ПРЕДАВАЊЕ ЕПИСКОПА БАНАТСКОГ  НИКАНОРА У МАНАСТИРУ СВЕТОГ СТЕФАНА У ЛИПОВЦУ

3./16. јануар 2008. год.

 Велики је Божији благослов, драга браћо свештеници и сестре монахиње,  и драга браћо и сестре, у данима када је могуће нама људима мање говорити, а више се радовати празнику или празницима као што смо ми у овоме сада времену - празнику рођења Божијег, боравку његовом међу нама, свему... Ономе што смо ми требали да говоримо или радимо урадио је Бог за нас. Дакле наше је само да се тој радости радујемо, да се тој жртви припојимо и врло мало од нас се тражи, али то мало мора бити вредно, низмењиво, онако као што нам је предао сам Господ Хростос.

Долазе данас разни ''учитељи'' са разних страна света, посебно из Америке, са Запада. Дали лично, или посредством неких својих истомишљеника, долазе на наше просторе да проповедају неку науку и убеђују нас како је сад та нова наука - нека наука којој треба да прибегнемо. Вероватно ни не познају менталитет нашега народа српскога, не знају ни његову историју, да ми имамо поред себе, и у нашој историји, наше учитеље које су слушали наши Свети преци. И та наука, коју су они слушали, дала им је такву могућност да познају Бога, да познају своју Цркву, да живе у Цркви са Богом. И та наука их је спасавала до висине раста Христовога. Зато наша Црква која је можда, релативно, физички, бројчано мала, по броју душа, има велики број светитеља. То најбоље сведочи да је Бог походио наш народ, и нашу Цркву Српску, и наше свете претке помагао у њиховом подвигу, јер је и сам видео да подвиг који су Свети наши преци чинили био Богу угодан. И данас тако. И данас се сусрећемо са великим из нашега народа. Није их мало. Има доста оних светила Цркве Божије из нашег народа код којих долазе многи, и наши Срби, али и други, чак и неправославни обраћајући се и тражећи духовне савете и помоћи. Зашто они то раде? Зато што ти људи, свети људи већ, духовници наши, управо пројављују себе; не зато што они сами то хоће, већ зато што их Бог пројављује и они су потребни колико год били скромни, они су потребни нашем народу данас. Јер народ наш данас, такође, запљуснут поготову са Запада са разним искушењима и пада. Зато му је потребно подизање, усправљање, и да му се омогући да даље настави путем својих предака. У томе нас чува наша Црква и све оно што она садржи: светиње, свете тајне, на првом месту Света Литургија, без које може да се живи, али како? – нехришћански, не по Богу. А са њом неопходно је живети исто као што је неопходно хранити се да би одржавали физичко тело. Донекле, значи, можемо и без физичке хране, али зна се какав ће бити крај - смрт организму. Тако исто и, у духовном смислу, без Свете литургије, без светих тајни православни хришћанин може, али да буде мртав духовно, за овај свет и за будући. Зато су потребни наши духовници, наши свештеници. Зато је потребно обраћати се Богу кроз Свете тајне. Али, није само битно... јесте битно, али није најбитније, било како, формално бити то што се од нас захтева чега има у нашема народу. Морамо да признамо, кад упитате некога да ли је верујући, да ли је побожан, да ли је Црквен, тај...: да јесам, славим славу, сечем колач, водицу свети свештеник итд., али кад га упитате да ли се исповеда, да ли се причешћује, да ли редовно долази на света богослужења, макар тамо где је то могуће, ту већ остаје, или са полуодговором, или без одговора. Е сад, некада не смемо наш народ за то кривити, можда има некога удела и до нас свештеника  да би и ми требали приљежнији бити, активнији бити, више са народом нашим радити. Сада нам се пружа та могућност кроз веронауку. И то је добро да имамо наше свештенике, наше вероучитеље у школама. Ако пак родитељи нису успели да уче науку о вечном спасењу у школама, науку која се зове Веронаука, макар њихова деца... А имамо таквих примера да су већ деца утицала на своје родитеље и на њихов преображај. То све говори колико је потребан духовник и духовници, колико нам је потребна Црква. И важно је да то што учимо - учимо православно, исправно, правоверујуће. Православни значи правоверујући човек. Има их, рекох, више који се називају хришћанима, али је ето једна Православна црква. Ми смо рођени у тој Православној цркви и зато Богу захваљујемо. А видели смо, и осетили, да и они који су познали православно учење прихватали су га, прихватају га и сада. Имамо често примера да људи остављају доскорашњу њихову религију, и уверење у својој религији и прелазе у Православље. Не притиском неким, него највероватније осећањима. Колико им је потребна и значајна и важна истина по Богу!

Ми се данас сусрећемо, знају то наши оци свештеници, нарочито по манастирима нашим, монаштво, а и верници ви, са једним несвакидашњим проблемом који је од скора... пројавио се у нашој Цркви. Почеле су неке новине, или новотарије, да се уносе од стране појединаца. То смо, или већина је констатовала да то није добро. А ништа није добро што се ради без благослова. У овом случају без благослова Цркве наше. И кад нешто Црква није благословила, то не може имати ни духовне користи, ни духовне радости, још мање неког резултата који би нашим верницима, нашој Цркви, нашем народу, помогао. Зато потребно је, у сваком случају... Ја ћу отворено то да кажем да говорим речима сигурно и преосвећеног владике Иринеја (нишког) знајући га више од 20 година као архијереја који је у својој служби био увек на путу Цркве своје, истине коју Црква заговара и те истине која нашу Цркву чува. Зато се и придржавам... поготово зато што се и налазима на територији његове епархије. Стараћу се да његове мисли, такођер, пренесем, и његовим осећањима да говорим, не желећи свакако да у било чему одступим од онога чему сам и сам научен. А научен сам ономе како сада радим,  и како сада богослужим и служим народу своме.

