Поштоване даме и господо,

У прилогу Вам шаљем део текста књиге Владислава Аљбиновича Мајевског: “Русские в Югославии. Взаимоотношения России и Сербии. Том 2. Издание исторического Кружка Нью-Иорк 1966“ који се односи на његово гледиште на поступак, и успомену на разговор са архиепископом Гермогеном у првим данима после априлског рата 1941.г. Ова књига, иначе има 2 тома, први се односи на најстарије историјске везе Србије са Русијом од Средњег века до краја Првог светског рата (484 стр.), а други – одакле је овај одломак, на живот избеглица  из Русије (по завршетку руског грађанског рата – период 1920 - до око 1950 г.) и његовог одласка у САД  (361 стр.). Преводим оба дела на српски  -  а издавање је неизвесно. Део о Гермогену је само једна од краћих епизода у књизи, али је то једини (колико знам) штампани запис савременика из прве руке, човека који није ниуколико био уплетен у догађања око формирања “ХПЦ“ и био згрожен њиме.

Срдачан поздрав,

Василије Клефтакис

+++

>>….Други члан Синода је био архиепископ Гермоген, који је живео у близини [Сремских] Карловаца, у српском манастиру Гргетегу. Он је био чест гост српске патријаршије, сваког месеца би долазио на по неколико дана ради учешћа на заседањима Синода Руске Православне Цркве. По пореклу је био донски козак – знао је да буде груб и одсечан. Када му се испунило 50 година у свештеној служби, у Београду је било организована јавна светковина у његову част. Присуствовао је патријарх Варнава  (са српским архијерејима). Он је од владе за слављеника испословао високу награду (орден), а лично му  је приложио новчани дар. Чини се, све то је обавезивало старца- архипастира на обзир и коректност у односу на братску Српску

Цркву онда када је она запала у крајње тежак положај. Али није се тако десило – на највеће жаљење и срамоту свих нас, Руса....  Али, о томе ћемо нешто касније говорити...

+++

.... Ускоро је још веће негодовање српских црквених кругова изазвао један заиста непријатан догађај чији је кривац био најстарији руски јерарх и стални члан Синода Руске Заграничне Цркве, архиепископ Гермоген. Овај догађај је толико озбиљан и тако очигледно супротан канонским правилима да га се не сме прећутати. Ово тим пре што га није извршио обичан свештенник, него високи јерарх у узрасту од осамдесет година – и то не случајно, већ намерно. Јула 1942. године, бивши јекатеринославски архиепископ Гермоген (Максимов), који је иначе, живео у српском манастиру, прихватио је понуду хрватске владе да стане на чело „Хрватске Православне Цркве“ , која у суштини НИКАДА није постојала. Претходно се хрватска влада безуспешно обраћала другим православним јерарсима: и српским, и грчким, румунским и руским. Сви су одбијали, јер за такву организацију није постојала канонска сагласност Српске Цркве – Мајке. Хрватска влада је из политичких разлога  настављала да тера своју вољу по том питању, па је учинила предлог и архиепископу Гермогену. Овај га је прихватио. То се одиграло овако:

