Проф. др Жарко Видовић, филозоф

Парохијски живот- икона наше црквености

Његова дела „Умјетност у пет епоха цивилизације“, „Логос-литургијска свест Православља“, „Огледи о духовном искуству“, „Његош и Косовски завјет у Новом Вијеку“, „Срби у Југославији и Европи, Православље у суочењу с Европом“ и „И вера је уметност“ говоре о аутентичном православном филозофу који је својим духовним и животним сведочењем оставио јасан траг онима којима је тајанственост живота непрекидни изазов. У времену изгубљених идеала када су све вредности пољуљане из корена, дело Жарка Видовића открива наш прави идентитет - најпре верски а онда и национални у осмишљавању живота кроз православну хришћанску интроспекцију.

Као православни философ др Видовић доследно изводи истину да је с Богом могућ само литургијски сусрет и општење, да је Бог односан творевини, свету и човеку и с њим се збива драма слободе и љубави. У овом разговору за Православље, проф. Видовић као религиозни философ подсећа да у свејединству не може бити никаквог сусрета, никаквог дијалога и дијалошке борбе, те да је позвање хришћанина да укаже и на мане које се уочавају у данашњој духовној култури заснованој на религијском веровању, на мањкавостима општења јерархије са паством и на чињеницу да се човеков пад не побеђује самопокајањем и искупљењем греха, него и активношћу свих стваралачких моћи када човек дела оно на шта је позван. А разговор је започео: „Мени је 90 година, знам да се Бог неће наљутити за ово што говорим“.

Како обновити литургијски живот и литургијско заједничарење данас, зашто је значајно учествовање на Литургији?

- Оно што је основно у хришћанству, највиши могући ауторитет, јесте Литургија. У Литургији се дешава сусрет са Христом Првосвештеником што значи да се једино Литургијом тумачи смисао Старог и Новог Завета јер је Литургија најкраћа, најсажетија и најјаснија скраћена верзија приказивања Светог Писма. Као што је молитва „Оче наш“ скраћена Литургија. Литургија је дијалог између верника и свештеника и због тога су верницима у Цркви неопходни свештеници. Не можемо ми бити Црква без свештеника пошто у дијалогу свештеник посвећује дарове. Дијалог се врши пред самим Богом. Он је судија тог дијалога и присуство Духа Светога чини тај дијалог апсолутно непоновљивим и светим. Ако неко схвата Литургију као некакву проповед и молитву, греши. Јован Златоуст је написао Пројект Литургије која се изводи сваке недеље, сваког празника, али тај дијалог по пројекту Св. Јована Златоустог и Св. Василија Великог се у душама верника и свештеника претвара у Небеску Литургију.

Да ли је данашњем вернику пријемчивије служење Литургије на савременом српском језику?

- Небеска Литургија је битна за човека, али је она условљена дијалогом између свештеника и верника и зато ми одговарамо на јектеније и изговарамо молитве. Зато појемо Символ вере, Оче наш, Трисвето, Достојно Богородици и Христу у славу и одговарамо на све позиве на покајање. Сви верници треба да имају литургијски текст на црквенословенском језику. Ја не желим да изговарам молитву другачије него што су је мој деда, бака или мајка изговарали. Ја не могу да се сетим њих - они су самном присутни док се молим.

Да ли се Литургија завршава служењем у храму?

- После сваке Литургије дијалог мора да се настави у Парохијском дому као разговор верника. Тај дијалог је живео раније у свакој Цркви и био некаква врста Централног Сабора Пећке Патријаршије. И то је српски народ очувало за време Турака и Аустроугарске. Истовремено, нема лаичког апостолства - сви, од Патријарха до последњег ђакона су слуге Литургије која је највећа светост, Икона Христова, од тога све полази.

Када се изгубило литургијско заједничарење, можемо ли да га вратимо?

- Изгубило се клерикализацијом коју су Србима наметали Аустроугарска и ислам, па је верска заједница претворена у ауторитарну, да се вера потврђује послушношћу према чиновима. Ми имамо такве знаке слабљења црквености да морамо да приђемо изворним облицима црквености, а то је Литургијски дијалог. Није случајно што су прво Грци схватили хришћанство као дијалог пред Богом између верника и свештеника, јер је у дијалогу једини могући начин човекове самоспознаје. Ја могу да мислим о себи искључиво са саговорником, с тим да не наставим монолог када ме саговорник прекине, него да одговарам на питање које је он поставио. То је једини начин да ми видимо своју слику у лицу саговорника као у огледалу.

Како видите кризу духовности у српском народу?

