Материјал који читалац има пред собом настао је крајем 20. и почетком 21. века, када је поплава разних верзија окултизма и езотерије (па чак и „православне езотерије“) преплавила полице наших библиотека и медије. Десет година касније, као да се ништа није променило. Прича о Србима као изабраном народу који ће „победити све“ (али без покајања и повратка Христу) наставља се несмањеном жестином, а и г. Спасоје Влајић са својом „светлосном формулом“ и сада је више него активан.

 Нашем народу у овом тренутку није потребно ништа више него покајање, које ће га једино и привести спасењу. Свака друга врста лажног оптимизма само нас удаљава од те насушне потребе. Време поста, поготову Великог, нарочито је време покајања, али ми то као да не видимо, иако нам се у том посту од 9. марта 1991, преко НАТО бомбардовања 1999, велике кризе после убиства премијера Ђинђића 2003, шиптарског погрома над Србима 2004, дешавају све ствари које нас подсећају којим путем да идемо. Само зато објављујемо ову полемику да бисмо схватили оно што је војводи Ђујићу рекла народна пророчица са Динаре, девојка Марија Боговерна: „Српски народ неће спасити ни лордови (Запад – нап. В.Д.) ни лотрови (пробисвети комунисти – нап. В.Д.) ни српство га неће спасити, само једино га Христос може спасити“.

+++

Поплава "пророчанстава" у Србији

Крај XX века у Србију, под влашћу Милошевића, донео је поплаву лажних пророка и пророчанстава, почев од новог издања "Креманског пророчанства" извесних Голубовића и Маленковића, у коме је писало да су Милош и Митар из села Кремне као спаситеља Срба прорекли "човјека плавих очију на бјелом коњу", чији се знак добија кад се јабука пресече "попречице" (а тако се, знај, добија петокрака). Испало је да србски месија није нико други до – Тито, од чијег ударца у срце Србство се још увек није опоравио. Анализом приче о Тарабићима, дошао сам до закључка да је реч о фалсификату, и то сам објавио у књизи "Човек је виши од звезда" (Светигора, Цетиње, 1998.) После тога дошла је једна дубља и озбиљнија анализа, Воје Антонића, који је у свом тексту "Креманско (не) пророчанство: Тако нам је казато" ("Дуга", 1971/2002.) доказао да су у питању политичке конструкције и тзв. "џокер – пророчанства", која су "неодређена и недефинисана, због чега су универзално применљива на скоро сваки догађај" (Рецимо, долазак тешких дана у којима ће живи завидети покојнима, а затим лепо доба, у коме ће људи говорити: "Устаните, мртви, да видите како се сада живи!")

Антонић је показао да су иза "Креманског пророчанства" стајали политички делатници Пера Тодоровић и Чеда Мијатовић. Пера Тодоровић је у свом листу "Огледало" из броја у број најављивао откривање "велике креманске тајне", да би, после Мајског преврата 1903. године, објавио да је то било "проречено". После њих двојице, импулс "креманизацији" Србије (која је сада туристички врло пробитачна) дао је др Радован Казимировић, у својој књизи "Тајанствене појаве у нашем народу", објављеној уочи Другог светског рата. Онда су дошли Голубовић и Маленковић. У међувремену, "народ" (или тајне службе?) дописивале су своје. Пронела се прича да ће Србија стати "под једну шљиву" ("чињеница је да га штампа у Хрватској радо помиње", каже Антонић.) Последње дописивање "креманске визије" обавио је, скупа са глумцем Браниславом Лечићем, Душан Ковачевић, драмски писац. Циљ му је, као и увек кад су "Тарабићи" у питању, био политичко-прагматичан: "Док је "Контејнер" путовао по Србији у предизборној кампањи, Бранислав Лечић и ја смо сели и написали цео један део Креманског пророчанства. Рекли смо да на 46. страни првог издања, које је уништено и нигде не постоји ниједан примерак, пише како ће се појавити такав и такав човек, и онда сам дао опис Коштунице као фото-робот /.../ Наш народ воли мит. Било шта да сте му рекли друго, не бих прихватио на тај начин. Људи воле да им се причају приче пророка и видовњака записане у неким старим књигама. Реч је о дубоко укорењеном паганском тумачењу судбине, о дешифровању тотема, петлових перушки, кривих стабала, воде која тече узводно".

Усред рата у Босни и Хрватској појавила су се пророчанства неког "Деда Милоја", "пророка из Поморавља", иза кога је стајао издавач "Ностродамусовог магазина", Павле Матић. Књига се звала "Буће тумбање по целом свету", и гутала се као алва. Сећам се колико се примерака продавало у Кнез Михајловој, уз касете с песмама "Баје Малог Книнџе", опанке и кораде. Пошто сам видео да се људи залуђују још једном верзијом "Тарабића", сео сам и приморао себе да прочитам и то... Резултат читања је био више него јасан – још једна духовна кривотворина. Текст је изашао у "Православљу" (15. априла 1992. године):

Педесет смо година одвајани од Мајке Цркве, па није ни чудо што смо се, колико-толико осетивши зов своје предачке вере, православног Хришћанства, нашли на многим раскрсницама и пред многим недоумицама. Времена су још увек мутна: Цркви се тек привидно обезбеђује медијски простор, тако да се поруке нашег свештеног Предања Србима често саопштавају у искривљеним облицима који немају везе са истином Еванђеља (сетимо се смао фолклоризације вере коју званични медији врло успешно спроводе, правећи код неупућених утисак да је Православље привезак некаквог, сумњивог и површног, Српства). У таквом разбољеном стању, наш народ није имун ни на појаве разноразних "пророка", "биоенергетичара", "гуруа", итд. Чак и људи који би желели да заиста живе вером Светих Отаца, нарочито ако су однедавно уцрквењени, налазе се у искушењу да верују тим и таквим "пророцима". Најновије (и једна од "популарнијих") је тзв. "пророк из Поморавља" о коме је писано у петпарачком окултистичком часопису "Нострадамусов магазин", у књизи "Биће тумбање по целом свету", али и у дневном листу "Политика Експрес".

Немамо намеру да улазимо у то јесу ли "деда Милојева" пророчанства тачна или нису. Очито је да је овај "пророк" одушевљен постојећом влашћу у Србији (њеног садашњег председника зове "један плави" који "прича на народни језик" и коме Срби "песме певају"; по "деди Милоју" то је "месија" Српства који ће да се "бори с германи до последњу кап крви"), и да је као такав "пожељан" у званичној штампи Србије (већ поменута "Политика Експрес"). Рећи ћемо неколико речи о "Милојевом" религиозном погледу на свет, који се подмеће као "православни" (тај ефекат се у излагању "пророштва" постиже врло једноставно: тврди се да је Православље једина права религија, и, одмах уз то, да је "деда Милоје" правилно тумачи). Кренимо редом, задржавајући се пре свега на књизи. Биће тумбање по ......... православље једина права религија, и одмах уз то, да је "деда Милоје" правилно тумачи). Кренимо редом, задржавајући се пре свега на књизи "Биће тумбање по целом свету" која је објављена у јесен 1991. године у Београду.

1. Аутор ове књиге, извесни Павле Матић, тврди да је "деда Милоје". ЗДУХАЋ (митско биће српског фолклора, "видовити чувар неке области"), једна од шест таквих у Србији. Једино здухаћи могу да уништавају "нечисте силе", а видовитост, по њему, искључује контакт с "вишим бићима", као и молитве. Он такође тврди да је Српска православна црква, за разлику од Римокатоличке, "толерантна" према здухаћима Одмах да приметимо: Православна црква од Истока у свом догматско-канонском предању не зна ни за какве "здухаће"; према томе, она их не "толерише", јер је реч о фолклорној митологији којом се, између осталих, данас нарочито баве изучаваоци народних бајки и легенди (видети "Српски митолошки речник", рецимо). Што се "видовитости" тиче, нарочито оне која искључује молитву, то припада свету медијумнизма и окултизма који Црква одбацује као сатанске маштарије огреховљеног ума људског.

2. "Деда Милоје", сасвим у складу с модерним "духовностима", "духовностима" без Духа Светог, учи да сваки човек има "заштитну ауру". Ако се та "аура" провали, човек умире. Ни овај "ауризам" није познат у Православљу; Свети Оци знају за грех као узрок смрти, и за Господа Исуса Христа као источник Васкрсења.

