Владимир Димитријевић

ОД ЛИЧНОСТИ ДО МАСКЕ

Зизјулас као екумениста

Обраћајући се папи римском Ивану Павлу Другом, на папски Петровдан 29.јуна1998, митрополит Зизјулас рекао је следеће:

>>Ваша Светости, узносимо славу и благодарење Троједноме Богу због тога што нам је даровао велики благослов да посетимо Вашу Светост, као званични представници Васеленског Патријарха и Константинопољске Цркве, на празник Светитеља-заштитника поштоване Римске Цркве, "Цркве председавајуће у љубави", по добро познатом изразу Св. Игнатија Антиохијског.

Заиста је особена привилегија и велика част за мене и моју браћу у Христу, преосвећеног епископа регијског Емануила и презвитера Христа Христиакиса, који су са мном, што у овоме тренутку стојимо пред Вашом Светошћу као учесници дуге традиције размене званичних посета између наше две древне Цркве на празнике њихових Светитеља-Заштитника. Такав свети обичај реафирмише и продубљује свезу љубави која сједињује наше две Цркве и утире пут пуноме јединству, које наш Господ захтева од нас. Његова Свесветост, Васеленски Патријарх Вартоломеј, потпуно свестан значаја овог светог обичаја, који је сам благословио својом личном посетом Вама, у сличној прилици, пре три године, наложио нам је да Вам пренесемо његова осећања дубоке братске љубави и поштовања, као и његову чврсту посвећеност задатку даљем развијању и продубљивању јединства наше две Цркве.

И управо су ради овог светог циља - јединства, наше две Цркве званично и започеле теолошки дијалог е да би, на основу свог заједничког наслеђа првих хиљаду година живота Цркве, могли да уклоне препреке за пуно заједничење, препреке које су се јавиле после трагичне Схизме, што нас раздваја већ готово читав миленијум. Горко искуство ово дугог периода раздвојености нас је учинидо потпуно свесним потребе да се убрза процес обнове нашег пуног заједничења тако да би се Црква Божија, приближавајући се трећем миленијуму хришћанске ере, могла наћи и видиво уједињена као што је то била пре велике Схизме. Као што је то Ваша Светост умесно нагласила пре неколико година, Исток и Запад јесу  два  плућна крила којима  Црква дише;  њихово јединство је суштинско за здрав   живот   Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Ваша Светости,

тежећи обнови пуног заједничења наших Цркава кроз дијалог љубави и истине, и настојећи да превладамо, старе и нове, препреке на нашем путу, охрабрени смо декларацијама подршке које Ваша Светост непрестано даје у прилог овог великог циља. Посебно ценимо Вашу енциклику Ut Unum Sint (Да једно буду), као и могућности које она нуди за конструктивну дискусију о извесним фундаменталним еклисиолошким питањима која се тичу нашег јединства. Позив који је Ваша Светост упутила свим Хришћанима за искрену и отворену дискусију о питању петровске службе у Цркви већ је довела до значајних дискусија. Исто тако, документ Понтификалног савета за јединство о питању Происхођења Светога Духа нуди основу за важна разјашњења која се тичу питања које је, на тако дуго време, разделило Запад и Исток. Ми, у Православној Цркви, веома смо задовољни да се у нашим напорима за обновљење пуног заједничења теологији придаје озбиљна пажња, јер верујемо да Истина мора бити чврста основа за дуготрајно и богоугодно јединство.

Ваша Светости,

приближавајући се крају овог миленијума, постајемо свесни велике одговорности Цркве за човечанство. Импресивна достигнућа науке и технологије прете да постану озбиљна претња достојанству људске личности и опстанку Божије творевине будући да их не прати и поштовање етичких Вредности. Поновљени апели и напори Ваше Светости за заштиту светиње људскога живота и достојанства људске личности, као и иницијативе Васеленске Патријаршије за заштиту природне средине, указују на нашу свест о одговорности Цркве данас. Наш глас и наши напори, пак, могу имати кредибилитета у савременом свету једино уколико излечимо и превладамо наше поделе.

