header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Сва моћ и целебност наше вере зависи од њене непромењивости Штампај Е-пошта
среда, 23 фебруар 2011

 Архимандрит Серафим (Алексијев) и Архимандрит Сергеј (Јазаджиев)

Безблагодатни "мир" екуменизма

"Стојте чврсто и држите Предања" (2. Сол. 2,15)

У лето 1968. г. поменути др. Фишер је у свом реферату, прочитаном на једном екуменистичком скупу, истакао да "једну од главних препрека на путу успостављања црквеног јединства представља чврста привезаност цркава за њихову прошлост, за историјску традицију". Деликатно, али нескривено је поручено да и Православна Црква, ради "екуменског јединства", треба да напусти Свештено Предање, тј. каноне и догмате, да прекине везе, по усходној јерархији, са св. Оцима, са св. Апостолима, са Самим Господом Исусом Христом, што је равно самоуништењу Православља!

Св. ап. Павле налаже: "Стојте чврсто и држите предања, којима сте научени било нашом речју, било посланицом" (2. Сол. 2, 15). "Реч", то је усмено предање, а "посланица", то је Предање записано у Светом Писму. Св. ап. Павле подједнако високо цени и једно и друго. Значајна је реч "Стојте!" која значи: не померајте се ни лево, ни десно! Чврсто и непоколебиво пребивајте у предањима! Држите се учења, не дозвољавајући било какве измене у њему, као што је речено још у Старом Завету: "Не померај међе које поставише твоји преци" (Прич. 22, 28).

Исту мисао изражава св. ап. Павле и на другим местима, као например у Посланици Тимотеју: "О, Тимотеју! Сачувај поверен ти залог" (1. Тим. 6, 20) Св. Викентије Лирински овако тумачи те речи: "Чувај Предање! А шта је Предање?, Оно што ти је поверено, а не оно што си сам изнашао; оно што си примио, а не оно што си измислио; ...оно што треба да чуваш, а не да (из)налазиш; што треба да следиш, а не да осниваш".

Сада екуменистички посленици захтевају од Православне Цркве да напусти предато јој од св. аспостола и св. отаца, оно што сачињава њену свештену традицију, њене вековне стубове, догмате и каноне. Бивши генерални секретар ЕСЦ, Висерт Гут, у проповеди на тему "Ево, све чиним новим" потпуно отворено изјављује да у будућој екуменистичкој "цркви" нико неће имати "посебне границе за своје исповедање" да је ући у њу (екуменску "цркву") "тешко са тачке гледишта званичних критеријума" (тј. догмата и канона) и да "цркве, које не пристану да се обнове, не могу служити екуменистичкој ствари".

И док се стари челници екуменизма изражавају прилично опрезно, њихови млади васпитаници смелије позивају на рушења стубова. Стефан Роуз, у приступној речи у часопису "Ризик" (који је он основао 1967. г. при омладинском одсеку ЕСЦ), пише: "Потребно нам је неколико дрских грешника који би засукали рукаве да би померили с места црквене структуре (тј. догмате и каноне) и уобличили светску свест!"

"Дрски грешник" се нашао у лику бившег генералног секретара ЕСЦ, др. Потера, који је у августу 1973. г. поводом 25-годишњег јубилеја ЕСЦ отворено изјавио да, ради "екуменског" јединства, ми треба да будемо спремни прихватити "одумирање преживелих историјских установа и структура, које (тобож!) ометају Божји замисао о Његовом народу(!)... У том процесу, наставља Потер, ми не треба увек да тежимо постизању сагласности. Битно је, не једномислије, него општење уз сарадњу чак и у споровима праћено понекад и узајамним исправљањем и заједничким причешћивањем".

