Владимир Димитријевић

Пастир добри стада Христова

(Успомене на оца Љубу)

О СЕКТАМА
(запис из 1997.)

Поред рата, економске беде, распада личног и друштвеног морала, пораста криминала, политичких зађевица и раскола, појавило се зло горе од свих зала, зло које насрће на дух србског народа - зло лажних вера и опасних духовних заблуда. На Светом Архијерејском Сабору Србске Православне Цркве, који је отпочео 22. маја 1994. у Пећкој патријаршији, а завршио се 2. јуна те године у згради Патријаршије у Београду, србски архијереји су јавности ставили до знања да нам је „споља - из истог света из кога су дошле санкције и бомбе - дошла и незвана војска проповедника разних секти, парарелигијских и псеудорелигијских покрета, окултних учења, магијских обреда, сујеверја, враџбина, све до ужасне теоријe и праксе сатаниста.

Православнима, у данашње дане, осим речи, писанe и усмене, нису остављана никаква друга средства за допирањe до народа са хришћанском благовешћу (медији се налазе у рукама људи којима, у најмању руку, до Цркве није стало). Па ипак, реч Божја је јака као маљ који разбија камен (Јер. 23, 29).

Почетком деведесетих Свети Архијерејски Синод дао је благослов протојереју Љубодрагу Петровићу, духовнику Православне мисионарске школе при храму Светог Александра Невског у Београду, да достави један извештај о сектама које делују на нашем простору. Извештај је свештеник Петровић урадио са групом мисионара, међу којима је био и нижепотписани. У њему је било онолико информација колико их је у то време било доступно, од којих је највећи део поодавно неупотребљив - због застарелости. У Мисионарску школу је долазило све више људи који су различитим стрампутицама лутали док нису срели Христа Господа - њима је требало духовне помоћи; долазили су млади који траже и питају; долазили су уцвељени родитељи и родбина жртава тоталитарних секти... Са благословом Његове Светости Патријарха Павла и Светог Архијерејског Синода, протојереј-ставрофор Љубодраг Петровић и група његових сарадника кренула је по србским градовима и селима да говори о односу Цркве према сектама и окултизму. Ишло се од Требиња до Бора и од Апатина до Приштине. Добра посећеност трибина и занимање нашег народа за проблeм духовне агресије на потомство Светог Саве потписника ових редова су уверили у потребу да се о теми и говори и пише на прави начин.

Наравно, много је лепше говорити о ономе што јe светло и чисто, што је пуно радости пасхалне вере Христове - а то Православље заиста јесте. Међутим, и оваквим темама се мора писати и говорити, јер Православље ипак захтева претходно рашчишћавање појмова и узлазак на таворску висину Преображења. Пре но што почне са крштавањем, свештеник запрећује ђаволу и позива онога који се крштава да се „одрекне сатане, и свих дела његових, и све гордости његове, и свег служења њему”, да дуне и пљуне на кнеза таме (символички, оглашени је окренут Западу, „земљи тамe и сенке смрти”), а затим га окреће Истоку и позива да исповеди своју сиремност на сјединења са Христом и да прочита Никео-Цариградски „Символ вере”, у коме је укратко изложена „вера једанпут предана светима” (Јуд. 3); а за ту веру, вели нам свети апостол Јуда Јаковљев, морамо да се боримо.
Требало је помоћи браћи и сестрама у Христу да се разаберу међу многим лажним стазама данашњице које одводе од Њега, Сунца Правде, Који је Пут, Истина и Живот човека и света (Јн. 14, 6). Нека Господ благослови да заиста помогне.

Ко су чланови секти?

Они су наш, православни бол.

Они су, између осталог, у сектама зато што им ми нисмо на време и на прави начин посведочили Христа.
Они су, такође, болесни и духово рањени људи, у највећем броју случајева жртве нечије манипулације.

Свештеномонах Василије Светогорац о јереси каже: „Јерес у области истине је грех. А грех у духовном животу је лаж, јер је то болест и противприродно стање. Не можемо живети, не можемо изразити здравље у животу без истине вере, и нема богословља у болести јереси, у јереси која је плод греха гордости”.

