Отац Антоније

БЕСЕДА на деветом месечном молитвеном окупљању Светосаваца  испред Патријаршије

(субота, 19.12.2010 /1.1.2011.г.)

Браћо и сестре, Пресвета Богомајка да нам је у помоћи, јер самољубивим самовољама својим из дана у дан сви страшно вређамо Господа. Вређамо тиме и Њу Саму, али је управо Она благослов рода нашега и Једина дата да буде саосетљива посредница спасења нашега.

Ево деветог месеца у који се молитвено окупљамо овде пред Патријаршијом која, нажалост, данас уместо места најсветијег народа нашега, начини се мутним извором који константно куља саблазнима.

Да ли наш народ крштени схвата демонску заседу која му је примамљиво заоденута православном мантијом данас? Нажалост, велика већина народа крштеног, која је подложна мрежама јавног информисања, не схвата ову велику превару. Стога се овде, Господа ради, и окупљамо молитвено, иштући помоћ и благослов Његов за ово малецно дело наше -  трубача који позивају на припрему за одлучни бој са лажју. Не напада нас непријатељ споља па да позивамо на телесни устанак, већ непријатељ унутрашњи који се побеђује само добронамерним разобличавањем све до његовог покајања или раскајања. Пример је Јуда.

У најтежим околностима ништа није громогласније од исповедног мучеништва, од смерног распећа себе истине ради. Један народ има онолико наде на спасење колико порађа светих мученика, јер у најтежим временима мученици су ти који носе светлост Христову осветљавајући и трасирајући народу Пут капљама крви своје. Народ правоверни, који осиромаши Христовим мученицима, уистину нема више рашта постојати, јер ће се сам удавити у морима грешности своје. Нека би Господ дометнуо вере свом роду нашем, да се на вечност не би осрамотили пред нашим светим прецима и пред Христом Богом њиховим и нашим.  

Представити свом слаганом народу овом истину о угрожености православне вере његове - циљ је и победа наша. Али, наравно, то дело није у моћи људској, сем ако је са благословом смиренима Свише. Дело је ово неопходно нама у задатак постављено, али победоносни благослов ћемо добити само ако га смирењем задобијемо; а зна се шта је насупрот – издаја гордости. То мисионарско и исповедно дело основно је дело сваког освешћеног Богу благогарног православца данас, чега су ови наши скупови само један од видова покушаја испуњавања тога. О осталим видовима борбе други нека сами кажу.

Ми овде да гледамо, уз Божију помоћ, докле год нас је, ма два или три у Име Божије окупљено, испунити до краја ово што је нама допало – тј. да се ни за трен не миримо са потапањем Православља српског у светском екуменском мору и то баш овде у епицентру злочина. Трубити истину овде - православни је удео, а то подразумева трубити са љубављу. Трубити истину, јер је Она од Бога Љубави нама дата; трубити са смирењем - не би ли се неко и од залуђених „екумено - спасилаца света“ повратио Спаситељу; трубити са дуготрпљењем - не би ли свака овца српског стада схватила истинско стање угрожености Православља српског; трубити са тугом и благодарношћу, јер смо недостојни овако великог позива; и трубити са надом да ће нас Богомајка уздићи на „свету гору са које се не бојимо зла“ и са које се глас трубни громогласније шири. Дуготрпељиво исповедање истине, са смирењем и љубављу, требала би бити основа овог уличног удела нашег, кога молитвена сабраност, киша, мраз и жеге само додатно Божијом милошћу појачавају.

Када је неко у прелести, када је убеђен теоретски да све зна, таквога поучити, разобличити или ућуткати могу само врлине хришћанске. Доброте и пожртвованости искајмо на дар Свише и са таквим настројењем и искреним надањем „да се сви спасу“ молитвено трубимо овде над разјапљеном екуменском провалијом коју многи не виде, не виде ни они који предводе у њу, а још мање они који их следе. Трубе Христове - или бедна звона која јече и кимвали који звече; они који буде војску хришћанску - или они који је додатно смућују; претходница застави Христовој-или сујетни саблазнитељи – ако ли љубави немамо. Морамо на делу досегнути да са љубављу приложимо жртву која би народу дала повод да се замисли и да схвати превару омамљивих екуменских ритора, јер ако немамо бар покушаја таквих дела, немамо ни праве вере. Права вера је спона са Истином, а спона са Истином доводи до покајног уочавања своје греховне раслабљености и греха према Њој, доводи до страха да се Истина не изгуби, да се не удаљи од нас грешних и смирених, што све води ка рађању љубави ка Самој Истини, а таква љубав се тиме преноси и на све што је Истина створила, жељу да се сви и све спасу; запамтимо: жељу а не задатак! И све ово, наравно, увек са тугом присећајући се светоотачке мисли да „Свемогући Бог – само једну добру ствар није у стању учинити: не може спасити човека преко његове воље, уколико он сам то неће“.

