Отац Антоније

ТАСО, МИ ТЕ ВОЛИМО!

- Радосно туговатељни коментар на текст владике Атанасија

"Артемијева секта - парасинагога=парацрква" -

Владико Атанасије, Једини, Живи, Православни Бог се јави!

Радостан сам што си, Тасо, овим пројавио да све ово чиниш из ревности личног  убеђења, и да су (бар) све оптужбе да си „поткупљен од одређених моћних кругова људских“ овим писмом пале у воду, те се стога искрено надам да ћеш једног дана на све ово п(р)огледати из правог угла на спасење душа многих који те воле, следе и цитирају. Наставак, пак, туговања је условљен Твојом све већом заједљивошћу, пакошћу, неправичношћу и, нечему чега раније код Тебе није било, а надам се да је и несвесно - злоупотребом речи Светих Отаца.

Коментар пишем наравно само из разлога што се Теби то у очи и не може изговорити, јер Ти, по слабости, не подносиш непријатна питања, нити било какве вербалне дуеле, већ једино маратонска монодраматургична предавања о свему и свачему и то увек у име Бога, тј. непогрешивог расуђивања. А пошто у овој најновијој, нажалост, чисто пропагандној поуци има мноштво саблазни, тада је хришћански, колико толико, припомоћи уклањању не малих последица овакве духовне акробације.

Ово је време антихриста и све што Ви који сте негда од Господа постављени за вође духовне изречете ђаво употреби себи на савршену победу. Ако си штогод и разумног (светоотачког) овде и изнео, нечега малога што би било на корист свима, и то мало добра затрпао си гладијаторским „православљем“, жељом да понизиш ближње, да искористиш новинарске манипулације које си маестрално покупио искуством са тргова и зборова 90-их, и да кроз овај текст у целини провучеш „апологију“ својих убеђења које, док си сам у њих убеђивао и нису била толико штетна, као сада када Христа све више заклањаш својим непогрешивим циркуско забавним ставовима.

Ово је моје довикивање Теолога који је ушао у дубину теологије, а заборавио основне предговоре књига о њој, јер нико до сад од Светих не рече да је знањем поткован ученик – теолог, већ је Теолог онај који се непрестано моли, а ко се моли ако не смирени и кротки.

Голо знање – ако не види своје границе, или храброст која не схвата где јој је Извориште, шта су, ако ли не предворја лудила или немилосрђа. Разум (памет) је само петина вредности душе како би рекао Достојевски, и он служи да се схвати колико је незнање човечије у односу на Тајне Божије бескрајно малено и ограничено, и ум је тај који тада позива велики магацин Вере који и Самога Бога може сместити. А где се вера иска са њом и страх Божији долази, са страхом Божијим смирење, а из великог смирења љубав (Лествица). Али покајање и слога су вековна табу тема у нас несретних Срба, зар не?

Ако мислиш да си бранећи Веру писао ово, а не своје убеђење, где је онда овде страх Божији? Ако мислиш да је љубав понављати „Тасо ми те волимо“ - то је екуменски Холивуд, а не православље! У једној молитви (не знам где беше, а и да знам не знам да ли бих навео то, јер ово време доказује да коме су фусноте дуже од текста, као код Твог колеге грчког Зизи-попа, тај као по правилу копа по светим Оцима да би изнашао како да, ма и злоупотребом, оправда своје убеђење, и покаже сујету свога свезнања), дакле у молитви Пресветој Богомајци се каже: „Ти која си волела правом љубављу, љубављу која се не показује“. Свако јавно, филмско, рекламно изјављивање љубави шта је него, мање више, лицемерје и човекоугађање које су докторирали данашњи екуменисти. Вера стоји пред Живим Богом са неизоставном и непрестаном покорношћу Њему и само из таквог смирења се рађа љубав. Љубав воли Бога и тек онда, све Његово, најближње па (тек онда) непријатеље. Зато ова, иако болна, добронамерна критика ипак није знак љубави, али јесте бар бледи обрис њен.