3. "Деда Милоје" у потпуности негира есхатологију Православне цркве: он тврди да нема Последњег Суда, ни васкрсења тела ("Кој, бре, смак света? То су измислили попови да владу с народ"; "немош телу да се пресуђује"). Такође, он негира постојање Царства Божијег и вечног ада; по њему, Бог ће ускоро отерати ђаволе и неваљалце на други свет, а они који остану живеће у земаљском рају. Ово хилијастичко учење потпуно је лажно; један од најбитнијих елемената вере по Еванђељу Господњем је "ЧЕКАМ ВАСКРСЕЊЕ МРТВИХ И ЖИВОТ БУДУЋЕГА ВЕКА" (Никео-Цариградско вероисповедање). Васкрсење подразумева васкрсење ТЕЛА И ДУШЕ, дакле ЦЕЛОГ ЧОВЕКА који ће предстати Господу Исус Христу и примити плату по делима свог земног живота (Мат. 25, 31-46).

4. "Милоје" здухаћ поручује и ово: Православни немају истинску Библију. Такву Библију им је отео папа, а добићемо је тек пошто се "покољемо с католици". "Права" Библија каже да "нема Страшног Суда". О овој апсурдној измишљотини излишно је расправљати: канон Светог Писма које користи Православна црква утврђен је коначно у IV веку наше ере, и од тада у њему није било ни измена, ни "допуна". Та Библија Духом Светим открива нам као једну од најважнијих богочовечанских истина истину о Страшном Суду и вечности.

5. "Деда Милоје" казује о томе како судбину сваког човека одређује некакав Усуд (постоји српска народна бајка о Усуду; ваљда је "пророк из Поморавља" – љубитељ бајки). Усуд "има књигу у коју записује каку ће кој да има судбину у живот. Ако ти он одреди да пасеш зелену траву у живот, има да пасеш!" На рођењу, сваком долазе суђаје које се старају о будућности. Две суђаје су "Божје", а једна "ђавоља". Ако ове две прве дођу, новорођени ће лепо живети; ако дође ђавоља – тешко њему! Такође, "са судбину не управља Бог, него анђели. То јест, они су растеретили Бог од ти послови". Човеку који иоле познаје своју веру, то су обичне бесмислице. Православље, наиме, не зна за "усуд" (ово митолошко биће је, као и суђаје, рођено у прасловенском паганизму који је, као и сваки паганизам, фаталистички). Слобода човековог опредељења је НЕПРИКОСНОВЕНА, и судбина нике предестинирана (наравно, свако ће одговарати за последице свога слободног избора). Наивни антропоморфизам ("Бог" је толико "запослен" да га у управљању судбином "растерећују анђели"), такође је плод маште "деда Милоја", и никакве везе нама с Откривењем датим цркви Божијој.

6. "Деда Милоје" заговара учење о преваплотењу (реинкарнацији). По њему, душа која се растајала с телом док оно крвари, мора поново да се роди, а душе великих злочинаца враћају се на земљу после хиљаду година. Ово никако не може да буде православно учење. Вера у преегзистенцију (самим тим, и у реинкарнацију) душа одбачена је и анатемисана од Светих Отаца Петог Васељенског Сабора.

Према свему наведеном, "пророка из Поморавља" и његове гласно-говорнике треба избегавати. Ма како се они бусали у прса "православношћу" својих "визија", очито је да "Милојево" учење нема везе с Православљем. Није ни чудо, реко би Свети апостол Павле, јер и сатана узима обличје ангела светлости (2. Кор. 11, 14), па опет није прави ангео.

Посебан вид "србских пророчанстава тицао се приче о Србима као "народу најстаријем", народу са нарочитом мисијом, незаснованом на хришћанству и црквеном завету. У књизи "Човек је виши од звезда" писао сам о томе, под насловом "Пророци деведесетих и распето Србство". Знао сам да нам је, у доба свеопштег полома, потребно покајање и обнова ума, а не веровање у своју нарочиту "изабраност" по биолошком статусу. Због тога сам ушао и у полемику са ИПА "Мирослав", и Спасојем Влајићем, који су се осетили погођеним мојим написима. Не тврдим ни да су намере Спасоја Влајића биле лоше; знам да ИПА "Мирослав" има и одличних издања (рецимо, студија Вере Милосављевић о Сави Текелији и србском питању). Но, увек и свагда сам знао да се не смемо играти прорицањем и пророчанствима, и уверавати себе и ближње у химере сопствене предодређености за то да будемо средиште света. Наравно, и ја сам увек веровао да су Срби много древнији народ но што су нас у то у школама уверавали; али, шта то значи без Христа, "Бога словенских очајника" (отац Јустин)? Шта ће нам древност без вечности, и знање о пореклу без завета са Живим Богом?

Прво сам полемисао са госпођом Мирославом Петровић, а затим и са Спасојем Влајићем:

МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА

ИЗДАВАЧКА УСТАНОВА "СВЕТИГОРА"

Господин ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Његошева 73

81250 Цетиње

Примедбе поводом нетачних података које је објавио Владимир Димитријевић у књизи "Царство празнине православље и духовност Њу Ејџа" – Православље и секте књига VII (издање "Светигора", издавачке установе Митрополије Црногорско-приморске)

Писмо упућено:

– Његовој светости Патријарху Павлу

– Синоду Српске православне цркве

– Богословском факултету у Београду

– Издавачу Митрополији Црногорско-приморској

Часописима: Православљу и Светигори

Рецензенту: Митрополиту Амфилохију Радовићу

Уреднику: Протојереју Радомиру Никчевићу

Приређивачу: Владимиру Димитријевићу

На 442. стр. наведене књиге објављен је следећи текст који се односи на издавачку кућу "Мирослав" у Београду:

... "Култ Срба као најстаријег народа на свету" негује Издавачко предузеће "Мирослав", које објављује књиге попут "Најстарији језик Библије", доказујући да је то – србски па наслове попут "Србска земља Бојка", "Велесова књига", итд. Док србство тоне, без покајања, идеолози овог покрета покушавају да нас увере како смо ми највећи и највеличанственији народ у историји. Усред рата деведесетих, који је однео Србску Крајину, један певач је, сасвим у духу овог покрета, певао "Живјеће овај народ, / и послије усташа/. Јер и Бог је Србин,/ Небеса су наша."/"...

Примедбе

Прва примедба:

Није тачно да је наслов "Велесова књига" објавила издавачка кућа "Мирослав".

Друга примедба:

Није тачно да кућа "Мирослав" заступа становиште да су Срби најстарији народ на свету. Такву бесмислицу може да тврди само лице које није упознато са садржајима књига које критикује.

Наиме, наслов књиге Олге Луковић-Пјановић "Срби... народ најстарији" односи се на закључак грчког историчара из XV века Лаоника Халкокондила који гласи:

"... Срби... Трибали – народ најстарији и највећи од (свих) народа, поуздано знам...".

Из текста се види да Халкокондило говори о Србима као веома старом, а не најстаријем народу. Са тог становишта на промоцији књиге званично су говорили Владика Будимски Данило Крстић и протојереј Димитрије Калезић, декана Богословског факултета. (Са промоција поседујемо снимљен документарни видео материјал).

Поред тога о књизи Олге Луковић-Пјановић "Срби народ... најстарији" као вредном литерарном и научном доприносу писано је у часопису "Православље".

Књиге које објављује кућа "Мирослав" теже да научно докажу веродостојност Халкокондилове тврдње. Поред осталог и да су Срби (Словени) аутохтони становници подунавља и Балкана (Косова и Метохије), а не да су на ове просторе дошли тек у VII веку.

Кућа "Мирослав" заиста подржава српску аутохтонистичку школу која, насупрот политичким манипулацијама и обманама Бечко-берлинске школе, научно осветљава истину о замагљеној древности српског народа и његовом доприносу у развоју хришћанске и цивилизације уопште.

Трећа примедба:

Књига "Српска земља Бојка" износи познате чињенице до које је дошла немачка наука и које су признате у свету: Срби су били древни становници Источне Немачке, дела Пољске и Чешке. Остаци тих племена су Лужички Срби. По господину В. Димитријевићу (приређивачу) и та књига је против Српства и православне вере. Зашто?

Четврта примедба:

Основна тема књиге "Најстарији језик Библије" јесте садржана у питању: којем језику припадају библијске речи чије значење није протумачено преко семитских језика?

