header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Предраг Мирковић: Сведочанства о злу и немару Штампај Е-пошта
понедељак, 31 јануар 2011

Предраг Мирковић

ОГРЕШЕЊА И ИСПАШТАЊА

Народна пословица „Ко зло чини, зло дочека“, поникла на српским, православним, просторима, упозоравала је генерације придолазећих Срба на опасност од почињеног зла. Јер, зло остаје увек – зло према Богу, што значи: према вери, према природи и према човеку. Оно прати починиоца као сенка, брише његова оправдања и поново га суочава са сагрешењем. А, што је сагрешење веће и патње су теже и дуже, да би се све завршило онако како човек при здравом уму не би пожелео никад.


Историја је пуна злих дела и још горих судбина оних који су их починили. Но, ми ћемо се овде осврнути на неколико примере из браничевских предела.

Кад су партијски људи у Великом Градишту 1978. године одлучили да сруше недовршену цркву у селу Дољашница, зато што је започета за време рата, кад је село било под четничком контролом, нико у овом селу није пристао на то. Људи су сматрали да су им цркву започели очеви, а да они треба да је заврше, док је власт упорно захтевала да се уклони сваки траг цркве, па после нека зидају шта хоће. Наређено је да рушење обави фирма из Градишта, али су њени људи одбили да то учине. Онда су „посао“ прихватили партијски људи из суседног села Чешљева Бара. Њих петорица, заштићених полицијом, обавили су тај нечастан посао, свакако поносни на себе и своју „храброст“.

Није прошло много времена после тога, а ниједан од рушилаца није био у животу. Игра пуког случаја, или неумитни след догађаја после тешког огрешења? Најострашћенији међу њима удавио се у Пеку, кад је отишао да се освежи у реци, док су остали на разне начине нестајали један за другим.

Како су пролазили остали скрнавитељи светиња, могле би да се напишу књиге и књиге. А њих је на овим просторима било поприлично, нарочито у време Брозовог ригидног атеизма и прогона.

Поменимо само уништавање чувене Потајнице код Кучева, одмах по завршетку Другог светског рата. Потајница је била европска реткост природе, и у изузетном поштовању народа. У великом природном резервоару сакупљала се вода, и кад би се он напунио вода би свом снагом покуљала подземним током у Пек. Како је још 1835. године записао Немац барон Хердер, један од безброј посетилаца из Европе, вода је по 5, 6 и 10 пута на дан пунила пространо удубљење у стени, после чега се оно празнило уз велику буку. Да би Брозови слепи следбеници показали на делу своју оданост партији и вођи, и да би одбили народ од долажења на тај несвакидашњи свети извор, бацили су у њега динамит и тешко га оштетили, тако да се више није могао опоравити. А да би потпуно одбили народ од Потајнице, руководећи људи Фабрике креча у непосредној близини овог извора, оковали су га зидом, ставили гвоздена вратима и закључали катанцем.

Починитељи овог светогрђа, сваки за себе, понели су кроз живот тежак терет искушења.

Остатак чувене Потајнице

Зашто су ти људи све то радили? И, уопште, зашто се такве или сличне ствари непрестано чине, па и данас? У налету безверја, које је било важна преокупација атеистичке власти, слуђивавње народа ишло је до невероватности. Уосталом, као и увек кад се народу силом намеће нешто што неће служити њему, већ подупирачима зла и превара, што се награђивало великим становима, добрим запослењима, високим положајима. Помагачи су били спремни да служе и црном ђаволу, само ако ће од тога имати корист. Зато кад Савез комуниста више није могао ништа да пружи, велика већина његових „верних“ чланова је одмах потрчала у друге партије или је реформисала ону комунистичку.

Само се у смутним временима, а код нас она трају од Другог светског рата, могу дешавати огрешења каква се ни у машти не могу створити. Чак и сада, после више од пола века, остаје нејасно зашто је онај несрећник из села Клење напунио канту бензином, ставио на свој мотоцикл, дошао до најсветијег места у свом селу бреста-записа, по процени стручних људи старог до 800 година, полио га бензином и запалио.