- Криза духовности је почела давно, када је литургизам замењен клерикализмом. Једино је Православље литургизам, тај дијалог пред Богом. Ја сам саговорник са свештеником, а не послушник, јер смо ми послушници Христу и ником другом. Нама је Отац само Бог, а Патријарх, епископи и свештеници су нам браћа. Зато се они обраћају верницима са „браћо и сестре“. Ми смо сви синови и кћери Бога, односно наших родитеља ако је њихов брак благословен. Криза је код нас почела кад смо државу ставили изнад Цркве, а Црква је дијалошка заједница пред Богом. О каквом дијалогу говорим? Оном после Литургије, која нас смирене и сабране уведе у лични дијалог са парохијанима у Парохијском дому, јер само у дијалогу могу да разумем тебе, и ти мене и што дуже разговарамо, ти ћеш ми поставити питање којим ме подсећаш на неки мој грех. Ако не прихватим смирено то питање, и ако га бурно прекинем - нема ништа од исповести, ни од покајања, нема ни од заједнице. Јер, и то је црквеност. Црква је заједница верника у коју спадају верници и свештеници са Васкрслим Христом. И црквеност је осећање те заједнице. Не осећање послушности, него духовне заједнице, поистовећења. И није случајно што је Платон претворио филозофију у антропологију - упознавање човека, тек са својим дијалозима. Са његовим дијалозима настаје антропологија - упознавање човека, а са крштеним платонизмом настаје Православље. Грци су, понављам, схватили да је хришћанство присутно међу људима искључиво као литургизам који се наставља после Литургије.

Истичете дуги низ година да је за обнову српског народа неопходна обнова парохијске заједнице, али сем спорадичних случајева, до ње не долази. Како обновити хришћанску заједницу?

- Потребан нам је дијалог као народу, јер скоро 200 година правимо колективне грехе које нигде не исповедамо: то су разни митинзи, учествовање у војсци, наше ангажовање у партијама које разбијају нацију и црквену заједницу, наша трговина, економија, јавни живот, школовање... то су колективни греси. Не могу ја лично ићи пред свештеника а да парох не присуствује нашем разговору који је смирен после Литургије. У Цркви посвећеној Александру Невском често имају такве разговоре.

Да ли свештеници данас имају проблем са успостављањем дијалога са својом паством, са људима који су неверујући, са временом у коме живимо?

- То јесте проблем. Када се заврши Литургија они мисле да наш литургијски живот престаје, а он треба да се настави у дијалогу. Наши свештеници се издвоје у своју собу, затворе врата, изолују се и немају више везе са верницима. Кад дође епископ и он се изолује од верника или у затворени круг коме ми не можемо да присуствујемо. Зашто они себе издвајају? То је одсуство црквености. Они морају да наставе са нама дијалог какав је вршен у Литургији. Само овај пут конкретно - то није пројекат Светог писма, ово сада треба да буде Икона наше црквености, конкретно наше парохије. Личност није исто што и индивидуа. Личност се повремено догађа у човеку - најпре као осећање смисла живота, јер без осећања смисла није личност, он је индивидуа с којом се играју материјални услови света. Ако он осећа смисао, онда ће бити свој господар и окренуће се смислу о којем није могуће мислити. Осећање смисла је могуће само као дар а он одликује личност. Дијалог открива личност у нама. Кад Христос каже: ја сам Истина - о човеку као личности, а не као индивидуи о којој говори филозофија, психологија... Ја сам пут ка тој Истини, кроз Христа ка тој истини ка човеку. Ја сам живот - то значи да ће личност као сама суштина човековог бића да се појави кроз Литургију, преко литургијског деловања. Христос је истина о тајни човекове личности.

Који је данас највећи ауторитет у српском народу?

- Највећи ауторитет је Црква, кад бисмо ми били црквени. Нисмо - зато што не постоји жив, братски дијалог између свештенства и верника и свештенства и епископа. Ми знамо епископе, али немамо никакве контакте са њима. Ми смо жељни исповести као дијалога, али тога нема. И ми осећамо њихово одсуство. Како ја да поштујем његово достојанство другачије него да га поштујем у његовом присуству? Црква може бити жива, а не наредбодавна. Зашто да се пароси и лаици боје епископа? Епископи су углавном усликани у контактима са политичарима, са влашћу где воде дијалог, али мене то не интересује. Епископ мене интересује литургијски. Неки од њих рачунају да је вера послушност. Коме? Христу једино! Само је личност способна за црквеност, а личност је само онда када човек осећа смисао живота. А осећати - то није део моје одлуке, могуће је само као дар. Ми мислимо искључиво у свом искуству. То је једино што је доступно мишљењу. Мисао је ограничена на искуство о мојој души, на то осећање. Личност је света тајна. Личност се јавља свесна себе тек кад јој се открије смисао њеног живота. А то је пророчка слика будућности којој сам ја усмерен.

Како млад човек да буде црквен, када нема искуство, хришћански предукус ни у генерацији родитеља, па можда и даље?

