Лако је видети да из учених у датом случају говори вера у еволуцију као у свеопшти закон, који одређује све појаве и процесе светског живота, у том смислу и философске и религиозне идеје. Појава идеја “из ничега”, без претходних развојних фаза, непојмљива је уму прожетом вером у свеопштост закона еволуције.

Л. А. Тихомиров

На први поглед може се јавити недоумица зашто су ова три појма, унета у наслов, постављена заједно. Шта је блиско овим појавама које се односе на различите видове човекове делатности?

Еволуционизам – учење о постепеном развоју света од првобитног примитивног стања ка сложенијем, савршенијем и разноврснијем. Хуманизам – поглед на свет према коме је човек врховна вредност и мерило свега, па се његова права и интереси увек следе и у свему стављају на прво место. Екуменизам – међу појединим верујућим људима распрострањена тежња ка свесветском уједињењу постојећих религиозних конфесија, уз игнорисање догматских разлика у вероучењима.

Другим речима, еволуционизам представља одређени поглед на живу и неживу природу, с принципијелним ставом у односу на материјално или физичко порекло.

Хуманизам је у речнику руског језика С. И. Ожегова дефинисан као "човечност" или као "прогресиван покрет епохе Препорода, усмерен ка ослобођењу човека од идејног ропства времена феудализма". Последњу фразу можемо разумети као "ослобођење од јарма хришћанства" и уопште од сваке религиозне традиције. У сваком случају, хуманизам представља поглед на човека као на душевно биће.

Апологети екуменизма сматрају различите религиозне заједнице, које називају "црквама", друштвеним организацијама, из чега се изводи "природна" могућност црквених подела и уједињења, њиховог новог настанка и нестанка, разгранавања. При томе треба приметити да екуменисти не посматрају "цркве" са социјалног аспекта због тога што тиме успешно одражавају истину, већ због своје ограничености и неспособности да суде о духовном. Тема о Цркви Христовој несумњиво представља духовни предмет. Екуменисти и сами то невољно потврђују када стално уводе реч о Богу, молитви, спасењу и другим духовним стварима.

Заједничка особина ова три појма састоји се у томе што они представљају замену за традиционалан однос хришћанина према битију – свету, човеку, Цркви. Сва три појма искривљују православан поглед на физичко, душевно и духовно начело које постоји у стварању. Прихватање еволуционизма, хуманизма и екуменизма доводи до одбацивања садржаја апостолске трихотомије: тело -- душа -- дух (1 Сол. 5, 23) и даје другачији смисао црквеном учењу, прекрајајући га у складу са безбожним законима овога века. Ова гледишта нису укорењена у библијском Откривењу, нити су освећена светоотачким Предањем и по својој суштини су богоборачка.

У почетку се у Цркви исповедао библијски креационизам, то јест учење о Божијем шестодневном стварању света према Мојсијевом Петокњижју: И саврши Бог у дан шести дела своја, која учини (1 Мој. 2, 2). Сва нама позната древна хришћанска тумачења разумеју буквално дане стварања. Преподобни Јефрем Сирин пише: "Нико не треба да мисли да је шестодневно стварање алегорија; није дозвољено говорити као да је оно што је према опису створено током шест дана, створено у једном тренутку, нити као да су у овом опису представљени само називи, који или ништа не значе или значе нешто друго". У књизи "Шестоднев против еволуције" показано је да jе у учењу еволуционизма овa традиционалнa црквенa представa у потпуности замењeнa паганском, према којој светом управља Еволуција као покретачка сила. У представи еволуциониста Бог није слободан и разуман Творац, Kоји је саздао свет у његовој разноврсности, већ ту функцију испуњава еволуција. Библија говори о тренутном стварању света, живота и човека: Јер Он рече, и постаде; Он заповеди, и створи се (Пс. 32, 9). Еволуционисти тврде да је развој биолошких врста трајао милионе и милијарде година: "Он заповеди -- и еволуционираше се". Библија говори о истовременом појављивању свег растиња на земљи трећег дана, потом о истом таквом појављивању све твари из воде петог дана, а затим о аналогном појављивању копнених животиња по речи Божијој шестог дана. Тако је о томе писао светитељ Василије Велики и сагласно с њим сви Свети Оци. Еволуционизам уместо тога предлаже теорију према којој се време стварања не мери данима већ астрономским и геолошким епохама, у којима наводно дејствује Бог -- а у ствари, не постоји никакав Бог, Творац неба и земље, већ закони света, условљени механизмом еволуције. Ако се, као у тумачењу "телеолошког еволуционисте" Т. Шардена, о Богу и поведе реч, тада је савршено јасно да се не ради о Свемогућем Сведржитељу, Који је слободно створио свет по Својој замисли и разуму, већ о неком меланхоличном божићу-инвалиду, скретничару Велике еволуције.

