|
ПОСЛАНИЦА ПРЕДСТОЈАТЕЉА ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА Посланица Предстојатеља Православних Цркава У Име Оца и Сина и Светога Духа.  1. По благодати Божијој ми, Предстојатељи и представници Помесних Православних Цркава сабрали смо се 10. и 11. октобра 2008. године на Фанару на позив и под руковођењем првога међу нама, васељенског Патријарха Вартоломеја из разлога проглашавања ове године, годином Апостола незнабожаца – Павла.
Са братском љубављу размотрили смо питања која узнемиравају Православну Цркву. Учествујући у празничним догађајима из тог разлога, заједно смо служили Божанску Евхаристију у најчаснијем патријаршијском храму васељенског престола данас, 12 октобра 2008. године у Недељу Светих Отаца Седмог Васељенског Сабора у Никеји. У ове дане укрепили смо се истинским даровима Божијег промисла апостолу незнабожаца којима се он јавио превасходним „изабраним сасудом“ (Дела 9,15) Божијим и снажним примером апостолског служења Телу Цркве. Целокупна Православна Црква поштујући овог спаситеља у истински спасавајућој години, предлаже га свој својој Пуноћи као образац савременог сведочења Вере ближњима и даљима (Еф. 2,17). 2. Православна Црква ауторитетно тумачећи учење Апостола незнабожаца у мирним и тешким временима њеног двехиљадегодишњег историјског пута, може и дужна је да представи савременом свету не само учење о успостављању јединства читавог људског рода у Христу, већ и о универзалности Његовог искупљујућег дела, којим се побеђују сви расколи света и утврђује се заједничка природа свих људи. Поуздано сведочење Његове спасавајуће вести претпоставља савладавање и унутрашњих противречности у Православној Цркви кроз избављање од националистичких, етнофилетистичких или идеолошких напетости, јер ће само тако реч православне Вере наћи истински одзив у савременом свету. 3. Надахнути учењем Апостола Павла, ми прво, примећујемо важности коју за живот Цркве и посебно за наше заједничко служење има мисионарска порука, сагласно са последњом заповести Господа: „И бићете Ми сведоци у Јерусалиму и свој Јудеји и Самарији и до краја земље“ (Дела 1,8). Благовест народу Божијем, а такође или онима који у Христа не верују јесте највећи дуг Цркве. Тај дуг не треба испуњавати агресивно или помоћу различитих видова прозелитизма, већ у љубави, смирењу и уважавању особености сваког човека и културним особеностима сваког народа. Све Православне Цркве дужне су да уносе свој допринос у ту мисионарску делатност при уважавању канонског поретка. 4. Христова Црква данас извршава своје служење у свету који се одлучно мења, који постаје све повезанији међусобно захваљујући средствима општења, а такође и развоју транспортних и техничких могућности. Паралелно са тим, све више нарастају појаве отуђености, подела и сукоба. Хришћани примећују да се као извор тог стања јавља удаљавање човека од Бога. Никакве трансформације социјалних структура и правила понашања нису у стању да излече такав положај. Црква непрестано показује да је борба са грехом могућа само при сарадњи Бога и човека. 5. У тим условима савремено сведочење Православља о проблемима човека и света који стално расту постаје још неопходније не само ради констатације разлога који су изазвали те проблеме, већ и за непосредно могуће решавање трагичних последица који проистичу из њих. Различите националистичке, расне, идеолошке и религиозне противречности постојано представљају средину за појаву опасних потреса не само у вези са неоспорном онтолошком јединству људског рода, већ и у вези човека са творевином Божијом. Свештено достојанство људске личности своди се на одвојене пројаве индивидуе а њена веза са другим тварима Божијим подвргнута је злоупотреби потрошачке самовоље. Поделе које су наметнуте свету вуку за собом неједнакост могућности људи и народа на приступ добрима творевине, лишавају милионе основних добара и воде ка унижавању љуске личности, изазивају масовне миграције народа, пооштравају националистичке, религиозне и социјалне разлике и прете традиционалној унутрашњој солидарности друштва. Последице тих подела још више су жалосне, јер су нераскидиво повезане са претњом средини која нас окружује и целокупном екосистему. 