Дакле, протестантски екуменизам претендује на остварење тобожњег Божијег замисла, али га остварује на антихристовски начин, позивајући на измену црквених установа и структура, одричући неопходност једномислија у вери и саветујући своје чланове да се сви заједно причешћују!   Све   је   то   апсолутно   недопустиво   за православне    хришћане,    који    добро    знају    да    је једнодушност у истинитом учењу нужан предуслов за учешће у благодатном животу Цркве, и особито за заједничарење у св. Причешћу. Св. ап. Лука сведочи да су "сви они били једнодушно на окупу" (Дел. 2,1) и да су верујући били "постојани у науци апостолској и у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвама" (2, 42). Као што видимо, прво је наглашено стајање у апостолској вери, а затим, као последица овога, учествовање у Причешћу и у молитвама.   На   основу   Св.   Писма   и   Св.   Предања, св. Православна Црква је увек чувала овакав благодатни поредак, захтевала је најпре сагласност и једнодушност у учењу, тј. у догматима и канонима, а затим је дозвољавала причешћивање из једне Чаше.

Насупрот томе, екуменизам на прво место ставља "причешћивање" стављајући у други план превазилажење догматских спорова и разлика. Тиме ЕСЦ практично озакоњује безакоње, тј. "причешћивање" правоверних са кривовернима, не тражећи да постоји једнодушност и послушност истини, за разлику од св. апостола који су управо то енергично захтевали (Рим. 2, 8; 14, 25; Гал. 3, 1; 1). Таква пракса је непозната Св. Цркви, она је за Цркву потпуно погрешна и неприхватива.

За ЕСЦ је овакво Црквено Предање неприхвативо, зато што оно омета остварење антиправославних планова. Да би ослабили ревност Православне Цркве за очување Свештеног Предања, протестантски екуменизам почиње да говори о "мноштву предања". По том мишљењу свака хришћанска заједница има властито предање. И сва та предања се сада проглашавају за равноправна и истоветна. Услед ове веште замене и нивелисања мноштва "предања", Свештено Предање Православне Цркве је у очима екуиениста изгубило свако преимућство у односу на "предања" других "цркава".

Новосмишљена доктрина о Предању и "предањима" у потпуној је супротности са вековним православно црквеним поимањем Свештеног Предања које је добро изложио и одбранио блаженопочивши митрополит московски Филарет. По његовим речима "истинито и свето Предање није само видиво и словесно предавање учења, правила, одлука, обреда, него исто и невидиво и делотворно саопштавање (давање у део) благодати и освећења". Стога истинито Предање може постојати само у Цркви, где непрестано струји благодат Св. Духа, која нам открива истину и упућује нас на њу".

Зато Црква ревносно штити своје Свештено Предање од мешања са људским, погрешним и погубним предањима (уп. Кол. 2, 8). Глас Цркве јасно одзвања у њеним   богослужбеним   књигама,  у  којима можемо прочитати: "Не приличи мењати или напустити нешто од свештеног предања наше Православне вере у којој се истинито крстисмо. А они који мењају ову веру оправдано ће бити предани проклетству! (16. јула, Сећање на св. оце Шест Васеленских сабора, канон, песма 9, стих 1). Поставивши себи задатак да униште црквене структуре и "формирају светску свест", протестантски екуменисти дрско намећу Православној Цркви своје гледиште. Због тога је за Помесне Православне Цркве веома опасно да, у својству чланова, учествују у раду ЕСЦ. Јер, као што ћемо показати касније, ЕСЦ постепено почиње од својих чланова да захтева дисциплинарно потчињавање у циљу остварења екуменистичког програма, који нема ничег заједничког са идеалом православног хришћанина, вечним спасењем душе (Мт. 16,26; 1 Петр. 1, 9). Позивајући се на декларацију 6. скупштине ЕСЦ, у којој се говори да се сада отвара "нова страница у историји", генерални секретар Потер, у писму од 11. 10.1983. г. подсећа патријарха московског и целе Русије Пимена на "споразум и завет (енгагемент анд тестамент) који нас повезује"(?!)