Само је смирење погодна клима у срцу у којој права вера разраста и плодоноси љубав, а љубав је печат правоверности. То је основно дело свих православаца који схватају стање ствари данас и у себи и око себе. Господ рече: „Славу од људи не примам. Него вас познајем да немате љубави Божије у себи. Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу од Јединога Бога не тражите“ (Јн.5,44). Сујета људска је супротност смирењу, и она не иште Царства Божијега нити ће врлине Његове у себе примити, ни спознати. „Пастир добри душу своју полаже за овце своје“ и такву смирену жртву љубави народ увек препознаје, а најамнике, који га добрим делом сада предводе, можемо најбоље поучити или разобличити управо таквом жртвом љубави (чак и ка њима самима) којој је ово овде само малени сегмент и покушај. Циљ је да јеретике истином и смирењем уразумимо или разобличимо како би они који их сада следе (народ) схватили пут Христов препознавши у нама смерне следбенике Христове, оне који више од екумениста желе спасење свету али му и указују на једини Пут који се састоји у покајном пузању за Истином, јер је чињеница да онај који Истину Божију у овоме веку не потражи са смирењем неће је вечно нигда ни сусрести, ни у вечном ропоту пожелети. И све ово нека не остану празнословне речи о смирењу, већ заједно пређимо на унутрашње дело испуњавања, започињући од поуке: „Хришћанин се постаје од момента када спознаш дубине греха свога“.

У току је рат за душе између Христа и антихриста, а у том рату смирење у Истини је најмоћније оружје Христових слугу. Вера права омогућује души сусрет са Истином Божијом, тај сусрет доноси радост боли и свесност о својој грешности према Њој, а из тога радостотворног туговања над собом (које се покајањем зове) рађа се смирење које је у ствари добродошлица Истини у срцу. Велико смирење је почетак љубави („Лествица“)! А љубав тиха која дише благодарношћу Дародавцу добара и до самозаборава воли све што он сотвори, јасно се распознаје тек у невољи. Ниједно дело које није заоденуто смирењем и неистицањем није угодно Богу. Само смирење трпи до краја и спашава се. Хоће ли исповедање опстати на уснама у време искушења уколико, по мери човека, тројство праве вере, смирења и љубави није у срцу. Господе, дометни нам вере, истине и љубави да њима исповедамо Тебе, да њима обаспемо непријатеље Твоје и наше, јер само такво је исправно исповедање, само тако ће непријатељи или се ганути истином и љубављу или сами себе проклети мрзећи на добро! Јер је љубав једини универзални одговор на свако могуће земно питање. Љубав хришћанска је смисао живота управо јер јој је извориште у Самом Животодавцу. Љубав се скрива са земаљског вашара таштине да не би била покрадена, та тиха љубав се често распозна само у невољи када је приморана јавно учинити добро ближњем. Невоље ево пред нама, а љубави има ли у нама, међу нама и ка свима свеже палима?! Ако ње нема - чији смо? Ако ње немамо - плачимо и за собом и за свима; ако ње нема и истина ће онемети на уснама „православних“, јер је љубав сведочанство да је истина добродошла у срцу. Све ми ово знамо, али грешимо непрестано, јер заборављамо. Зато је неопходно стално слично присећање.

Стога, и још једном, подсећам пре свега самог себе: љубити Бога и Истину Његову не може се постићи без смирења, јер покајно смирење кроз страх Божији одржава исправну веру у срцу и порађа љубав к Богу и свему Његовом што из Љубави сотвори. Да, смирење је први дар праве вере, дар који не прилази сам, већ дар Свише онима који га траже. А тражимо ли га сви ми данас, поседују ли га то многе духовне вође данашњег исцепканог Православља. Људске сујете потапају Православље, али ће оно преживети само у оазама смирених слугу које нечујно вуку благи јарам Христов.

Једина неопходна, и једина дозвољена мржња је мрзети на зло и лаж, којима је корен гордост. Љубав се гнуша зла и гади се на лаж, мрзи све ове болести демонске, али жели здравља болеснику. Мрзети на зло корен је добра. Стога, мрзимо на лаж екуменску и гадимо се на њу, али јеретике разобличавајмо увек са љубављу и жељом да се они, и они  који их следе, преобрате ка Православноме Богочовеку Христу, са надом да нису још крајње огрезли у злу.

У страдању је победа Цркве, већа од било каквог слободарског устанка, па чак већа и од друштвеног мира и благостања, само да је оно увек праћено благодарношћу нас недостојних. „А апостоли  онда отидоше од сабора радујући се што се удостојише примити срамоту за име Господа Исуса.“(Д.А.5,41)

С вером да је Богу све могуће, ишчекујемо време нашег свенародног оистињења и покајања. Јер нема нам помоћи без покајања, нема нам покајања без народног оистињења науком Православља, а за ово оистињавање ми, свесни православци, даћемо у многоме одговор шта смо са тим талантом, који смо добили, пред очима народним учинили. Ми не можемо данас од ових прекопута доћи у позицију да се јавно речима обратимо народу српском. Стога, једино остају дуготрпељива исповедна дела светосаваца (свих и свуда) као тиха вода која брег рони, а када уоче да им се јеретички брег рони или ће покајно потражити помоћ или ће пројавити бес и свирепост (чиме „злоба сама сведочи против себе“). Тако и тада ће сав народ схватити превару и осетити смирену истину и жртву љубави оних који Христа Православнога исповедају, и спознати заблуде оних који у Име Божије потураху своје и себе (било да се покају, било да наставе горди суноврат свој). Тада, када сав народ схвати сву истину о сплеткарењу и поткопавању Православља српског, тада ће се савршено и испунити свете речи: „Глас народа је глас Божији“.

Тако нека буде што пре, и тако опстане до краја земље и бескраја Неба. Амин.

На дан Светог мученика Бонифација                                     

монах Антоније

свеправославна АНТИЕКУМЕНСКА ОКУПЉАЊА

за православну Патријаршију без  екуменизма, папизма И унијатства

су

 сваке суботе у 11 часова

Неодступни захтев Светосаваца:  

Да Српска Православна Црква иступи из органског чланства у зборници белосветских секти званој „Светски Савез цркава“, по светлим примерима Свете Грузијске и Бугарске Православне Цркве