Да не би говори о својој Литургији, јер ја своју Литургију немам како знате... Ево најбоље је било јутрос видети да ја служим Литургију онако како је наша Црква света благословила. И мислим да никаквих ту нити има додавања, ни одузимања, нити је потребно, него тако како су нам предали наши Свети преци. Том Светом Литургијом су се они спасавали служећи је и причешћујући многе - спасавали многе. Ако је то тако, а тако јесте, никакве потребе нема ни разлога за било шта додавања у Свету Литургију и одузимања. Јер је то по благослову Божијем, по благослову светих, много светијих од нас, много умнијих од нас. То су основне истине, основни догмати, пут и сав живот кроз Свету Литургију и кроз Свету службу и Евхаристију. Ја у сваком случају сам заговорник... и не ја, него... ја само хоћу да будем само оно што су били моји предходници, да свакој светој служби треба припремљен прићи. Почевши  од нас  самих свештеника, мене као епископа, свакога свештеника, да се достојно, по благодати Божијој... Јесмо ми то што смо јесмо, али да се исто као људи припремамо за вршење Свете тајне. Посебно то важи за верне наше које... У сваком случају захтевамо да се припреме достојно постом, молитвом и светом тајном, нарочито исповести, да би могли да приме  Свето причешће. Ја верујем чврсто да Бог неће осудити нас што смо се ретко причешћивали, већ ће нас више осудити ако се будемо недостојно причешћивали. Зато је наше, посебно наших отаца духовника, да испитају срце и душу свакога свога верног који му дође са каквим осећањима, духовним расположењем, вером, приступа Светом причешћу. Само такви можемо приступити очишћени и припремљени знајући шта је Бог за нас учинио. Знајући да је Он не само чист – него Пречист. Ми кажемо Пречисто Тело. Тај појам Пречистог Тела то је готово за разум несхватљиво исто као што је бескрај несхватљив.  Али ће нам бити довољно јасно кад кажемо да је то Христос, да је то истинско Тело Христово и Истинска Крв Хрстова. Пречиста Крв и Пречисто Тело. Јер за нас људе ограничене разумом довољно је чисто, а пречисто је већ ствар наше вере и апсолутно помоћи Божије да разумемо. Зато нека се нико не усуђује, то је моја оцена и процена, приступити светој чаши, Светоме Телу  и Светој Крви да је узме неприпремљен. То је мој став, а мој став није мој, него моје Цркве, наше Цркве. И ја верујем да се ви сви овде са тим слажете, односно то је оно што Црква нуди преко нас свештеника, епископа.

Рекох има застрањивања потпуно можда супротно од онога што чујете од мене. Али ја сам одговоран за оне који су ми поверени. Одговоран сам за целу Цркву у целини и ту одговорност прихватам. И по могућности, и благодати коју ми је Бог дао, чиним и за оне који нису у мојој епархији колико могу, на најбољи начин, са жељом да и њима макар ето на овакав начин речима..., а када дођу на територију моје епархије, а није редак случај да се то догађа, онда и примером, богослужењем и овако као што говорим дајући Свете тајне, желећи да што чистији приступе, што достојнији. То свакако чини и велику радост и задовољство и мени самоме. Поготово кад осетим, а то по благодати Божијој човек може да осети кад уради један посао, поготово у Цркви, осећа и он сам благослов, благодат, јер се испуњава и он благодаћу. Јер се Живи Бог ту усељава, а Бог сам неће тамо где је нечисто јер је Он Пречисти.

Зато, ја знам и осећам, колико би било важно да сви имамо једномислије, да сви имамо исти став у Цркви нашој.Тако би требало. Међутим ја чиним, ми хоћемо да чинимо, да до тога дође, да то буде. Али, сам Господ, видели сте, имао је своје ученике и није могао, не да није могао, него није хтео... јер није желео да угрози слободу апостолу Јуди да га не изда. Ја не знам како можемо назвати људе који се не придржавају основних истина Цркве, своје заклетве коју смо дали пред нашим патријархом, пред епископима, пред народом, да ћемо чувати ту истину. Било је кроз историју, такође вама добро знано, таквих који су застрањивали. Црква их је опомињала и када је то... разум превладао код таквих људи и свест, обраћали су се, кајали су се и опет се прикључивали заједници Црквеној. Међутим било је, нажалост, и оних који су после застрањивања отишли потпуно у погрешном правцу које је Црква и анатемисала. И они нам у историји служе као негативни примери и показују какви не смемо ми да будемо. Зато је истина велико чудо, мало и небјашњиво, да то појединима и из наше Цркве није јасно да је било отпадника у Цркви који су кад - тад примили своју плату. За то отпадништво Црква их је сама кажњавала. Народ их је кажњавао. Сам је Господ допуштао на њих разна искушења. Наше је, и моје је, да се молимо Богу за такве људе који имају намере да мењају нешто без благослова, било у Цркви... поготово у Цркви. А ако и то није довољно вероватно Црква има и друге санкције које ће, пре или касније, применити.

Зашто нема нико право да мења службу? Зато што то није приватно власништво једног човека, макар он био и патријарх и епископ! Зато што епархија није ничије приватно власништво, поготово верни народ, него Богом поверени и епархија, и свештенство, и монаштво, и народ, једном епископу који се заклиње да ће правилно управљати са тим народом Божијим, својим свештенством, својим монаштвом, учити га, усмеравати га на пут који води ка спасењу. Данас имамо, на жалост, једну другу ситуацију да долази до размирица, да долази до сукобљавања и верника, и свештеника и монаштва у појединим епархијама. Управо због тога што, можда, глава те епархије или, не знамо како да кажемо, први пастир, води у таквом правцу своје стадо. И сад, велико је питање каква је његова брига и да ли му она прича јеванђелска о једној изгубљеној овци, пастиру добром који оставља 99 оних оваца својих које су на сигурном месту, у тору, а иде да тражи ону изгубљену. Ја тако мислим да ни један епископ  не би смео да се радује ако има и једну само душу која није задовољна са његовом науком, или његовим вођењем. Потребно би било уложити максимално снаге духовне, и знања, и мудрости, макар са друге стране, од других, да би се помогло таквом човеку, таквој души. Ако је то, свакако, само разлог епископовог  руковођења, или неруковођења доброг.