Аутор запажа да многе од тих неразјашњених речи одговарају изразима из српског језика. Њену хипотезу поткрепљују најновија научна открића у областима филологије и историје (А. Митер, С. Билбија, Р. Новаковић...) Та открића потврђују да су у Библијско доба велике просторе Индије, Месопотамије и Мале Азије насељавала и старосрпска (старословенска) племена. Мноштво топонима и хидронима сведоче о тој чињеници – поред осталих и податак да се у близини Мојсијеве горе (Џебел Муса) налази планина која се од памтивека зове Српска гора (Џебел Сербал). Према томе, није немогуће да су древни Јевреји долазили у додир са древним Србима и део њихових речи, нарочито имена и назива уносили у свој језик.

Детаљнији разлози да се објави ова књига објашњени су у њеном предговору.

Критиковане књиге баве се научном полемиком у областима историје и лингвистике. Не видимо зашто би тражење научне истине било штетно за српски народ и православну цркву како то сматра В. Димитријевић. Чини нам се да су те књиге неоправдано осуђене и жигосане из једноставног разлога: приређивач зборника "Царство празнине..." није упознат са садржајем књига издавачке куће "Мирослав" које критикује.

Оправдано сумњамо да их је чак и видео јер од три књиге које помиње за две даје погрешне наслове: суди, а није ни упознат са оним што осуђује и жигоше?!

Пета примедба:

Довођење издавачке куће "Мирослав" у вези са астрологијом и новокомпонованим кич песмама непоштено је, некоректно, неукусно и увредљиво за многе који у њој раде.

За кућу "Мирослав" пише и са њом сарађује више академика, преко тридесет професора универзитета међу којима и теолошких наука, више десетина доктора наука, преко педесет аутора из земље и иностранства и још много других сарадника...

Да се ради о вредним научним делима говоре и добијене вредне награде: Златна значка Културно-просветне заједнице Србије (1994); две прве награде на Петом међународном сајму књига у Новом Саду (1998) и више похвала.

Према томе омаловажавајуће је и нетачно да издавачко предузеће "Мирослав"... преко идеолога овог покрета негује неки култ Срба као најстаријег народа на свету..."

О досадашњој сарадњи издавачке куће "Мирослав" са Српском православном црквом

Од свог настанка кућа "Мирослав" се ослања на савете и сарадњу са нашом, Православном црквом:

– књиге су достављане на увид у Српску патријаршију. После тога смо преко господина Лечића секретара Његове светости Патријарха Павла више пута били примани код Патријарха на разговор, савете и благослов.

– О књигама из библиотеке коју критикује В. Димитријевић у два наврата је афирмативно писало у часопису "Православље".

– На промоције, трибине и научне расправе редовно су позивани и представници наше Цркве. Званично су учествовали Владика Будимски Данило Крстић и протојереј Димитрије Калезић.

– Књиге су достављене у Манастир Хиландар одакле смо добили похвале и благослов за свој рад уз дозволу да га објавимо у књигама.

– Прошле године је поводом древне историје српског народа одржано предавање у цркви Светог Петра и Павла (Топчидер).

– А недавно у сали Манастира Сланци, метоху Хиландара.

– А последња промоција је била у цркви Преображења.

Ни у једној области свога деловања кућа "Мирослав" није нарушавала углед и ауторитет Српске православне цркве. У вери искрено се залажемо за њено јачање, а јавно заступамо потребну увођења веронауке и враћање црквенословенског језика у школе. Увек смо били и увек остајемо отворени за примедбе, савете и сарадњу. Ако негде из незнања грешимо укажете нам да грешку исправимо, а ако је потребно и да се искрено покајемо и одрекнемо онога где смо погрешили.

До сада смо од Српске православне цркве добијали само похвале и подстицаје за даљи рад, и одједном – без претходног упозорења, примедбе, усмерења..., бивамо од стране господина В. Димитријевића увршћени у њене противнике.

Поред велике моралне и материјалне штете која у овим тешким временима за нас може да има озбиљне последице (ради се о приватном предузећу које се само финансира) задат нам је и велики људски бол. Овакав поступак издавача "Светигоре" доживљавамо као "ударац ножем у леђа" и још болније као горак Јудин пољубац.

Надамо се да ће издавач "Светигора" наћи начина да исправи своју грешку према издавачкој кући "Мирослав" и да ће преко гласила Српске православне цркве избрисати жиг којим су нас обележили, а који нас до срца боли.

Мирослав Петровић, директор

Одговори на примедбе госпође Мирославе Петровић, директора Издавачко прометне агенције "Мирослав"

Госпођа Мирослава Петровић се осмог марта 1999. године обратила писмом Његовој Светости патријарху србском господину Павлу, Синоду Србске православне цркве, Богословском факултету у Београду, часописима "Православљу" и "Светигори", митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију, свештенику Радомиру Никчевићу и потписнику ових редова као приређивачу књиге "Царство празнине" (Православље и духовност Њу Ејџа) "демантујући нетачне податке" изнете у тој књизи на страни 442, а који се тичу ИПА "Мирослав". Део текста који се на ту издавачку кућу односи гласи: "Култ "Срба" као најстаријег народа на свету" негује Издавачко предузеће "Мирослав", које објављује књиге попут "Најстарији језик Библије", доказујући да је то – србски, па наслове попут "Србија земља Бојка", "Велесова књига", итд. Док Србство тоне, без покајања, идеолози овог покрета покушавају да нас увере како смо ми највећи и највеличанственији народ у историји. Усред рата деведесетих који је однео Србску Крајину, један певач је, сасвим у духу овог покрета, певао: "Живјеће овај народ, / и послије усташа./ Јер и Бог је Србин,/Небеса су наша".

Као приређивач ове књиге, и аутор текста који госпођа Петровић помиње, на примедбе одговарам тачку по тачку.

Прва примедба

"Није тачно да је наслов "Велесова књига" објавила Издавачка кућа "Мирослав".

Заиста, књига под тим насловом није се појавила у издању ИП "Мирослав", али се зато појавила књига Бориса Ребиндера "Живот и религија Словена према Влес књизи", у којој је ово "прасловенско" дело (чија аутентичност није доказана) изложено и тумачено. Писац овог текста је на ту књигу мислио, али је, у недостатку исте поред себе у процесу писања, ставио неодговарајући наслов.

Друга примедба

Није тачно да кућа "Мирослав" заступа становиште да су Срби најстарији народ на свету, каже госпођа Петровић. ИПА "Мирослав" се залаже за доказивање тврдње грчког историчара Л. Леоника Халкокондила која гласи: "... Срби... Трибали – народ најстарији и највећи од свих народа, поуздано знам... "По госпођи Петровић, Срби нису најстарији, али су веома стар народ, а доказивања те тезе посвећена је књига покојне Олге Луковић-Пјановић "Срби... народ најстарији", као и остале књиге ове издавачке куће. На представљању књиге др Луковић-Пјановић учествовали су и епископ будимски г. Данило и протојереј др Димитрије Калезић, а о њој су похвале изрицали и у листу "Православље", каже директорка куће "Мирослав".

У тексту који је написао потписник ових редова говори се о репаганизацији србског народа, и његовом повратку у мрак многобоштва и националног самопреузношења, и то у доба нашег највећег слома и полома – од почетка деведесетих до данас. Реченица "Култ "Срба као најстаријег народа на свету" негује Издавачко предузеће "Мирослав"" има другачије значење но што јој госпођа Петровић приписује. Реченички део "Срба као најстаријег народа на свету" стављен је под наводнике, управо зато да би указала на условност исказа. Писац тих редова нигде није тврдио да ИПА "Мирослав" буквално заступа ту тезу, него да негује једну идеолошку бајку по којој су Срби учествовали у свим догађајима древне историје, од Палестине до Индије. У Палестини су писали Библију, а у Индији "Веде"; од њих су настајали многи и многи народи; још док нису примили Хришћанство, Срби (Словени) су били сами по себи, дивни (тако Борис Ребиндер у књизи "Живот и религија Словена према Влес књиги" каже: "Постоји толико сличности између хришћанске религије и религије старих Словена да се обе могу сврстати у исту групу – било да су обе политеистичке или монотеистичке"). Критика идеологије (не научних истраживања ИПА "Мирослав") саставни је део ширег поглавља књиге "Царство празнине", и то поглавља, које говори о репаганизацији, зове се "Астрална Србија"; чињеница да је ИПА "Мирослав" главни издавач дела "пророка светлосне формуле" Спасоја Влајића, о коме ћемо проговорити нешто ниже, такође нам даје за право да поглед на свет који кућа заступа осмотримо као саставни део идеја "Астралне Србије".