Са оваквим мислима, које наша патријаршијска делегација, у понизности и поштовању, жели да Изрази Вашој Светости, у свечаној прилици данашњег великог Празника, имамо част и привилегију да Вас замолимо да из наших руку примите дар - лично писмо Његове Свесветости, Васеленског Патријарха Вартоломеја, заједно са честиткама Његовог Светог Синода и добрим жељама за домаћи празник ваше Цркве.

Нека би Господ, заступништвом Својих Светих Апостола Петра и Павла, чији спомен данас славимо, даровао Вашој Светости здравље и снагу за многе наступајуће године, у славу Троједнога Бога и на корист јединства свих у Име Христово".<<

Овде је све што сви екуменисти говоре речено више него јаасно: папа је „Његова Светост“, која бива призната као да је православни архијереј; Рим и Цариград редовно размењују посете као да су папа и патријарх обојица припадници Једне Цркве; Православна Црква и папска јерес су „два плућна крила“ Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве (тај израз потиче од руског унијате Вјачеслава Иванова); тек ако се православни и паписти уједине, могуће је бранити достојанство линости и бавити се екологијом (као да су то најважнија питања на свету, и као да инквизиторски Ватикан није крив за све тоталитаризме Запада, због чега је Достојевски и рекао да је папа „вођа комуниста“).

Јасно је због чега предањски умови Цркве од Истока Зизјуласа поричу као изразитеља Предања Истине у екуменском дијалогу.

У свом тексту „Коментар на завршни документ из Равене“, који је потписао кир Јован (Зизјулас) и супротстављање Светог Синода“ („Ортодоксос Типос“, 30.9.2007.), почасни професор Атинског универзитета и угледни хришћански мислилац, Јован Корнаракис, критиковао је митрополита Јована (Зијуласа) као сапредседавајућег Комисије за богословски дијалог са папистима јер, по њему, дотични није достојан представник Цркве у тим преговорима, пошто је, још 1999, на предавању у папистичком самостану Бозе у Италији изјавио да православнима треба примат папе. Георгије Каралис, уредник часописа „Православна Италија“, у свом тексту „Да ли богослов Јован Зизјулас благовести Православље“, указао је на погубност Зизјуласовог екуменистичког прегнућа:

>>Морамо да се сасвим удаљимо и изразимо своје неприхватање "православног" теолога Јована Зизијуласа. Након проучавања његове скорашње "теологије", потпуно смо убеђени да његова мисао искривљује и не представља Православље. Ево и тачака које јасно говоре у прилог нашем ставу:

1. За Зизијуласа, истински "проблем екуменизма" је везан за питање структура и функција, као што су, на пример, папство. Чињеница да не постоји папство у Источном Хришћанству, наводи Зизијуласа да тражи замену, јер он претпоставља да је папство неоспорно прихватљиво и неопходни принцип на коме се заснивају сви темељи свих хришћанских цркава. Заправо, недостатак функције папства уопште не представља проблем у Православљу. Читавих хиљаду година, папа је био први међу Православним патријарсима, и нико није мислио да је такво нешто чудно и страно Православљу.

Истински проблем екуменизма је потпуно другачији: Православље не може ни у једној западној форми црквеног живота препознати православни начин живота. Уместо тога, Православље налази један менталитет западног црквеног живота који чини да сви облици хришћанске активности у западном хришћанству буду далеко од православног начина живота. У таквом контексту, папство је заправо узрочник недостатка православног начина живота. Зизијулас изгледа да није у могућности да уочи ове јасне разлике.

2. Православни начин живота не подразумева једнообразност. Очевици смо легитимних разлика у обичајима међу Православним црквама. Правослaвни начин живота ипак има своју заједничку основу: заједничку веру, заједнички живот у нествореној благодати Божјој, не на основу мудрости овог света, него на основу укуса и искуства у нествореној благодати Божијој који нуде истинско вођство у свим аспектима људског живота.

Све ово недостаје у западном хришћанству чак дотле да они себе сматрају слободним да замишљају типичне људске сентименталности као нестворену благодат Божију. Ово објашњава зашто Православни не могу а да не дефинишу западно хришћанство као аријанско.