Љубити непријатеље и желети им спасење (!), а да би се спасли њима само треба Истина предложена са љубављу на тацни смирења, и где је то Тасо у твом „православном екуменизму“? На „дијалозима љубави“ се Твоји патрони стиде Христа, дају на значају јеретицима и њиховој науци (не као Свети Марко који је куртоазију користио само у уводним обраћањима не би ли римокатолицима мудрим покушајем отшкринуо глуве уши); не, овде се са јеретичким клиром другује, овде се гази по речима Господњим да „нико не може доћи к мени ако га не призове Отац мој небесни“ и Павловим – да се човека јеретика после другога саветовања окане (да се не би десило „с ким си такав си“ и да се народ не би посаблажњивао тим присностима православне и инославне мантије). Екуменизам је пантомимна јерес која тежи пустити и гласа, а у каснијим етапама вреба и потписе. На тим дијалозима наши представници, (како се види на основу минулих пакосних и злурадих дела у ЕРП) немају елементарног страха од Бога, смирења, већ оне који су Саборски (Св. Фотије) осуђени за јерес сматрају за Цркву, а ти, кукавни мој Тасо, (у обланди) за „раздељене хришћане“.

Шта да се ради, колико год да се у Име Бога упорствује у лажима, сваки хришћанин је позван наново и наново то разобличавати. Ако се и сама Исусова молитва толико понавља па тешко приања православном срцу, колико ли тек пута морамо ревносније понављати основе науке православне како не бисмо одговарали за саучесништво у погибији душа људских због уношења јереси у тор православни од стране оних великих ауторитета којима многе још простодушно верују. Дакле, свети Теофан: „Шта ће бити са душама народа рођеног у римокатолицизму не знамо, али сигурно неће бити са православнима, шта ће бити са њиховим свештенством – то знамо – без икаквог суда иду право у пакао по смрти, а шта ће бити са православцем који прими римокатолицизам – НЕ МОЖЕ ДУШУ СПАСТИ!“

Где ти је доскорашња ревност и храброст Тасо да у очи саспеш великом кандидату за архибезаконика - еп. загребачкољубљанском Јовану, степинчепоклоно прећуткивање за десетине хиљада покатоличених устрашених или поткупљених Срба и то само од после Олује? Није ли то гажење вере и савести народне у основи кривица лукавог екуменистичког прећуткивања кукавног надлежног епископа од кога ће се свака душа поверена му епархијом од њега искати. Од борца, не само за српске душе, већ и српске земље, склизнуо си у потпарола супарничког табора, стога се џаба мантраш суманутом екуменском теоријом о „раздељеним хришћанима“ – с тим се савест не умирује, већ успављује, те човек постаје немилосрдни несавитљиви загриженик својих убеђења и идеала.

Папа не може у Србију јер је јеретик. Није овај папа крив само за Јасеновац, већ за јерес. Јасеновац је плод јереси скривен иза густог лишћа лажног хришћанства. Сваки древни јеретик се знао из користи одрећи свега само не јереси. И овај ће клекнути у Јасеновцу, као што је Арије слагао св. Константина да ће постати православан, а притом написао своје јеретичко вероисоведање и сакрио га у недра – те кад су га питали да ли верује право он се удари у недра и рече, тако верујем мислећи у себи по јеретички. Свети Патријарх Александар се помоли да не дочека такву пропаст себи да саучествује у примању притворно покајаног јеретика у Цркву, и Арије не стиже већ у клозету пуче по среди и просу се утроба његова. А ми данас не да немамо молитвеника који би спречио остварење лукавих папиних претензија над српским православљем, већ га још и призива глуматајући љубав према непријатељима Божијим и „мудрост“ која саблажњава народ његов, а притом „метлом“ чисти ближње своје. Јасеновац је плод злог дрвета папске јереси и он може да се користи само ради разобличавања јеретичког духа и указивања на суштину јеретичког стабла, а никако више од тога. Јер ће јеретици много пре пљунути на плод који их офира  само да би нова стабла посадили међу оне које таква представа има за циљ да такне (Србе). И опет, убеђен сам да ће папа само ради Србије клекнути у Јасеновцу, вероватно не ове године, већ први наредни пут, ово ми додатно поткрепљује чињеница да Митрополит спрема две књиге о Јасеновцу на поклон папи. А где је Митрополит ту је и представа.