За разлику од православне традиције, хуманизам посматра човека као душевно биће. Душеван човек не прима што је од Божијег Духа, јер је то за њега лудост, и не може да сазна, зато што о томе треба на духован начин расуђивати (1 Кор. 2, 14). Светоотачка антропологија утврђена је на библијској основи и своди се на то да је Адам створен по образу и подобију Божијем и да је после грехопада искупљен светом крвљу оваплоћеног Сина Божијег на голготском Крсту. Хуманистички поглед на свет потпуно заобилази питања о стварању човека из праха земаљског по образу Саздатеља и о обнови наше пале греховне природе добровољном жртвом Исуса Христа. Хуманизам уопште не помиње Творца и Искупитеља. Српски богослов преподобни Јустин (Поповић) износи следећи суд о суштини европске културе: "Човеком се исцрпљује њен програм и циљ, њена средства и садржина. Хуманизам је њен главни архитекта, она је сва изграђена на софистичком принципу: човек је мера свих ствари, и то – европски човек. Он је – врховни творац и давалац вредности. Истина је —оно што он прогласи за истину; смисао живота -- оно што он сматра смислом живота; добро и зло – оно што он сматра добром и злом". Хуманизам одбацује православно учење о синергији Бога и човека, а смирени хришћански поглед на свет замењује дрском безбожном философијом у мноштву њених модификација.

Екуменизам са православном представом о Цркви чини исто што и еволуционизам -- са учењем о стварању, а хуманизам -- са учењем о човеку. У Православљу је сачувано апостолско учење о јединствености Цркве као Тела Христовог: Тело Његово, које је Црква (Кол. 1, 24). При томе Једини Господ јесте Једина Глава једине Своје Цркве. Екуменизам искривљује учење Цркве о самој себи, о њеном божанском пореклу, о њеном особеном положају у свету и проистиче из става да наводно постоји мноштво равноправних "цркава", које су призване да поведу конструктиван дијалог на равноправном нивоу. Такве "цркве-сестре" могу се делити и сједињавати по произвољној жељи људи који им припадају. Екуменистички поглед третира Цркву као једну од многих социјалних, националних, друштвених и сличних корпорација. Такво становиште очигледно занемарује православан став да Црква није човечанска већ богочовечанска установа. Она је створена силаском Светом Духа на апостоле у виду огњених језика (Дела ап. 2 ). Она је једина Невеста Јединог Женика Христа, као што је ангел рекао у Откривењу: ходи да ти покажем невесту, жену Јагњетову (Апок. 21, 9). Наше пребивање у Цркви не описује се законима овога света, и сама Црква није од овога света. Екуменизам исповеда потпуно земаљски став о Цркви, који у корену противречи православној вери у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. Дело Божије замењује се човековим расуђивањем о њему.

Видимо да еволуционизам, хуманизам и екуменизам представљају три главне пројаве апостасије. У њима налази израз свако одступање од апостолског светоотачког учења: у еволуционизму – о свету као о Божијој творевини; у хуманизму – о човеку као особеној творевини, сазданој по лику и подобију Божијем; у екуменизму -- о Цркви као новој богочовечанској творевини. Све ове три духовне појаве, свака у својој сфери, пркосе Богу, покушавају да Га укину, униже, боре се с Њим.