Данас се суочавамо дакле, браћо и сестре, и оци, са таквим једним феноменом који је чудан за причу. Пре свега догодио се без благослова. Говори се о њему без благослова и силом, желећи да се наметне то неблагословено учење у Цркви нашој, а рекли смо да нема нико право на Цркву, јер то није ничија својина,  ни власништво. Чак и када би наша Црква дрзнула се у целини, наша помесна Православна црква српска да нешто мења, она би могла, и то са страхом великим и трепетом, да само предложи тој породици великој Православних цркава да има неку намеру нешто изменити!  И увек да буде спремна и резервисана на одговор да ли ће друге Православне цркве пристати на такву једну драстичну измену и промену каква се догађа, по некој слободи појединих наших епископа, то морамо рећи, који нису убеђени у оно што заговарају. И где њихова наука није основана, а то је показао и Сабор свих епископа наше помесне Цркве када је рекао да поједине ствари код појединаца нису на своме месту и да је потребно то уклонити из своје епархије, из свога програма, што је и учињено. Али, видите и данас са каквим се проблемима сусрећу наши верни.

То је све реалност, нажалост, данашњега времена. Али, ја вас храбрим, ако то могу да кажем, да има оних који су заиста спремни у нашем Сабору и на већу жртву него што је одбрана истине у Цркви, (а одбранити истину вероватно, за нас је највећи подвиг па и жртва), а то је не дозволити да овлада погрешно учење у нашој Цркви. Значи одбранити истину је велики подвиг. Још већи је подвиг не дозволити да неистина завлада и да нестина узме место истине. Ми верујемо да ће нам ту Бог помоћи и Бог нам помаже јер ми радимо Његов посао. Ми смо сарадници Његови, што каже наш Патријарх. Ми смо као сарадници Божији и трудићемо се, колко до нас стоји, да ми то учинимо. И ми то чинимо. Ја лично говорим у име своје. Вама је, вероватно, и знано, и чули сте, и било је прича некада можда и у негативном контексту од појединаца, како се поједини, међу њима и моје име се сигурно помиње, боре..., како још увек гледају оно што је бајато, застарело... ми смо модернији, ми можемо ... Тако да и није важно, што каже апостол Павле, рећи и хиљаду речи ако их људи не разумеју. Боље је, и мени је драже и радоснији сам, ако смо јутрос служили овако лепо Свету Литургију, да је она била корисна свима. И не само присутнима, него да смо се молећи за цео наш народ, нашег епископа, патријарха, све епископе, све свештенство, монаштво, верне целе наше помесне Цркве...ако је Господ примио ту жртву, а ја верујем, чак и знам да јесте! Зашто? Зато што се видело и код свештенослужитеља и код помагача наших у олтару , и код хора, и код сестара, и код народа вернога, видело се спокојство, мир и радост духовна. А то је онда гаранција да ми радимо посао Божији у Светој служби. И да никаквих није било узнемиравања, да никаквих није било померања, да никаквих није било реакција. Јер то је наша обавеза. Ja  то никада... своју службу како су ме научили у Богословији, па у школи даље, и у пракси, нисам мењао и не мислим да мењам. Јер нема потребе. Било би ми много теже сада нешто измењено радити које сам не знам како да урадим. Јер ево видите сведоци смо ми да код ових... уношења тих неких новотарија, како ми сада их називамо у Цркви, сами ти људи не разумеју једни друге. Сами себе не разумеју. Некада овако, некада онако, а ако треба тако ћемо, на другом месту ћемо онако. Нема право нико да да... када је Света Литургија у питању, или Света служба, Божији посао, оно што нам је Бог одредио, да каже: ради како хоћеш. Не може то бити. Ми можемо да радимо само онако како је прописала Црква.

Е сад будимо свесни браћо и оци, уважени наши архимандрити и оци, да ћемо за то бити гоњени. Јер чувати истину исто као што је Христос гоњен био кад је чувао истину, самога себе. Он је Истина значи. Био је гоњен па биће и верни гоњени. Ево узмимо Витлејемске... витлејемску децу, никомидијске мученике и младенце. Све су то исповедници. А колико милиона је душа људских невино страдало за Бога. Можда је ово време и нашега страдања, за сада не још крвљу. Али начином на који наши верници испољавају своје незадовољство, то је одређена жртва, јер се и они сусрећу са одређеним претњама, сусрећу се са одређеним казнама, или претњама да ће бити кажњени. То је већ жртва. Али на томе морамо истрајати. На томе морамо истрајати молитвом најпре, и истрајаћемо, ја се надам, ако Бог да. Верујем у то. Иначе не би радио ни ја то што радим. И ја 'оћу да вам једну само ствар кажем. Ја сада тренутно у мојој епархији немам такве врсте проблема. Макар немам што ја знам. Можда и мени неки свештеник, или неки верни  иза леђа раде нешто што је мимо моје воље. Можда ... да не мислите да је све то идеално... Али са мојим знањем не. И са мојим благословом не, него само оно како је предање наше Цркве, како наша Црква чува истину. Само тако. То је мој благослов. Ето ја морам да признам, овде ћу јавно да кажем, ја се на жалост, сусрећем сада више са проблемима из других братских и сестринских епархија, са нашима вернима, са свештенством, него са мојим. Али и то ми је Бог дао као један подвиг. Јер то и говори о томе колико је наша Црква заједница без обзира на удаљености километарску или место. Да ли је то манастир овде Светога Стефана, манастир Месић, манастир Жича, манастир... незнам у Америци неки, у некој нашој другој епархији, све - једно је то. То је наша Црква и ми смо дужни и обавезни... као што је ваша брига да се чува Црква... Кад се мени поједини обраћају верници, не кажу они онда само за себе, за своју породицу, него за целину... како се то чува Црква! Поготово наши оци, овде који су присутни, о томе најбоље сведоче колико верника њима долази са свих крајева и из свих епархија молећи за помоћ. Исти је то случај са нама. И у сваком случају, зато кажем, није то лак подвиг. Није то лак подвиг поготово зато што неки пут 'ајде верујете можда ће Бог просветити разум људи па ће видети ту реакцију. А неће се то никада смирити ако се буде радило мимо благослова Цркве, мимо благослова Светог Архијерејског Сабора. Макар ја могао бити и незадовољан са неким одлукама у Сабору, али их морам поштовати. Осим, не дај Боже, оних које не може нико прихватити, макар разумом.