Тасо, ти никад раније ниси био лицемерних склоности, па немој ни сад. Поредиш посланицу еп. Артемија у којој он осуђује јерес а не личности, и Митрополитов сентиш шлагворт пред камерама и диктафонима „о тузи цркве над падом једнога епископа“. Па, цењени Митрополите, није у Цркви ваљда све дипломатија и мудрост која не доноси плода Цркви већ ауторитету предавача!?

Један пасус и о Митрополиту: горње позоришне речи Митрополитове уследиле су после вишемесечних упорних и тврдовратих упорстава на продубљивању раскола.

Прво, Митрополите Амфилохије, ти одавна служиш литургију по новом или како би ти волео назвати – по најстаријем (заборављајући да се Свето Предање по ави  Јустину развија унапред, а никако не уназад) и неки преподобни старци те раније нису ни опомињали, али то управо стога што то тада није није било толико грешно, јер Ти то ниси утеривао другима, колико је то сада грешно јер тврдоглаво то пропагираш иако се многи буне, те свесно тиме правиш немир и раскол у Цркви. Како си се понашао у Твојим новотаријама (не марећи за раскол), тако си и према еп. Артемију. Чак и да си био у праву на речима „да ће Артемије направити раскол“, на делима си показао суштину своје дипломатије – желео си раскол (или можда, да због ранијих сукоба са Артемијем, овога пакосно избациш из Цркве, или можда све ово несвесно ђаво преко Тебе твори). Ако је Артемије тако осион, како сте Ви по својим медијима конструисали, и постојала претња расколом, није ли требало са бригом и на гуменим ногама даноноћно прилазити „проблему“. Насупрот томе, фебруарски атак, силне епитимије упућене еп. Артемију, циганске клевете по „Прессу“, „Блицу“ и „Правди“, суђење без оптужених, дрска писма са сајта епархије која су ниподаштавала оптужене пред само заказано суђење, немиротворство - јер си требао као администратор да идеш и идеш и молиш и молиш братију која је кренула за прогнаним еп. Артемијем да се врати (јер си свестан био да следи раскол), и крунски доказ – када си их позвао на суд у Грачаницу ни тада их чак не дочека Ти већ их одгурну младим или тек придошлим клирицима на инструисани суд! Има ли Бога, Митрополите?! Да ли је Христос Православни или римокатолик – кад се тако понаша слуга Његов?!

 Ко ће Ти, Тасо, веровати кад си почео овако прљаво да играш. Потезе из фудбала, где се гледа како ће ко кога преварити и израдити, унео си у сферу вере. Дозиране стрелице отровне, пакосно помињање „покрадених пара“, понижавања Артемија од теологије, преко косовске политике па до понижавања сваког ко му је прискочио у помоћ (о свим овим детаљима ван опсега вере остављам Владици Артемију да се брани или, још боље ако изабере да га Господ брани); даље, лаж да екуменизам није осуђен као јерес (свака чланица екуменског покрета је под анатемом директном или наслеђеном), а ако под екуменизмом подразумеваш проповедање – тада је јерес у начину телесног опхођења (дружења и љубакања) према јеретицима – то је мутава али јасна проповед јереси (зар ћеш заборавити Иринејеве, Игњатије и Зизијеве конкретне искораке ван Цркве (и то у име свих нас)). Иако си много пута опоменут да „Истина је само једна – Владика Артемије“ има између цртицу, и да за намерне недоучке значи „Истина је само једна у случају владике Артемија“, и да је тај сајт формиран после медијске хајке ранијих покушаја свргнућа Артемија (2006), као брана даљим лажима у том обрачуну, које, нажалост, и даље куљају из истих извора. Ко ће Ти, Тасо, веровати данас, где кажеш да ако папа прогласи Степинца нећете га ни звати, када си годинама оштро критиковао увођење новог календара па онда као пуж који се истрчао из своје кућице смекшао и ољигавио са изјавама о томе!?

