Грешни Милоје

О ЈАВНОМ ПОКАЈАЊУ РЕКТОРОВОМ

Знају многи да је, по речи Господњој, господин професор мудар као змија и безазлен као голуб.

Знају, такође многи, да је његово јавно покајање, његов големи тајни бол који осети падајући кад му (за)клети кичмоломци сагонише веру у чутуру.

Никако чудо, Господу су на Цвети клицали: Осана! А већ на Велики Петак идући, што милом што силом, за првосвештеницима, урлали: Распни га, распни!

И распеше га. И не покајавши се навукоше проклетство. Тамо они.

Никако чудо. И Свети Петар се одрече Господа. И то три пута. Али се, чувши пој певца, покаја. И спаси се!

Да'ко би Бог дао, г. професору, да у некој зори, од оних које су остале пред њим, чује да петао закукуриче. Да'ако се тада сети свог брата у Христу Артемија.

Све друго ће бити тајна за коју ће само Бог и он знати.

А ми, народ и његови бивши ђаци, знамо да зла година може да наћера орла да зимује међу кокошима.