Што се саме књиге др Олге Луковић-Пјановић тиче, њу је потписнику ових редова препоручио епископ будимски господин Данило, и то још давно. Ову књигу приређивач "Царства празнине" поменуо је у циклусу књига "православље и секте" (III књига, "Стаклене очи Индије") као "ЛЕПУ, МАДА ПОМАЛО РОМАНТИЧНУ И ПОГОДНУ ЗА МИСТИФИКОВАЊЕ", а неким њеним лингвистичким опаскама се ислужио у демистификацију коришћења тог наслова међу секташима – кришнаистима на нашем простору. Госпођу Луковић-Пјановић упознао је у старачком дому, далеко година пред смрт. Њен рад поштујем утолико уколико указује на сродност савременог србског језика за језичком праиндоевропском основом и сматрам да се, као и кад су у питању неке друге књиге, њоме можемо селективно служити.

Трећа примедба

Наслов књиге "Српска земља Бојка" нашао се на списку књига ИПА "Мирослав" као један од наслова који доказују србско свеприсуство у Европи. Књига није против Србства и православне вере, али налази се у контексту који смо критиковали као погубан по србску хришћанску свест управо зато што подстиче национално самопреузношење у доба насушне потребе за "покајањем и самоограничењем као категоријама националног живота". (Солжењицин).

Четврта примедба

Старосрбска племена су насељавала просторе од Индије од Месопотамије – то је основна теза књиге "најстарији језик Библије" иза које (као тезе) стоји и ИПА "Мирослав". У тој књизи сазнајемо да су Халдејци – Калдејци, они који праве цигле од кала (блата); рај је "раи", који је "станиште Бога громовника Илије, који је све створио"; тај "створитељ Илија" је био један од много богова, то јест "Первун" (словенски Перун); Каин је онај који се каје (КАЈИН); Енох је "унух" (Адамов унук); Ламехов син је Јувал, отац свирача и певача, чије је име, по "Најстаријем језику Библије" србско, због оног "Ју" – јер Срби кад играју вичу "ју, ју, ију!" А-врам је такође добио србско име: то је врам (вран), то јест црнпураст човек; ево једног "научног доказа": "Из Египта је повела Сара једну робињицу А-гару, чије само име опет казује да је била црнпураста, гарава. Можда су је А-врам и Сара тако прозвали и онда је још већи доказ да су они говорили нашим језиком". Ни Господ Исус Христос није поштеђен "србизације". Његове речи са Крста "Или! Или! Лама савахтани?", ауторка књиге Анђелија Стајчић Спајићева, преводи као: Илија, Илија ли мја забвахта?", то јест: "Илија, Илија, заборави ли ме?"

Госпођа Петровић се увредила што сам књиге ИПА "Мирослав" упоредио са песмом која се певала у доба рата Срба и Хрвата: "Бог је Србин, / небеса су наша". Али, књига Анђелије Стајчић Спајићеве отворено каже: "А КАД БИ СЕ БОЖАНСКА РЕЧ И НАУКА ИСУСА ЈЕ-СУХА – ХРИСТА, КОЈИ ЈЕ ИЗ НАШЕГ НАРОДА (подвлачење наше, нап. прев.) који је са нама заједно светковао первога, Первуна Бога Илију, кад би његова наука – не не извитоперена – обухватила цео свет, био би рај на земљи" (стр. 93). Црква Христа исповеда као Бога; "Најстарији језик Библије" каже да је Христос Србин. Зар то није оно из песме: "И Бог је Србин?" Закључак ове књиге није, као што у свом писму каже госпођа Петровић, одговор на питање "којем језику припадају библијске речи чије значење није протумачено преко семитских језика" и "запажање да многе до тих неразјашњених речи одговарају изразима из српског језика", него тврдња да је србски језик "НАЈСТАРИЈИ ЈЕЗИК БИБЛИЈЕ" и да су пророк Мојсеј и Господ Исус Христос били Срби. Госпођа Петровић је у предговору за ову књигу истакла да је један од разлога за објављивање исте био тај што је на туристичкој карти Синајског полуострва видела топониме "Гебел Сербал" и "Гебел Банат" ("Српска гора" и "Гора Банат"); ако ју је покојни хебраиста Еуген Вербер опомињао да у књизи постоје материјалне грешне због непознавања јеврејског језика, госпођа Петровић је књигу објавила чврсто уверена да ће она допринети лакшем истраживању светске језичке праоснове. Но, ако књига и не допринесе науци, допринеће поезији, и то, како госпођа Петровић каже, "долазећој планетарној поезији".

Критиковане књиге се не баве само "научном полемиком у областима историје и лингвистике", него (веома често) квази-научним домаштавањима, која су сасвим у складу са идеологијом "Срба као најстаријег народа". Тражење научне истине (па и истине о пореклу Срба) није штетно за наш народ и Цркву, али квази-наука или науколике фантазмагорије то сигурно јесу.

Но, то није све. Ребиндерова студија о "Влес књизи" (чије су, авај, "дашчице изгубљене!") такође обилује науколиком поезијом и отвореним паганизмом: почев од тврдње да је незнабожачки словенски Триглав (сличан индуском Тримурти) исто што и "Свето Тројство" (православни кажу Света Тројица) Хришћанства, преко истицања да "оче наш"Словени имају и пре Христа, до новог "откровења" по коме је тек "Исус Христ" објаснио Својим ученицима да нису потребне људске жртве, и да јагње приликом жртвовања треба заменити хлебом, што су наводно знали и словенски пагани (стр. 92). Хришћанство какво знамо Словени су примили од "лукавих Византинаца", који су, по Ребиндеру, "почели да обрађују јеудео-хришћанску религију у коју су укључили велику дозу веровања и обичаја позајмљених од својих суседа Словена, а затим, да би добили политички утицај на Словене, уступили им ту исту религију" (стр. 94). Зар су Србима, измученим полувековним атеизмом, биле потребне књиге у којима се тврди да је Словенско поштовање богова Перуна, Свентовида, Велеса, Дајбога сродно поштовању Христа, Богородице, светаца и анђела? )стр. 96) И још: "Ако хришћани сматрају да су Словени били политеисти, треба и њима оспорити право да себе сматрају монотистима" (стр. 96) у Књизи се такође истиче лажна тврдња да код словенских пагана није било жртвовања људи – а било их је, и то не само у древности, него и у доба кнеза Владимира пре његовог крштења у Цркви Христовој. 983. разјарени пагани су у Кијеву убили двојицу Хришћана – Варјага, Теодора и Јована, зато што Теодор није пристао да свог сина Јована да на жртву словенским идолима.

Пета примедба

Госпођа Петровић сматра да је довођење издавачке куће "Мирослав" "у везу са астрологијом и новокомпонованим кич-песмама непоштено, некоректно, неукусно и увредљиво за многе који у њој раде".

Али, госпођа Петровић заборавља да ИПА "Мирослав" стоји иза једног од најзнаменитијих назови-пророка деведесетих, Спасоја Влајића, чије је књиге "Светлосна формула" и "Нова (мета)физика" објавила, као и дела "Луча" и "Слово". Спасоје Влајић је у својим књигама тврдио да је пронашао "научну технику прорицања", и да је на нашем простору наследник златних, племенитих боја светлости и добра, које су постојале у именима Светог Саве и Владике Његоша нико други до – Јосип Броз Тито. У "Светлосној формули" он о имену Броз – Тито каже: "Има све услове да постане непресушни извор делотворног зрачења које ће својом човечношћу надмашити границе овог тла". Спасоје Влајић је у "Лучи" тврдио да су Париз основали Срби, племе Љутићи (стр. 6); да је цар Кон-стан-тин србски Стан-ко (стр. 7); а његове мистичко-политичке анализе у тој књизи су таква збрка да их нико, осим самог аутора, не може схватити озбиљно. Исто је тако и у збирци чланака "Слово". Влајић је своје текстове објављивао у "Трећем оку" и сличним часописима, који се нису либили астрологије и талисмана. Влајић је један од главних идеолога "супериорног Србства" и приповедача бајки о србским мистичким моћима (пречесто повезаним са Теслом и његовим "тајним оружјима", мада Никола Тесла са тим нема никакве везе.) О Влајићевим квази-научним и квази-нистичким теоријама могли бисмо и говорити и писати још много, али за то није ни време ни место.

