Проф. др Миодраг Петровић

КО ЈЕ „ПРАВЕДНИ МИЛОЈЕ“?

„Праведни Милоје“ је псеудоним. Овај је на екуменистичком сајту „Верујем“ започео тему „Миодраг Петровић расколнички идеолог“ у рубрици „Православље и савремени изазови – јереси, секте, култови“. За први наслов, „праведни Милоје“ срочио је, као „Поруку“, текст који је пустио у јавност 22. јануара 2011. године.

Не пратим шта се све преко разних сајтова објављује. Текст „праведног Милоја“ донели су ми познаници и то са закашњењем.

Дужан сам, међутим, ради јавности, не да одговарам на хаотично срочен текст пун којекаквих измишљотина, него да откријем право име његовог изумитеља.

Дакле, под наведеним псеудонимом крије се Жељко Познановић. Са њим ме је пре десетак година упознао пуковник Борислав Гроздић. Овога сам тада питао – ко је Жељко Познановић? Пуковник ми је рекао да је Ж. Познановић дошао из Хрватске и да се бави писањем. Уз то ми је открио да га је чуо, кад га је једном приликом позвао телефоном, како је некоме у кући, док је подизао слушалицу, опсовао Бога. А од Познановићевог имењака Жељка сазнао сам како истиче да му је Православље на другом месту. А он сада нека објасни јавности – шта му је на првом месту. По писању рекло би се да му је неистина и сејање смутњи на првом месту, због чега и наступа под псеудонимом „праведни Милоје“. Одбијао ме је такав његов унутрашњи свет. И управо због тога сам избегавао разговор са њим. Колико му је то пало тешко види се и по тексту који је смушено и, вероватно, по наруџбини срочио тек после 10 година од јединог нашег виђења. Али ја не могу да га због тога мрзим, јер је створење Божје као и ја. Мрзим, међутим, неистину којом је испуњен. И, сада није проблем само он, тако употребљен, него и уредник сајта „Верујем“, јер и један и други су се определили да служе „оцу лажи“, под заводљивим називом „Верујем“. Напад од таквих, дакле, представља својеврсно признање сваком оном кога нападају.

Провидна је крајња намера сарадника на сајту „Верујем“, као и оркестрирана порука са антицрквеног и крајње саблажњавајућег сајта „Живе речи утехе“, објављена 26. јануара 2011. године под насловом: „Одговор на 'светосавску академију' у селу Брадарцу“. Критика те врсте, која је пилићарског нивоа, више је за увесељавање него за придавање било каквог значаја. Ако иза такве хајке постоји нечија лукава задња намера, још више ћу се радовати у истрајавању на путу једне Истине, оличене у Богочовеку Христу. А сајтови какви су „Верујем“ и „Живе речи утехе“ кратког су даха; угушиће их нико други до сопствена неистина помоћу које су, за кратко време, на жалост, произвели многа зла у Српској православној цркви. На крају ће се та зла неминовно окренути против оних који су их и произвели, јер су Истина и Правда неуништиве категорије вечности.