3. Превиђајући овај озбиљан проблем, Зизијуласово виђење екуменизма постаје непоправљиво дефектно. Његова грешка је упоредива са неким ко покушава да у брак уведе човека и жену са карактерима толико различитим, да не могу уопште да трпе једно друго; ипак, он дискутује о организацији њиховог домаћинства и детаљима њиховог смештаја, као што је положај спаваће особе, итд. Такве дискусије су потпуно илузорне и апстрактне и намењене да преваре слушаоце. Такве дискусије чине да слушаоци верују да не постоји суштинска разлика између Западног Хришћанства и Православља, и да никада није ни постојала! Шта би католици и протестанти мислили о Зизијуласу када открију да се његове тврдње састоје од академских теорија без икаквог стварног и конкретног темеља у историји?

4. Радећи тако, Зизијулас показује много већу љубав за самог себе него за католички свет, јер он очигледно покушава да задобије подршку и одобравање говорећи језиком који представља музику за католичке уши. Ако он заиста воли католички свет или реформисане „хришћане“ (протестанте), он би требало да има храброст да пред њима размаскира лажну сигурност која их окружује. Једном давно, пророци су урадили исто Израиљцима који нису ходили Божјим путевима, него се повиновали људској мудрости.<<

Зато је дугогодишњи сапредседавајући православно-римокатоличке богословске комисије, митрополит Цариградске патријаршије у Аустралији, Стилијан, упозорио да Зизјулас не може да брани интересе Цркве од Истока јер има другачији поглед на ствари од већине православних.

У свом интервјуу новинама „То Вима“ октобра 2006, он је ракао: „Тактика митрополита пергамског (Јована Зизјуласа) ме љути кад за себе каже да је систематски теолог и у исти мах тврди да „тема унијатства није на дневном реду дијалога“. Унијатство је превара, чиста обмана, маскарада. И онда дође митрополит пергамски и каже да „помесне цркве треба да решавају практичне проблеме“. Коме он то прича – неписменима или људима без мозга?“

И једнима и другима, кир Стилијане. У Србији нарочито.

За крај

Знам да овај преглед критичких осврта на теологију титуларног митрополита пергамског никог од његових следбеника неће убедити ни у шта. Као у она времена, могу ми рећи: „Ти си се родио сав у гресима, па зар ти нас да учиш?“ (Јн. 9,34) Овај текст није ни писан због њих (међу којима свакако има часних хришћана, који Зизјуласу верују као гласнику Предања, али и оних којима је зизјуласовштина алиби за неогностичко одбацивање етике, која је у Цркви од Истока увек аскетика).

Писан је због оних којима је стало до спасења душе, које је угрожено без правоверја и правоживља.

Нисам ја никакав „гносимах“, који сматра да нам знање у друховном животу не треба. И знам да свако читање (чак и хетеродоксне философске мисли) не мора бити разорно по душу (мада, како каже црквена заповест: „Јеретичке књиге не читати“, јер, по Исаку Сирину, ништа не наоружава духа хуле притив нас као читање јеретичких књига). На крају крајева, пришао сам Цркви, ослобађајући се окултног погледа на свет, читајући, између осталог, Соловјовљеву књигу „Смисао љубави“ и „Самопознање“ Берђајева. А Зизјуласови текстови „Евхаристијски поглед на свет“ и „Од маске до личности“ у мени су сажегли остатак сентименталног пантеизма. Али...

Али, градити Цркву и односе у њој на основу екуменистичке Зизјуласове идеологије није нимало упутно. Поготову данас, када се зизјуласовштина нуди да на тобож правоверан, начин протумачи папски примат (што би рекао Зизјуласов поштовалац, римокатолик Пол Мек Партлан, папа би, у „Цркви трећег миленијума“, могао да буде „чувар Евхаристије“). Не поричујући митрополиту Јовану (који је цео живот провео у стерилној атмосфери кабинетске теологије и никад није имао паству о којој би, као епархијски архијереј, бринуо) право на мишљење и писање, поричем (не само у своје име, него и у име многих који теологију доживљавају као питање вечног блаженства или вечних мука) право да се играмо богословљем, и своје измислице намећемо као учење Цркве.