Свако ко бира јерес, на неки је начин одговоран за своју пропаст, „јер јеретичка мишљења нису ништа друго до камење које ће убити саму особу која је измислила зла учења”, вели Свети Григорије Нисијски.

Није нимало чудно што ови људи болесне вере постају и људи болесног живота - уплашени (у апокалиптичко - армагедонским сектама), испражњени од осећања и здраве реакције на околину (у далекоисточним групама), претворени у ходајуће мртваце (у тоталитарним сектама каква је сајентологија), спремни на свако зло и злочин (у сатанистичким кружоцима)... То су болесни, и психички и физички, рањени и јадни људи, који су кренули за Светлошћу, а обрели се у тами... А тек њихове породице!
Са каквим се трагедијама срео потписник ових редова... Отац доводи сина на разговор са протом Љубом... Отац је просветни радник, који, на ивици нервног слома, кидајући се од бола због детета које нестаје пред његовим очима и постаје неко други, каже: „Ја сам крив... Ја сам био у просвети и атеиста... Ја га нисам учио православној вери... Зато је и отишао у секту”. Са дечком, који студира (електротехнику, ваљда), свештеник покушава да разговара. Не вреди. Отац преклиње сина. Он му само каже: „Завршићу факултет и донећу ти диплому, да те задовољим... Али ћу ја радити шта хоћу”... Покушавам да попричам са њим, да му покажем разлике између Православља и кришнаизма. „Мене то уопште не занима”, каже. „Мене Православље уопште не занима”... И одлазе.

Мајка чији је син отишао у Београд, на студије, и упознао следбенике Шри Ћинмоја. Сад је са њима. Школа га не интересује... Мајка покушава да интервенише код надлежних, али... Али, Шри Ћинмој је организатор „Светске трке за мир”, а надлежни су покровитељи „трке за мир”...

Мајка, чије су две кћери код Шри Ћинмоја... Мајка, просветна радница у пензији, чији син напушта академско музичко образовање и одлази у Скопље, да свира у једној гуру-мантра групи... Разговарам са њеним сином. Он воли те разговоре, али ми каже да не могу да разумем Кришну који је за једну ноћ имао 16108 жена, јер је то речено у „трансцеденталном смислу”...

Владислава, љупка млада Бугарка из Софије... Причам са њом о Христу и Кришни... Каже да су је родитељи упознали са Православљем, али је нова вера лепша... Уосталом, она мисли да „ја то не разумем”. Док ми разговарамо у просторијама православног омладинског покрета „Свети Јевтимије Трновски”, Софију облепљују плакатима који најављују наступ групе „Нитјананда” - тројица у групи су из Србије...

Младић, који се бавио медитацијом и већ годинама не може да се опорави... Лута, намучен и као нечим гоњен, од манастира до манастира...

Мушкарац средњих година, избеглица - Србин из Сарајева, ужарених очију ми прича о Јехови и нуди „Кулу стражару”, у близини београдског Новог гробља. Питам га да ли је упознао православну веру пре него што је постао јеховиста. Каже да јесте. Шта је читао? Читао је два - три броја „Православља”, новина Србске патријаршије...
И они који верују да се може спојити Православље и астрологија, православље и магија... Човек, који се бавио ритуалном магијом, и који је, после смрти свог детета схватио на каквом је путу...

Знам сатанисту који се обратио и постао православни Хришћанин...

Знам бившег кришнаисту који је, кад је отпутовао у Индију, схватио да му је место у Србији...

Знам бивше адвентисте, јеховисте, окултисте, астрологе - сви су, благодаћу Божјом, сада у стаду Доброга Пастира...
Од када сам вером постао православан, схватио сам колико је вера наших Отаца „природно натприродна”, и колико је она извор душевног здравља. Ако је тако, а јесте, то се мора сведочити и нашој браћи, како оној која траже и лутају, тако и оној која су се већ разболела и ушла у неки секташки лавиринт.

