Александар Павић

У сусрет 2013: како позвати папу а да нико не примети?

„Добро је да се представници цркава нађу на једном месту, да почне један дијалог, људски и пријатељски, а друга питања између цркава могу бити остављена за касније,“ изјавио је 25. децембра Патријарх српски г. Иринеј приликом потписивања уговора о изградњи комплекса на брду Виник изнад Ниша, посвећеног Константину Великом, који треба да прими високе госте из земље и иностранства поводом 1700-годишњице потписивања Миланског едикта 2013. Само једна реченица, која ипак садржи толико тога, достојна једног патријарха по својој набијености значењем. Шта нам све она наговештава?

На првом месту, јасно је да је, после садашњих световних власти у Србији, преовлађујућа струја међу архијерејима СПЦ решила да искористи поменути јубилеј како би позвала папу да посети Србију, и да је ствар само у процени најповољнијег тренутка да се то и званично обелодани. То се може „прочитати између редова“ патријархове изјаве. Питање је – зашто се јавности Србије овакве ствари саопштавају „између редова“, уместо да се отворено каже оно што је већ очигледно?

Овакав приступ онеспокојава најпре зато што се понашање водеће јерархије СПЦ утопило у свеопшту смутњу која толико притиска дух садашњег времена. Уместо отвореног, јасно образложеног става који је, у исто време, отворен и за унутрашњи разговор по овом веома важном питању, изгледа да се сматра да православну јавност једноставно треба „спремати“ одоздо за тренутак када ће јој се саопштити већ донесена одлука. Уз очигледно питање зашто се такве одлуке доносе без чак и покушаја стварања неког ширег консензуса, поставља се и питање – зашто се сматра да православна јавност за њу наводно „није спремна“? Недобронамерни би овде на прву лопту рекли да је то зато што је она превише „затуцана“, „конзервативна“, „затворена“ или, пак, „етнофилетистичка“, „анти-екуменистичка“. И за овакве и сличне квалификације им управо део највише црквене јерархије даје за право. јер, ако није тако, зашто се онда патријарх устручава да саопшти ствари онаквим какве очигледно јесу, да поступа отворено? Мора се приметити да овакво понашање пре подсећа на „управљање неразумним народом“ које ЕУ званичници приписују председнику Србије, и да се православна јавност пре третира као жаба коју треба полако кувати него као заједница равноправних судеоника у вечном спасењу.

Заправо се чини да се јавна расправа око папиног евентуалног доласка жели избећи. Део разлога сигурно лежи у још увек ровитој ситуацији везаној за свргавање владике Артемија (које, опет, неки повезују и са припремама за 2013.), чији би изразито анти-екуменистички ставови опет дошли до изражаја и можда задобили нове присталице, што би додатно продубило јаз који тренутно влада унутар СПЦ. Други део разлога, пак, вероватно лежи у претпостављеној опасности да би се тиме отворила Пандорина кутија која, мимо богословских разлика између православља и римокатоличанства у целини, садржи још увек нерашчишћене рачуне између СПЦ и српског народа с једне стране и Ватикана са друге, од којих је Јасеновац најкрупније, али не и једино (ту су и питања покрштавања православних под притиском у вековима када су били стешњени између отоманске Турске и католичке Европе, превременог признања Хрватске и Словеније 1991, папиног позива на бомбардовање српских положаја, итд.). Поставља се питање – зашто су то ствари око којих не треба водити јавну расправу већ сад?

Овде стижемо до другог дела патријархове изјаве, где се говори о „почињању дијалога“, за који би обележавање поменуте годишњице представљало згодан повод. Наравно, јасно је да се овде мисли не на наш међусобни већ на екуменски дијалог, који се, изгледа, знатно више вреднује. С тим у вези, с обзиром на чињеницу да су православни део општег екуменског дијалога унутар Светског савеза цркава најкасније од конференције на Родосу 1959. (многи би рекли још од Енциклике Цариградске Патријаршије о увођењу григоријанског календара из 1920.) и да се јерархије свих заједница које себе називају „црквама“ већ деценијама састају, поставља се логично питање: ако дијалог тек треба да почне, шта је био циљ свих претходних састанака? А, ако се водио дијалог, на који се то „почетак“ сада алудира? Или је можда пре реч о тражењу најприхватљивијег оправдања за потез без преседана у историји СПЦ? Ако је тако, а тако може изгледати, шта је онда прави циљ папине посете? Почетак неког новог дијалога који наводно никако не може да почне пре него што папа крочи на тло Србије? Или можда нешто друго, што још увек, како се процењује, „нисмо спремни“ да чујемо?