Према томе, тачно је да ИПА "Мирослав" негује култ Срба као посебног народа, нарочито обдареног и битног за светску историју, и то у новопаганском кључу, за који смо користили, између осталих, и израз "Срби – народ најстарији".

О примедби по којој нисам читао издања ИПА "Мирослав" нећу ништа рећи пошто је то теза која проистиче из узрујаног тона госпође Петровић.

То што ИПА "Мирослав" има контакте са Србском Православном Црквом, што поједини делатници Цркве учествују у представљању неких књига ове издавачке куће, што се нека од тих представљања организују у парохијским домовима православних храмова, што су неки од представника куће сретали патријарха Павла и слали књиге у манастир Хиландар, не мења горе наведене чињенице. То што се ИПА "Мирослав" залаже за увођење веронауке, такође не мења чињенице. То што потписник ових редова уопште НЕ СУМЊА у добронамерност ИПА "Мирослав", ни у добронамерност аутора чије књиге ова кућа објављује (укључујући ту и Спасоја Влајића), не мења ниједан од побројаних факата. Овде ћемо опет навести, укратко, све што смо већ изложили:

1. Књиге ИПА "Мирослав" својим начелним ставом подстичу код својих читалаца, поред занимања за лингвистичку и историјску проблематику, осећање да су Срби један од најстаријих народа (дело "Најстарији језик Библије" указује на србски као праоснову свих језика света), који је и пре Хришћанства, и без Хришћанства, био добар и племенит (барем према "Влес" или "Велесовој књизи".) Поглавље мог зборника "Царство празнине" под насловом "Астрална Србија" бави се обновом паганизма код Срба, која је започела деведесетих. Осећање националне величине НАРОДА КАО ТАКВОГ, НАРОДА ПО СЕБИ, НАРОДА КОЈИ НИЈЕ ЗАВЕТНА ЗАЈЕДНИЦА СА ХРИСТОМ, паганско је осећање.

2. Идеолози покрета који смо условно назвали "Срби – народ најстарији" заиста Србе величају као један од највеличанственијих, ако не и највеличанственији, народ на свету, народ с којим је непосредно повезана судбина човечанства. Поред Милића од Мачве, Миље Вујановић и сличних, такође поменутих у студији "Астрална Србија", ту је дакако и господин Спасоје Влајић, чије књиге је ИПА "Мирослав" понудило нашој јавности веома срдачно. Г. Влајић је своје текстове објављивао у "Трећем оку" и другим окултним часописима, који су, између осталог, својим читаоцима нудили и астрологију. Он сам је "пророк светлосне формуле". Назови – пророштво је у директној супротности са Светим Писмом и Светим Предањем Православне Цркве.

3. У књизи "Најстарији језик Библије" тврди се да је Христос био Србин, као и пророк Мојсеј. Зато нисмо нимало случајно упоредили неке од идеја објављених у књигама ИПА "Мирослав" са песмом новокомпонованог певача: "И Бог је Србин,/ небеса су наша". Јер, Црква Христа исповеда као Бога који је постао човек; ако је Христос био "Србин", онда – закључак није тешко извести.

Госпођа Петровић је погођена због могуће моралне и материјалне штете која би после овог текста могла настати за њено предузеће. Поступак издавача "Светигоре" госпођа Петровић доживљава као "ударац ножем у леђа" и као "горак Јудин пољубац". Она се жали што раније није упозорена на грешке у издаваштву, због чега би можда дошло до исправљања евентуалних грешака.

Неколико реченица у књизи "Царство празнине" које су написане у одговарајућем контексту никако не могу утицати на пропаст издавачких подухвата ИПА "Мирослав", ако ни због чега другог, а оно због различитости публике која "Светигорине" и "Мирослављеве" књиге чита. Такође, ако књиге ИПА "Мирослав" имају непорециву научну вредност, она је таква да не може бити укинута због критика изречених у књизи "Царство празнине". Научници и академци, сарадници ове куће, својим ауторитетом то ће сигурно спречити. Објављивање критичког текста о некој појави никако није "ударац ножем у леђа", него отворена могућност полемике и преиспитивања; поготову није "горак Јудин пољубац". Јудин пољубац је био знак издаје, и то издаје Богочовека Христа. Да би се нешто "издало", треба претходно у то веровати и бити следбеник тога; ни "Светигора", ни потписник ових редова, никад нису имали идеје сличне идејама које заговара ИПА "Мирослав". Такође, Јуда је издао Христа; ИПА "Мирослав", као ни наше маленкости, било какво дело да објаве и било какав допринос свом роду да учине, не могу се поредити са Христом.

Што се личног бола и увређености госпође Петровић тиче, потписник ових редова моли за ОПРОШТАЈ, и то ИСКРЕНО. Опростите, госпођо Петровић, и Ви, и Ваши сарадници, ако сматрате да сам Вас и Ваше сараднике лично увредио. Бог ми је сведок да ми то није била намера. Полемисао сам одређеним ставовима и носиоцима тих ставова без намере да личности повређујем или ниподаштавам. Срдачно молим за опроштај; опростите ако тон мог текста сматрате увредљивим.

Но, све што сам написао о ИПА "Мирослав" мислим и сада, и спреман сам да овај текст (као и Ваш), ставим на увид јавности. Нека јавност суди – јавност наше Цркве и наше читалачке публике.

А зашто сам против идеје "Срби – народ најстарији", макар да и сам мислим да је језичко памћење нашег народа нешто што указује на његову древност и мада мислим да је име Србин старије од имена Словен? Нећу говорити својим речима, него речима Владике Николаја Велимировића, који у свом делу "Србски народ као Теодул" вели да је "србско име тајна скривена и дубока, као и сва судба србскога народа" и да су "од Индије праоци србски примили многобројне речи, староиндијске и санксритске". И даље: "Историјска судба србскога народа јасна је тек од Немање наовамо, а то значи само једна једина десетина србске историје позната нам је, а девет десетина непознато (то значи да је и Свети Владика веровао у древност нашег народа, нап. аут.). /.../ То веома ограничено знање наше историје има и једну добру страну. Јевреји, Индијани, Грци, Римљани, Кинези знају своју прошлост од неколико хиљада година. То их чини гордим, и то их збуњује и успављује. Нарочито крштене народе, Грке и Римљане. Они се хвале својим паганским херојима и философима исто као и својим хришћанским свецима и мученицима. И то их двоји, то их збуњује и слаби. Ми Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене историје. Последњих 800 година представља за Србе једну беспримерну епопеју кристализације личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и славе. Све у знаку крста и слободе".

У тексту "Светло истине" Димитрија Љотића (не улазимо у контроверзе око његове личности) он наводи следеће: "6. октобра 1934. године био сам у Смедереву са владиком Николајем. Не знам како и зашто, записао сам га: "Преосвећени, да ли сте читали Милојевића који је по целоме свету налазио српске трагове?" Он ми је одговорио да није, а ја, сматрајући да стварно није, почео сам му причати о свему. Кад сам завршио, он рече: "Верујем да су Кинези подигли кинески зид да би се спасли од рушилачке навале Срба. Даље, верујем да Тукидит, који је писао о дивљим Скитима, није знао да су они претци Срба. А Омар, који је запалио Александријску библиотеку, сигурно да је у свој војсци имао Срба. Верујем да до осмога века сва рушења, где год је било зла и силе, рушења, пљачке, убијања, да то нико други није вршио него Срби. Све до деветога века, када су се окалемили са Христовом гранчицом. Од тога доба дају благородно воће, али не сви. И као што са окалемљеном граном која даје лепо воће расте и она дивља која из дивље подлоге расте, која даје ситно, горко и опоро воће, тако исто и код нас. Толико да се зна шта је од Христа, а шта без Њега".

Уважена госпођо Петровић!