У сва три случаја значење Бога унижава се тако да Творац у представама људи постаје потпуно непотребан. Као што је тачно приметио Л. А. Тихомиров, "преувеличан појам значења човека рађа се при сваком унижењу појма Божанства и достиже максимум ако се значење Бога сведе на нулу". Ова три погледа на свет садрже не просто јерес, већ више од јереси. Овде се дешава не неко одређено извртање богооткривене Истине, већ њено директно одрицање. По свом заједничком својству тоталног богоборства - еволуционизам, хуманизам и екуменизам су блиски, сродни и слични.

Немогуће је навести неке друге пројаве отвореног антихристовог духа које се могу упоредити са ова три учења. Преподобни Варсануфије Оптински с правом је назвао еволуционизам "зверињом философијом", али се при томе његов став у једнакој мери односи на екуменизам и хуманизам. Суд светитеља Теофана Затворника о хуманизму као о "безбожном учењу" у пуној мери дозвољава да се исто каже за еволуционизам и екуменизам. Израз преподобног Јустина (Поповића) о екуменизму као о "јереси над јересима", такође се с правом може упутити на адресу како хуманизма тако и еволуционизма.

Пошто сва три учења, свако у својој области, унижавају значење Бога, сва три се и у свеукупности и свако посебно могу назвати новим аријанством. Аријанство, побеђено на I Васељенском Сабору у Никеји, тврди да Бог Отац није раван по части и није јединосуштан Сину по природи, већ је бесконачно далеко удаљен од Њега. Ново аријанство -- синтеза еволуционистичко-хуманистичко-екуменистичког псеудохришћанства -- тврди да Бог није непосредни Творац ни васељене, ни човека (круне стварања), ни Цркве (нове творевине). Православна Црква пева са псалмопојцем Давидом: "Руке Твоје створиле су ме и начиниле ме" (Пс. 118, 73), али еволуционисти лишавају себе части да се назову непосредном Божијом творевином. За њих ништа од постојећег на Небу и на земљи није непосредно дело руку Божијих, већ представља производ бесконачне еволуције. На тај начин они уопште лишавају Господа части да се назове Творцем. По логици новог аријанства, за творца или у крајњој мери демијурга треба признати Еволуцију, која је "сaздала" све видљиве и невидљиве форме битија, укључујући и Човека Разумног заједно са његовим социјалним, у том смислу и црквеним, структурама. Такво учење у корену је противно православној вери.

Заједно с тим треба признати и свеукупну хармонију у становиштима еволуционизма, хуманизма и екуменизма, у њиховом својеврсном тројединству. Они се међусобно допуњују и оснажују. Човек, који прихвати једно од ових учења, с логичком неминовошћу, по природи ствари, прихвата и друга два.

Еволуциониста верује да је свет из небитија и хаоса сам дошао у стање лепоте и богатства биљних и животињских врста. А тада не постоје никакве препреке за признање да је производ еволуције и човек, који са своје стране наставља да "еволуционира" у свом "еволуционирајућем" социјуму. "Проеволуциониравши" до свог савременог стања, природно је да човек својим сопственим егоистичким, то јест хуманистичким принципима припише највећу вредност. Прихватање философије хуманизма постаје неизбежно. Такође је сасвим природно да се помоћу схеме сличне протестантској "теорији грана" описује заједница, која "еволуционира" од првобитног стања, достигавши у свом развоју "хришћански" или "постхришћански" (и таква реч постоји у либералној штампи!) ниво. На тај начин, из еволуционизма, упоредо са хуманизмом органски проистиче и екуменизам. О томе је убедљиво писао преп. архимандрит Јустин (Поповић): "У том земаљском свету "еволуције" све је природно, нема места за грех. Зато је и излишно говорити о Спаситељу и спасењу од греха. Све је на крају природно: и грех, и зло, и смрт. Јер, ако све долази до човека и даје му се кроз еволуцију, онда шта је то што треба спасавати у њему, када у њему нема ништа бесмртно и непролазно, већ је све од земље, земно, земљано, и као такво -- пролазно, трулежно, смртно. У таквом свету "еволуције" нема места ни за Цркву, која је Тело Богочовека Христа. Ова теологија, која своју антропологију заснива на теорији "научне" еволуције, јесте нешто друго, нешто противречно по дефиницији. У ствари, то је теологија без Бога и антропологија без човека. Ако човек није – бесмртна, вечна и богочовечанска икона Божија, тада све теологије и антропологије суштински нису ништа друго до трагичне бесмислице".

