Владимир Димитријевић

Због чега сам потписао још један апел?

Човек у друштву прича шта му се десило:

-Седим ја пре неки дан у кафани и гледам напоље. Кад, имам шта да видим: петорица насрћу на једнога и туку га. Шта да радим? Да ли да се умешам? Конобар, дај једну да попијем, да размислим!

-И?

-Попијем ја лозу, и гледам: она петорица песниче човека, шутирају га, олешише га од батина. Шта да радим? Да л` да се умешам? Конобар, дај још једну, да размислим!

-И? Шта би?

-Напољу хаос. Она петорица бацила човека на земљу и газе га – да не верујеш. Ја опет: Конобар, дај још једну, да размислим!

-Па добро, човече, шта би на крају?

-Умешам ти се ја и изгазисмо човека начисто!

Ово је, некад, био виц, а данас је стварност. Ако хоћеш да будеш прави „евхаристијске ексиологије“, „одан Цркви“, треба да се укључиш у гажење једног седамдесетпетогодишњака, који је педесет година монах, који је као владика рашко-призренски, бранио српско Косово, који је, као духовник, замонашио онолико инока колико их немају поједине помесне Цркве, који је као богослов наставио путем свог духовног оца Јустина Поповића, сведочећи да је екуменизам лаж и издаја правоверја. Треба да га (вербало, макар) шутираш и пљујеш, тврдећи да је „опседнут“, „дрогиран“, „излапео“, „тврдоглав“, „секташ“, „псевдозилот“. Треба да кажеш како је уз њега „педесетак раскалуђера“ (Чуј педесетак! Цела Србија, за време Карађорђа, није имала ни тридесет монаха!). Да би доказао како си на правој страни, треба да потврдиш како је тај човек, владика Артемије, „виђен како подиже паре у Војвођанској банци“. (О, злочина! О, какав је то Али Баба са својих педесет хајдука! Или их има, скупа с хајдучицама у раси, можда мало више?  Али, разбојници, разбојници! Подижу паре у Војвођанској банци!). Ако се умешаш, међу хајкаче, смеши ти се успешна црквена каријера, или ако си мирјанин, орден Светог Саве.

Милоје Стевановић је одбио да се придружи хајкачима и није хтео да владику Артемија и његово монаштво прогласи кривима за подизање пара у Војвођанској банци. Због тога му се суди.

Сматрао сам својом моралном обавезом да потпишем апел у одбрану Стевановићевог права да не учествује у хајци, права да потребитима, не питајући хајкаче, укаже помоћ. Потписивао сам, до сада, све апеле које су потписали мудрији и честитији од мене, а у заштиту гоњенога, његове духовне деце и осталих, који, с тим у вези, пострадаше (случај мр Зорана Чворовићa). У данима који долазе, трудићу се да то учиним кад год кроз прозор наше мученичке историје видим да гомила некога линчује.

Ако је то грех, грешан сам. А господину Милоју Стевановићу и даље желим да се угледа на милостивог Самарјанина, а не на свештеника и левита који равнодушно пролазе путем за Јерихон.