Оно што мислим, најбоље је изразио руски теолог Јуриј Максимов, у свом огледу „Играње с богословљем: крај игре“:

>>Последњих година у Русији се отворио значајни број духовних школа, а такође и богословских института, богословских курсева, итд. на којима се свакодневно обучавају хиљаде и хиљаде људи различитог узраста, пола, нација и друштвеног статуса. Богословско образовање је за мирјане Руске Православне Цркве постало толико доступно, као можда никада раније, у целој историји њеног постојања.

Са једне стране, то је значајно, јер помаже да се испуне речи Светог Филарета Московског: "Никоме није дозвољено у хришћанству да буде потпуно ненаучен и да остане незналица. Зар није Сам Господ назвао Себе Учитељем, а Своје следбенике - ученицима? Зар су то празна имена, која не значе ништа? И зашто је Господ послао Апостоле у свет? Пре свега, да уче све народе: "Идите и научите све народе" (Матеј 28:19). Ако нећеш да учиш и да уразумљујеш себе у Хришћанству, онда ниси ученик и ниси следбеник Христов - нису за тебе послани Апостоли, ниси оно што су били сви хришћани од самог почетка хришћанства; не знам шта си ти и шта ће бити са тобом."

Са друге стране, то нас доводи до онога, о чему је јасно говорио Светитељ Григорије Ниски: "Други, који су јуче или прекјуче оставили своје уобичајене послове, изненада су постали учитељи богословља, неки - који су, може бити слуге, који ни једном нису подвргнути бичевању, који беже од ропског служења - са важношћу философирају међу нама о непостижном... Све је у граду препуно таквих људи: улице, пијаце, тргови, раскрснице. Ту су и трговци одећом, и мењачи новца, продавци јела. Ти питаш за одећу, а он философира пред тобом о рођеном и нерођеном; желиш да сазнаш цену хлеба, а он ти одговара да је Отац већи од Сина; питаш га да ли је спремно купатило, а он говори да је Син произашао ни из чега."

Често сам могао да сусретнем овај цитат ентузијастичком контексту: наводно, ево, као што се и у древним временима обичан народ бавио богословљем, како су сви били побожни... При томе, они који цитирају се не труде да обрате пажњу на то да је и по контексту, и по самом тону, па чак и по садржају цитата очигледно да Свети Отац није говорио о томе као о похвали, већ као о несрећи свог времена. Профано "играње богословља" је само посебно тешка форма греха незнања и хуле. И није за изненађење, да Свети у уста "новојављених богослова" ставља јеретичке, аријанске тврдње.

Враћајући се нашем времену, горенаведене речи Светог Григорија могуће је у потпуности цитирати као илустрацију, например, изобилних и бесконачних интернет дискусија на богословске теме.

Али, подижући се и на "ниво више", могуће је видети да слика није много боља.

Док читате књиге и чланке неких савремених писаца, или слушате говоре и дискусије на конференцијама, понекада стичете утисак да се за неке људе богословље претворило у интелектуалну игру. Иако је они могу играти веома озбиљних лица, чак јој могу посветити и животе, али... то ће ипак остати игра. И то неће бити богословље.

То је због тога што ту нема оног главног. Оног о чему су Оци говорили: "Онај који се моли јесте истински богослов, и онај који је богослов, тај се истински моли", то јест, када се богословље храни живим искуством богоопштења, када је укорењено у духовном животу Цркве, када је изражено животом богослова. Ван ове заједнице, све је странпутица. Богословље ради богословља, богословље без Бога не бива безопасно, пре свега за самог "играча".

Као што је Св. Григорије Богослов говорио: "Није могуће сваком, говорим вам, философирати о Богу, није то за сваког! То није безопасна ствар, она није за људе везане за земљу. Чак бих додао да није увек, пред свима и о свему могуће философирати, него мораш да знаш - када, пред ким и о чему. Према томе, није доступно свакоме, већ само онима који су искушали себе и провели своје животе у созерцању и, пре свега, онима који су очистили душу и тело, или их бар чисте. Јер, за нечистог може бити опасно да се дотакне чистога, као што није безбедно за некога са слабим очима да гледа у сунчеве зраке."