Екумениста, фиксиран на идеју обједињења свих религиозних конфесија у једну духовну породицу, не може а да не буде прожет идејама либерализма, плурализма, духовног и моралног релативизма. То јест, он је – готов хуманиста. Ако уз то поменемо речи свештеномученика Кипријана Картагинског: "Коме Црква није мајка, томе Бог није Отац", -- постаје разумљиво зашто је за њега тако природно "не инсистирати" на строгом православном разумевању библијског Шестоднева, већ исповедати еволуционистички релативизам. Екуменистима принадлежи у суштини еволуционистичка "теорија развоја догмата". Тако екумениста увек тежи ка еволуционизму и хуманизму.

Хуманиста је уверен да човек, а не Живи Бог, садржи у себи смисао и критеријуме истине. У црквеном животу он неће видети ништа осим човечанског и само човечанско. И тако ће природно прихватити слогане екуменизма као потпуно хумане, цивилизоване и прогресивне. Доследан хуманиста не може прихватити библијско сведочанство о стварању света за шест дана. О томе је тачно писао амерички креациониста Хенри Морис: "У свету реално постоје само две основне религије. У једној је у средишту Бог, у другој -- човек. Дакле, избор је ограничен: или монотеистички креационизам, или еволуционистички хуманизам". Сваки хуманиста (чак и неверујући) гаји нескривену симпатију према екуменизму у религиозној и према еволуционизму – у природно-научној и историјској сфери.

Питање је да ли је сврсисходно покушати да се из ове три духовне болести издвоји једна као примарна и основна, а друге две извести из ње. У философском, научном и богословском смислу еволуционизам, хуманизам и екуменизам су потпуно равноправни и равночасни (равнобешчасни). Када читамо код преподобног Јустина (Поповића) да се у екуменизму садржи "суштина свих видова хуманизма на челу са папизмом", -- ми смо сагласни. Али смо истовремено спремни да признамо истинитим и обратно тврђење – да у основи сваког екуменизма лежи општехуманистички приступ. Суд јеромонаха Серафима (Роуза) о еволуционизму сматрамо тачним: "Еволуционизам – идеологија која је дубоко туђа православном хришћанском учењу и која обухвата такво мноштво неистинитих учења и ставова да би било много лакше када би то била просто јерес, која би се лако могла препознати и поразити. Еволуционизам је тесно сплетен са свим апостасијским менталитетом трулог "западног хришћанства"; он је оруђе "нове духовности" и "новог хришћанства", у коме сатана данас тежи да погрузи последње истинске хришћане". Еволуционизам, хуманизам и екуменизам могу се упоредити са три отровна плода с једне гране смртоносног дрвета. Ма који плод од њих да окусиш -- погинућеш.