Без Христа, Срби су, били они најстарији народ на свету, један од најстаријих народа на свету, један од народа са најстаријим језиком на свету – НИКО И НИШТА. О томе сам писао и то је разлог због кога сам ИПА "Мирослав", са неколиким издањима истог, поменуо у свом тексту о Србији деведесетих, Србији без Христа, "Астралној Србији", која је супротна оној вечној, Небеској Отаџбини нашој. Ако ми неко докаже да нисам писао о томе, да се нисам борио против новог паганизма, те највеће опасности данашњице, која нас разараваше од било чега другог, онда ћу повући своје речи. До тада, стојим иза онога што сам писао, молећи да ми читалац опрости слабости и грешке којих је, по људској немоћи, било.

Нека нас Христос, Бог наш, води и уразумљује на путу ка Небеској Отаџбини, Србији која припада Небеском Јерусалиму.

Владимир Димитријевић,

приређивач књиге "Царство празнине"

О науколикости и науци

У књизи "Човек је виши од звезда" (издање "Светигора", Издавачка установа митрополије црногорско-приморске, приредио Владимир Димитријевић) критички пишете и о мом раду – текст о Спасоју Влајићу стр. 191-193.

Део те критике ме делотворно пренуо као православног верника да још једном преиспитам свој ради  отклоним оно што се коси с православном вером. Међутим, већи део текста ме непријатно изненадио. Критика тежи да буде и научна, а при томе се не заснива на чињеницама, већ на умишљају критичара (чија професија нема везе са техничким наукама), да има неко више знање и о строго научним областима – у овом случају о математици и физици. Он осуђује, а није упознат са кривицом осуђеног.

Хвала Вам што сте учинили да се осетим понижен и омаловажен до крајњих граница и тако узнапредујем у непрекидној борби против гордости и самољубља. Мој тридесетогодишњи научни рад прогласили сте за "квази-научно бунцање", "довољно да опсени простоту полуобразованог читаоца", а мене сте због тог рада сврстали у секташе, окултисте, маге, лажне пророке и борце за обнову паганства. Као верник узнемирен сам, збуњен и обрван болом. Међутим, ако погледамо чињенице, мој строги критичар (вероватно Владимир Димитријевић) углавном није у праву. Ево зашто.

1. Критичар пише: "Влајићева формула је једно од утицајних квази-научних бунцања на овом простору после II светског рата..."

Шта су чињенице? О "светлосној формули" (СФ), том, по Критичару, "квази-научном бунцању" писали су и о њој изнели позитивне ставове, као о вредном научном доприносу, многи научници, професори универзитета, доктори наука, примаријуси, инжењери, психолози... Поред тога, на основама СФ на Београдском универзитету је одбрањен дипломски рад, о њој се стручно пише у строго научним зборницима, говори на трибинама и строго научним ТВ форумима – значи, на највишим академским нивоима. Део те документације може се наћи у мојој књизи "Светлосна формула". А ви, Критичару, у издању честите "Светигоре" неаргументовано тврдите да је реч о "квази-научном бунцању". Зар би о бунцању, рецимо, проф. др Милоје М. Ракочевић, професор Машинског факултета у Београду и универзитета у Нишу писао: "Ако се кроз будућа истраживања потврди да је све то тако, онда ће се, то је сасвим сигурно, показати да је реч о епохалном открићу". Неке од тих научних потврда су већ стигле. На сродан начин о СФ пишу и говоре још многи признати научници и стручњаци. Нико од њих не доводи у сумњу научност СФ.

2. Критичар даље пише: "Спајајући кабалистику, кибернетику, математику и метафизику дошао је до књиге "Светлосна формула" (стр. 191).

Тумачење је нетачно. Светлосна формула је изведена на потпуно научним основама: статистичком анализом и анализом математичко-физичких модела. Она није кабалистичка, али помоћу ње могу да се разоткрију неки кабалистички принципи и злоупотребе. О научности СФ, између осталих, пише и професор др Војислав И. Илић, покојни професор Филолошког факултета: "За одређивање акустичке природе гласова српскохрватског језика Павле Ивић и Асим Пецо издравили су све потребне спектрограме. Спасоје Влајић сличном методом израдио је за наш језик табелу светлосних стања гласова који се показују у билионима херца, универзалној мери светлости" ("Нова метафизика", стр. 3).

3. Сада долази врхунац омаловажавања. Критичар пише: "Мноштво формула, комбинованих са тобож уверљивим историјским анализама, даје Влајићевим списима "науколикост" сасвим довољну да опсени простоту полуобразованог читаоца..." (стр. 192).

Драги Критичару, поред многих професора универзитета, доктора наука и других научних радника, повољно мишљење о СФ јавно је, на више промоција и трибина изнео и протојереј Димитрије Калезић, доктор наука, професор и декан Богословског факултета у Београду. Као стручњак за фонетику, протојереј Калезић је о СФ говорио и у Тополи, на промоцији за домаће и стране новинаре, коју је 1993. организовало Његово височанство принц Томислав Карађорђевић. Уз то, ево и дела текста који је написао Миливоје Павловић, бивши министар информисања у нашој отаџбини: "Да ли сигнализам Мирољуба Тодоровића, будећи потенцијал нашег менталитета постепено мења смер поетско-научне мисли, у којој смо до сада обично следили подстицаје са стране? Питање је смело. Међутим, одговор на њега можда је већ садржан у светлосној формули Спасоја Влајића?!"" (Књига "Светлосна формула", стр. 6).

Драги Критичару, зар у "простоту полуобразованог читаоца" могу да спадају декан Богословског факултета, затим министар за информисање, а поред тога и многе друге стручне личности које су писале и говориле о СФ, ко што су проф. др Војислав И. Илић, проф. др Видојко Ћирић, проф. др Драган Старчевић, проф. др Велимир Абрамовић, проф. др Милоје М. Ракочевић, проф. др Живан Живковић, проф. др Ђуро Коруга, који је и говорио приликом предавања које сам одржао на Машинском факултету у Београду, затим пуковник др Светозар Радишић, итд.

И остали део Ваше критике, који ћу посебно образложити, нестручан је, површан и пристрасан. Ви текстове извлачите из општег контекста и тумачите их онако како желите, а не на основу садржаја целине којој припадају. То је поступак злонамерне критике на "задату тему", или непознавања основних метода научне критике.

Ако сам Вас увредио, молим Вас опростите, а где год сам осетио да сте ме увредили, од срца опраштам. Молим се Богу да нам опрости грехе које чинимо као немоћни и слаби људи, и молим да нам просветли ум како бисмо Му што боље служили.

Спасоје Влајић

Да ли је Тито био наше "злато"?

(Одговор господину Спасоју Влајићу)

Господин Спасоје Влајић, "Југословен, аутор прве научне технике прорицања" (тако су га представили издавачи књиге "Пророчанство светлосне формуле", ИП "Алекс", Београд 1991.) нашао се увређеним због мог текста "Пророци" деведесетих и распето Србство" објављеном у књизи "Човек је виши од звезда" ("Светигора", 1991.) Њега је увредило то што сам рекао да његова "светлосна формула" представља "квази-научно бунцање" и да дело није научно, него "науколико". Он сматра да је неправедно сврстан међу "секташе", окултисте, магле, лажне пророке и борце за обнову паганства". Г. Влајић се осетио пониженим, омаловаженим. Одговарам на његово писмо тачку по тачку.