Сагласно предсказањима Спаситеља и св. Апостола, свет се креће не ка покајању, него ка губљењу вере (Лк. 18.8) не ка прихватању истине, него ка све већем удаљавању од ње (2.  Сол. 2, 2, 12), чиме се и припрема долазак антихриста, који све хоће да одвуче у погибао. Од те погибли верујући ће се спасти не помоћу екуменизма, него дубоким покајањем због учињених грехова, одбацивањем погрешних учења и враћањем богооткривеној истини, коју смо дужни чувати као зеницу ока, како нас и учи Реч Божја: "Памти, дакле (онако) како си примио и чуо, држи то (Божанско Предање) и покај се". (Откр. 3,3) Додуше, Божанска истина неће нас сама по себи спасти, уколико је не претворимо у дело. Наводећи светоотачку мисао: "Од какве је користи бити благочестиве вере, а нечестивог живота?" св. Симеон Нови Богослов је парафразира: "Од какве је користи веровати правилно, а живети грешно?" Ова мисао је заснована на Речи Божјој, јер Спаситељ каже: "Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско, но који твори вољу Оца мога који је на Небесима ... Идите од мене ви који чините безакоње (Мт. 7, 21, 23). Духовно знање само по себи не спасава, ако није повезано са испуњењем (заповести). Али из овог аксиома не би требало извући закључак да није важно како верујеш, него, како живиш. Важно је и једно и друго. Православном хришћанину је јасно да је правилно богоугодно живљење немогуће без правилне Вере. Не може се оспоравати значај догмата у делу спасења. Сам Спаситељ у Првосвештеничкој молитви упућеној Богу Оцу каже: "А ово је живот вечни, да познају Тебе Јединога Истинитог Бога и кога си послао Исуса Христа" (Јн. 17,3). А о св. ап. Јовану богослову, названом "апостол љубави", каже се у служби њему посвећеној: "зато што си пун љубави, и богословљем си се испунио" (вечерња, 26. септембар, слава на Тосподи возвах").

У светлости Божанског Откривења постаје видиво да није свако "добро" дело угодно Богу, јер може бити надахнуто и грешним побудама. Само правилна Православна Вера учи правилном погледу на свет, па према томе, и правилном делању добра. "Без вере је немогуће угодити Богу" (Јевр. 11, 6). У свету пуном безверја и кривоверја, правилна Вера је толико значајна да ће онај, ко је сачува у души својој, упркос богоборним ветровима савремености, бити спасен њоме у свим судбоносним искушењима која ће снаћи свет, као и на Страшном суду Христовом, сагласно обећању Самог Господа: "Зато што си одржао Моју заповест о трпењу, и ја ћу тебе сачувати од часа искушења који ће доћи на васцели свет да искуша оне који живе на Земљи!" (Откр. 3,10). Исто значе и ове Спаситељеве речи: "Сваког који призна Мене пред људима, признаћу и Ја пред Оцем Мојим који је на небесима" (Мт. 10, 32).

Да би задобио спасење праве вере, верујући треба да брине о њеној чистоти и да је штити од изопачавања. Св. Теофан Затворник каже:  "Пошто је неземаљског порекла, вера не подлеже процесу земаљских измена. У њој  ништа  не  треба укинути  или  променити:  ни у исповедању,  ни   у  правилима  живота,  ни  у  начину савршавања св. Тајни, ни у поретку и чину црквеном Света вера наша је у целом строју свом исцелитељска наша која поседује лекове сваке врсте за све болести наше. Али као што су и земаљски, вештаствени лекови само онда делотворни ако садрже све састојке прописане рецептом, тако и света вера наша само тада бива целебна за нас када је ми чувамо у целини без икаквих одступања или измена. Ако одузмете леку ма који састојак, или га замените неким другим, он ће изтгубити сву целебну моћ. Одузмите нешто и у строју Вере и Цркве, или додајте (например "филиокве") или измените или преуредите, она ће престати да за нас буде исцелитељна и спасоносна. Без целосности њене нема нама спасења. Зато њу сам Господ чува као зеницу ока. Нека се у свету све креће и мења, света Вера наша јесте и остаће неизмењена... Зна непријатељ нашег спасења да "сва моћ и целебност вере зависи од њене   непроменивости   или   оне   одлучне непомеривости и зато на разне начине покушава да и њу уведе у струју људских измена: подиже јереси, распаљује сујетна мудровања... користи сва средства не би ли унео какве год промене у њу".