Ако је јерес саморазарајућа, јер се не може укоренити у тле Православља, онда Православље не сме да се бори против јереси, заборављајући на свој начин живота, јер то само ствара погодне тле за јереси. Не заборавимо речи Господње: „Због вас се име Моје хули међу незнабошцима” (Ис. 52, 5). То значи, понављамо, сскташи су наш бол, наша рана, наша кривица; и ми им морамо приступати као нашој, од Оца одељеној браћи, трудећи се да их не повредимо, али неодступно сведочећи Истину и штитећи оне који нису заражени јересју од разболевања.

Никад не смемо заборавити, наравно, да „човек није истински православан ако просто прогони јереси, исто као што онај који само проклиње пакао није у рају. Православни живот је од великог значаја/.../ Православље нема ватру „свете инквизиције”. Оно блиста нествореним огњем који освежава свете, али сажиже безбожне”, каже архимандрит Василије. Једном речју, они који су ван Православља, сами себе рањавају, и то им је довољно мучење - бити без Живота, а мислити да живиш. Зато смо ми дужни да са њима саосећамо, да се за њих молимо, да се трудимо да будемо достојни сведоци и сасуди благодати Божје.

Зато настојимо се да се држимо упутства Светог Јована Златоуста: „Јеретичке догмате, противне онима које примисмо, треба анатемисати, и безбожне догмате треба разобличавати, људе пак потпуно штедети и молити се за њихово спасење”.

Тако сам записивао 1997. године.

Сећам се, предавања о сектама започели смо из Крушевца, цар Лазине престонице. Били смо прво да се поклонимо у Лазарици, а онда смо беседили у некој општинској сали. Била је 1993. Од тада смо путовали широм србских земаља. Најчешћа „постава” била је: прота Љуба, др Вукадин Цветановић, Небојша М. Крстић и потписник ових редова. Долазили су ту, повремено и други (Богдан Тодоров, адвокат Мића - презиме сам му заборавио, итд.) Предавања смо држали у домовима културе, школама, на факултетима. Појављивали смо се на локалним телевизијама. Све је било препуно посетилаца, који су живо пратили наша излагања и желели да се заштите од секташке најезде. Било је и жртава секти, и њихових родитеља и родбине. Заказивали смо им наредне сусрете у Мисионарској школи. Прота је давао уводну реч, мудро и одмерено сведочећи о природи духовности и потреби живота по Еванђељу. Небојша Крстић је казивао о Цркви као Телу Христовом које је једно и Јединито („Црква није глиста па да се подели”, говорио је), др Цветановић је о проблему причао из психолошко - психијатријске перспективе, а ја сам наводио примере из земље и света. Пуштали смо, где је зато било могућности, и понеки документарни снимак.

Касније је, при Мисионарској школи, покренут апологетски часопис „Београдски дијалог”, део светске антисекташке мреже тзв. „Дијалог центра”. У нашој екипи је било још трудољубаца: Слађан Мијаљевић, Саша Сенић, Зоран Луковић, Влајко Пановић, итд. Бивши астролог, а сада ревносна православна мисионарка, Јања Тодоровић, Богу се обратила слушајући протину проповед у Невском, када је народу указивао на опасности од окултизма - чинило јој се да говори управо њој. Ко зна колико душа се тако одлучило да напусти таму и пригрли животворну светлост Господњу!

Многи који су се обраћали новом Путу исповедили су своје грехе под протиним епитрахиљем.

Он их је саветовао да одбаце оно старо, без страха од последица. Међу обраћеницима је, знам, било разних - од бивших „Јеховиних сведока” до покајаних сатаниста. (Да окултне силе, силе зла, нису само конструкција људског разума, отац Љуба уверавао се у својој свакодневној пастирској пракси: причао ми је како је у једној београдској кући читао молитве за изгон злих духова, јер су га домаћини звали у ужасу - кроз стан су летели предмети, сами од себе, па чак и сечива, као у хорор - филмовима. Секташтво је у Срба постајало је масовно баш због богоодступништва које је отворило пут злим дусима.)

Плодови протиног апологетског рада осећају се и данас. Ако ништа друго, народ је постао опрезан кад су секте у питању. На велику његову жалост, скоро нико није остао да продужи велику борбу за србску душу, и тема је гурнута под тепих (да бисмо, је ли, постали део „евроатлантске цивилизације”.) И у Цркви, и у држави, има много „битнијих тема” од менталне манипулације. Како радимо, тако нам и јесте. У то време, за крагујевачке „Погледе” направио сам разговор с протом. Овде га доносим, траг епохе.