6. Православни хришћани деле са другим религиозним и нерелигиозним људима планете одговорност за савремену кризу, јер су они били неразумно попустљиви злоупотребама слободе или су се мирили са њима, не одупирући им се достојно речју вере. На тај начин, њихов највећи дух јесте допринос превазилажењу подела у свету. Хришћанско учење о онтолошком јединству људског рода и Божије творевине, како је оно изражено свом тајном Божијег домостроја спасења човека и света у Христу, представља фундаменталну основу за тумачење односа човека према Богу и свету. 7. Као општа тежња у многим савременим државама јесте и покушај да се религија истисне из друштвеног живота. Принцип световности државе може д се чува, али недопустиво је схватање тог принципа као радикални прогон религије из свих области живота народа. 8. Провалија између богатих и сиромашних драматично се повећава као последица економске кризе која је резултат изопаченог економског деловања, лишеног људске мере, које не служи истинским потребама човечанства, већ представља потеру економиста за профитом, који често задобија манијакални карактер. Способна за живот је једино економија који спаја ефективност са праведношћу и друштвеном солидарношћу. 9. У питању у односу хришћанске вере и познавања науке Православној Цркви је туђе стремљење да се прихвата под своју заштиту развој научних истраживања и изјашњавање у вези са сваким научним проблемом. За православни поглед на свет, слобода је Божији дар човеку. Заједно са тим, Православље запажа опасности које се крију у одређеним научним достигнућима и указује на границе научног познања, не заборављајући на наличје другог знања, које не улази непосредно у област науке, али је неопходно за слично ограничење слободе и правилно коришћење науке на основу уважења достојанства људске личности и одрицања од егоцентризма. 10. Православна Црква је убеђена да технички и економски прогрес не треба да води до уништења средине обитавања и исцрпљивања природних ресурса. Неограничено стремљење задовољавању материјалних потреба води до осиромашења и људске душе и проде која окружује човека. Немогуће је заборавити да су природна богатства земље не само наслеђе човека, већ пре свега, творевина Божија: „Господња је земља и Васељена и сви који живе у њој.“ (Пс. 23,1). Ми морамо памтити да не само садашња, већ и будућа покољења имају право да се користе тим природним богатствима, која нам је Творац дао. 11. Чврсто подржавамо све мировне напоре који су усмерени на решавање постојећих сукоба. Поздрављамо позицију Руске и Грузијске Цркве за време недавног сукоба и њихову братску сарадњу. На тај начин обе Цркве су испуниле дуг служења помирењу.надамо се да ће узајамни напори цркава помоћи савладавању трагичних последица војног деловања и најскоријем помирењу народа. 12. У нашем раздобљу нарастајућих смутњи, институција брака и породице преживљава кризу. Црква у духу схватања нових сложених друштвених услова мора наћи средства духовне подршке и јачања омладине и многодетним породицама. Посебно се обраћамо младима, да би их позвали на активно служење како у богослужбеном животу, тако и у мисионарској и социјалној делатности Цркве, да би јој они могли принети своје бриге и очекивања. Омладина је – не само будућност, већ и садашњост Цркве. 13. Ми, Предстојатељи и представници Најсветијих Православних цркава, у потпуности схватајући значај горе указаних проблема стремимо као неодложном њиховом решавању као служитељи Христови и домостројитељи тајни Божијих. Са ове катедре Првопрестолне Цркве ми јављамо и још једном потврђујемо: А) нашу непоколебиву обавезу да чувамо јединство Православне Цркве у вери Отаца наших, једном предане Светима (Јуда 3), у једној Божанској Евхаристији и тачном следовању канонском систему управљања Црквом, стремећи ка решавању проблемима који повремено изничу у нашим међусобним односима мира и љубави; Б) нашу вољу ка најбржем лечењу