Свака реч овде противречи модернистичком "игрању са богословљем", које је постало толико популарно код неких православних писаца у двадесетом веку, пре свега, међу онима који су радили у емиграцији. И ово није случајност, јер се ова појава управо и родила на Западу који је отпао од Православља. Родила се раније, пре него у Русији, јер је, што је природно, богословски релативизам тамо достигао много већи степен. /.../

Али, ако схватамо да Свети Оци нису били само интелектуалци из древних времена, већ носиоци духовног искуства, светости која је хранила њихово богословље - онда ћемо се вратити истинској хришћанској јерархији вредности, сетивши се где ми стојимо а где они стоје. И, може бити, чак ћемо се присетити да је и у древним временима такође постојало много религиозних писаца, међутим никако нису сви постали Свети Оци и Учитељи Цркве.

Срећом, имамо савремене богослове, који се држе отачког Предања, какви су Владимир Лоски, о. Георгије Флоровски, о. Јустин Поповић и митрополит Јеротеј Влахос. Модернизам никако није једини пут којим су кренули савремени богословски писци. Али, нажалост, у наше време, модернисти преовлађују.

Ако погледамо на разлоге за такво стање ствари, тада ћемо видети да сва та, новоизмишљења тумачења Писма, "играчки" однос са Предањем, сви ови људи који говоре да "су Оци били глупи и нису схватали, али ми смо паметни и ми схватамо", сва та "објашњења која исходе из историјског контекста", у највећем броју случајева хитају само ка једном баналном циљу: прилагођавања Јеванђеља и Предања себи - уместо прилагођавања себе Јеванђељу и Светом Предању.

Ово је велика саблазан за људе нашег времена. Са нашом гордошћу, високоумљем о себи, лењошћу и трагањем за удобношћу. И са нашом љубављу према свету. /.../ А све ово са слоганом: можемо да служимо два господара!

"Опомињите се жене Лотове". (Лука 17:32)

Сетите се Самсона и Далиле. Самсон је био судија у Израиљу, поштовао је Бога, имао је дар од Њега. А онда се жени Далилом, Паганком, странкињом, која је желела да га убије - и знао је да она жели да га убије а опет је није напустио. Заиста му се допадала. А тако је и скоро код сваког од нас, данашњих хришћана, сваки од нас има "Далилу" у својој души - световну привезаност за коју зна да не може бити сједињена са нашом вером, али од које не може да одустане. И да не бисмо морали да је се одрекнемо измишљавамо ново-измишљена тумачења о којима смо горе писали, играмо се богословља, стварамо "хришћанство за себе". А пошто је у стварности немогуће да служимо два господара, оно што је главно - пропуштамо. Баш као Самсон који се пробудио из сна и рекао: "Изаћи ћу као и пре и отећу се; јер не знаше да је Господ одступио од њега" (Књига о судијама 16:20).

Све је добро ако се заврши као са Самсоном, и ако кроз патњу успемо да се растанемо од Далиле и од комфора, ако се болно очистимо остатака паганизма и дволичне вере и начела нашег свакодневног живота. Ако не, заиста читав наш живот може проћи у том виртуалном "хришћанству" и потом ћемо чути речи: "Кажем вам: не познајем вас откуда сте; одступите од Мене сви који неправду чините." (Лука 13:27)

Наравно, била би грешка објашњавати целу појаву модернистичког богословља само једним разлогом.

Постоји и други - својствен још схоластичком односу према богословљу, као према науци. А "у науци не раде са термином "Бог"", како је приметио један од савремених научника. А ако све то и ради у модернистичком богословљу, онда је то заиста као схватање или категорија, без потребе за живом и непосредном везом са Њим.

А још где је "наука" - тамо је и природни и неодложни императив за сваког богословствујућег, "да се каже нова реч у науци", да се покаже "научна новина".