Гризе Те, Тасо, савест па чак и овде убаци апологију твога убеђења о причешћивању позивајући се на Студенички типик. Па ваљда је он писан за монахе, а не за сав народ како ти новинарски стручно провлачиш? Грешније је време сада, вере и покајања у народу је мање, а безакоња и гордости више, стога треба у овоме послушати све ововремене свете старце који саветују за оне мирјане који се труде – Причешће једном месечно. Па у Сарову се монахиње по предању причешћују једном месечно, а Ти „филозофираш по српски“ о некаквој великој (екуменској) милостивости према народу, заборављајући да „нико није благ осим Оца небеског“ и да Он хоће да му се у истини (о Богу и спознаји свог греха) и Духу клањају. Тасо претворићеш своје следбенике у рутинске вернике који ће имати своја убеђења и ставове у којима ће се, просрпски, самооправдавати до лудила.

Да не помињем Синодска кршења канона, ноћна исхитрена пресуђивања (прескачући преко мисли еп. Никодима да ако само један Св. канон Сабор прекрши не може се назвати православним сабрањем); дакле, откуд ти и Иринеј бачки знате има ли благодати у Артемијевом Богослужењу??? Да нисте можда ви ургирали код Бога да испуни Вашу вољу и Вашег гласачког Сабора допуњеног вашим подмлатком!? Погледајте како ваше жеље постају наше заповести, и све у име Бога. Ето си се усличио, Тасо, екстремним зилотима које си годинама, некад с правом некад не, разобличавао, постао си стручњак за све па чак и за места где има, а где не присуства Божијег у дојучерашњој сабраћи по Вери. „Ако је од људи дело ово распашће се, ако ли није пазите да се како богоборци не нађете.“ У ствари ово и није само дело Артемијевог исповедништва већ га и ви сами ужурбано нагнасте у њега, и све то лако може бити Вољом Божијом, зар је немогуће? 

Тасо, не копај по деловима цитата Светих свих векова, као „зилоти“, покушавајући да умириш своје несмирене немире, већ послушај многе свете старце које си до скора познавао, а који говорише о послушању Правоверју Отаца – тј. Цркви, послушању правоверном духовном оцу ради избављења од гордости и страсти, о антихристовским временима, о неопходности покајања и покајањем личним проповедати покајање својима којима је спасење упитно (а проповед православља целом свету дело је Божије а не „благог“ Зизи-попа, јер сте заборавили своје двориште које гине у маловерју и непокајању, а и забасали да спасавате ове које велики светитељи не могоше уразумити ни умолити). И боље послушај старца Пајсија - да ће проповед православља целом свету бити подстакнуто чудом Христовим којим ће сатрети лажног месију - антихриста, а не да ће га постићи екуменисти својим духовним вратоломијама.

„Почетак хришћанства је схватање греха свога“, а у Твом преводу псалтира (који, успут, мени много не смета јер се пазим опасних места), Ти „трпиш“ Господа уместо обратно, речи „безаконици и непријатељи“ си заменио са „грешници“ где се скреће пажња са наше личне грешности, затим, многе нове кованице одвлаче собом од смисла текста, и уопште речено поред многих добрих исправки Даничићевог текста Ти си традиционално необуздано или преврнуо или променио свако његово слово (а не само реч). Стога се и није чудити ако се многи, и поред недостатака, поврате милозвучном Ђурином преводу.