Најгоре у свему је што овакво поступање оставља утисак да део јерархије СПЦ потцењује верни народ, а можда и онај други део јерархије који би се у овом тренутку противио папином доласку. Такво одсуство отворености лако може довести до закључка да постоји страх да би неки можда већ унапред постављени планови бити осујећени, да је цела ствар око папине посете нешто што је вођено неком идеологијом и скривеном динамиком, која се још увек не износи на светлост дана. Као да је циљ већ зацртан, уместо да се до њега дође природним током и отвореним средствима. Све то улива оправдани неспокој, који неминовно тражи одговоре.

Не потцењује се православна јавност само тиме што се постепено приводи наизглед већ свршеном чину, већ и због тога што се потцењује један капацитет који је српски народ изнова показивао током своје историје, често на своју огромну штету: капацитет за праштање и мирење (истина, много лакше са другима него са својима). Да ли ико сумња у утисак који би папино поклоњење јасеновачким жртвама оставио међу Србима, у пријем од стране српске јавности јасног ватиканског одређивања према улози Римокатоличке цркве у НДХ? На основу чак и површног познавања српског менталитета, могло би се са сигурношћу рећи да би такви гестови, под условом да се доживе као искрени и да не буду на било који начин релативизовани – као на доброј исповести – били позитивно примљени код већег дела српске јавности. Што би заправо представљало једини прави темељ за „почињање дијалога“, али овог пута истинског и нелицемерног, између СПЦ и Ватикана.

Ово нас опет враћа на питање – зашто се то не ради већ сад? Зашто папа прво треба да дође да би „дијалог почео“? Зашто се већ сад, за почетак, не оформе тела са обе стране, српске и ватиканске, која би се детаљно бавила овим стварима, која би покренула заједнички рад, на првом месту, на утврђивању пуне истине о дешавањима током Другог светског рата – о броју жртава у Јасеновцу, о римокатоличким свештеницима који су директно учествовали у покољу православног (као и јеврејског, циганског и „непослушног“ хрватског) народа на простору НДХ, о улози Алојзија Степинца, на основу необоривих докумената? Разуме се, и Римокатоличка црква би исто тако била позвана да изнесе евентуалне замерке које има на рачун понашања СПЦ и њених верника према својој пастви у том и другим периодима.

Ова питања нису нова, али боде очи чињеница да отворени дијалог о њима недостаје свих ових година, а није у наговештају ни сад, када се представници обе стране скоро утркују у дељењу међусобних комплимената, и када се очигледно спрема састанак главара на српском тлу, и то пре него што је и једно од поменутих суштинских питања рашчишћено, или бар суштински покренуто. Све то неизбежно наводи на закључак да се можда те ствари и не желе рашчистити, бар не пре доласка папе и васколиког светског хришћанства у Ниш 2013. Можда се рачуна да би такав долазак толико засенио све својим сјајем и моћи, својом јавном демонстрацијом узајамне „љубави“, да би сви поборници искреног и отвореног дијалога били, ако не посрамљени, а онда бар натерани у дефанзиву? Без задовољавајућег објашњења, оваква и слична нагађања су сасвим оправдана.