1. Књига "Човек је виши од звезда" бави се астрологијом, магијом и окултизмом, како код нас, тако и у свету. Поплава разних "окултних знања" у другој половини XX века донела је невиђене плодове духовне обмане у коју је утонуло цело човечанство, па, нажалост, и србски народ. Скоро све окултне вештине древности данас се маскирају као "наука"; велики број секти претендује на "научност". То је последица сцијентизма XIX века, који је, као светопогледни систем, онима који су га прихватали нудио становиште да је наука "објективно знање о објективној стварности". Од Хајзенберга и Средингера јасно је да је и сама наука извесна философија, и да ниједан експеримент не може бити изведен објективно, без радикалног учешћа посматрача и извођача. Аустријски логичар Курт Гедел доказао је да сваки научни систем не могу доказати. Ако је тако у математици, физици, хемији, ако је тако у друштвеним наукама, онда је јасно да научне претензије окултизма немају никакву заснованост, осим "опсењивања простоте". Код нас далекоисточна секта "трансцедентална медитација", на чијем челу се налази гуру Махариши Махеш Јоги, и коју пропагира угледна чланица ЈУЛА Јара Рибникар, такође за себе тврди да је "чиста наука"; творци "Теслине пурпурне плоче", која се чак продавала у апотекама, тврдили су да су "научници"; астролози кажу да је њихова астрологија "научна дисциплина" (постоји чак и астропсихологија). Живорад Михајловић – Славински, оснивач "Беле гностичке цркве", користи у свом раду "Е-метар" (квази-научни апарат који је измислио Рон Хабард, оснивач сајентолошке секте.) Сви они очекују да се са њима поступа као са "научницима". Многи од њих су овде, у Србији, чак имали подршку и неких министарстава (рецимо, усред рата, ТМ-овци су основали "Комитет за непобедивост", а њихове технике "релаксације" – индуске мантре – препоручивало је србијанско министарство здравља.) Постојала је у Војсци Југославије и тзв. "Група 69", која се бавила "мисленим обарањем авиона" (наравно, на "научној" основи.) Ваше претензије на научност су, према томе, Ваш лични умишљај. То што сте добили извесне знаке наклоности озбиљнијих стручњака за тему којом сам се ја бавио у књизи "Човек је виши од звезда" не значи ништа. Угледни наш научник, др Љубиша Ракић, својевремено министар без портфеља у влади Милана Панића, извесно време је у СРЈ био на челу "Професорске асоцијације за светски мир", иза које стоји злогласна секта муноваца. Његов научни ауторитет није могао да ову асоцијацију ослободи повезаности са Муном и секташким месијанизмом. Г. Милоје М. Ракочевић, на чији се ауторитет кад је у питању Ваша научност позивате, само је рекао: "АКО СЕ КРОЗ БУДУЋА ИСТРАЖИВАЊА ПОТВРДИ ДА ЈЕ СВЕ ТО ТАКО, ОНДА ЋЕ СЕ, ТО ЈЕ САСВИМ СИГУРНО, ПОКАЗАТИ ДА ЈЕ РЕЧ О ЕПОХАЛНОМ ОТКРИЋУ". Он није рекао да је то ЕПОХАЛНО ОТКРИЋЕ. Он је само наговестио могућност да се Ваше идеје истраже.

2. Господине Влајићу, ја знам да Ви мислите да сте научник. Али, ако је Ваш рад на "светлосној формули" нешто што има макар и НАУКОЛИКО ОБЛИЧЈЕ, онда су Ваше мистичко-лингвистичке анализе (сигурно нисте лингвиста) прави пример "квази-научног бунцања", о коме сам говорио. Само човеку који претендује на то да је ушао у тајне света (а Ви, као "пророк светлосне формуле", сигурно имате таквих претензија), може пасти напамет да србски језик доводите у везу са свим осталим језицима света без икакве научне озбиљности (колико знам, упоредне етимолошке анализе захтевају познавање читавог низа светских језика до у танчине, као и озбиљна знања из историје различитих језика и језичких група.) Ваше књиге, попут "Луче" и "Слова", пуне су оваквих акробација, сазданих, што би Вук рекао, "по правилам’ баба Смиљане": "Место где се Корана (Ко – рана) у Купу улива је град Карловац. А Карловцу најближе србско место је Војнић. Тако та имена, КАРЛО-вац и ВОЈ-нић, разговетно указују на папино име КАРОЛ ВОЈ-тила.

КО-РАНА указује на рану, а река КУПАС на купа-тило (куп – Атила)". Тако Ви пишете у књизи "Слово" (ИПА "Мирослав", Београд 1995.) И одмах затим, на основу тога, тврдите да је то предсказање да ће папа сломити ногу у купатилу 28. априла 1994., на србски Велики петак. Ви у истој књизи грчку реч "Антика" повезујете са древним именом Срба – "Анти"; древни Хиперборејци су, можда, по Вама, били Срби, јер ово БОРЕЈЦИ указују на србско "БОРБА И БОРЦИ". Ви тврдите да су Париз основали србско племе Љутићи. Каква је научност о којој говорите? За крај, ево Ваше анализе имена сина Адамовог, Каина, које значи "Добих га од Господа" (то име му је дала мајка његова, Ева) Ви у "Слову" кажете: " Кајин је убио свог брата Авеља, и потом се пред Богом ПОКАЈАО. А наша реч КАЈАЊЕ /.../ заправо одражава то стање у коме се КАЈИН, после првог злочина, нашао". Господине Влајићу, поред етимолошких произвољности, Ви не знате ни основну библијску истину: Каин се, иако га је Господ на то позивао, НИЈЕ ПОКАЈАО, него је занавек обележен жигом убиства.

3. Ви и Вама слични нанели сте непоправиву штету србском народу, говорећи му, у доба када му је највише било потребно покајање и враћање Богу и Светом Сави, смирење и увиђање како своје грешности, тако и реалног политичког стања у  свету, да је ОН "НАРОД НАЈСТАРИЈИ", да је његов језик – "прајезик", да је његова борба апсолутно праведна, и да се свет заверио против нас зато што смо најдревнији, најмудрији, најбољи... ИПА "Мирослав", који је и Вама издавао књиге, штампао је дело "Најстарији језик Библије" у коме се тврди да је тај језик србски, а да су пророк Мојсије и Господ Исус Христос били – "Срби"... Ви сањате о некаквој свесловенској утопији "Славији", мистичком царству које ће спасити човечанство; сањате "потоња времена" у којима ће настати некаква словенска религија, којој ће се придружити и они који се моле "Исус лама Исус ис -–лама" (будисти и мухамеданци, претпостављам) и када ће Архангел Михаило сићи са неба да би успоставио "хиљадугодишње царство" (словенски "Су Ејџ"). Такве Ваше идеје (да ли је и то "наука?") су чист хилијазам, а хилијазам је јерес осуђена од стране Цркве. Исто тако, Ваше идеје по којима је за један народ битно то што је он, као НАРОД САМ ПО СЕБИ, већ по БИОЛОШКОМ СТАТУСУ, "изабран", нису ништа друго до чист паганизам.

4. Мом и Вашем народу потребна је само Црква, у пуноти њеног литургијског постојања. Њему не треба уверење да је он, овакав јадан и збуњен, одрођен и обезбожен, "најстарији народ на свету", чији је језик, можда, један од "прајезика", из доба зидања "Вавилонске куле". Њему не треба"светлосна формула" по којој ће гатарски моћи да тумачи своје снове (како му Ви нудите у "Пророчанству светлосне формуле"), нити да помоћу мисли обара непријатељске авионе: њему треба Бог Живи и Животворни, Бог Његових отаца и дедова, Бог Светога Саве и Светог кнеза Лазара; треба му покајање због веровања у Броза (за кога Ви, у "Светлосној формули", кажете да је, по златној боји свог имена, наследник Светог Саве и Владике Његоша на нашим просторима, док су Недић и Дража "зелене боје", дакле "зли"), треба му покајање због веровања у Милошевића, због братомржње и братоубиства. Грешни потписник ових редова већ годинама о томе пише и говори, и свако фантазирање о "народу најстаријем" сматра још једном препреком ка насушно потребној свести о томе да смо, без Бога, убожјаци и јадници, који ће, ако се не врате себи, нестати са лица земље.

Због тога што од идеја за које се залажете Ви, и Вама слични, без обзира на то што не сумњам у Ваш патриотизам, Вашу добронамерност, Ваше уверење дасте научник, наш народ све више тоне у маглу и привиђења, сматрам својим превасходним задатком да се против таквих ставова борим. "Прорицања" којима се Ви бавите су неблагословена од стране Цркве, и она их у свом двехиљадугодишњем путовању ка вечности назива ГАТАЊЕМ А како каже Исус, син Сирахов, "ГАТАЊЕ, ЧИНИ И СИНОВИ СТВАРИ СУ ИСПРАЗНЕ".

Опростите ако сам Вас увредио; ништа од ових примедаба не ратује против Вас као против боголике личности, али свака ова примедба ратује против лажне духовности међу Србима данас.

Са поштовањем,

Владимир Димитријевић,

приређивач књиге "Човек је виши од звезда"

После овога, замолио сам уваженог професора др Милорада Стевановића, математичара, да уреди једну анализу "светлосне формуле". Јер, управо у наше, апокалиптичне дане, под видом науке пројавуљју се разне окултне вештине и квази-мистичка "откривења". Због тога нам је потребна и помоћ праве науке, обасјане Логосом вечности. Професор Стевановић је радо прихватио задатак. Мени је било драго, јер православни Хришћани су дужни да образложе своје ставове, а не да презриво пређу преко захтева за полемичким сусретом. Ево шта је г. Стевановић записао:

Неколико запажања о светлосној формули

У овој малој расправи размотрићу неколико питања која су се појавила у вези са светлосном формулом изложеном у књизи "Светлосна формула и светлосни нивои посмртне равни" Спасоја Влајића, ИПА "Мирослав", Земун 1992. године.