ЧУВАЈТЕ СЕ ЛАЖНИХ ПРОРОКА!

Када је на чувеном Спасовданском сабору у Жичи 1221, године, Свети Сава поучавао Србе свог и свих будућих времена како да живе и како да деламо као народ Божији, једно од најважнијих упозорења његових било је да се клоне „кукоља јереси и лажних 'хришћанских' учења”. Знао је свети отац свог рода да само Православно хришћанство може да сачува Србе на балканској ветрометини, а да ће његови потомци, ако изгубе свест о томе, постати лак плен историјских стихија. Нажалост, вековна борба „за крст часни и слободу златну” у којој су се наши преци борили до последње капи крви, данас је озбиљно доведена у питање. У гнојне ране на телу србског народа, који је Православље под комунистичком тиранијом углавном изгубио из вида, уселили су се црви - многобројне секте и лажни „пророци” , видовњаци и „биоенергетичари”.

Има их разних - од суботара и јеховиста, преко Харе Кришне и Саи Бабиних обожавалаца, до отворених сатаниста. Медији их систематски пропагирају, отварајући своје просторе астрологији, хиромантији и магији, „исцелитељима” и врачевима. Заједничко им је једно: прикривено или отворено јуришају на Православну Цркву, која матерински нежно бди над својим народом већ хиљаду година (први Срби крштени су више од два века пре Светог Саве). Куда све то води и како се наша Црква суочава са овим проблемом, покушали смо да сазнамо у разговору са протојерејом Љубодрагом Петровићем, старешином храма Св. Александра Невског у Београду, оснивачем и вероучитељем Православне мисионарске школе која веома успешно делује при истоименом храму од 1985. године. Отац Љубодраг је човек који се у свом свакодневном раду „уживо” сусреће са поменутим стањем, што га и препоручује као познаваоца савременог отпадништва од Христа. Он је свештеник који то отпадништво настоји да уочава и лечи.

Оче прото, Срби живе у можда најтежим данима своје историје: раздробљени, рашчеречени, одвојени одБога и светосавских корена, угрожени споља и изнутра... Повратак вери отана отежан је чињеницом да се проповеда (и то углавном преко званичних државних медија) лажно „квази - традиционалистичко „Православље”, које није ништа друго до карикатура. Да ли смо схватили оласност овога доба? Како оцењујете стање у коме се налазимо?

ПЕТРОВИЋ: Мислим да српски народ, као заједница, као племе, ако хоћете, не схвата и не осећа довољно опасности кроз које данас пролази са великим духовним губицима. Народ који је, чврсто се држећи чисте вере у Бога живога и вечнога, постао једно, само захваљујући тој вери може да има дух заједништва и слоге. Тај и такав народ - род је личностан, једномислен, једновољан и једним путем ходи ка једном и вечном циљу. Само такав народ опстаје, такав народ побеђује сва искушења и то је народ у правом смислу речи. Дакле, кад говоримо о народу, мислим на Православни, србски народ, који је ризничар и сопственик свих вредности духовног и националног садржаја који су суштина тог имена.

Стање у коме смо не само да је тешко, него је досад - небивало. И заиста: међу најпогубнијим насртајима на нас је фаворизовање лажног хришћанства и лажног српства. Овде је циљ јасан: треба створити „Србе православце” који ће под тим преварним именом у нашој збуњеној и необавештеној средини устоличити јереси, окултизам и паганску традицију. Но, чврсто верујем да нас Бог неће оставити и да ће усрдним и упорним молитвама Светог Саве на нас излити благослов и милост, којима ћемо савладати сва ова искушења; да ћемо доћи к себи и остати верни Богу и своме роду, а оно што отпадне доживеће судбину отпалог листа. Ми то никоме не желимо, али ми ту ништа не можемо.

Већ годинама сте свештеник Српске православне цркве Као пастир словесног стада суочени сте са искушењима савремености која је, слободно можемо рећи, до сржи секуларизована. Како је било некад а како је сад? Има ли више могућности за рад? Којим путевима се код Срба може обновити црквеност?

