Анатолиј Дмитријевич Степанов

ОДБРАНИМО НАШЕ СВЕТИЊЕ

Слом социјалистичког државног система, који је довео до ослобођења руске и српске Цркве од угњетавања комунистичке идеологије и партијског диктата, истовремено је довеo  народе словенске цивилизације до страшне геополитичке катастрофе. Посебно су пострадали Руси и Срби, као народи који су у највишем степену сачували државотворни менталитет. Размишљајући о последицама краха социјалистичког система, познати руски дисидент, филозоф Александар Зиновјев је афористички приметио: „Циљали су комунизам, а погодили Русију“. Ништа мање исправно није рећи: „Циљали су комунизам, а погодили Србију“.

Међутим, у последње време се испоставља, да претпоставка да су управо свесно циљали  у Русију и Србију није неоснована, а антикомунистичка реторика је била само стратегијско прикривање операције.

Било како било, резултат тога је да су после кризе осамдесетих и деведесетих година прошлог века, Руси и Срби постали два најподељенија народа у Европи. А при свему томе,   немачки народ који је после Другог светског рата био раздељен државним границама, у тој истој кризи се ујединио. Карикатура историје је таква: Немци су се ујединили, а Срби и Руси, који су дали огроман допринос у победи над немачким фашизмом, подељени су  границама као да су  ратни губитници. И сада ту чињеницу не жели да призна светско јавно мњење. Али, најжалосније је то што о тој чињеници не смеју гласно да говоре политичке елите Русије и Србије.

Као што се то не једном дешавало у историји, слабљењем православних народа користио се Ватикан, не би ли још једном покушао да успостави духовну контролу над нашим народима, потчинивши наше земље свом утицају. Но, ако су раније као претходница Ватикана служили немачки рицарски редови (Ливонски и Тевтонски) или Аустријанци, то је сада нашој бившој браћи, словенским народима које су католици раније завели у своју веру, наложено да одраде „прљави посао“. И они су га одрадили – жестоко, без церемоније, не желећи ни да чују за молбу о поштеди, како то обично и раде издајници. Ми памтимо с каквом су жестином Хрвати изгонили из Српске Крајине своју браћу по крви, Србе и како су браћа унијати-Галичани направили прави погром над православним становништвом Западне Украјине, услед чега су уништене три епархије Руске православне цркве, пролила се крв, а многи православни Руси су били убијени, мучени и тучени.

Католички прозелитизам с краја прошлог века, постао је реална претња за наше Цркве, а територија Русије је први пут у њеној историји била подељена на католичке епархије, што је изазвало негодовање православних.

Жалосно је што је католичка експанзија пролазила уз равнодушност, а некада чак и уз помоћ (на пример у Украјини) државне власти. Навођена је наивна аргументација, да ми треба да смо „пријатељи с католицима“ јер смо сви ми хришћани. Нажалост, наши властодршци нису ништа научили из историје. И ево, већ се могу чути гласови да ми треба да тражимо помоћ од римског папе, да би се заједнички супротставили налету ислама. Потпуно је заборављена судбина последњег византијског цара Константина XII, који је тада тражио помоћ од Ватикана у замену за уступке у богословским питањима, али је на крају постао жртва преваре католика и изгубио је и власт и живот. Нажалост, и у Русији и у Србији данас не извлаче се поуке из историје. А као што је познато, онај ко не извлачи поуке, осуђен је на понављање грешака.

Али, најтужније од свега је то што је и у српској и у руској Цркви, у последње време никао доста утицајан филокатолички лоби. Данас се све чешће може чути разговор о неопходности сарадње наших Цркава с Ватиканом у делу борбе за моралност. Следбеници  филокатолицизма стварају слику да деградација хришћанске догматике од стране католика није озбиљна препрека за сарадњу. Ако је патријарх московски и све Русије Пимен (Извеков) волео да понавља да се с католицима може заједно једино попити чај, сада постају популарније друге изреке. Под идеју савеза са Ватиканом, већ се приводе филозофске премисе – нека пискарала пишу да је најважнији задатак православља данас, пружање помоћи Ватикану у рехристијанизацији Европе. Као прво, још је нејасно да ли је самом Ватикану уопште потребна рехристијанизација Европе? Као друго, у ком својству помагати? Извлачећи кестење из ватре?