 Ја само 'оћу да вам кажем да ће мој став остати по питању наше Свете службе - Литургије, поготово у нашем времену, онакав какав смо наследили од наших предака. Јер за мене је потпуно нормално служити Свету Литургију онако како је служио Свети Владика Николај, отац Јустин, као што су служили наши свети епископи који су пострадали, живот свој дали, које је Бог прославио. Потребе нема да тражимо нешто ново. А ако се појаве неки нови светитељи, који су извршили реформу службе па их Бог удостојио светости, онда ћемо опет размишљати да ли ћемо прећи на ту службу. Јер овде имамо већ сигурно нешто. Зашто да ризикујемо било шта? Шта је потребно да ризикујемо,  да уносимо неке новине? Није нашем свештенику, нашим монасима, нашим манастирима, није тешко прихватити наше вернике да их исповеде како би била савест мирна и духовнику и детету духовноме које долази да остави то што је нај ружније и који се ослобађа тога што га највише оптерећује – греха. И тако примити, такав, чистога тела, примити Пречисто Тело Христово и сјединити се са Богом. Зар није то радост? И обратно. Ја ћу само овако упоредити нешто. Ту су наше домаћице па ће оне најбоље..., а и ми ћемо сви разумети. У једном лонцу кад се кува ручак, можда можете у њему још једанпут скувати ручак не оправши га пре тога. Али два, или три, или двадесет и три, или сто двадесет и три пута у истом лонцу кувати, а да се претходно не опере, ви сами просудите да ли ће та храна бити укусна и каква ће та храна бити. Да ли ће уопште моћи да се храна стави за кување у такав лонац који сто двадесет и три пута није опран. Исти је то случај са нашијем телом, ако се не исповедамо и сваки дан се причешћујемо, значи примамо оно што је добро, као што се свежа храна ставља у тај лонац који није опран, неће имати ни укуса, ни лепоте, чак ће се можда онај коме се понуди и уклонити  да је не једе, тако се плашим да не дође до нашег тела и организма које се не исповеда, и човека који се не исповеда, а прима пречисто тело Христово. Поготово што се тамо и каже да се нико недостојан, чак не приводи ни да прими чин, а камоли да прими светињу. Јер чин могу примити само изабрани, а светињу обавезни су да приме сви. Али претходно припремивши се за то постом, молитвом и исповешћу. Чак и када би били уверени од неких умних богослова, теолога, да је то исправно, неби смели да изневеримо, а поготово овде у Србији код нас, централној Србији где су наше велике светиње, велики духовници, где је била таква пракса. Данас свака наша породица у Србији зна да треба да пости седам дана па да дође да се причести, да се моли Богу, да дође да се исповеди. А тако је у већини случајева у нашој Цркви и уопште у Православној цркви. Чак и када би говорили ето да могуће је причестити се, не знам без припреме, а наши верници то знају да не, треба оставити да тако буде како верници наши траже и како је традиција, како је пракса била наших предака, дедова. Замислимо наше дедове одавде, са ових простора из Србије, који су живели можда скромније од нас, али богатије духовно. Зато што су  управо придржавали се тих светих принципа које је наша Црква чувала и наш народ чувао. А да је то истина... како су се градиле наше светиње. Граде се истина и данас. Међутим, чини ми се данас, ја полазим и од себе, нек Бог опрости, јуримо брзо... ајде дај јури једнога министра да ти да помоћ, дај привредника некога, дај општину, дај неке... и само што више пара да се гради нешто што веће... Тако треба, нека, тамо где га није било треба градити и треба обнављати ...нека, зато сам ја. Нисам ја за то... Али кад се сетимо како су наши свети преци градили и изградили храмове своје, они су значи градили...Свети Стефан Лазаревић је градио ову светињу као место молитве где је он долазио и молио се. И многи из наше Свете лозе Немањића градили су те велике светиње за своју душу и нормално за свој народ. Зато не смемо одустати и не смемо напустити нашу традицију, наше обичаје. Јер да није наших обичаја тих било Божићних, Васкршњих, Крсних слава, сабирање овако око манастира, нама би и манастири наши били, без обзира што их је било можда... пусти. Не би имао да живи ко у њима, а било би и много штошта чега би се лишили кроз историју. Не би имали... не би имали своје духовне културе на којој могу да завиде многи. Са запада, без обзира са  каквим располагали материјалним богатствима и средствима  видимо шта нам све чине, шта нам све раде. Али имамо светиње наше, имамо манастире наше. Кад нам је најтеже ми одемо у храм Божији служимо службе Божије. Видите ето, како је благословено ово време ваше овде провођено, ови дани... Још кад је благослов за нешто како се лепо све то завршава.

Е зато не смемо да издамо никада наше свете претке. Њима истина није било лако. Не кажемо да је и нама лако. Неће никада ни бити Цркви лако јер је Црква Божија овде која се бори, која ратује, војинствујућа. Али ми се боримо за ту Цркву да добијемо тријумф у Царству Божијем. Да уђемо у ону Цркву, тријумфујућу Цркву Вечног Царства и радости вечне. Зато ће бити и моја радост, и свију нас радост, знајући да је Господ тај који последњи побеђује и да никада неће бити побеђен! А ми се радујмо што смо православни макар имали искушења, браћо и сестре, и радује нас да сте ево већ четврта година овде заједно, а по благослову нашег епископа брата Иринеја у овој нашој древној светињи под духовним вођењем оца Дионисија, његових овде сестара овога светога манастира у школи, једној школи која учи како се слави Бог. На начин традиционално како су га славили наши преци, тако да кажем, онако како је наша Српска црква уредила и наше појање и на тај начин слављење Бога. Зато велика награда ће бити организаторима, нашем епископу, нашем духовнику, нашим сестрама које се труде овде и жртвују. Истина и на другим местима има сличних школа, и семинара, и упознавања и прича. Али ово је једна, може слободно да се каже, у улози цркве. И ово што ви радите није ништа друго, него она мала црква српска под духовним вођењем епископа, под духовним надзором духовника и ето, поготово везано за манастир... Јасно је да сви желите да истина у Цркви остане онаква каква је била - без промена.