У својој   беседи оджаној поводом 50-годишњег јубилеја Петербуршке Духовне академије, св. Теофан, као ректор ове Академије, снажно је нагласио основну разлику између Богоотркивене истине и људског научног знања: "Људска учења стално стреме нечему новом; она расту, развијају се, што је и природно: јер она немају истине, него само трагају за њом... А за нас и истина и путеви ка њој одређени су једном занавек. Нама је истина дата, и сав наш труд усмерен је на усвајање, а не на откривање њено. Тамо је постао закон: напред, напред! А за наше учење речено је одозго: "Стојте чврсто... не померајте се! (уп. 2 Сол. 2, 15). Преостаје нам, дакле, само да утврђујемо себе и друге. У том погледу у нашем учењу својствено кретање, ширење; али не у области истине, него у области освојених истином и покорних њој. Ми смо дужни сваком нашем новом поколењу саопштавати истину Божју и на њу га упућивати!"

Такав је православан однос према Богомоткривеној истини. Она је дата једанпут (и занавек) (Јуд. 17, 3). Она је неизменива. Од ње се ништа не сме одузети (Откр. 22,19) нити јој се штогод сме додати (Гал. 1, 8). Ми треба да живимо саобразно њој и њеним заповестима (Мт. 7,24) јер ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству небеском (Мт. 5,19).

Екуменизам не прихвата овај православни поглед на истину. Он је не сматра спасоносном, него је покушава умањити, охрабрујући своје чланове да траже компромисна решења. У том циљу се у оквиру екуменског покрета пропагира  "померање црквених структура, што је равно издаји! Лењинградски митрополит Никодим и сам је био екумениста, али је запазио "са православне тачке гледишта жалосну чињеницу, да у прерађеном Уставу ЕСЦ, где се много пажње посвећује набрајању функција овог органа, ништа се не говори о јединству вере као о циљу екуменистичког покрета". Екуменизам хоће да оствари уједињење не на темељу Православне истине, него на развалинама Православља! Али такво "уједињење" не може бити угодно Богу, "Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине" (1. Тим. 2, 4).

Мир о коме се говори на екуменистичким конференцијама и скупштинама јесте нереалан и безблагодатан мир. Св. оци одбацују такав мир. По речима св. Јована Златоустог: "Под миром ја не разумем онај који се састоји у пуком поздрављању и дељењу заједничке трпезе, него мир по Богу, који происходи из духовног јединства. То јединство данас многи разбијају тиме што, унижавајући наше учење и дајући већу важност јудејском, сматрају Јудејце учитељима којима треба више веровати него нашим Оцима".

Св. Максим Исповедник (+662), који је био сведок страшних јеретичких новотарења и срамних компромиса у вери, чињених наводно у име мира, изговорио је ове знамените речи пред царским изасланицима, дошавшим код њега у тамницу да га наговоре на уступке у корист монотелитске јереси: "Испитавши новотарије које су се појавиле у наше време, нађосмо да су оне достигле крајњи степен зла. Пазите да се, ради некаквог мира, не нађемо заражени оним одступништвом за које је Божански апостол рекао (2.    Сол. 2, 3, 4) да ће оно бити предзнак антихристовог доласка!" Како актуелно звуче ове речи великог    исповедника,  до  крви  пострадавшег, за Православље! Компромиси у вери, који се чине у име било каквих земаљских  "идеала", никада не доносе, ништа добро, зато што они представљају тежак грех против спасоносне Истине, откривене нам Богом.

Извор: Архимандрит Серафим (Алексејев) и архимандрит Сергеј (Јазаджиев), Православље и екуменизам (зашто православни хришћанин не може бити екумениста).

Превео: Родољуб Лазић

Приређивач: "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 28 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.