ПЕТРОВИЋ: Парохијски сам свештеник од 1956. године, али у процесу разарања и секуларизовања духа и организма нашег Православног србског народа као жртва учествујем још од детињства, од 1941. године, до данашњег дана. Такав животни век омогућује човеку да неке идеје провери и да их прихвати или одбаци са непогрешивом оценом, и да каже: ово је истина, а ово је лаж. Тако је истина да су атеизам и марксизам, уз сав остали „гарнирунг”, донети и наметнути православном србском народу оштрицом бајонета, а да су касније ширени страхом и методом заблуђивања, још од школских клупа, на сваком месту и на сваком нивоу. Комунизам је имао улогу идеолошке соли која би ову демонологију, као систем власти, сачувала од пропадања, а из те демонологије требало је да се роди, као крајњи циљ, „црвени рај” . Ми знамо да је то обмана. Наравно, „рај” није дошао, али је зато дошао пакао, што је потпуно логично, јер - „зло добра донети не може”! Поредити ондашњицу и садашњицу мислим да нема потребе, јер у суштини све је исто. Неке промене које су се одиграле - формалне су природе. Њихов циљ је да нас нема, а наш циљ је да нас има, па нека буде воља Божија.

Што се нашег циља тиче, он је јасан: оздрављење, обнова и поновно утемељење светосавског народа.

Угаони каменови нашег темеља су: Студеница, Хиландар, Св. Жича, Пећка Патријаршија, Грачаница, Дечани и све цркве наше и манастири, а круна темеља је - Православни символ вере. Да би се овај спасоносни циљ постигао постоји само један метод, само један пут: истинско покајање сваког појединца, враћање себи, препород и одлучно удаљавање од безбожног вулканског гротла из кога и даље бљује смртоносна лава. Препород подразумева: што је некрштено поучити и крстити, невенчано венчати, непричешћено причестити, слављењу крсне славе вратити духовни смисао, из односа према упокојенима уклонити паганштину „култа мртвих”, из савремених обичаја, из књижевности, културе и уметности избацити туђинштину и окултизам. Ово дело спасавања нашег народа могуће је само путем мисионарења, заснованог на сагласју, у вери и љубави, свештенства и световних просветитеља - верујуће интелигенције. После Другог светског рата ово сагласје није се могло ни замислити. Појединачни покушаји плаћани су високом ценом: затвором, вишегодишњим прогонима, итд.

Један од најопаснијих, али и најприсутнијих метода борбе против духовног наслеђа србског народа је бујање многобројних секти и ширење „нових” верских учења. Прошле године урадили сте извештај о сектама на територији Београда који је изазвао велику пажњу наше јавности. Какав јеоднос Православља и секташтва? Како делују секте у нас и какав им је основни циљ?

ПЕТРОВИЋ: Чињеница је да је духовно небо православног србског народа прекривено звездама лажног сјаја: сектама и сваковрсним окултним групама. Оне легално мељу душу ојађеног православца, јер су добродошлицом примљени од оних који то исто раде већ дуже време. Између атеизма и кривоверја, сујеверја и окултизма постоје углавном формалне разлике којима се манипулише, а у суштини су подједнако погубне за душу православног хришћанина, за његов привремени и вечни живот. Заједничко деловање непријатеља Божијих почело је злочином над Христом, распетим на Голготи, а наставља се кроз историју злочинима над Његовом Црквом и Његовим следбеницима.

Прошлогодишњи извештај - а то је био пре свега извештај Мисионарске школе, а не само мој - имао је за циљ да обавести и упозори православну јавност о постојању и деловању неправославних духовности. Оне, уз атеизам, обезбожују и духовно разарају народ који због неопрезности и необавештености подлеже таквим насртајима и упада у велике духовне невоље и растројства. Није нам био циљ да према секташима и окултистима отварамо фронт, као што неки то тумаче, него да своје вернике заштитимо од душегубних, прозелитских јуриша.