Светлосна формула је формула:

z  = 1, 71055 – 0, 00301 • S

при чему Z представља фонетски коефицијент назива, а S фреквенцију боје назива. Преводећи фонетске коефицијенте гласова у фреквенције електромагнетног зрачења, аутор сваком гласу одређује фреквенцију његовог светлосног стања, затим одређује фреквенцију светлосног стања назива и на крају добија фреквенцију боје назива која одређује боју назива (хромофон). Према аутору, ESZ ниво чине одређени део спектра светлости – S, коме одговара енергија – Е и звук – Z  одговарајућих речи које су преко светлосне формуле доведене једне с другима у везу. ESZ нивои имају значаја у деловању детерминационе матрице свести (стр. 4); при формирању архетипских основа вере (стр. 7); примећено је да постоји знатно смисаоно слагање симболике Дрвета Живота са ESZ нивоима одакле следи да су  ESZ нивои светлосни обрасци путем којих се магијско искуство кабалистичке геометрије може свести на егзактну класификацију духовних праслика (стр. 11); затим за најзначајније појмове хришћанства наводи њима одговарајуће ESZ нивое и закључује који су то ESZ нивои хришћанског добра и хришћанског зла (прецизније, добра како га схвата хришћанство и зла како га схвата хришћанство) (стр. 12 – 15). Аутор од 14 – 48. стране истражује светлосне основе сатанизма, ислама, нивое измењених стања свести, колективног несвесног, историјских збивања, светлосне нивое личних имена, дајући и њихову табелу; затим наводи психофонетске нивое добра и зла, и говори о психофонетској матрици свести (стр. 56 – 58).

Други део књиге посвећен је светлосним нивоима посмртне равни.

Да наведем неке ставове аутора о значају светлосне формуле: "Из ових нивоа произилазе диференцијално ментални слојеви који као егзактно израчунат производ смисаоног односа фонетског склопа назива са унутарњим значењем показују да смо веома близу природно-научном разрешењу највећих тајних метафизичких доктрина" (стр. 24).

"Изложени резултати /.../ можда први пут у историји износе рационално провериве доказе о енергетским основама симболичких комплекса блиских појму духовних праслика и ли архетипова".

"Низ имена (објективна, спољашња појава) коинцидира (квантизована светлосно-фонетска веза) са њиховим симболичким садржајем (унутарње психичко стање). Према томе, светлосна формула не говори о класичној каузалности. Она даје односе на равни једног другачијег – архетипског времена" (стр. 25).

"Име трајним побуђивањем одређених можданих струја осетно учествује у унутарњој изградњи бића" (стр. 42).

"Та енергија звука – израчуната као Боја Имена – кореспондира са називима следећих својстава која одређују психо-физичку структуру наше личности..."

"Наиме, светлосна формула је математички образац за израчунавање енергија којима су представе о именованим предметима "утиснуте" у нашу свест" (стр. 65).

"Та нит је била заснована на највишем космичком добру – Светлости" (стр. 70).

"Светлосна формула може бити важан беочуг који повезује наш људски са вишим световима другачијих просторно-временских односа" (стр. 93).

"Све је већа вероватноћа да смо на прагу природне законитости која одређује коначну судбину бића" (стр. 96).

Ево сада неколико запажања у вез иса светлосном формулом:

1. Уколико је тачна теза да се одређеном имену једнозначно придружује архетип стања свести особе, тада све особе са истим именом и такође све особе са хромофоном у истом делу спектра имају исти тип несвесног дела психе, што је сигурно нетачно. Према томе, светлосна формула је нетачна.

2. Везаност имена за одређену боју (према светлосној формули) није везаност по смислу јер имена истог значења у разним језицима не морају припадати истом делу светлосног спектра.

3. Испитивања при одређивању светлосне формуле су обављена без слова F и Dž, то јест на непотпуној азбуци.

4. Како одредити хромофон имена из неког другог језика? Један од начина је да се у том језику одреди посебна табела стања гласова, но према ком принципу? Једино према томе да одређеном слову одговара звук коме одређујемо френквенцију електромагнетног зрачења. Али тада у разним језицима за неке од најосновнијих појмова хромофони неће припадати истом ESZ нивоу. Ово показује да оваква формула не може имати универзално значење, да би га имала, исти појмови треба да припадају истом ESZ нивоу, без обзира на језик којим су изражени. Уколико бисмо хромофон одређивали тако што би реч из другог језика превели на српски, још лакше бисмо нашли контрапример за потврду горње тезе, а уколико би се реч посматрала као низ слова и гласова нашег језика, због тога што разни језици имају различит број гласова, то не би било изводљиво... Ово све потврђује неуниверзалност светлосне формуле.

5. Реч која потиче из једног језика, а изворно се усваја у другим језицима, у свим тим језицима морала би имати исти хромофон и припадати истом ESZ нивоу. Према тумачењу аутора, на несвесном нивоу та реч би у свим језицима требало да се исто доживљава, што је мало вероватно.

Пошто светлосна формула треба да реши и питања метафизике, покушаћемо да и о томе понешто кажемо.

1. Светлосна формула, према г. Влајићу, подразумева читање везе између звука речи, њихове светлосне боје и најдубљих слојева свести. Та формула се, дакле, односи на неке од основних нивоа човековог постојања као човека (језик, свест.) Пошто постоји Бог у Тројици, Творац свега што је створено, Премудри Домостројитељ, онда би формула која повезује језик и свест са космосом морала сведочити како о сложености тог односа, тако и о Премудрости Творца. Постојање јединственог генетског кода подразумева формуле високог нивоа, што сведочи о Премудрости Творчевој и сложености живота. Светлосна формула нема особине које би могле да изразе сву сложеност односа језик – свест кад је феномен "човек" у питању.

2. Светлосна формула не поседује ни унутрашњу ни вањску лепоту, при чему је унутрашња лепота формуле у ствари склад између елемената наведених у формули, док је вањска лепота склад на нивоу формуле и независна од елемената у формули. Као таква, она не сведочи о Творцу, и самим тим није онтолошки истинита.

3. Са математичке тачке гледишта, светлосна формула је веома проста, и у њој се не пројављују ни једноставни ни трансцедентни бројеви преко којих су изражене формуле фундаменталног карактера. Њена простота и бројеви које садржи сведоче да не припада свету фундаменталних формула. Стога она није тачна.

4. Ни као приближна, светлосна формула није тачна. На њену тачност, наиме, не утиче мноштво примера који је потврђују, него евентуално непостојање супротних примера, али пошто такви примери постоје (стр. 38), јасно је да она није тачна.

5. Најдубљи слојеви свести не могу се описати само везом између звука и светлости, јер, на пример, информације о моралним особинама припадају оном делу људске природе који се не може свести ни под какве формуле.

Последица схватања да је могуће све делове свести исказати само помоћу светлосне формуле је тада није могуће одвојити садржај речи од значења датог формулом. Ево једног примера из области духовног живота, у којој г. Влајић настоји да се креће. Два човека могу изговорити исте речи, истог звучног спектра, на скоро истоветан начин, молећи се Богу. Молитва једнога биће услишена, а молитва другог можда неће – јер их је један изговорио са вером, а други без вере. Дакле, речи саме по себи, без обзира на хромофон, могу имати разна дејства и разна значења. И то пориче универзалност светлосне формуле, поготову у духовној области.

На крају, напоменуо бих и следеће:

Аутор је вршио испитивање на малом броју примера, тражећи само оне који потврђују његов став, а избегавајући контрапримере. Убеђен у тачност своје формуле, он је нарушио принцип научне објективности. Бирајући у категорији апроксимативних формула формулу најпростијег типа, самом себи је ограничио могућност достизања дубоких сазнања. Придавање светлосној формули превелике важности не иде у прилог научности рада аутора. Дакле, није у питању озбиљна научна анализа, која мора бити детаљна и свеобухватна.

Милорад Стевановић,

доктор математичких наука,

доцент Техничког факултета

Универзитета у Крагујевцу,

доцент Природно-математичког

факултета у Бањалуци