Тужни скупе,

Данас у вечну кућу испраћамо Владимира Стегњаића, православног Србина из Чачка (1947-2011).

Ево гроба, неизбежног двора,

где с' одмара тело од умора,

где је судба подједнака свима,

где се равна просјак с царевима,

писало је на једном нашем надгробнику.

А на другом:

А сад, децо и унуци моји,

добро знате шта вам дужност стоји:

поштуј Бога и ближњега свога,

придрж'те се карактера мога.

И једно и друго можемо рећи за новопрестављеног слугу Божјег Владимира.

Он одлази у гроб, да му се тело, измучено дугогодишњом робијом на правди Бога и предсмртном болешћу пред крај живота, најзад одмори у мајчици земљи, од које смо сви саздани. Одлази да почива у гробу свог оца, поштеног човека какав је и сам Владимир био, и то по изричитој жељи покојниковој, пошто се син и тако, овде и сада, придружује свом родитељу који је већ одавно отишао Оцу свих нас, Богу. А важи за Владимира и оно друго – он би имао право да нам поручи: „Поштуј Бога и ближњега свога, /придрж'те се карактера мога“. Рођен на Св. Василија, умро на Крстовдан уочи Богојављења, сахрањен на Светог Јована Крститеља: нема места за случајност у Царству Свемогућег Бога, рекао би Св. Јован Кронштатски.

Јер, то је био Србин старог кова, који је, у најтеже време комунистичке тираније, имао храбрости да се успротиви Брозовом режиму, и да себе и свој оковани народ подсети на његову заветну вредност, изражену лозинком: „С вером у Бога, за Краља и Отаџбину“. Као што знате, био је осуђен са још шесторо храбрих Срба зато што су, наводно, створили прочетничку групу „Српски национални демократски покрет за стварање Велике Србије“, чији је циљ био, између осталог, да „свргну органе друштвеног самоуправљања“ и „разбију братство и јединство“. Један од сведока, коме је суд поклонио пуно поверење, тврдио је да је Стегњаић „у више наврата изражавао незадовољство друштвеним системом и мржњу према њему“, а један од судија (имена им не помињем, иако су свима знана) рекао је да се, први пут после 35 година, суди четницима. Покојника су, за пример, осудили на девет година робије, одвојивши га од жене и детета, и то само зато што је одбијао да се помири са србоубилачким режимом који је наш народ и довео довде.

У тамници се, по сведочењу нашег угледног писца, Момчила Селића, Стегњаић држао витешки, а до последњег даха свога се борио за свој младалачки идеал: „С вером у Бога, за Краља и Отаџбину“. У гроб је легао тужан што Србија није постала онаква каквом ју је сањао, али и поносан што се није предао борећи се за свој сан.

Покојника сте, наравно, знали не као неког идеолошког острашћеника, јер он то није никад био, него као доброг и вредног човека и комшију, који је живео од свог рада и држао се поштења као живог начела. Што је научио од оца, предао је сину. Да је више таквих породица, вредних, радних и поштених, другачије би нам, како народ каже, кока певала.

Али, не би било таквог Владимира Стегњаића да није био одан Богу и Цркви. Многи од нас су га у храму и упознали, јер је са супругом и сином редовно долазио на богослужења. Волео је не само чачанску цркву, него и наше овчарско-кабларске манастире (нарочито Благовештење), и био активан у одбрани правоверја од свих опасности нашег времена, а пре свега од покушаја да нам се, опет лажју и преваром, наметне унија с римским папом. Као истински Србин, свестан Небеске Србије коју су напуниле жртве из Јасеновца, Стегњаић је, како рече песник Алекса Шантић, смело ишао путем Богочовека:

Ми знамо судбу и све што нас чека,

ал' страх нам неће заледити груди.

Волови јарам трпе, а не људи,

Бог је слободу дао за човјека,

могао је да каже.

Зато га је Господ и удостојио да се причести пред саму смрт, и причешћен крене у сусрет Небеској Србији.

Иза њега остају супруга Милена и син Александар, који ће ићи путем свог супруга и оца. Али, тим путем, светосавским и србским, трудићемо се да идемо и ми. Јер, другог пута нема. Остало су беспућа.

Нека Господ упокоји душу Владимира Стегњаића тамо где праведници налазе покоја, а његовим ближњима нека подари живота и здравља. Бог да му душу прости и вечан му спомен!