Др Иван Радовић

Одлазак једне младости

   У суботу 11. децембра, у вечерњим часовима, упокојио се у Господу протојереј ставрофор хаџи-Љубодраг Петровић. Један од најугледнијих српских свештеника, "духовни отац наше генерације", читавих педесет пет година, са великом радошћу и љубављу, неуморно је служио Богу и спасењу народа Божијег.

Блаженопочивши схиархимандрит Јулијан, игуман манастира Студеница, каже: "Човек има онолико љубави, колико има Бога у себи". У своме животу нисам срео човека (а сретао сам и срећем их, хвала Богу, много) који је носио више љубави у себи. Толико хришћанске љубави и драгости могло је да буде само у оцу Љубодрагу.

   Оно што је прво могло да се примети код оца Љубе, то је радосна, весела, младалачка душа, пуна љубави и стваралачке енергије. Гледајући и слушајући га, човек се непрестано уверавао да је живот чудо Божије.

На питање: "Како сте, оче?", увек је одговарао са: "Жив и здрав, и узбрдо брз". Задњих година знао је да каже: "Не знам шта ми је, никако да остарим".

Свети Владика Николај каже: "Цело је Православље засновано на вери у чудо. Оно није засновано на философији као будизам, ни на практичном знању као конфучијанизам; оно не почиње ратом и сабљом као учење Мухамеда. Хришћанство почиње чудом и завршава чудом. Ако не усвојимо чудо, не можемо разумети Хришћанство, не можемо бити прави Хришћани".

Отац Љуба је, од ране младости, чистом детињом душом усвојио то чудо. Зато му се срце напунило љубављу према Богу и људима. И зато му није било нимало тешко да устима тако лепо исповеда веру, јер је веровао срцем. Свети Владика Николај каже: "Ако верујеш само главом, а не срцем, вера је твоја ништа. Треба веровати срцем, а исповедати устима".

   За све ове године колико сам знао оца Љубу (а знали смо се, хвала Богу, дуго) никада га нисам видео нервозног и нерасположеног. Увек је из њега, чак и у тешким тренуцима, исијавала радост живота, љубав према Богу и ближњима и невероватни оптимизам.

И када је било најтеже, и када је изгледало да излаза нема, знао је да каже: "Искушења велика су била, света Цркво, ти си победила".

Када сам, током редовних и магистарских студија, ишао на испит, увек бих прво свратио код њега по благослов. Дочекивао би ме раширених руку, увек насмејан и ведар, и давао благослов уз коментар: "Ајде, велики брате Иване, кад већ не може ништа друго, нека буде десетка".

   Отац Љуба је био рођен за мисионара. Слушао сам га, више пута, док разговара са неверујућим људима. Невероватно је колико је имао љубави, благости, трпљења и разумевања за такве људе, али никада жељу да било коме наметне православну веру. Људи тачно осете када им неко прилази из љубави, а када са неке умишљене висине.

Сигурно није мали број оних који су, гледајући и слушајући оца Љубу, постали Хришћани. Имао је он бескрајну љубав и стрпљење и за оне који се, наводно, разумеју у веру... Увек их је нежно, очински поучавао, истовремено довољно благ да човека не одбије од вере и довољно строг да заштити веру од било каквих новотарија и хуљења.

Свети Владика Николај често је говорио: "Не расту на Косову само божури, него и трње, али се у Грачаницу уносе само божури". Отац Љуба је, као свештеник, био неуморни чувар чистоте православне вере.   

Посебну љубав и пажњу имао је за оне који су, својим гресима, отпали од Бога. Знао је мудро да каже: "Нико не мрзи и не сме да мрзи болесника, нарочито не лекар који треба да га лечи, чак и ако болесник мрзи лекара. Али се морамо, са љубављу и одговорношћу пред Богом, залагати да болесник постане свестан своје болести и да се излечи. Црква не одбацује никога, а са љубављу лечи свакога ко жели да се излечи".

   Стигао је отац Љуба да, за педесет пет година колико је часно Богу служио на радост и спасење небројених душа, уради многе велике ствари за своју Цркву и свој народ. Да наведемо само најважније од најважнијег: основао је Православну мисионарску школу при храму Светог Александра Невског у Београду, одржао је велики број предавања широм српских земаља о тоталитарном и деструктивном утицају верских секти, обновио је рад Верског добротворног старатељства Архиепископије Београдско-Карловачке, покренуо је Православни народни универзитет и угледни хришћански часопис "Црквени живот", био је духовник на најтежем могућем месту, на Онколошком институту у Београду, где је исповедао, духовно саветовао и причешћивао најтеже болеснике...

На примеру оца Љубе најбоље се виде речи Св. Отаца да "где ђаво руши, ту Бог зида".

У данашње време када се један део (хвала Богу мањи!) нашег народа потпуно отпадио од своје вере и нације, коме је све страно - блиско и драго, и који се отворено ставио у службу наших вековних непријатеља, ретки су људи, као отац Љуба што је био, који се дословно држе старе српске народне пословице: "Пред туђином се хвали, а брату се пожали".

   Ако би морали да, у једној реченици, опишемо оно чему је отац Љуба, као свештеник, педесет пет година поучавао наш народ, то би сигурно била она реченица Светог Владике Николаја: "Вера, слога и поштење, српско су спасење".

Отац Љуба никада није одвајао веру и слогу, јер, као што каже Свети Владика Николај: "Само истински побожни могу бити истински сложни. Право пруће може се сложити у један сноп, а криво и право не може".

   Имао је отац Љуба и једну ретку особину. Све ствари везане за Цркву Божију, па и оне најситније и најмање битне, обављао је са младалачким жаром и огромном вољом. Као што каже светогорски архимандрит Онуфрије: "Нема важног и неважног, све је важно када је у Цркви".

У данашње време у нашој земљи, као и на западу, млади људи трче за новцем, каријером, образовањем, положајем, друштвеним статусом... На брак и потомство ретко ко и помишља. Када се и сете, обично бива касно, постају као она неплодна смоква из Светог Писма која се чупа и у огањ баца. Није онда чудо што је у Србији, годишње, двадесет пет хиљада више умрлих него рођених, двадесет пет хиљада више гробова него колевки.

Отац Љуба се, као верни слуга Божији, свим силама борио против тога, снагом своје вере и љубави.

Није мали број бракова који су склопљени тако што је баш отац Љуба упознао будуће брачнике једне са другима. То најбоље знам из сопственог искуства. Данас сам и ја, вољом Божијом, захваљујући оцу Љуби, у дивном и срећном хришћанском браку...

   Отац Љуба је, у мом животу, један од оних људи за које благодарим Богу што сам имао част да их упознам и да их познајем.

   Велики српски писац Иво Андрић каже: "Смрт брише само нестварне величине, а истинске учвршћује и уздиже". Отац Љуба је, за живота, био велики човек и велики молитвеник пред Господом. Тек сада, када га телесно више нема, схватамо колико нам је значио и колико нам недостаје.

   Оче Љубо, моли Бога за нас грешне и недостојне, које си, у име Христово, пастирски окупљао око себе, и од којих си се трудио да направиш здраво побожне, породичне људе, пуне љубави према Богу и ближњима и "узбрдо брзе" у духовном животу.

др Иван Радовић,

научни сарадник

Институт за нуклеарне науке "Винча"