У ствари се иза свих тих измишљотина крије пропаганда екуменизма, коју је познати српски благочестиви подвижник православља, Јустин Ћелијски, најпрецизније дефинисао као „јерес над јересима“.

Међутим, нови талас „љубави ка Европи“ за нас Русе није изненађујући. То је пројава застареле болести руске интелигенције – западњаштва, коју су руски национални мислиоци, од словенофила до Ивана Иљина, подвргли оштрој критици. Ипак се та заразна духовна болест поново појавила на крају XX и почетку XXI века. Пре сто година, западњаштво које је поразило руску политичку и интелектуалну елиту (па и свештенослужитеље), довело је Русију до страшне катастрофе – револуције 1917. године. Трагедија може да се понови...

Најпоузданији лек од те болести је – буђење историјског сећања. Управо због тога су, на иницијативу научне и православне јавности Санкт Петрбурга и уз информативну подршку Руске народне линије (www.ruskline.ru) на историјском факултету Санктпетербуршког државног универзитета, у прошлој години биле организоване две међународне историјско-богословске конференције. Конференција „Руска цивилизација и Ватикан: да ли је сукоб неизбежан?“ одржана је 4. фебруара 2010. године и на њој су узели учешће научници и публицисти из Русије, Украјине, Белорусије, Казахстана и Србије. Учесници конференције су разматрали процесе који се одигравају унутар Римокатоличке цркве, историју сложених односа Ватикана с православним светом, опасностима које можемо очекивати у организацији дијалога с католицима.

Још веће интересовање побудила је друга конференција „Православно-католички дијалог после Јасеновца“, која је одржана 28. октобра 2010. године и у којој су узели учешће научници и публицисти из Русије, Србије, Велике Британије, Украјине, Босне и Херцеговине. Конференција је организована упоредо са изласком из штампе књиге на руском језику италијанског научника Марка Аурелија „Надбискуп геноцида“, која је посвећена поглавару Хрватске католичке цркве, надбискупу Алојзију Степинцу. Управо материјали са те конференције су доступни српском читаоцу у овој књизи.

Већ у самом називу конференције изражена је њена главна идеја. Савремени православно-католички дијалог, о коме је данас постало модерно говорити на свакојаким сусретима и форумима, има право на постојање тек пошто Ватикан призна злочине које су починили католици-усташе против православних Срба и после извињења потомцима и рођацима жртава и целом српском народу. Недопустиво је водити дијалог као да није било геноцида над Србима у концентрационом систему логора Јасеновац или као да је злочине починила група маргиналаца без знања црквених власти Независне државе Хрватске. То не само да противуречи истини, него представља и издају над сећањем о овим српским новомученицима и свим невиним жртвама терора.

Данас се у црквено сазнање активно убацује недавно смишљен термин „цркве-сестре“ који треба да представља посебан карактер односа православне Цркве и римокатолика. Но, да би се тај термин испунио смислом, Ватикан као минимум мора да осуди злочине својих прелата и епископа који су организовали геноцид над Србима, као и друге злочине који су по благослову римског понтифика учињени према православнима. Међутим, то се не догађа. Ватикан се понаша као да га то не интересује, а православни учесници дијалога с католицима немају духа да на такав начин поставе питање.

И још горе од тога, „надбискупа геноцида“ Алојзија Степинца је Римокатоличка црква канонизовала и ове године се очекује посета римског папе Бенедикта XVI Хрватској,  поводом свечаности у вези са беатификацијом Степинца. А ако се сетимо да се у последње време активно разматра идеја преноса из Рима у Витебск посмртних остатака белоруског отпадника унијате Јоасафата Кунцевича убијеног у Полоцку, онда није време да говоримо о сестринским односима, него о агресивном католичком прозелитизму, праћеном загрљајима. То се „по руски“ каже: „Држе камен испод пазуха“. Испада да римски папа и његови кардинали који се осмехују „држе камен испод пазуха“ прослављајући љуте мрзитеље православља.