Ако је ишта од овога било корисно ја се радујем и Богу благодарим. Ја мислим да је лако вама говорити о Цркви о Светој Литургији. Зашто лако? Зато што ви знате већ о томе. Проблем је говорити вама који знате са позиција оних који би нешто хтели казати друго што није црквено, а још мање православно. Ту је проблем. Зато ми трудимо се, кад нам је већ позната истина, у Цркви да је такву задржимо. Ја обећавам, што до мене стоји, учинити и помоћи свакоме ономе који то од мене буде тражио. И обратно. Свакоме скренути пажљу и, кол'ко буде у мојој моћи, санкционисати онога који буде учио другачије него што учи наша света Црква. којој је Христос темељ и Црква која се чува Духом Светим кроз свете тајне, молитвословља, обреде и све оно што је предато нама не само на чување него и на употребу. Живимо са тим јер Црква је живот, а још ако је живот исправан, живот по Богу, онда нема ништа да се плашимо.

Амин. Живели! Хвала вам.

ПИТАЊА

Станојевић Срђан: Ваше Преосвештенство. благословите! Долазим из средњеевропске епархије и с обзиром да су ово новине за нас који живимо у средњеевропској епархији, хтео бих да питам, конкретно, ко од Ваше браће архијереја мења Свету Литургију, зашто то чини и шта ми можемо као лаици у Цркви да учинимо да сачувамо Свето писмо и Свето предање?

Владика Никанор: Да сачувамо Свето писмо и Свето предање одлука је Сабора наше Цркве, Сабора из маја месеца прошле године. Епископима који су покушали да уводе новине, без благослова Цркве, дато је до знања  да се Сабор Српске православне цркве, значи пуноћа Цркве, већина епископа, не слаже са тим ставововима. И да се све врати, без обзира шта је ко радио, шта је ко покушао да уради, или шта ће ко покушати да уради, да се све врати на оно старо предање наше које су чували преци наши и које и ми треба да чувамо. Има доста епископа који имају свој став, што је рекосмо, супротно од онога што је већина, и зашта је већина. Што ја мислим да неће... Зашто мислим да неће? Зато управо што долази до реакције верника у епархијама, долази до реакције свештенства, монаштва. Ја могу само да кажем да Ви имате у Вашој епархију , за сада, срећу да Ваш епископ није један од тих који уноси неке новине, макар се није чуло и мислим да ви верници средњеевропске епархије немате те проблеме са Вашим епископом и свештенством и монаштвом колко га има. Црква је задовољна сада са Његовим руковођењем те епархије... он има неке друге проблеме... тако али то је нека друга тема. Он је за сада у броју оних епископа који су против било чега од ових новотарија у богослужењу.

Мирослав Ћурчић вероучитељ из Алексинца: Шта да раде свештеници  у епархијама где су епископи декретом увели промену у богослуслужења. Желе бих да прокоментаришете о ситуацији свештеника који су тамо. Да ли ће бити у праву ако се успротиве вољи својих епископа. И после тако изнешено става, шта онда свештеник да ради? Јер ми знамо какво је уређење у епархијама и каква овлашћења има епископ. Мене брине шта се дешава са свештеницима који не прихвате оно што им је дато и имају ли они право да не прихвате оно што им је епископ указом, или декретом наредио.

Владика Никанор: Имамо таквих случајева и ја сам лично узео учешћа да би помогао свештенику који је био незадовољан таквом одлуком свога надлежног епископа. Помогао сам му зато што је он био кажњен. Не знам да ли би му и сада казна била скинута да га ја нисам примио директно у епархију. Истина владика му је после скинуо ову забрану, кад сам му ја послао писмо да ћу примити тога свештеника, и он је нормално дошао, канонски исправан у моју епархију и служи без икаквог проблема, без икаквих трзавица, никакве сметње нема.

Свештеници имају последица као и народ. Народ има последица и свештеници имају последица. А то је управо оно што смо већ рекли, да до год има разлике између епископа који наређује, уводећи тако новине, и свештенства које је такођер дало једну заклетву да ће чувати догмате и истине... Поставља се једно велико питање ту заиста. Ја само могу да кажем, а ви ћете сад закључити, да није било писма тога свештеника упућено свима епископима, које је прочитано на Сабору, сумњам да ли би... и шта би са тим свештеником данас било. Сабор га је узео у заштиту. Значи ви имате право, не само обавезе. Многи ће рећи: немате шта народ... Ја мислим да је народ важан, не важан, него ми смо због нашега народа. Ја сам епископ због нашег народа! И ако је нашем народу лоше, незадовољан је, како ја могу бити задовољан или срећан?!

Имају свештеници последица, имају манастири последица, монаштво, а да не говоримо и верни. Ми смо уредили што смо могли урадити. Сабор је рекао том епископу: не можете Ви то радити. Не можете Ви актом наређивати нешто што није Црква благословила. Јер није Литургија твоја, него и моја. Није твоја и моја, него целе Цркве, свих епископа. И ако се ми сви сагласимо да ти можеш нешто мењати то ћемо да видимо. Али ја сам напоменуо  да морамо да питамо и друге помесне Православне цркве да ли се и оне слажу да уносимо неке новине. Има ту много проблема, на тој релацији свештеници – епископ, народ – епископ, народ – свештеници. У појединим епархијама долази, на жалост, до вербалних, или ће доћи ускоро до вербалних сукоба бојим се. Али то неће бити непознато. Тога је било у историји. Тога је било кроз историју Цркве. Али у овом нашем случају је то апслолутно непотребно. Непотребно је. Већина је епископа зато да не буде и не треба да буде било каквих промена. И има одлука Сабора да поједини епископи који су тако нешто радили, или урадили, или планирају да  ураде, не могу. Не могу зато што је то став Цркве.