У деловању секти не може се видети никаква добронамерност, јер оне насрћу на Цркву која пут Божији следи већ две хиљаде година, борећи се подвижнички и мученички да сачува Еванђелску веру и истину Богочовека, Господа нашег Исуса Христа. Наша Црква и вера су православно хришћанске, па према томе немамо разлога и било би богохулно да траћимо време око бесмислица и измишљотина проповедника тзв. „новог”, „реформисаног” хришћанства. Хришћанство је вечна Истина, важи за сва времена и све људе и ми, православни Срби, само тако га и исповедамо. Свако друго исповедање је отпадништво.

Недавно је Србију потресао случај вишеструког убиства војника у касарниу Врању. У своје другове је пуцао млади припадник једне сатанистичке секте која се окупљала на гробљима и вршила своје обреде. Иако је ова чињеница објављена, мало ко је на њу обратио пажњу. Какав је Ваш коментар?

ПЕТРОВИЋ: Овај догађај није случај и није случајан, него је то доказ да су наша упозорења о катастрофалном деструктивном деловању неправославних духовности на човека била тачна. То што се десило може бити и повод за велико питање које упућујемо јавности: ко дозвољава легално постојање и рад оваквих група и зашто?

Као што смо већ поменули, наши медији свесрдно помажу ширењу незнабоштва и духовне таме међу Србима. Шта СПЦ предузима да би предупредила овакву медијску „офанзиву” кривоверја и паганства?

ПЕТРОВИЋ: У овогодишњем саопштењу са заседања Светог архијерејског сабора СПЦ наши верници су упозорени да се чувају погубног дејства секташа. Нажалост, медијска антиправославна пропаганда се наставља, па за неке заиста важи изрека: „Узалуд је глувом причати причу”.

Око школе при храму чији сте старешина окупљају се углавном млади, гладни и жедни речи Божије. Има ли наде за србску младост?

ПЕТРОВИЋ: Од оснивања Православне мисионарске школе при нашем храму било је више стотина полазника. То су били студенти разних факултета, средњошколци и запослени људи оба пола. Углавном млади. За млађу школску децу часови веронауке се држе посебно. Из искуства говорим да једино наша омладина најискреније и најпримереније прилази Светој Цркви. Они хоће да знају, хоће да живо верују, да свој живот саобразе својој вери. Исповедају се, причешћују, редовно похађају богослужења на којима и певају. Срећни су и Богу благодарни што су сишли с пута заблуда који су им нуђени уместо вере њихових отаца, уместо истине и правде, Спаситеља нашег Исуса Христа. Верујем да ће наша омладина заблистати светим сјајем у својој Цркви и народу и да више никада у историји неће моћи да је преваре и заведу лажни пророци и лажни учитељи, било које врсте.
 
            Дарежљивост и милосрђе

- Владо, опет си дошао да ми нешто “гепиш!” смешкао се отац Љуба кад год сам, са усхићењем књишког мољца, прелиставао књиге и часописе, који су у његову канцеларију (или у Невском, или у ВДС-у) стизали са свих страна света.

- Шта ћу, оче Љубо? Циганки црн образ, али пуна торба, одговарао сам.

Наравно, добијао сам све што ми је је било потребно за рад. Нешто сам враћао, али углавном нисам - добри прота је поклањао. Од њега, приликом сусрета, увек нешто добијеш: барем иконицу. Дарежљивост је била природна за овог човека као дисање: „Даровање - радовање!”

Увек је бринуо о сиротињи, избеглицама, немоћнима. У Невском је, одавно, поставио касице за такве и једном седмично, на равне части, Христовој убогој браћи раздавао оно што би се сакупило. Пред вратима канцеларије Верског добротворног старатељства у Француској улици стално су стајали потребити, и пружали руку.

Људи са свих страна света знали су какав је прота, и колико помаже зато су му слали новац за мисију и помоћ онима којима је помоћ потребна. У Америци је живео велики србски добротвор, Зоран М. Маринковић. Био је сам, није имао породицу, па је желео да помогне мисионарски рад у Србији. Оцу Љуби је слао помоћ за налажење часописа „Црквени живот”, али је, у договору са протом, помагао и појединцима - мисионарима, чија је материјална ситуација била незавидна. То је и прота стално имао на уму: кад зашкрипи, он, ако нема ништа у каси, пружи из свог новчаника, знајући како се живи у земљи у којој смо се обрели (“зла држава / што дембеле издржава”, рекао би Милован Данојлић.)