Када је почео Други светски рат и Југославију окупирали Немци,  Српска Црква и народ су били подвргнути великим патњама. Од самог почетка био је заточен патријарх Гаврило  са четири епископа. Изгинуло је много свештеника, Југославија се распала и Хрвати су, уз немачку помоћ образовали „Независну Државу Хрватску“ у којој су почела да се чине нечувена зверства према Србима. Убијени су митрополит и три епископа, порушено је више од сто православних храмова и побијено више од 160 свештеника, мученичком смрћу су уморене многе хиљаде православних Срба.  Али, и то је хрватској влади било мало. Она је почела да насилно преобраћа  православне у римокатолике. Најзад, да би и преживеле Србе отргла од Српске Цркве, хрватска влада је решила да створи самосталну „Хрватску Православну Цркву“. Али, сва трагања за неким ко би стао на чело такве цркве која никада није постојала, остала су без резултата. Чак су и осуђеници на смрт, сужњи хрватских концентрационих логора, одбијали такве предлоге који су се косили  са канонима... У то време, архиепископ Гермоген који се запутио из манастира Гргетег у Београд, нашао се у Сремским Карловцима, где смо обојица били истог дана ухапшени. Обојицу су нас заточили у „усташком логору“ (окружна хрватска полицијска станица). Чим су га, на смрт престрављеног, пустили – вратио се у манастир и ја сам га изгубио из видокруга. После неког времена, пустили су и мене, уз обавезу да се свакодневно јављам полицији. И тако – једног дана сврати код мене бивши службеник канцеларије српског Синода, Оберкнежевић,  и у највећој тајности ми саопшти да  је хрватска влада предложила нашем архиепископу Гермогену да стане на чело те „независне православне цркве“, као и да је он прихватио тај предлог... Ово обавештење ми се учинило тако чудовишним, да му нисам поверовао. Ипак, следећег дана сам се поколебао, сетивши се да Оберкнежевић има добре везе у хрватској власти. Још један дан касније, сазнавши да је архиепископ Гермоген прешао из Гргетега у руски женски манастир Хопово, решио сам да га посетим. Међутим, било ми је забрањено да напуштам Сремске Карловце. Зато сам се следеће ноћи запутио пешице обалом Дунава у Нови Сад, где сам преноћио код познаника. Ујутро сам наставио даље – за Хопово. У манастиру сам затекао владику, кога сам одмах посетио у његовој ћелији. Е, ту ме је дочекало још веће изненађење. На моје опрезно питање, владика се – као, мало забунио, али после је казао:

„Па, шта је ту нарочито? ... То питање још није коначно решено, иако  - јесте, предложили су ми... Ја сам стар човек, имам више од 80 година, желим мир и конфор... А овде – ко ће ми помоћи, ко ће се бринути о мени, а и коме сам потребан?  Тамо ћу добити стан, ауто, моћи ћу да доведем и сина. Али, понављам, то питање још није решено.“

Више нисмо имали о чему да говоримо. Истог дана сам се криомице пребацио до станице и отпутовао за Земун, јер ми више није било повратка у Сремске Карловце. У Земуну сам се неколико дана крио код пријатеља, док ми није успело да се преко Саве пребацим на боградску страну.... Прошло је неколико недеља.... Једном ми показаше немачки часопис „Сигнал“ у коме се нашло неколико фотографија снимљених у загребачкој православној цркви. На једној од њих био је архиепископ Гермоген у тренутку када му је министар – римокатолик, у име хрватске владе предавао белу митрополитску камилавку.... Све је то било до те мере противно канонима и толико чудовишно да се просто није могло веровати – али то је већ била свршена чињеница...

 Српска Црква се тада налазила под огромним притиском немачких окупационих власти, па зато није могла протестовати. Архиепископ Гермоген је био члан Синода Руске заграничне цркве – па се српска јерархија –жалбом обратила њеном поглавару, митрополиту Анастасију. Овај је жалбу одмах узео к срцу и предао је на консултацију професору С.В.Троицком – а овај је на то дао строго канонски закључак. У складу с тим, митрополит Анастасиј је предао архиепископа Гермогена суду Архијерејског Сабора, који је својом пресудом Гермогену забранио чинодејствовање... Ова одлука је била послата Српској Православној Цркви, њен Синод је дао налог да се преведе на српски језик и огласи у српским црквама. На тај начин, српском народу је било дато на знање да је руски архиепископ погазио права српског православног народа и да је зато од стране руске црквене власти био кажњен забраном чинодејствовања. У свему овом, Српска Црква се придржавала потпуне  ћутње. Резултат свега била је нека врста провокације – тим пре што српки Синод није износио своје мишљење – добијен је савет од Немаца да се архиепископ Гермоген остави на миру, јер су сами Немци били творци „Независне Државе Хрватске“ и одобравали мере њене владе...<<