Ето ја не идем тако много. Имам посла у епархији својој, велика је моја епархија и заиста има доста посла, али хоћу да помогнемо тамо где је могуће помоћи. Ето конкретно у овом случају сам помогао овом свештенику који је био кажњен баш због тога што се није сложио са одлуком свога епископа. Био је под забраном свештенодејства и ја не знам када би му била скинута да га ја нисам примио. Дошао је код мене и молио ме да пређе... како би мир био у парохији, како би мир био између верника и епископа. Јер тамо је било, вама је познато то, до те мере усијано да Бог зна да је он остао даље... иако је он имао намеру да остане даље у таквом статусу у каквом се нашао. А штета би било за једног свештеника са троје деце, супруга... Али може да се нађе компромис да се помогне и то смо учинили. И апсолутно ми сада немамо никакав проблем са њим. А значи зашто није могло да буде тако, кад је већ Сабор стајао иза њега да га брани, одлука постоји, само да каже: погрешио сам извини. Не мора рећи ни извини. Променим одлуку јер је то Сабо тако наредио. Ако мени Сабор нешто нареди ја сам обавезан да то спроведем.

Има проблема и биће проблема. Још увек је добро ако нема већих проблема.

Питање:  Каква је ситуација у овим епархијама где се служи по новом. Случајно се нађемо тамо за неки велики празник, да ли да се причешћујемо тамо или не?  

Владика Никанор:  Ево ја сам и рекао шта је благослов Цркве, а свако има право да одлучи по својој савести. Ја лично не бих препоручио никоме да мимо своје савести се причешћује. Ја ако некога хоћу да казним, немам право да га казним што се тиче Свете тајне исповести. И нико нема право да никоме одузме право кајања и право на кајање. На причешће има, а кајање и служи, и исповести и служи да се човек поправља. Да би, не дао Бог, ако је кажњем одлучењем од Светог причешћа, да што пре то прими. Ја бих свима вама препоручио да, не знам ко вас и како саветује, ко има свога духовника нека њега слуша, он је одговоран за његову душу. А ја бих, са позиције епископа, поручио да ако желите на неком месту, било којим поводом у другој епарији да се причестите, да се припремите за Свету тајну причешћа и постом, и молитвом и исповешћу. Ево ту су оци наши духовници, они су искуснији од мене у томе по стажу, то је за уважавање апслолутно. Они су својим животом и својим радом у манастирима то сигурно доживели да неко дође и каже: ја се морам данас причестити. Па зашто се мораш причестити данас? Нема разлике између Светог причешћа ни данас ни сутра, ни на Васкрс, ни на Божић ни  на било који други дан ако вером приступамо. Ја тако и мислим и тврдим и тако смо и научени, неће нас Господ питати колико смо се ми пута причестили, него како смо се причестили. То је моје мишљење. Дакле припремити се у сваком случају за Свету тајну пречешћа.  

Мати Нектарија: Преосвећени да Вас питам ово што је било у Равени да ли има неке везе оно што је било у Равени са свим овим што се код нас догађа? Са овим промена, изменама, реформама?

Владика Никанор: И то ми још нисмо ништа чули. Никакав званичан извештај ни од стране  комисије која је ишла, нити Синода коме је она (комисија) требало поднети... најмање Синоду извештај. Никакав ми извештаја још немамо. Тако да све тумачимо произвољно. Добили смо текст. Добили смо чак и оригинални текст који је потписан од стране наше делегације. Али тај акт неће имати никакву валидност за нашу Цркву. Неће, ја се надам ако Бог да, уопште неће никада имати ни један акт, ни тај акт ни тако сличан томе. Преговори са католичком црквом не могу ићи од стране једне делегације. То мора бити... поготово такве природе...Јер има нека рециброчност. Ако се не слажу сви епископи једне Помесне цркве за неке ствари, не може се одлука донети. Погото кад је у питању Римска црква. Али чекаћемо Сабор па ћемо видети њихов извештај шта су они потписали и како они то тумаче. Ми знамо да је уопште негативно реаговање српског свештенства, монаштва, верника у већини, па и епископата по томе питању. Али кажем још нисмо добили никакав извештај, не знамо о чему се ради осим тога што смо видели наа папиру. А да последица може да буде, Ви сте сестро добро то приметили, могло би да буде последица ако се не обрати на то пажња и ако се томе не да значај и важност. Шта то значи? Ево чули смо да и у појединим епархијама долази до неких скупова који су буквално анонимни, којима је то неки путоказ, тај равенски докуменат. Али док не будемо добили нешто... Зато смо и ми тражили да Сабор наш буде одржан. Без објашњења, макар правог објашњења, није дошло до тога и ми нисмо, нажалост, имали ту могућност да поразговарамо о многим проблемима који се тичу наше Цркве и који муче наше верне и нас саме у Цркви епископе. Али сад остаје нам да видимо у каквом се стању налази наш Патријарх. Па је и то један од разлога да се тако важна документа не би могла и не би смела доносити. Чак и тај равенски докуменат, ако ништа друго он не може имати никакву валидност због тога што о њему наш Патријарх ништа незна. То је овако моје мишљење. И ми ћемо то тражити и поставити на дневни ред колико је валидан тај докуменат о коме наш Патријарх ништа незна, односно није упознат. А може, нажалост, може да буде последица. Ми ћемо се трудити да не буде.

Милан Петровић, епархија шабачка: Ваше Преосвештенство, један мој пријатељ, а колко чујем он ће бити асистент на Богословском факултету, када сам га питао зар Свети Владика Николај није нама узор како да се служи Света Литургија рекао ми је: па знаш шта Владика Николај није био литургичар. Ја Вас питам да ли ће студенти Богословског факултета будући свештеници учити нас и нашу децу да Владика Николај није био ''стручан'' за неке ствари, а за неке јесте. Хвала.