Тајна хришћанске дарежљивости лежи у ономе што је рекао отац Георгије Флоровски: волети ближњег као самог себе не значи волети га онако како волиш себе, него волети га јер је ближњи твоје истинско ЈА. Зато је прича о милосрђу увек прича о самозабораву: ближњи је моје истинско ја, и зато морам да заборавим своје интересе и навике, а њега да ставим у средиште пажње.

Прота Љуба нас је томе делатно учио. Једно од мојих првих искустава са Мисионарском школом, из 1990. године, био је одлазак у село Милошевац, код Смедерева, познато по многим хранитељским породицама, од којих су неке на пут извеле по десетеро и више напуштене деце. А онда редом - милосрдна секција Мисионарске школе ишла је свуда: од малишана у Звечанској, жељних љубави и пажње, до инвалида рата у болници „Рудо”. Радом „милосрдника” руководили су свештеници Јован Ратковић и Вајо Јовић, а често су припомагали и други, из разних крајева Србства (рецимо, неуморна ћелијска игуманија Гликерија са својим сестринством.)

При храму Светог Александра Невског, а онда  и при Верском добротворном старатељству, отац Љуба је организовао разне видове нематеријалне помоћи потребитима: лекари, правници, професори помагали су бесплатним прегледима, правним саветима, давањем часова, сматрајући то саставним делом свог служења Богу и људима. Они су били сатрудници оца Љубе, који их је крепио својим неуморним указивањем пажње душама гладним и жедним љубави и пажње.

„Блажени милостиви јер ће бити помиловани”: отац Љуба је знао за то блаженство. Једном ми је, причајући о жртви коју је, због његових честих и дугих одсуствовања од куће, подносила породица, рекао: „Молио сам се Богу и говорио: „Господе, ја се бринем за Твоју децу, а Ти се старај о мојој”. И Господ се старао за протине кћери и њихово потомство.

Књигољубац

Некада су свештеници били први србски књигољупци - не само у доба кад су, као једини азбукозналци, писали и преписивали књиге, него и у деветнаестом и почетком двадесетог века, када су црквене библиотеке биле међу најбоље снабдевенима у Срба. Уопште говорећи, православна традиција високо уздиже књигу, о чему говори чињеница да су ислужени минеји и октоиси „сахрањивани” као људска бића. Руски семиотичар Успенски о томе је говорио: док западни интелектуалац књигу користи по принципу „употреби и баци”, руски образовани човек се према оштампаном слову, чак и истрошеном, односи као према светињи.
Отац Љуба је, наравно, духом био у источној традицији. Високо је држао стег књигољупства, и кад год је могао, понешто би штампао - пре свега да би делио (јер, како пише у Старом Завету, у последња времена на земљи ће бити глад и жеђ, али не за хлебом и водом, него за речју Господњом.) Књиге је, на крају сваке школске године, поклањао својим вредним ђацима - мисионарима. (А завршни излет увек је био у неку од наших светиња, од Ђуниса до Мансије и другде: одслужи се Литургија, присутни се скромно послуже, а онда им буду подељене књиге. Пут је плаћала Мисионарска школа; овај лепи обичај и сада се држи.)

