ПАТРИЈАРХ  И  ЋИРИЛИЦА 

У време санкција, 1996. године замолио сам владику нишког Иринеја да ме прими на разговор о положају ћирилице у српском народу. Одлагао је састанак. Те, „дођи од недеље“, те „дођи од понедељка“, и кад је изређао све недељне дане, невољно, готово изнуђено ме је примио.

У канцеларији епископа нишког у Владичанском двору ја сам говорио, владика је ћутао. Мало-мало па зазвони телефон. У време санкција из Грчке је стизала обимна хуманитарна помоћ, која је дељена преко Епархије нишке, па је владика руководио њеном расподелом. Телефонски разговори су били прилично дуги, и док су трајали, ја сам ћутао и чекао да се слушалица спусти. Таман један разговор заврши, кад други започне. Осећао сам се сувишан у канцеларији у коју сам „позван на разговор“. Имао сам утисак да је владика телефонско звоно дочекивао као ђаци школско звоно – као спас, и да је једва чекао да поново зазвони. Износио сам примере из свакодневног живота народа, као и моја искуства из војске, некадашње ЈНА. Ређао сам:

Телевизија Београд је првих 20 година свог постојања, од 1958 – 1978. г. користила искључиво латиницу, иако су други ТВ центри слободно користили писма својих народа. Док је ТВ Београд користила искључиво латиницу, ТВ Титоград (Подгорица) је користила ћирилицу. Како је протоком времена у програмима ТВ Београд бивало све више ћирилице, тако је у програмима ТВ Титоград бивало све више – латинице! Већ тада је почела да се појављује разлика између два српска центра! (Данас је јасно зашто.) Подгорица је користила оно што Београд – није користио!

У продавницама нису постојали српски производи који би на етикетама имали натписе на српској ћирилици. Словеначки, хрватски и македонски натписи су били на одговарајућим писмима, а једино српски произвођачи нису смели (а који би израз био тачнији?) да користе писмо свог народа. Итд, готово сам већ изможден од набрајања у разним приликама примера „равноправности писама“ у Југославији.

На крају, када сам помислио да наведем и чињеницу да на богослужењима у нишким црквама никад није у проповедима помињана судбина ћирилице, и свештеници ништа нису народу препоручивали по питању односа према ћирилици, владика ме је предухитрио и само презриво одмахнуо руком и први пут проговорио:

„Није важно како ко пише“!

Плафон ми се срушио на главу. Српски епископ не мари како му народ пише! Вратио сам „филм уназад“ и сетио се разговора са једним мојим колегом из војске који нам је причао како код њих у Хрватској није постојало дете које није похађало веронауку. Још под комунистима! Када сам га ја запрепашћено запитао: „Па зар и ти? Па што си онда долазио у овакву војску“ (атеистичку)? – човек  ми је смирено одговорио: „Па да нисам похађао веронауку, ја бих у очима онакве средине изгледао као што сада изгледам у твојим очима – као бела врана. Ко се није понашао у складу са схватањем римокатоличке цркве, није био остављан на миру. Организована су му редовна досађивања, што од стране свештенства, што од стране деце вршњака из школе, што од стране родитеља остале школске деце, што од стране комшилука, што од стране потпуно непознатих људи. Јел'да да је лакше похађати веронауку, него трпети онолику „политичку наставу““.

Да је било ко у Хрватској писао ћирилицом, па чак и Србин, католички свештеници би му се попели на главу и загорчавали му живот док се не „доведе у ред“. Тада сам у себи помислио: Наши свештеници су мала деца према католичким свештеницима. Католици не штеде енергију да затру туђе, а православци неће да ваде руке из џепова да би заштитили своје! Није без разлога она српска народна: „Дај, попе, руку, НА, ПОПЕ, РУКУ“!/.../

Удружење „Ћирилица“ - Београд

Преузето са: http://www.cirilica-beograd.com/

Напомена: Постављање фотографије у текст наше - прим. "Борба за веру"