Тасо, врати се до Лествице св. Јована па види да су први ступњеви њени припрема за дар смирења, јер ако ли и даље останеш на фронталној паљби „знања“, остаћеш само професор, а никако не духовник (пастир) који у смирењу своме то знање зна како и када да примени, јер смирени ослушкује вазда Вољу Божију. Смирите се, екуменисти, и оправославиће се римокатолици, „смирите се и спашће се хиљаду људи око вас без проповедања“ (свети Серафим Саровски), смирите се екуменисти и православље ће поново прићи у свој својој чистоти вашим срцима. Стога, Тасо, и мене дрског заборави и замисли на трен да ти ово жели старац троношки који Те неизмерно и сада воли и жели ти спасење.

А онда опет „дриблинг“, као питаш - шта је се то посебно збило и после посете Кипру, Бања Луци..., па десило се то да губимо невиност обећану Христу а Ти не видиш, десило се да се освајају нови терени за екуменске журке и дружења док је Твој прозукли грчки учитељ решио сва спорна догматска питања са Ватиканом и већ догурао до питања примата будуће унијатске религијске организације. Десила се нова превара да се спољашњим дружењем и љубљењем нашег и њиховог свештенства (без потписивања или јавног унијатског саглашавања (мада постепено и оно придолази)) покушају народи и православни и римокатолички навести на помисао да смо исте вере и да се спонтано почну једни код других причешћивати. Екуменизам је јерес на делу, јерес превасходно против догмата о Цркви Једној и Јединој, јерес која се каткад стиди устима пројавити се као на делима. Тасо, препирке са народом и опонентима немој претворити у препирке са Светима, већ угледај се  на свршетак њихова живљења и не вади из контекста и из младости некакве покушаје „лиге цркава“ већ се сети православне антиконкордатске проливене крви (ако си све остале хиљадугодишње крви позаборављао), и сети се позних искуствених речи Светог Владике да ипак „јединства у вери са римокатолицима и протестантима неће никада ни бити“.   

За крај, кад саберем све чињенице и произашле утиске од Твог писма  једино ми пада на памет да Ти, у нади да ћеш нам се, хришћанима српским, напокон опасуљити, добацим: „Људи моји је ли то могуће!? Па што је ово!? Лудница!?“  А Ти, после свега, само нам не реци: „Волим и ја Вас“ и биће нам лакше јер ћемо се утешити да Ти се није баш толико слошило. С Богом, Тасо!

На СВЕТО БОГОЈАВЉЕЊЕ 2011.

„у сваком виду генију“ еп.Атанасију

(који „из дана у дан  све више напредује“ )

 „све најбоље у Православном Христу Богу“

монах Антоније  

+++

„И Црква ће Његова бити на крају поругана и попљувана и бијена и издавана, као што је и Он био. Страдаће и биће осамљена у мору светске злобе. Издајници и Јуде њене предаваће је и продавати безбожницима. А кад буде била у највећим мукама, на своме крсту, тада ће сунце и месец помрчати, као при Христовом издисају. Али кад сатана помисли да је победио, и кад злобни и христо-борни свет буде злобно ликовао, слично Јеврејима под Крстом Христовим, тада ће се наједном остварити оно друго пророчанство: Силе ће се небесне покренути, и тада ће се показати знак сина човечјега на небу, и тада ће проплакати (грешници од страха а праведници од радости) сва племена на земљи. И угледаће Сина човјечјега где иде на облацима небескима са силом и славом великом“. Свети Николај српски (Теодул)

П.С.  Оно мало расудљивог и светоотачког што изрече да се потрудимо да искористимо сви себи на корист, а Теби самом Тасо тај малени исправан део нека не буде варљиво сунце којим ћеш изоправдавати и све остале екуменске акробације, тврдоглава самооправдавања и пакосне угризе - којима си саблазнио и себе сама, а камоли и оне очаране Твојим приредбама и све оне подаље Тебе које си окитио својим бахатим поругама.