Проф. др Милан В. Мићуновић, професор Универзитета у Крагујевцу

МАЛА АПОЛОГИЈА ГРЕШНОГ МИЛОЈА

Да бисмо добро разумели која је највећа кривица господина Милоја Стевановића погледајмо у Јеванђеље по Матеју 25, 34-40:

«Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета.  Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар, рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.»

Ево његове кривице. Примио је људе – православне хришћане на конак, дао им парче хлеба, заштитио од зиме без икакве земаљске накнаде. Он и његова породица су  жртвујући материјално, уверен сам, добили онај духовни бисер због којег вреди све дати. Заиста, овим чином је заслужио да му се поклонимо до земље јер таква веома ретка племенитост говори какав православни хришћанин може и треба да буде. Кога је примио? Оне равноангелске молитвенике наше који ништа немају а све поседују – оне које су сироти и најбогатији.   И опет Господ рече причу о Милостивом Самарјанину. Поред све огромне слојевитости и многих поука та прича говори да  чак и иноверне ваља угостити, примити и помоћи. Гостопримство се и код дивљих народа ценило изнад свега. Тако, кажу да је неки Арбанас погинуо штитећи кошуту која је залутала у његово двориште од обесних ловаца. Но, занимљиво је да овај православни хришћанин и брат наш у Христу Милоје не беше суђен нити осуђиван када је недавно удомио муслимане и римокатолике. Зашто? Мислим да његови тужитељи и судије тада нису били угрожени као данас. Чега се они плаше и зашто су тако нервозни?  Плаше се јер уместо да Владику Артемија после његовог изгона са Косова сви оставе огроман број монаха његових духовних чеда крете за њим па још и много верујућих хрли у Љуљачку пустињу сваког празника и недеље.  Дакле, треба сурово ударити највиђенијег међу «артемитима» па ће се онда остали поплашити и разбежати.

За крај ове  моје мале апологије подсетимо се још једне драгоцене поуке Распетога и Прогоњенога Спаситеља нашег из     Јеванђеља по Матеју 7, 16-18: По плодовима њиховим познаћете их. Еда ли се бере са трња грожђе, или са чичка смокве? Тако свако добро дрво плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа. Не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло, плодове добре рађати.

Заиста они који овако кажњавају најбоље хришћане не могу бити у праву. Да бисмо то схватили нису нам потребни канони – све пише у Светом Писму. Да нису овако сурови можда бисмо им и поверовали јер изнад свега желимо мир и спокојство у Светој Цркви Српској – онај дивни мир који нам подари Господ молитвама оца нашег Павла Српског. Поред свих тадашњих мука и невоља нисмо знали шта имамо док он беше међу нама. Ипак, драги брате Милоје, надамо се најбољем и рецимо као стари Срби: СРЕЋНЕ ТИ РАНЕ ЈУНАЧЕ!