канонских неправилности, које су изникле из историјских околности и пастирских потреба у такозваној Православној дијаспори, желећи да савладамо све могуће утицаје, који су туђи Православној еклисиологији. У вези са тим, поздрављамо предлог Васељенске патријаршије да следеће 2009. године по том питању, а такође и по питању сазивања Светог и великог Сабора, Свеправославна саветовања на којима ће бити позване све аутокефалне Цркве, сагласно са поретком и праксом, које су постојале до Свеправославних саветовања на Родосу; В) нашу жељу да, без обзирана тешкоће које се јављају, продужимо богословски дијалог са другим хришћанима, а такође и међурелигиозни дијалог, посебно са јудаизмом и исламом, имајући у виду да је дијалог јединствено средство за решавање разлика међу људима, посебно у раздобљима попут нашег, када свака подела, укључујући и поделе у име религије, постају претња миру и јединству људи; Г) нашу подршку иницијативама Васељенске патријаршије и другим православним црквама уа заштиту животне средине. Еколошка криз наших дана, која има и своје духовне и моралне разлоге, побуђује Цркве да духовним средствима које поседује неодложно помогне заштити творевине Божије од последица људске похлепе. У вези са тим ми опет потврђујемо увођење посебних молитава за заштиту творевине Божије, 1 септембра, на почетку црквене године. Подржавамо увођење теме заштите природне средине у катихизацију, проповед и пастирску службу наших Цркава, како се то већ догађа у низу њих; Д) наше решење да остваримо све неопходно за стварање међуправославне комисије, ради изучавања питања биоетике, за која свет очекује да чује реч Православне Цркве. Обраћајући се овим речима свим Православним народима и читавом свету, ми опет и опет желимо да би мир, правда и љубав Божија коначно победили у животу људи. „А Ономе који може још и неупоредиво више учинити од онога што ми иштемо или мислимо, по сили која дјејствује у нама, Њему нека је слава у Цркви у Христу Исусу кроз све нараштаје у вијекове вијекова. Амин“. (Еф. 3:20-21). На Фанару, 12 октобра 2008. године Документ потписали: Свјатејши патријарх константинопољски Вартоломеј, Блажењејши патријарх александријски Теодор, Блажењејши патријарх антиохијски Игњатије, Блажењејши патријарх јерусалимски Теофил, Свјатејши патријарх московски и све Русије Алексеј, Митрополит еугидски и цаишки Герасим (испред Грузијске Патријаршије) Митрополит црногорски и приморски Амфилохије (испред Српске Патријаршије) Митрополит трансилвански Лаврентије (испред Румунске Патријаршије) Митрополит видински Дометијан (испред Бугарске Патријаршије) Блажењејши архиепископ кипарски Хризостом, Блажењејши архиепископ атински и све Грчке Јероним, Архиепископ вроцлавски и шецински Јеремија (испред Пољске Православне Цркве), Блажењејши архиепископ тирански и све Албаније Анастасије, Блажењејши митрополит чешких земаља и Словачке Христофор Служба комуникације Одељења за спољашње црквене односе Московске патријаршије Извор: светосавље. орг http://www.pravoslavie.ru/news/081012011636 + + + КОМЕНТАР СА САЈТА ihtus.us (корисничко име Дирк) Из Посланице са Фанара: В) нашу жељу да, без обзирана тешкоће које се јављају, продужимо богословски дијалог са другим хришћанима, а такође и међурелигиозни дијалог, посебно са јудаизмом и исламом, имајући у виду да је дијалог јединствено средство за решавање разлика међу људима, посебно у раздобљима попут нашег, када свака подела, укључујући и поделе у име религије, постају претња миру и јединству људи; цео текст на сајту светосавље.орг + + + Антиекуменисти сада полако треба да себи траже склоништа по забитима, горама, пећинама и катакомбама, јер су сви савремени патријарси потписали веома јасну екуменистичку декларацију, много гору од Екуменске повеље коју су до сада потписивали разни епископи у име помесних цркава. Само у овом једном једином, кратком пасусу, погажена је крв свих мученика и исповедника Свете Православне вере и целокупно Свето Предање Цркве о односу православних хришћана према непријатељима Христа Господа и Цркве Његове. Ради плотског лажног мира господа Предстојатељи су потписали и објавили своју жељу за дијалогом са онима од којих треба бежати. И то не дијалогом о рецимо савременим еколошким проблемима, или савременим финансијским и берзанским жонглирањима, или савременим социјалним појавама. Не. Они имају жељу да воде богословски дијалог, о вери. Да би у тим дијалозима пронашли давно жељену икономију која би донела тако драгоцени плотски мир и јединство међу људима. ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ ДОГМАТИКА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ТОМ III ЦРКВА - БОГОЧОВЕЧАНСКО ПРЕДАЊЕ Црква на свом Богочовечанском путу: У стварима вере - нема компромиса У Богочовеку Господу Христу Истина и Живот су једносушни. Живљењем у Истини и живљење Истином даје нам тачно богопознање = христопознање = црквопознање. Ко се саоваплоти Богочовеку = Цркви, тај има Истину и зна Истину, јер живи њоме и њеним богочовечанским силама. Α тο саоваплоћавање бива вером и осталим светим врлинама, које су увек од вере и увек безизлазно у вери, и њеним бескрајностима. „Јер вером ходимо а не видом".[1] Са људске стране, једино еванђелска, богочовечанска вера усељује Господа Христа у срца наша, и нас у Њега.[2] И онда сваки од нас, по мери вере своје, доживљује свету еванђелску истину: „Ја више не живим, него живи у мени Христос".[3]Све богочовечанске бескрајности боголиког бића људског живе Богочовеком = Црквом, и обухватају васцелог Богочовека Господа Христа, те је Он за нас хришћане све и сва у свима световима и у свима вечностима. Зато је од свега у човеку најважнија вера у Богочовека, јер она и јесте богочовечанска сила која обогочовечује све у човеку: и ум, и срце, и вољу, и савест, па и само тело припремајући га за васкрсење из мртвих и за живот вечни у Христовој Вечности = Богочовечности. Отуда и благовест у светом Еванђељу Богочовековом: „Све што није од вере грех је".[4] Са свих тих богочовечанских разлога, у стварима вере нема компромиса. То је основни догмат апостолско — светоотачке православне христологије = сотериологије — еклисиологије = алитиологије. Нема никакве гносеолошке, ни никакве онтолошке везе између Истине и лажи. Знамо, од оваплоћеног Бога знамо: Истина је Бог. Α лаж? Лаж је ђаво. Следећи свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом светим Апостолима и светим Оцима и светим Васељенским саборима, богоносни Отац наш Свети Марко Ефески, Исповедник, не допушта никакав компромис у стварима вере, никакво одступање и уступање. Када су на Флорентинском сабору православне присталице Уније с латинима викали к њему, апостолски богомудром и одлучном противнику Уније: „Нађи нам излаз, икономију", он је одговарао: „Ствари вере не допуштају икономију. То је исто као и рећи: одруби себи главу, па иди куда хоћеш. — Између истине и лажи нема ничег средњег. Оно што се односи на Цркву (τά εκκλησιάστηκα) никада се не решава путем компромиса. Нека нико не господари у нашој вери: ни цар, ни архијереј, ни псевдо-Сабор, нити ико други, него сам једини Бог, који нам је предао њу и Сам и преко Својих Ученика".[5] Свети Марко благовести: Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и сво Божанско Свето Писмо саветују нам да бежимо од оних који неправославно мисле и одступају од општења с нама. Канон Другог Антиохијског сабора наређује: „Који општи са одлученима од општења, Нека и сам буде одлучен од општења". Св. Василије Велики вели: Ако неки уображавају да исповедају здраву веру, но притом опште са неправославнима, ако и после савета не престану тако поступати, онда треба и њих саме не само сматрати за одлучене, него их ни браћом не називати.[6] Свети Исповедник Ефески пише: „Ми у свему следујемо свештеним Учитељима и древним Апостолским предањима". Α патријарху Цариградском, који такође учествује на Флорентиском сабору, Свети Марко пише: треба да се боримо Ηе плашећи се ничега и не стидећи се ничега: ни спољњих непријатеља, нити међу нама православнима налазећих се псевдохришћана, нити непријатгља Духа; и да са великом смелошћу исповедамо до послгдњег даха драгоцени залог светих Отаца: Исповедање Βере, познато нам из детињства, и са којим ћемо, на крају, и отићи одавде, односећи ако ништа друго онда — Православље, Православну Веру, која ни у чему нема ни најмањег недостатка.