у крају чије становништво редом досељено из Херцеговине и где и данас неки говоре Вуковим језиком, чистије него у самој Херцеговини. Нас који, у највећој суши у Херцеговини молимо Бога да падне киша у Србији Лаврентијеве грубе речи погађају у срце и душу. Зар владику не боле „све ране његовог рода“ и не обавезују цркву једнако? Не бисмо се ми наљутили на „мајку цркву“ која би подвела Србију да се поклони архијеретику и вођи организације која стоји иза злочина над нама. Оне који би то учинили не сматрали ни за мајку, ни за Цркву. Питање је шта су они, већ сада када жале што од страха од нас не могу тек тако да драге воље прихвате да дође папа?! Владика сматра да - не можемо ми целог живота ићи леђима у будућност. То мора једном да се заврши. Опет, ко су они, а ко смо њима ми? Овде је јасно, опет, да Лаврентије дели и Србе, и Цркву. Прича о „светлој будућности“, у комунизму или у ЕУ и потреби да се ради те будућности жртвује ово или оно, смо се наслушали, али сада нам то и владике говоре. Треба да се одрекнемо истине о мученичком страдању српске дечице од непокајаних латинских злочинаца, предвођених папом!? Како да се одрекнемо истине Истине, када је Христос Истина? Знамо како пролазимо чекајући „светлу будућност“ од светских нехришћанских пројеката. Какву то будућност види православац и још епископ, мимо Христа?! А клањати и љубити руку јеретику и тешком злочинцу је све, само не Христов пут. Шта је стварно у главама неких наших владика? Где су им очи и уши? Бојим се да је проблем у срцу које је отврднело, па не осећају да су дошли „на вијеће безбожничко“! А да је само безбожничко! Има безбожника који чине ово, и оно. Али, ни сви који живе безбожно нису крвници. Лаврентије, усхићен сусретима са папом, шаље Мачване на католичке скупове по свету. И то му је мало па их шаље и на ходочашће у Ватикан. После ходочашћа у Италији, посећују загребачки Каптол, који сво време ради на злу према нашем православном народу. Затим посјећују и каптолске „светиње“, катедралу и гроб „blaženog Alojzija Stepinca“, војног викара усташких кољача и духовног вођу геноцидне власти. Ово је посета и поклоњење крвницима српског народа!!! Онда да се само, као Његош, упитамо: „Смијемо ли јавит што јавно?“ Р.М- Требињац |