- Црквеност је дар, као што је осећање смисла дар, као што је вера о којој апостол Павле говори дар. Када човек почиње да размишља о смислу свог живота, најважније је да ли му је стало до смисла пре свега - то је велика невоља, тада ће му Бог притећи у помоћ. Јер смисао је могућ само као даровано осећање. Кад је преминуо наш свети човек, кога је омладина звала Паја - толико им је био близак, посматрао сам их како сатима стоје стрпљиво у реду да би могли да приступе одру и да посете Његову душу у тој Цркви. Колико је младог света који никада не иде у Цркву пратило нашег Павла, дивног човека, брата Павла, владику српског. Он је аутентични владика српски - брат владика српски. Он је знао да смо он и ми синови Божији.

Залажете се за обнову институције Црквеног Савета који је својевремено васпоставио Патријарх Герман. Зашто је то важно?

- Један епископ је тај Савет распустио а показало се да нам је веома потребан. У Савет је Патријарх именовао 20 људи (професора, новинара, спортиста, правника...) који су састанке држали са Литургијом као уводом и настављали да расправљају о томе у каквим слабостима ми живимо. Савет је саветодавног карактера. Данас је много повода на које Црква треба да да своје мишљење - геј парада, насиље хулигана... Није потребно да свештеник у одежди наступа пред јавношћу - његова је Црква. Зар нема довољно световњака, лаика који могу то да раде испред Савета?

Како коментаришете геј параду и догађаје који су следили после?

- Ти људи су јадни. Нећу насиље, сматрам да је то једна врста објаве рата или геноцида српском народу. Ради се о геноциду на који ја могу да одговорим једино одбраном породице као основне Цркве и одбраном парохије - да им се не допушта да улазе у парохију, поготово не у Цркву. Бог не делује без покајања верника, а они су без покајања. Бог не помаже дакле човеку у коме нема жеље за самоспознајом. Нема покајања код људи који хоће да извргну руглу оно што је Бог створио као моћ човекову да рађа децу. Оно што нас легитимише пред Црквом је наш однос према деци. Данас је глобална Европа против нације, а српску нацију је створила Црква. Нација је настала као аутокефална Црква. Из Литургије настаје Црква а не обрнуто.

Што се тиче таласа насиља после те параде, лако је злоупотребљавати људе који су жељни заједнице по сваку цену, па макар та заједница била агресивна. Једина права богонадахнута заједница осећања, а не интереса, је Црква. Да смо подједнако црквени - од Патријарха до последњег верника.

Зашто се Срби мало и површно исповедају?   

- Зато што нема литургијског дијалога, у коме би после Литургије ми водили парохијски дијалог о томе како смо сарађивали са тито-комунизмом против српске нације, зашто тражимо добре намере код људи који су апсолутно антитеисти и антицрквени а којима дозвољавамо да пишу књиге о нашим светим људима и сл. Нема љубави изван црквене заједнице. Љубав је заједница, осећање спремности на жртву, спремности на одрицање. Црквеност је једини облик љубави.

Писали сте и говорили о Косову. Има ли српски Јерусалим будућност?

- Ми смо кажњени, јер смо мирно допустили да нас Тито успава и корумпира од 1944.год. уз помоћ савезника. Мирно смо допустили да одвоји Косово америчким новцем. Тито је купио од нас Косово и поклонио га Албанцима наркодилерима. Косово је продато, а то је колективни грех заједнице који мора да се исповеди и да их постанемо свесни у литургијском дијалогу. Тито је спроводио Черчилов план да обнови подунавски простор Аустроугарске монархије и да Србију сведе на Београдски пашалук. То је изјавио Папа Јован Павле Други. Ми смо то мирно гледали. За нас је важнија била држава од Цркве и десио нам се пораз. Црква ће исправити пораз Срба. Ја мислим да је пут обнове Православља једини спас и за нас и за Косовске Србе, па чак и за Шиптаре на Косову који су у шакама наркодилера и разбојника. Криминално је шта данас ради свет под идејом глобализма.

Како се припремате за Литургију?

- За сваку Литургију морамо да се спремимо. Ја то радим 40 година. Читам Јеванђеље које је актуелно не за дневне догађаје, него за дубину човекове душе, дубину тајне човекове личности. Личност је тајна. И пишем белешке, подсетике, запажања спремајући се за литургијски дијалог. Првосвештеничку молитву сам прочитао 40 пута, али увек откријем оно што ми раније није падало на памет.       С.Т.Л

 http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1047/tekst/parohijski-zivot-ikona-nase-crkvenosti/

Напомена: Сва подвлачења у тексту наша – прим. „Борба за веру“.

После прочитаног интервјуа који је проф. др Жарко Видовић дао „Православљу“, очигледно је да је то био један од разлога за синодску одлуку да са места главног и одговорног уредника овог патријаршијског гласила смени протојереја-ставрофора Миодрага Поповића, а да на његово место постави доказаног екуменисту-новотарца ђакона Александра Ђаковца. Долази време када ћемо се са жалом сећати дана када смо у „Православљу“ могли да читамо православне текстове.