Издавачку делатност почели смо 1993. године, скромном књижицом „Изазов Далеког Истока у светлости православног хришћанства”. Насловну страну цртала је Дијана, ћерка Раше Попова (Свети Ђорђе убија аждају паганизма), а потписник ових редова био је приређивач. Актуелна тема, јер су индуистичке секте, попут кришнаиста и махаришајеваца, одавно биле преплавиле Београд. Године 1994. изашла је моја књижица „У тамници херметичког круга / Православље о Хесеу и Јунгу”. Прота је желео да се тако нешто објави јер му је било доста психологизације православне духовности, спровођене преко јунговског неогностицизма упакованог у хришћанску реторику. Сећам се да смо по тираж ишли и школу „Петар Лековић”, која је имала своју штампарију, и да смо се обојица радовали њеним једноставним белим корицама. Па онда 1995: стиже прво издање „Образа светачког”, „Свети Јован Шангајски”. О књизи се, у техничком смислу, постарао Небојша Крстић, и изгледала је „преизрјадно”: са црних корица извирао је осмехнути лик чудотворца последњих времена. Те исте године, Мисионарска школа штампала је и моју књижицу „Младост и страсти”, чији је циљ био да младима  говори о борби за врлину целомудрија. Књижицу сам читао (и он ми је помагао да је исправим и дотерам) владики Данилу, а отац Љуба ју је прихватио усрдно, знајући какву битку за чистоту бију млади хришћани. Касније је прештампавана и доштампавана, а прота се шалио поводом једног плаката за представљање исте, на коме је писало >>Младост и страсти<< Владимира Димитријевића”. Он је, колико се сећам, књижици дао и наслов. (Утицај мисионарских дела нам је непознат  - и хвала Богу, јер преко њих, ако су писани у складу с Предањем, делује мудрост Отаца. Знам да ми је неко причао да су ђаци у једном одељењу у коме је девојчица ванбрачно остала трудна успели да јој помогну да не абортира, и да роди живо и здраво дете. Да прота Љуба није имао слуха за штампање мисионарских подухвата, и да им књижица „Младост и страсти” није била у рукама, још један грех би се збио под сивим небом Црнограда, који је, захваљујући проти, каткад, наново постајао Београд.)

Касније се захуктала издавачка делатност „Образа светачког” и „Очевог дома” - прва библиотека је била библиотека Мисионарске школе, а друга Верског добротворног старатељства. Отац Љуба се потписивао као рецезент; кад издаваштво зашкрипи -  „шта и како даље” - он је подстицао да се ради, ради и ради; нема повлачења, нема предаје. При Православном народном универзитету Патријаршије организовао представљање ових књига.
(И тај „народни универзитет” његово је дело: почетком деведесетих, у салу није могло да се уђе од посетилаца; на почетку 21. века било их је мање, али су били посвећеници - захваљујући труду прота Љубе и његовој жељи да све буде благообразно и по поретку, тамо су изговорене речи увек налазиле на пажњу и разумевање.)

Појављивали су се и остали наслови: нашег угледног физико-хемичара на раду у Америци, др Владимира Вукановића („Наука и вера”), па прича о религиозности Михаила Пупина (о њему је писао свештеник Саво Јовић), о краљици Марији Карађорђевић као добротворки (доктор Будимир Павловић), итд. И да поновим: књиге су дељене. Прота је још почетком деведесетих, кад је имао канцеларију ВДС-а у Патријаршији, улазио у тамошње магацине, на светлост дана износио непродате бројеве „Православља”, „Мисионара” и „Светосавског звонцета” и даровао посетиоце предавања у патријаршијској сали.

Нарочиту пажњу поклањао је часопису „Црквени живот”, који је светлост дана угледао почетком 21. и који је, пре свега захваљујући свом уреднику, г. Матеју Арсејнијевићу, заиста достојан наследник „Хришћанског живота” оца Јустина Поповића. Прота се трудио да у сваком броју напише и објави понеки текст, чиме је наставио традицију коју је започео у Билтену храма Александра Невског, такође његовим „штампаном чеду” из деведесетих година двадесетог века.

И часопис „Образ” излазио је с протиним благословом, под уредништвом покојног Небојше Крстића. Циљ „Образа” је био, по речи Светог Николаја Жичког, „школа са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом”, то јест, исповедање вертикале Бог -Краљ -Дом (опет по Светом Николају, „три највеће вредности србског народа”.) Ни више ни мање.

Прота нам је отишао и православно издаваштво биће сиромашније не само за једног Мецену, него и ми за једног Ментора. Ми, Телемаси на бурном мору словесности, мораћемо се сналазити сами, са бродовима чија су једра (у доба апстрактне и самој себи довољне схоластичке теолошке стерилности) све чешће сиротињски поцепана. Али, пловити се мора. Капетан Љуба нас је томе учио.