Владика Никанор: Када је реч о Владици Николају сувишне су наше речи. Ја немам шта да ту кажем. Он је био за све, ако не за људе, а оно за Бога стручан. Ако је могао да пострада за веру, ако је могао да исповеда веру тамо где се другима неће никада ни указати прилика, на Западу на пример, знао је да одбрани то... Није могао да одбрани ако није знао Литургију и Литургику. А он је човек који је и на западу и на истоку, и у Русији и на западу учио и сусретао се са богословима, са теолозима, са докторима разних наука па сигурно и Литургике. И сигурно тај момак, који је Вама такву ствар рекао, можете му саветовати само: немојте да идете да будете професор јер ће и вама неко рећи да нисте за нешто стручни. А како можете да будете профестор ако нисте за све стручни? Према томе када је Свети архијерејски сабор изабрао Светог Владику Николаја за епископа, онда је рекао аксиос! – што значи достојан. А бити достојан значи познавати све оно што је потребно за свештеничку, односно епископску службу. Такав дечко види се да је једнострано образован, да има некога ко га учи да Владика Николај скоро да није ни важан, а важан је, да није можда ни светитељ, а Светитељ је. Црква га је прогласила. Да није у свему пример многима, оће тај да каже. да није онима који су добри Литургичари код нас. А који су то код нас добри Литургичари? Нека ми покаже сад тај момак једнога па да видимо, можда и Ви сад можете сад разговарити са тим Литургичаром. Поготово ако овако доноси и уноси неке новине у Цркву, не познајући историју Литургике, не познајући историју Цркве. Сигурно да је Свети Владика Николај познавао Литургику добро, и Литургију познавао добро. И ако имамо мало вере и свести и његовим молитвама... он се сада Богу моли за наш народ, за све нас и у овом времену када се ми између себе препуцавамо. Ко је најбољи Литургичар? Нема најбољега. Сви смо ми...  од Бога нам дан чин... удостојили се да служимо Свету Литургију. Нико не познаје Литургију. Канон евхаристије нико није објаснио, никада није објаснио како то Бог Духом Светим чини да хлеб постане Тело истинско, да вино постане Крв истинска. Видели сте да свештеници, и духовници, и епископи... никада се о томе ни не проповеда. О Канону евхаристије нико не проповеда. Зато што је то тајна која је необјашњива и анђелима. Па  анђели не знају Литургију, не знају Литургику. Како ми не знамо Литургију који се причешћујемо и сједињујемо са Христом Богом? Па Он нам све просвести што нам треба. Како може да каже за Светога Николаја!? Па нема што Светитељ не зна.Таква је вера наша. Зато га је Бог прославио. Како можемо делити... ко смо ми да делимо и деградирамо светитеље и да стављамо у различите сталеже и да говоримо овај је достојан, а овај није достојан? Мало смешно. Рекох, ја не би о Светом Николају ни смео да говорим . Требало би да сви устанемо кад говоримо о томе Светитељу. Због његове светости, због љубави његове према роду своме, због жртве његове коју је учинио за наш народ. Како није знао? Па он је био прифесор на академији Светога Тихона у Џорданвилу где је и умро. Предавао је тамо студентима и богословске науке, и Историју, и Философију. Ко је тај момак који...

Отац Симеон (додаје Владики тихо): Уносе сумњу...

Владика Никанор: Што каже отац Симеон, уносе сумњу да је Светитељ – Светитељ. То је оно што збуњује наше људе, и што даје повода за теме да се о тако нечему коментарише. Таква чврста вера треба да буде наша... Да имају други Владику Николаја Светога, чак и православни народи, замислите какав би они њему пијетет дали. Ето, нека Бог помогне томе детету да он буде добар. Ви му поручите као свом пријатељу да му Свети Владика буде узор. Нема питања на која Свети Николај не зна одговор.

Али је проблем што ми постављамо таква питања. Ту је проблем. То је проблем неких који...како може да поставља питање да ли је Владика Николај – светитељ. Да ли има нешто што Свети Владика није испунио што Богу није било угодно? А то хоће да се каже: шта се ви Владике Николаја држите и оца Јустина? Требамо ли да се држимо неких других, нама непознатих богослова и теолога, туђе теологије која нам није позната. А ова теологија коју су светитељи посведочили својим животом, истину ту око које се сада споримо. Не спорим се ја. Она је мени јасна, али смо у прилици да одговарамо тој деци која сада... макар и теолози свршени били, морамо да кажемо... Али нећемо никада препустити њима да они дају квалификације о Светом Владици Николају и оцу Јустину. Нека оду сада у Ћелије, у Лелић па да виде како се наш народ тамо сабира, како молитве траже Светог Николаја и сигурно Свети Николај помаже. Нема сумње. Не сумњамо уопште у то. Нека наша вера таква буде. Пођите од Пролога само који је духовна храна нашим верницима где се дотакао свих питања живота: и Литургије, и Литургике, и Причешћа, и молитава, и Историје, и Патрологије и свега.