Еванђеље приповеда да је Христос у пустињи кушан од сатане на три начина: физичком саблазни (хлебом), душевном саблазни (чудом) и духовном саблазни (предлогом да се поклони ђаволу). Сва три искушења Спаситељ је савладао као Победитељ, посрамивши лукавог непријатеља. Ова три иста искушења као позиције погледа на свет, као философско-научне и богословске концепције, предлажу се савременом човеку у виду саблажњавајућих идеја еволуционизма, хуманизма и екуменизма. Потврда пуноважности нашег поређења може се наћи у Резолуцији о питању "Екуменистичког покрета и Православне Цркве" Московског Свеправославног Саветовања 1948. године, у којој су главе и представници свих аутокефалних Православних Цркава једнодушно изјавили: "Стварање "Екуменистичке цркве", као међународне утицајне силе, представљало би пад пред искушењем, које је Христос одбацио у пустињи, и ступање Цркве на пут лова људских душа у мрежу Христову нехришћанским средствима". Сходно томе, физички, душеван и духован пад савршава онај који уместо црквеног богонадахнутог учења о свету, човеку и Цркви прихвата ова душепогубна гледишта. Такав човек невољно отвара своју свест за похоту плотску, похоту очију и гордост житејску, која није од Оца, него од овога света (1 Јн. 2, 16). Најстрашније је што иза спољашње маске исправности и у еволуционизму и у хуманизму и у екуменизму провирују нескривени искежени зверски зуби.

Заиста, еволуционизам учи да Бог није непосредни Творац све твари, већ да животињске врсте происходе једна из друге. Сходно томе, и Човек Разумни има претке у нижим животињским врстама. Такав поглед на свет правилно је назвати "научним тотемизмом". Но, црквена традиција, укорењена у Божанском Откривењу не допушта богохулне мисли да су преци Адамови били мајмуни. Адам уопште није имао никакве "родитеље", већ је створен непосредно од Бога од праха земаљског: А створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста *човјек душа жива (1 Мојс. 2, 7). Даљи развој еволуционистичке претпоставке о постојању предака првосазданог Адама међу нижим животињама, неизбежно води ка исповедању чистог богохулства. По логици ствари, те исте "претке" треба приписати и Сину Човековом, Господу нашем Исусу Христу. При томе би такође требало сматрати да је сва та даља "родбина" искупљена драгоценом крвљу Спаситеља. То је већ такво богохулство на које можемо само задрхтати од грозе. Маска је скинута и антихристова зверска њушка види се у свој својој откривеној суштини.

Хуманизам у свом основном учењу ћути о Живоме Богу, о високом призвању човека да Му служи, о дарованој нам части да у светом Крштењу стекнемо благодат богосиновства. На тај начин хуманизам ставља самог човека и "општечовечанске вредности" на виши пиједестал, апсолутизујући тако нашу палу природу. Све наше страсти, греховне склоности и пороци такође су на том пиједесталу. Зверски лик увек се пројављује тамо где се брише божанствени лик.

Таквог карактера је и духован садржај екуменизма. Екуменисти у Цркви не виде дејство Светог Духа, већ потпуно стихијски, а тиме и несавршен човеков развој, слично ројењу пчела или подели групе мајмуна при појави новог мужјака-лидера. Коришћење аналогије је богохулно и неумесно када је реч о Цркви -- Невести Христовој! Отуда се рађа обновљенство, које тежи да реформише "болесну Цркву". Међутим, Свети Оци су с разлогом наследили од апостола саборни мото: Угодно би Светому Духу и нама (Дела ап. 15, 28), с обзиром да су екуменисти очигледно изгубили дар разликовања духова (1 Кор. 12, 10).

Признати сродство учења еволуционизма, хуманизма и екуменизма у њиховом тројединству било би веома корисно за оне који су се тврдо убедили у погибељност бар једне од ових антихристових саблазни, које се предлажу човеку у наша последња времена.

Заиста, еволуционизам лаже када учи да је човек по плоти сличан другим животињским врстама. Другачије је учио апостол Павле: Није свака плот иста плот, него друга је људска, и друга је плот скотска, и друга је плот птичија, и друга је рибља (1 Кор. 15, 39). Управо тако разумеју то питање сви Свети Оци. Такође то треба да призна и часна наука, која не зна ни за једну чињеницу образовања нових врста флоре или фауне из старих.