[7] Свети Исповедник Марко благовести: Молим, да сачувамо истиниту и од Отаца предану нам Веру нашу као добар залог, ништа не додајући и ништа не одузимајући; јер до сада ми смо имали Веру без икаквих недостатака, и не осећамо потребу за Сабором или Актом Уније, да бисмо се научили чему новијем, ми који смо синови и ученици Васељенеких сабора и Отаца који су заблистали на њима и после њих. Хвала наша је Вера наша, добро наслеђе Отаца наших. Са њом ми се надамо предстати Богу и добити опроштај грехова; а без ње не знам каква ће нас праведност ослободити вечних мука. Онај пак који ради на томе да ми одбацимо нашу Веру и заведемо другу, новију веру, макар он био и Анђео с неба, проклет да буде,[8] и нека нестане и сваки спомен ο њему и пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у вери нашој: ни цар, ни архијереј, ни псевдо-Сабор, нити ико други већ само — једини Бог, који нам је предао њу и Сам и преко Својих Ученика.[9] Што је Свети Атанасије Велики — „Тринаести Апостол", „Отац Православља" за Православну Цркву у четвртом веку, то је Свети Марко Ефески Исповедник за њу у петнаестом веку. И као што је у Светом Атанасију била сва истина Православља, а не у многобројним аријанствујућим и полуаријанствујућим епископима, тако је и у Светом Марку Ефеском била сва истина Православља а не у осталим латинствујућим учесницима псевдо-Сабора Флорентиског. Богомудри и неустрашиви Исповедиик Ефески и на самртном часу оставља пред сведоцима исповедничко завештање: да му ни Цариградски патријарх нити ико од његових присталица, који је потписао и примио Унију са латинима у Флоренцији, не долази на погреб нити учествује у погребним богослужењима. Он изјављује: Ја говорим и сведочим пред многима овде присутним и угледним људима: ја нипошто нећу и не примам општење с Патријархом и онима што су с њим ни у овом мом животу, ни после смрти, пошто не примам ни Унију са латинима, ни латинске догмате, које је примио он и његови једномишљеници. Ја сам потпуно уверен да што даље стојим од њега и сличних њему, утолико бивам ближе Богу и свима Светима; и уколико одвајам себе од њих, утолико сам сједињенији са Истином и са Светим Оцима, Богословима Цркве. Исто тако сам убеђен да њихове присталице далеко стоје од Истине и блажених Учитеља Цркве. Стога и говорим: као што сам у току целог живота свог био одвојен од њих, тако и у време одласка свог, па и после моје смрти, ја се одричем општења и уједињења с њима и проклињући заповедам: да се нико од њих не приближи ни моме погребу ни моме гробу.[10] -------------------------------------------------------------------------------- НАПОМЕНЕ: [1] 2 Кор. 5, 7. [2] ср. Еф. 3, 17. 12; Јевр. 4, 16. [3] Гал. 2, 20. [4] Рм. 14, 23. [5] Архим. Амвросиј, Свјатиј Марко Ефескиј и Флорентијскаја Унија, стр. 226. 227. 340. — Holу Trinitу Monasterу, Jordanville, N. Y. 1963. г. [6] тамо, стр. 282. [7] тамо, стр. 347. 352. 353. [8] Ср. Гал. 1, 9 [9] тамо, стр. 354. [10] тамо, стр. 369. http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/DogmatikaPravoslavneCrkve/DogmatikaPravoslavneCrkve359.htm + + + Сви православни хришћани могу мирне душе објавити свој однос према савременом Предстојатељу Цариграда и његовим истомишљеницима речима идентичним онима које је изговорио свети Марко Ефески: Ја сам потпуно уверен да што даље стојим од њега и сличних њему, утолико бивам ближе Богу и свима Светима; и уколико одвајам себе од њих, утолико сам сједињенији са Истином и са Светим Оцима, Богословима Цркве Толико о јединству међу људима. Предстојатељи су били, потписали, па је сада само потребно да и њихови помесни Сабори усвоје тај докуменат и запечате своје екуменистичке судбине. Ако им Бог допусти. У противном, ово ће бити само још једна у низу самовоља Предстојатеља и њихових в.д. уперених против Цркве Божије. |