По казивању Раде Гајића, дугогодишњег члана Епархијског одбора и тада председника одбора цркве у Клењу, с којим је овај аутор разговарао 1998. године, стабло бреста једва да су раширених руку могла да обухвате четири човека. Недалеко од њега била је стара клењска црква, кад је село било на левој обали Пека, порушена 1735. године.

Несрећни Брозов јуришник, један од оних што су подврискивали у „титовом колу“: „имам капу са три рога и ратујем против Бога“, није стигао да се каје због тог свог нечовештва, нити да исприча каква га је то сатанска сила натерала да све тако уради. Погинуо је недуго затим. Док је јурио оним истим мотоциклом слетео је с пута и ударио у дрво.

Неки Г. из Мале Бреснице, међутим, имао је више деценија за кајање због злодела над свештеником из Клења Григоријем Волковом почињеног 16. фебруара 1943. године. Тешко је боловао и умирао, али се није кајао. Веома доброг свештеника, руског емигранта избеглог пред Лењиновим револуционарима, партизански штаб је осудио на смрт, зато што је говорио да комунизам није Русима донео ништа сем бескрајних патњи и прогона. Једна група партизана га је на превару ухватила, а онда су га одвели у Малу Бресницу на стрељање. Егзекутор је повукао ороз, али пуцањ није одјекнуо. Пробао је још неколико метака, али ниједан није опалио. Свештеник је покушао да се спасе бекством са стратишта. Настала је забуна. И, тада је за њим полетео тај Г. Сустигао га је и убио - будаком.

Касније, док га је М.Ђ. возио својим аутом у Пожаревац на дијализу, Г. је говорио: „Да не убих онога попа, данас не би имао борачку пензију. Како би путовао и плаћао лечење?“ За њега је, ето, тај злочин био само уносан посао.

У последње време све су већа огрешења према светињама попут манастиришта, светих вода и записа, које трагачи за дукатима и старинама или небрига одговорних немилице уништавају. Темељи манастира Браник, на Браничкој реци код Кладурова, не тако давно минама су разнели, па се сада тамо може видети само гомила камења. Починиоци никоме нису познати, па њихове судбинене не можемо пратити, као што ништа не знамо ни о судбинама оних који су динамитом разнели зидове свете воде Бегановац, саграђене још у време Римљана. Повише тог извора био је прекрасан крстом означени храст, велике старости. Копали су под њим непрестано, тражећи закопано благо. Прошлог лета су се и последње гране храста осушиле.

Рекли бисмо да се најпотреснији случај догодио на неких 15.-так километара од Пожаревца, где су смештене све институције за заштиту вредности вере и свеколике културе. У пољу повише Костолца багером је порушена светиња Корабе, чији извор је озидан, судећи по напису на каменом прстену бунара, у 14. или почетком 15. века. Капела над њим подигнута је 30-тих година 20. века, као скромна грађевина. Не том месту је требало да се отвори дневни коп за вађење угља, веома значајан за термоелектрану, што се тешко могло избећи. Оно што се морало и могло да уради у таквим приликама било је – да се капела, заједно са каменом којим је озидан плићи бунар, пажљиво растури и пренесе или у оближњи манастир Рукумију, уједно и најпосећенији манастир у Браничеву, или у порту нове костолачке цркве. Одговорни за заштиту су ћутали, па је управа донела одлуку да се капела поруши. Преко тога се прешло, као да ништа није било.

Докрајчени векови постојања и трајања

Препуштено је Господу да Он оцени и одреди чијом је кривицом настало оно што се и уз најмању одговорност могло решити.

Само, треба ли Бог да решава све наше проблеме, или бисмо нешто морали и ми да радимо, по речима Светог Јована Златоустог: "Ви учините што до вас стоји, а остало даће Бог".

http://www.svetinjebraniceva.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=71:2011-01-29-21-03-14&catid=34:2010-12-04-15-41-55&Itemid=53

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 31 јануар 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 21 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.