Али у Православљу је немогуће рећи ништа ново, јер ми већ држимо сву пуноту Истине, предану нам од Господа Исуса Христа и Духа Светога, кроз Апостоле и њихове ученике, Свете Оце. Како је сведочио преподобни Викентије Лерински, цитирајући Светог Стефана Римског,"одредивши следеће: да се не уводи ништа ново сем онога што је предано". Свети и мудри човек је схватио да је правило побожности - допуштати само оно што је било прихваћено од Отаца у вери, а вером је и било запечаћено од стране њихових синова; да је наш дуг - не да водимо религију, где би хтели и желели, већ да је следимо где нас поведе; и да је хришћанској скромности и достојанству својствено да се будућем нараштају преда не своје, већ да чувамо оно што смо примили од наших предака", јер је "у Цркви одувек био обичај да што је неко био богољубивији, он је пре иступао против новотарија"; и зато смо сви ми, православни хришћани, по завету наших Отаца, позвани да "сломимо пред ауторитетом свете древности дрскост непотребних новачења у вези са сваком узалудном заблудом".

Заиста, цела књига Светог Викентија је посвећена откривању те чињенице да страст "према новинама" означава одвраћање од древне и непогрешиве истине. Одвраћање може бити обучено у било какву стару "научну" одећу.

Узмимо, например, то "објашњење које долази из историјског контекста".

Разуме се, не постоји ништа лоше када покушавају да се дочарају услови тог раздобља и друштва, у којима је једна или друга света или светоотачка реч била записана - ако има циљ бољег појашњења те речи. И Свети Оци су у тумачењима Писма понекад прибегавали овом методу. Али као допуни, не као основном.

Опасност наступа када се на историјски контекст своди практички сво значење речи, сав њихов смисао и значај. Самим тим, кроз "историјски контекст", једноставно понижавају ауторитет Писма и Предања.

Као што они кажу, не значи да ја морам да радим како је неко написао; Свети Отац је то рекао само зато што је имао овај или онај став према цару тог времена. И то није тако речено зато што ја морам да верујем у то, већ зато што је тај духовни писац припадао тој и тој духовној школи и био под утицајем те и те философије, итд, итд.

При томе се испушта из вида да је могућност адекватног стварања историјског контекста за то или неко друго дело изузетно сумњива - исувише је ограничен број познатих нам чињеница, а њихово повезивање једне са другом, и пре свега, утврђивање претпостављеног утицаја тих чињеница на начин мишљења једног или другог Светитеља - јесте дело скоро потпуно произвољно.

Ово води до тога да смо у стварности слободни да реконструишемо и, изнад свега, да такав историјски контекст тумачимо како нама одговара, ради удобног претумачења неугодних реченица или мисли, или да изгубимо сваки смисао уопште, сем историјског. Захваљујући овоме све постаје несигурно, произвољно, нејасно, све губи свој ауторитет и значај, пошто је протумачено и изопачено. Из светлости Истине одлазимо у сумрачно блато "тачки гледишта", тако да и само Свето Писмо и Предање постају "зборници историјских мишљења", погодни као, у најбољем случају, чивилуци за качење сопствених мисли.

Очигледно, такав став је могућ само при одрицању истине да су сви Свети пребивали у Богу и, следствено, имали једну исту веру - веру као дар Божији, као свештено благо, а заједно са тим и норму, идеал, слику и пут којима следујући можемо постати њихови саучесници у том духовном благу спасоносне вере, јер, одричући се ње, упадамо у духовну пропаст.

Бранећи "слободу независне богословске креативности", модернисти бране своју ретко самољубиву и страсну својевољност.

Одавно је примећено да људи, који себе постављају за носиоце либералних погледа, у стварности се покажу као много више поробљени мноштвом личних комплекса и забрана.

Добровољно, са поштовањем и послушно, следовање Светим Оцима, просвећеним Духом Светим, избавља од тог ропства и дарује нам истинску духовну слободу у истини, према речима Господа: "Познаћете истину и истина ће вас избавити" (Јован 8:32).<< Тако Максимов.

„Хоћемо богословље!“, узвикује писац ових редова.

„Дајте нам богословље!“, додаје он.

Али, не јалово умовање палога разума, него живе речи живог Бога који Се јавља преко Својих љиди, пророка Старог и Новог Завета!

А митрополиту Јовану Зизјуласу не споримо памет, знање, добре намере; и, наравно, желимо му спасење у Христу.

Само, не осећамо да нас води ка остварењу наших личности у Логосу Божјег; уверени смо да је његова теологија само филозофија која се маскира отачким појмовима.

И зато: хоћемо мудрољубље у Премудрости Очевој, која је Христос.

-Крај-