...Што се тиче овог актуелног питања, а оно је актуелно од једанаестог века и пре него што се западна црква одвојила од Православне цркве, то је питање било увек, само на други начин актуелно, а то је личност која се зове римски папа, која је хтела да доминира целим светом хришћанским. А не треба да се тога плашимо. Зашто не треба да се плашимо? И најмања Православна Црква која признаје Христа Бога за главу своје Цркве биће већа и моћнија од римског папе!!! Који уместо Христа признаје себе самозваног. Он је самозвани бог на земљи овде, и он хоће да се њему подчине сви народи, макар хришћански. Хоће додуше и буквално сви, али хришћански у свакоком случају, међу њима и православни, да он влада свима без Христа. Зато не требамо се плашити! Видите колико је било покушаја са Римом, било је више покушаја чак и од православних, сећате се оних унија силних итд. То ништа није успевало. Наш народ оно лепо каже: Урадише све, 'ал не рекоше: ако Бог да. Ето ја се надам и овај потпис, у Равени што су били, ова наша делегација што су потписали, нису рекли: ако Бог да, биће папа први. Можда су заборавили. Али је опасна изјава, што они мисли да ће провући кроз наш народ. Али наш народ је толико мудар зато што га Бог благодаћу својом просвећује. Зато је наш народ мудар – наш Српски народ. И било је кад је била она чувена Флорентинска унија, кад није наш представник ишао, као што нису били сада Бугари, Руси су напустили, значи увек некако Бог намести да тај покушај да опростите некоме који не тражи опроштај... Не може. То није била пуноћа делегација које су представљале Православну цркву. Према томе докуменат је не валидан. Никога не обавезује ни за шта. А то је друга ствар што они покушавају, и раније су покушавали да се радују тамо на западу... ево готово је, папа само што није дошао. Док год он буде сматрао себе намесником и замеником Христовим на земљи, макар то било оно кад говори ex cathedra, а његова свака реч је за њих ex cathedra, онда значи он је тај који без бога хоће да влада овијем светом. А ти који без Бога хоће да владају светом слични су Ироду и Пилату. Нема покајања! Он не тражи покајање! Ако не тражи покајање не можемо му опростити. Дог год не буде тражио покајања, нема опроштаја! А он има велики разлог да тражи покајање и од Православне цркве, међу њима и од Српске цркве што су његови предходници урадили Српском народу и Српској цркви.

Мати Нектарија: Да ли наша Црква може да утиче на план и програм и избор кадрова за Богословски факултет у Београду? Ми примећујемо, из разговора које смо водили са студентима Богословског факултета који су долазили код нас... питање је да ли је то учење које они примају тамо и даље треба да шире, да ли је то учење изворно православно. Посебно да поменемо једног грчког митрополита Зизиуласа који је присутан, да кажем у готово свим предметима, или у литератури за све предмете мање – више. Али сведоци смо да, у задње време, оно што он сведочи и проповеда све мање има додирних тачака са изворно православним учењем. Да ли се кадрови које сада школујемо на исправан начин школују? Сумњамо да се све више одступа од планова и програма који су изворно били православни.

Владика Никанор: Нажалост, она Болоњска конвенција је била фатална за наше школство. Не само за школство за верску наставу, за Богословије наше, за факултет наш, него уопште за школство. А за нас у Цркви нај фаталнија. Ја се никада нисам са њом сложио, можда сте чули, и ја студенте моје не шаљем на факултет београдског, такозваног, универзитета. Посебно из једног разлога што није више факултет Српске православне цркве.То је значи разлог да ја моје студенте не шаљем више на тај факултет. Потпуно се слажем са нашом сестром која каже да тај факултет нама више не гарантује да ће дати квалететне теологе, да ће дати квалитетне професоре Богословија, магистре... професоре Богословског факултета. Проблем је у томе што је наш Богословски факултет ушао кроз нека мрачна врата, не ни мала врата, него мрачна врата. До данас ми немамо одлуку о томе да је Богословски факултет ушао у састав Београдског универзитета а да га је Сабор потврдио. Било је само говора о томе, дато Синоду на неки начин да то спроведе или нешто тако, међутим  ми морамо имати...  Тај факултет ради без благослова Духа Светога, по мом дубоком уверењу. А друга невоља је то што сте Ви сестро приметили, Црква Српска и Сабор Српске цркве никакву ингеренцију немају над тим факултетом. Ми, епископи, имамо једино ту могућност и то право да потпишемо молбу нашем студенту који хоће да се упише и ми више не смемо ни чистачицу, ни портира упитати како је наш студент, и како се он учи, како се он понаша, шта он ради. Никога више немамо право да упитамо. Е зато ја не дозвољавам да се богослови наши малтретирају на такав начин на овоме факултету. Шаљем их за сада у Фочу, у Србиње, шаљем неке у иностранство, не много. Волео би сви овде да буду, сви да овде завршавају студије, школу. Е у томе је проблем и потпуно сте у праву. Управо онај дечко из шабачке епархије, брат што је поставио питање, који је говорио да Свети Владика Николај није био литургичар. Зар је за нас Зизиулас, Јован Зизиулас, кога његова сопствена Црква не признаје неда му епархију, за кога сматра да незна да води епархију, да незна да води народ, неда му епархију. Е сад је он експерт за екуменска, литургичка, и нека друга питања и који представља православље итд. Мени није узор. Али на жалост на факултету нашем многима јесте. Е то је тај проблем. Што рече отац наш Симо прекрасно: шта се сада ради на нашем факултету? Да ли се предаје или се нешто ново додаје, па се тако сервира. Ако се предаје онда ћемо предавати оно што смо наследили од наших бослова врсних, од наших теолога. Ви данас ако поменете Јустинову Догматику, рачунајте добијате петицу, факултетску јели, и завршен испит. Само ако поменете! Па како то може да буде?! Где су се школовали исти ти који сада уче нешто ново?! Они су полагали код тих наших светих великих богослова. Па зар се стиде својих учитеља?! Они су нас научили да будемо то што јесмо. И само, што каже отац Симеон, да само предамо то нашим младим генерацијама и довољно је то са наше стране. Узимамо туђу неку теологију. Пре свега тај човек  по духу није православан! Тај човек је на западу рођен. Он је одрастао на западу. Тај Зизиулас. Нема везе са православном мишљу, са осећањем, са вером. Па зато његова Црква, званична његова Црква неда му епархију. Он је титуларни само... пергамски. Никакве везе нема са управљањем и руковођењем Цркве! Тај ко незна водити своју породицу не може учити другога како се води породица. Тај ко незна водити свој манастир не може учити другога како се треба водити манастир. Тај ко незна водити своју епархију или је нема, из било који разлога, не може да води чак и целу Цркву и покушава да он буде на нивоу васељене... да се представља итд. То се сестро потпуно слажемо.