У књизи су представљени скоро сви реферати који су се чули на конференцији (осим реферата В. Василика који није објављен у штампаном виду, али је зато преведен његов текст о конференцији са Руске народне линије, као и интервју српском магазину Печат, који је „руски златоусти“ ђакон, др Владимир Василик дао новинарки Наташи Јовановић – опаска приређивача). Српском читаоцу су позната имена српских учесника конференције, академика доктора Србољуба Живановића, режисера, музејског саветника Симе Брдара и издавача и публицисте Ранка Гојковића. Међу руским ауторима представљени су следећи познати научници и публицисти: један од најбољих савремених православних публициста, директор Центра за етно-конфесионална истраживања Владимир Семенко; историчар и  доцент Санктпетербуршког универзитета, ђакон Владимир Василик; историчар, професор Харковског националног универзитета им. В. Н. Каразина Александар Каплин; историчар, доцент Московског државног  института међународних односа МИП Русије Олга Четверикова; политиколог, професор Дипломатске академије МИП Русије Анастасија Митрофанова; историчари, специјалисти за   историју Србије, научни сарадници Института за славистику Руске академије наука Ана Филимонова и Михаил Јамбајев; филозоф, професор Санктпетербуршког универзитета технологије и дизајна Алексеј Швечиков; књижевник и историчар Павел Тихомиров.

 ***

После конференције „Православно-католички дијалог после Јасеновца“ донесена је резолуција „Дијалог је могућ тек после дебеатификације „надбискупа геноцида“ Алојзија Степинца“ чији бих текст желео навести у целини због његове велике важности.

 „Нема истине без љубави ни љубави без истине“

 преподобни Јустин Поповић

У последње време активиран је православно-католички дијалог. Међутим, његови параметри изазивају разумљиве недоумице код многих православаца, пошто се у тим параметрима прикривају суштинске догматске разлике, а са високих трибина могу се чути тврдње да догмати нису главни и да догматске противуречности могу бити преовладане у „дијалогу љубави“. Тврди се да је главно међу нама и католицима – заједничке моралне вредности, у којима ми можемо наћи јединство.

Сличне тврдње изгледају чудно јер морално начело и моралне вредности се оваплоћују у светитељима. А зар 1998. године папа Јован Павле II није беатификовао надбискупа загребачког Алојзија Степинца, уз чије је делатељно учешће извршен геноцид над православним Србима у НДХ 1941-1945. године? Само у систему концентрационих логора Јасеновац уморено је 700 000 људи, међу којима је најмање 500 000 православних Срба који су убијани са посебном суровошћу.

Знатан део уморених убијен је хладним оружјем – секли су људска грла специјалним ножевима названим „србосек“, разбијали главе чекићима, резали руке, ноге, прсте, уши, усне, вадили очи, женама секли груди.

У свим тим злочинима, активно учешће су узимали представници римокатоличког духовништва. Међународне комисије су утврдиле чињенице о учешћу хиљаду петсто хрватских свештенослужитеља, монаха и монахиња у геноциду који је спроводила НДХ. Алојзије Степинац практично ништа није урадио да би спречио злодејства повереног му клира и пастве.

Примећујемо да папа Пије XI практично уопште није реаговао на терор у НДХ иако је практично знао о њему све. Није одлучио крвнике од цркве, а 1949. године је одлучио од цркве све комунисте. И више од тога, примао је усташке делегације у Ватикан, а после рата Католичка црква је такозваним „Пацовским каналима“ омогућила бекство многим хрватским крвницима. Ватикан се у XX и почетком XXI века покајао пред многима, само не пред православнима и не пред Србима. Јован Павле II није нашао времена да посети Јасеновац, да се помоли за стотине хиљада жртава геноцида и да се покаје пред православним српским народом. Следеће године, како саопштавају медији, папа Бенедикт XVI намерава да званично посети Хрватску да би узео учешће у официјелној беатификацији „надбискупа геноцида“. Ми сматрамо да беатификација Алојзија Степинца значи признање одговорности Ватикана за злочине против православних Срба. О каквим тада заједничким моралним вредностима са католицима ми можемо да говоримо?

Забринутост изазива то што са православне стране тема Јасеновца уопште није покренута. Говори се о било чему, о заузимању храмова у Украјини, о прозелитизму, само се не говори о најстрашнијем злочину који је имао јарко изражен конфенсионални карактер. Истраживачи исправно говоре о хрватском клерофашизму чија је оштрица била усмерена ка православнима, када је било истребљено на стотине православних свештенослужитеља. Таква небрига је страшна јер говори о нашој духовној заборавности, равнодушности према нашим светињама и може довести до одречења од њих и од стотина хиљада жртава.