Најгоре од свега је што се, оваквим поступањем, управо умањују шансе истинског помирења, и то у време надируће опасности по хришћанску веру у целини. У својој изјави у Нишу, патријарх је такође говорио о нужности „одупирања једној новој религији која се јако брзо шири по свету“, и да је неопходно то урадити „једном логиком и једном истином“, без вођења „полемичких и борбених разговора“. Да ли се и овде можда крије разлог за избегавање покретања суштинског дијалога који би претходио „великом сусрету“ 2013? Да ли се сматра да би отворено изношење свих несугласица, нерешених питања и, поготово, још увек отворених рана, заправо представљало „полемисање“ и „борбеност“, а не истински дијалог? Да ли то значи да јерархија СПЦ није довољно сигурна у своје аргументе, па чак ни оне о Јасеновцу? Ако је тако, онда би о томе требало да обавести и верни народ. Да ли то, пак, значи да иста та јерархија не верује да би Ватикан био спреман да о тим питањима разговара на иоле смислен, суштински начин? Ако је тако, не би ли и то требало да знамо? Не би ли, поучени неуспелим покушајима уније у време надируће отоманске опасности у првој половини 15. века, али и искуством гурања под тепих озбиљних међунационалних и верских несугласица и историјских хипотека у СФРЈ, што је на крају довело до експлозије незадовољства и крвопролића, требало да покушамо нешто радикално ново, нешто што се зове искреност и отвореност без тактизирања и двосмислености? Да на првом месту кажемо, као што су многи већ рекли, и наставиће да говоре – да било који пут у Србију било ког папе неминовно мора да води преко Јасеновца?

У време када свет вапи за непатвореном истином, управо највише жалости чињеница да она не долази са места са којег би требало да долази, са катедра које проповедају о пролазности овог света и о Ономе који је Пут, Истина и Живот, да се стиче утисак да би нам тек неки црквени Викиликс открио праве намере које се крију иза настојања многих црквених јерарха. А све би могло да буде тако једноставно, као што и јесте Наука којој је дато да је боље разумеју прости од наводно умних. Вођен геслом да ће нас „истина ослободити“, који истински верник не би желео општехришћанско помирење и сагласност у „истини и логици“? Али, који међу таквима истински верује да се ови велики циљеви могу остварити „одозго“, кроз прећуткивања, дипломатисања и спектакле?

До 2013. нас деле још две пуне године. Без назнака да ће суштински дијалог почети пре најављеног нишког спектакла, сасвим су оправдане сумње да би долазак папе који нам се још увек стидљиво најављује, пре отежао започињање ослобађајућег и лековитог дијалога, који би имао бар неку шансу да донесе истинско јединство свих који теже спасењу стазама Богочовека. А те сумње могу лако, на путу православно-римокатоличког „дијалога“, да трајно наруше онај унутарправославни. Већ сада видимо да београдски надбискуп Хочевар отворено говори да постоји „већински део СПЦ“ који, по њему, жели да папа дође у Србију, што би се могло тумачити не само као непримерено мешање у унутрашње ствари СПЦ, већ и као наговештај да тај „већински део“ успешније комуницира са Ватиканом него са сопственом сабраћом у Сабору. Као да се испуњавају пророчанске речи о. Саве Јањића (изречене, истина, „давне“ 1995.) да „свејерес екуменизма са свих страна нагриза јединство Православне Цркве“.

 Ипак, упркос томе, упркос нпр. речима владике Браничевског Игњатија (из 1993.) да је „хришћанство на Западу престало да постоји као Црква: постало је идеологија, скуп етичких закона“), нема разлога да отворени српско-ватикански дијалог не почне – кад већ наводно није почео досад. А он би био неизмерно унапређен када би се, током предстојеће посете Хрватској, папа Бенедикт поклонио жртвама Јасеновцу, и јасно и недвосмислено одредио своју цркву према целом контексту који је до Јасеновца и довео. Засад то није најављено, али јесте молитва на Степинчевом гробу. Ако ствари наставе овим током, онда ће најављени нишки спектакл наилазити на све веће оспоравање у самој Србији, а садашњи раздор унутар СПЦ ће деловати бенигно у односу на оно у шта ће се претворити. Осим, опет, ако поменути „већински део СПЦ“, уз вођење далеко отворенијег екуменског дијалога, напокон не започне дијалог и са сопственом паством.

http://srb.fondsk.ru/news/2011/01/19/u-susret-2013-kako-pozvati-papu-a-da-niko-ne-primeti.html