Умесно је да се подсетимо суда о ученим еволуционистима који је изрекао светитељ Теофан Затворник: "Нагомилали су мноштво маштовитих претпоставки, произвели их у неоспориве истине и величају их, мислећи да ће се нешто рећи против њих. У ствари су толико плитки да против њих не треба ни говорити. Сва њихова мудровања су – кула од карата; дуни, и срушиће се. Њих није потребно оповргавати већ је довољно односити се према њима као према сновима. Говорећи против снова, апсурдности дела или читавог сна се не доказују, већ се само каже: то је сан – и тиме се све решава. Управо таква је теорија образовања света из маглина, са својим потпорама -- теоријом произвољног рођења и дарвиновског порекла родова и врста и последњег сна о пореклу човека. Све је то – делиријум сна. Читајући их, ходаш међу сенкама. А учени – шта с њима радити? Њихов мото: није пријатно -- не слушај, а лажи -- не спречавај".

Ван сваке сумње је да православном хришћанину нипошто не приличи да сматра да је човек производ еволуције, већ да исповеда да је човек Божије створење, које носи у себи образ и подобије Творца. А када се то призна за истину, никакав безбожни хуманизам не може на задовољавајући начин да опише човека, који је дах живота примио од Самог Сведржитеља. Православни човек, васпитан на библијском креационистичком погледу на свет, никада не може постати хуманиста.

На исти начин, човек који у светлу црквеног тумачења прихвата Мојсијево сведочење о Шестодневу, лако прима апостолско сведочанство о новој Божијој творевини -- Цркви, пројављеној на дан Педесетнице. А онај који је поверовао у једну Апостолску Цркву, никада не може прихватити лаж екуменизма.

Православна богословска мисао изразила је принципијелан став према екуменизму. Архиепископ Серафим (Собољев) на Московском Свеправославном Саветовању 1948. године дао је овакву духовну оцену: "Овде се ради о – одступању од православне вере, издаји Христа, што треба избегавати на сваки могући начин..." У Резолуцији тог Саветовања главе и представници Православних Цркава написали су да екуменизам "умањује хришћанско вероучење сводећи је на ону веру која је, по речима Апостола, доступна и бесима". Сагласно овим ставовима Александријски Патријарх Николај VI је 1972. године изјавио: "Ја осуђујем екуменизам, и сматрам га не просто јересју, него пан-јересју – спремиштем свих јереси и зловерја. Нама су добро познате антихришћанске силе које закулисно управљају екуменизмом... Екуменизам је усмерен против Православља. Он данас представља највећу опасност, заједно са неверјем наше епохе која идолизује материјалну привезаност и задовољства".

Осуђујући екуменизам, видимо да га Александријски Патријарх пореди са неверјем и материјалним привезаностима, који су превасходно изражени у принципима хуманизма и еволуционизма. За антиекуменисту је потпуно природно да буде противник хуманизма, јер познати хуманистички принцип приоритета општечовечанских вредности влада у обе струје.

Безбожни хуманизам, као ниједно друго учење, носи у себи искушење змије-кушача: бићете као богови (1 Мојс. 3, 5) – и уводи те речи у основни принцип. Но, хуманизам не би могао да постоји ако се не би ослањао на идеологију еволуционизма. Одричући примарни узрок битија у Богу, морао је да га тражи у материји -- а овде еволуционизам постаје за хуманисте природно прибежиште. Немогуће је одрицати хуманизам а истовремено признавати исправност еволуционизма. Ако идеологију хуманизма одбацимо као противну хришћанству, екуменизам ће истог часа постати цар без одела, јер је хуманизам његово једино покриће.

* * *

Тешко да је могуће преобратити јеретике. То постаје још теже јер се они, надахнути ђаволом, у последње време све чешће скривају иза фасаде Православља -- "православни еволуционисти", "православни хуманисти", "православни екуменисти". Они су опремљени моћним арсеналом научних, философских и богословских концепција. Но, ни код једног од њих не постоји: вера у Божанско Откривење и стајање у светоотачкој традицији. Православним хришћанима -- антиеволуционистима, противницима екуменизма и хуманизма – остаје да са читавом Црквом певају псалам цара Давида: Једни се хвале колима, други коњима, а ми именом Господа Бога својега (Пс. 19, 8).

Преузето са: http://na-putu-za-emaus.blogspot.com/2009/01/blog-post_14.html