Надамо се да ће на православно-католичким беседама тема Јасеновца, усташког геноцида и религиозних злочина у Другом светском рату бити постављена са чврстом озбиљношћу и одређеношћу и да такозвани „дијалог“ не може да се наставља док Ватикан не призна злочине из прошлости и дебеатификује Алојзија Степинца.

***

Пре две године на руској телевизији је био организован својевсрстан ТВ шоу „Име Русије“ у коме се бирала најзначајнија личност руске историје. ТВ гледаоцима је предложено да гласају за највећег руског историјског делатника. Ускоро се међутим ТВ шоу претворио у истински општенационални догађај, који су пратили милиони гледалаца у земљи. У резултату гласања, за најпопуларнију историјску личност Русије изабран је свети благоверни велики кнез Александар Невски, кога је јавности представио митрополит Кирил, који је ускоро изабран за новог руског патријарха. Тај ТВ шоу је праћен у широком информативном дијапазону руских средстава јавног информисања и многи аналитичари су приметили да нису очекивали победу светог благоверног кнеза, упркос његовој великој популарности у народу, али је та победа веома индикативна. Јер његово име симболише руско супротстављање експанзији авангардних западних одреда – шведских и немачких рицара, који су по благослову римског понтифика истребљивали руске „шизматике“. И  симболише не само супротстављање, него и победу - над Швеђанима на Неви и над Тевтонцима на Чудском језеру. (Последња је у историји позната као „Ледна погибија“.) Свети благоверни кнез Александар Невски, који је одбацио предлог изасланика римског папе да узме из руку понтифика круну у замену за прихватање римокатолицизма,  протерао је католичког амбасадора изван граница своје земље. Он је одбранио духовну независност Русије, поклонивши се пред спољном влашћу Орде. Тај избор светог кнеза предодредио је будући препород Русије и претварање конгломерата словенских књажевстава у највећу државу на планети

Свети благоверни велики кнез Александар Јарославич Невски указује и нама пут и образац понашања у данашњим условима, када и руском и српском народу прети духовно поробљавање. Томе је и Србе учио њихов свети Сава. Они су учили да бране светиње вере. Ако ми успемо да одбранимо наше светиње, у нашим народима ће се сачувати шансе на препород. Јер се око светиња окупљају људи који ће у пуном смислу те речи постати народ, то јест једно тело с једним духом, једна заједница спремна да чак и пред претњом лишавања живота одбрани своје светиње. Ако не сачувамо своју самобитност – утопићемо се у мешавину безбожног глобализма, куда корацима од седам миља хрли дехристијанизовани Запад, за чији се реп прикачио и Ватикан.                                                                      Савез са Ватиканом је страшна саблазан за православну Цркву, за народе православне цивилизације. Надам се да ће књига „Православно-католички дијалог после Јасеновца“ помоћи да боље уочимо ту саблазан и да ће нас мотивисати да  преодолимо тој саблазни.

С руског превео:

 Ранко Гојковић

+++

   Анатолиј Степанов, рођен 1961. године у Нижњем Кубану (Брјанска област), историчар, главни и одговорни уредник Православне информативне агенције „Руска народна линија“ која је била један од организатора ове конференције. На Далекоисточном универзитету у Владивостоку 1983. године дипломирао на историјском факултету, а 1993. године завршио аспирантуру на Петроградском универзитету на катедри за историју Русије. Бави се истраживањем идеологије руског конзерватизма. Био је сарадник у прес служби Митрополита санктпетербуршког и ладошког Јована (Сничева), учествовао је у стварању низа православно-патриотских организација. Био је уредник часописа „Руски православни патриота“, научни уредник издавачке куће „Царско дело“, а од 2004. године је главни уредник Руске линије (данас Руска народна линија). Аутор је књиге „Црна сотна - поглед после столећа“ а у „Великој енциклопедији руског народа“ приредио је (заједно са Олегом Платоновим) том „Руски патриотизам“. Живи и ради у Петрограду.