Протојереј – ставрофор Василије Томић

БОГОСЛОВЉЕ

О екуменизму с неке друге стране

У задње вријеме - Боже, да ли су ово, заиста, задња времена - видимо наше црквене великодостојнике како широм ове грешне планете ходе; састају се, сједе са других фела вјерских великодостојницима; грле се и цјелују; резолуције разне састављају па потписују; по свијету ходе и разни нам свијет у земљу Србију доводе - све у име љубави и јединства екумене.

        Није ми намјера да улазим у православну основаност њихових ходања и сабирања - слаб сам ја за то. И шта бих ја, на крају крајева, могао да дам и додам више од онога што је свети отац Јустин Ћелијски о томе казао. Светитељ је у своје слово сабрао све свете Православља, откад Црква Христова постоји.

        Ја, међутим - и с пуним правом - хоћу да прословим коју о нечему што добро знам, у шта ме је живот увјерио: сва та словљења о јединству екумене празна су и ништавна све док их живот не оживи.

       Од раних студентских дана, са неког краја и ћошка, и ја сам био укључен у екуменска љубависања. Професори моји, и сами ђаци европских великих школа, били су дубоко у екуменским водама. А у та, брозоморна времена, вјеровало се, наивно, ако нам она наша браћа, европска и свјетска, у нашој муци руке своје пруже, биће нам лакше. Пребродићемо.

        Па послије, кад је народ преко граница навалио и Црква за својим народом пошла, морам признати, ту и тамо прискочили су нам у помоћ, поштено. Раних седамдесетих, живио сам, млађан, на њихооим јаслама, екуменским, истина, кратко вријеме. Увјерио сам се у то - да нам они нису у помоћ прискочили, теже бисмо се на њиховим просторима закопитили. Отуда, до неке мере и границе, разумијем поједине наше црквене великодостојнике кад се са браћом својом свесрдно цјелују. Но, остаје питање: Колико вјере, а за какву вечеру?

        Живот у странствовању темељито ме је увјерио да ти екуменски токови љубавна слова и цјеливи, теку брзо и валовито али - мимо живота стварног и „теренског“.

        Ако високи великодостојници са висине своје не виде, ја, који на неком мањем брду стојим, видим жалосну судбину нашу. На брду странствовања, под које се са свих страна српских изгнаници стичу, чујем потресна казивања о превјеравању, прекрштавању, Православља искоријењавању, гдје год се може и било којим средствима да се постиже. Читава села славонска, далматинска, и ина – искоријењена. У једном нашем црквеном листу, недавно, читамо небулозе ,,гуруа“ екуменизма, „митрополита без митрополије“, о томе како се Римо - католичка црква „отвара“ за екуменизам, „како је примат римске Цркве био универзално признат“, „зашто је Цркви потребан примат и под којим условима се он може прихватити“ и да „они (Римокатоличка црква, В. Т.) не желе да нас доведу под доминацију Папе“ и друга чуда и чудевенија. Само двије - три странице послије оног разговора са овим „од најутицајнијих православних богослова нашег доба“, у истом листу, слушамо очајне крике оних којима и посљедње трагове постојања затиру. „Не дирајте моју рушевину“, моле и преклињу.

      Ово би паметноме довољно било, зашто ме цјеливи њихове „љубави“ не увјеравају; зашто мислим да се екуменски дијалози за „трпезама љубави“ окончавају и да ни мрвице те „љубави“ на земљу не падају. Ево и додатних искустава:

       Прије неку годину кренусмо у изазов оснивања једне нове парохије на овим просторима нашим. Народ, радни, у потрази за кровом над главом, сели се, махом, изван ужег центра града, у приградска насеља овдашња. Нођосмо цркву да тражимо, да се у Дому Господњем окупљамо, коју братску и пријатељску размјенимо. Вјеровали смо да то неће бити велики проблем јер мноштво храмова њихових, након свих чуда и непочинстава која су у Цркву угурали, у центру града, зјапе празни. Имало их је и изван града али мање. Чусмо, продаје се црква англиканска. Оформисмо, на брзину, Одбор црквени, добисмо благослов и подршку нашег Владике, па се са „хришћанском браћом“ англиканском у преговоре дадосмо. Пођосмо код „браће“ с наивном нашом причом, опором али истинитом: Ми смо нови, скоројевићи; рјешавамо, прво, своја егзистенцнјална питања па, ево, уз њих, покушавамо да ријешимо и шира: духовна и национална. Помозите, молимо; не тражимо никакве попусте, само нас озбиљно у обзир узмите; да разговарамо о начинима; све се може кад се хоће. Рекосмо им и то да смо нашу нову Парохију именом цркве њихове ословили јер нам је искрена намјера да цркви црквену функцију задржимо.  Рекосмо им то, и још много тога, а они - глуви. Писасмо им и одговорише - имам тај одговор у архиви парохијској: њих само новац интересује и ништа више. Потрчах код бискупа њиховог; она или он - откуд знам - није ме удостојио-ла одговора. У муци, сјетих се како наша „браћа“ англиканци, за своја празнична окупљања, годинама Капелу српског Патријарха и Патријаршије српске користе. Дођох, некако, и до телефонског броја дотичнога свештеника њиховога. Замолих га да нам помогне. Написао је човјек лијепо писмо у којем је словио о гостољубивости нашој и подршци коју им пружамо. Ни то помогло није. На крају, безобзирно и немилосрдно, служећи се чак и триковима, превели су нас жедне преко воде.

       Потом чусмо: продаје се друга црква, сада тобожљих хришћана уједињених. То су вам они који, кад им се нека ограничења у њиховим црквама не свиде, оду у то коло у којем је све дозвољено. Њихов поп, торонтски, тужио је Владу Канаде што му није признавала истополне бракове, педерске и лезбејске, које је он „благосиљао“, па кад је Држава суд изгубила, морала је надаље да те „бракове“ признаје и да широм врата отвори за многа непочинства њихова.

        Елем, продају цркву. Потрчасмо и тамо. Са групицом стараца, чија је црква била, споразумјесмо се; дадосмо понуду и они је прихватише. Ал, не лези враже; сазнадоше они виши, из њиховс цетрале, уплетоше се, веће понуде однекуд добише - шта ћеш, може им се - и наш уговор, једноставно и једнострано, поништише. Пођосмо код адвоката; рече нам, можемо лако да добијемо суд, само, коштаће толико и толико и трајаће  неку годину. А нама је до цркве и богомоље; није нам до судова и суданија и разбацивања на муку сабране сиротиње наше. Они нас, са својим дебелим банковним рачунима, у чаши воде попити могу.

        Једна од њихових функционера, попица ваљда некаква њихова, на моју причу и потезање карата екуменских, с прстом од прст, у ваздуху, као да се шуштање чује, вели: Паре нас интересују, какво братство и хришћанство.

       Куписмо, на крају, имање; ако Бог да, и власти дозволе, градићемо цркву из темеља. А дотле, дасмо се у потрагу, опет, за неком црквом њиховом да је узмемо под закуп. Од немила до недрага, с краја на крај, обијасмо прагове и свуда исти одговор добисмо: Склоните се, не познајемо вас. На једном од задњих покушаја дадоше нам „братски“ одговор: Нас је шака јада, сушимо се спарушимо, али нама је лијепо. Рекоше, дословно: „Комфорни смо“. Неће „браћа" да се мало помјере, да и нама мало животнога простора додијеле.

       А ја сад, размишљам: Можда неки од тих њихових попова и попица, бискупа и бискупица, са нашим великашима црквеним сједе и о „љубави екуменској“ дрве. Ја само хоћу да им кажем, да им не вјерујем.

        И потписујем.

        Извор: ,,ИСТОЧНИК“ (гласило епархије канадске), бр.79, Божић 2010./2011.

        Приређивач: „Борба за веру“

           Напомена: Постављање фотографије у текст наше - прим. "Борба за веру"