ИНТЕРВЈУ Г. МИЛОЈА СТЕВАНОВИЋА „БОРБИ ЗА ВЕРУ“

„Борба за веру“: У прошлом интервјуу, поводом акта Еп. жичког којим је наложио црквеносудском тужиоцу да против Вас покрене поступак, Ви сте изразили наду да до оптужнице ипак неће доћи. Сада, када сте добили оптужницу, која предлаже да Вам се изрекне казна коначног искључења из црквене заједнице, желимо да Вас питамо шта о томе мислите.

Грешни Милоје: Силници овога света могу нам свашта урадити. Могу нам наудити на разне начине. Погледајте случај Њ.П. Владике Артемија. Рекли су: Добар, честит, радан... али су се неки његови сарадници отргли од његове контроле... Дакле, не због њега, него због његових сарадника поставише незаконито администратора; затим га отераше на Фрушку Гору у Шишатовац; потом му тамо забранише да богослужи; па му онда забранише да говори; па му запретише апсом; па му звецкају анатемом...

А онда истина јаукне и провришти пред неправдом и ми сазнамо да је пре 15 година неко обећао да ће Артемију сломити кичму; а онда сазнамо да  Синод на ту одлуку чека пуних десет година; а онда они који су до јуче у звезде окивали труд и подвиг Владике Артемија, данас му с мржњом упућују клевете преко црквених и мирјанских средстава информисања. Ето то је у моћи људи који у срцу своме немају страха Божијег.

Ја сам се саблазнио једном приликом кад сам, од мог блаженопочившег учитеља Саве Вазнесењског, чуо у његовој беседи реченицу: А владика Варнава Настић је био честит и побожан владика. Помислио сам: Господе, како му се ова саблазан омаче? Зар може бити владика непобожан?

Сад разумем шта је говорио о. Сава.

Дакле, да се вратим вашем питању. људи који имају моћ, положај, власт, силу, а немају Бога у срцу свом, могу да ураде свашта. Могу да насрну и на живот нечији. Али, оно што је најважније не могу: не могу душу да нам узму. На њихову жалост, а на нашу срећу, то није у њиховој власти.

„Борба за веру“: С обзиром да изопштавање из црквене заједнице подразумева одлучење од Светог Причешћа, то је озбиљна ствар. јер Господ каже: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечјега и не пијете крви његове, немате живота у себи“ (Јн. 6,53).

Грешни Милоје: Знате, има једна дивна прича о мраву. Ја сам за њу сазнао од блаженопочившег оца Јулијана Студеничког. Она говори како је мрав одлучио да постане хаџија, да иде у Јерусалим. Прочује се то у шуми, па му се почну ругати силници: лавови, тигрови, леопарди, курјаци, медведи... говорећи: Где ћеш ти, мравићу, у Јерусалим? Знаш ли ти колико има брда и долина, река, језера и мора до тамо? Ни ми се не би усудили на тај подвиг, а камоли ти, мали мрав. Никад ти до Јерусалим нећеш стићи. На то им мрав одговори: Ја знам да сам мали и да можда нећу стићи до Јерусалима, али ћу бар умрети на путу за Јерусалим.

Тако и ово. Знам ја шта могу да учине они који дугорочно планирају ломљење кичме, који кују десетогодишње завере... Али, Премудри Соломон каже: Иди к мраву, лењивче. Гледај путове његове и омудрај. Од мрава, дакле, можемо много тога научити. А из ове приче се учвршћујемо у уверењу да можемо бар умрети на путу за Јерусалим.

„Борба за веру“: Да ли ћете у процесу који је пред Вама тражити нечију помоћ? Имате ли право на браниоца?

Грешни Милоје: Да, да. Тражићу помоћ. Мој помоћник ће бити истина. Мој бранилац ће бити истина. Она како је ја, бар, видим и осећам. То, наравно, не значи да сам ја мандатар истине. Ја ћу „своју истину“, ако Бог да, објавити у књизи за чије издавање могу да захвалим секретару црквеног суда мр Небојши Дабићу и његовим налогодавцима, и одлуци УГ „Законоправило“ чији сам члан. На ту књигу, свако ће књигом моћи да изнесе „своју истину“, потврђујући или оспоравајући ову „моју“. Али пошто је истина само једна, време ће је истријерисати. И тако ће се једног дана знати ко међу нама беше вера, а ко невера.

Осим тога, и ја и Владика који је наложио да ме оптуже, и они што дугорочно планирају ломљење кичме, и они што кују десетогодишње завере, и они што руже и пљују неистомишљенике, смо матори људи. Нама излази уврстак. Наша уста ће у скорој будућности занемети. Наша снага ће ископнети. Наша моћ ће се саџгати. По нашим гробовима, ако не буду газили дивљи магарци, нићи ће трава. Засигурно, нас бити неће. Али ће за нама остати трагови по којима ће нас препознати они који за нама долазе. А пред нама ће отићи наша (не)дела. Наша пресуда, за оно што чинисмо и учинисмо, газећи овом земљом Господњом, биће изречена позивом на „параграфе“ који су дати у Јеванђељу о Страшном Суду, које се чита Месопусне недеље (Мт.25,34-40).

Према томе, прогонитељи Владике Артемија имају могућност да наставе своје безакоње. У том случају они ће оставити трага за собом. Његош каза какви су трагови онијех што им закон лежи у топузу. Али ће, они, морати да спреме одговор на питање у дан онај: Где ти је брат?

Или ће се покајати и раширити братске руке и загрлити свог брата у Христу Артемија, говорећи: Овај, заиста, беше син Јустинов и достојан потомак Светог Саве.

А што се мене, малог мрава, тиче, не гајим илузију да ће „мравоједи“ да ми се смилују. Зато ћу се трудити да заслужим милост Господњу. Дакле, ако и не стигнем у Јерусалим, нека би Бог дао, да на том путу останем до потоњег даха.

„Борба за веру“: Некада људи, кад их притисне неправда, по слабости својој, осећају потребу за реваншизмом. Имате ли такве помисли?

Грешни Милоје: Био бих лицемер када бих рекао да ме ова неправедна оптужба чини срећним. Међутим, моји прогонитељи нису моји непријатељи. Они су, што би рекао Владика Николај, моји сурови пријатељи. Они ме терају да будем још ревноснији. да се не опустим, да не помислим да сам се спасао. Ако ми Бог даде снаге, при овој свести и здравом разуму, мојим прогонитељима ћу се „светити“ доброчинствима. Не зато да њима, тим мојим суровим пријатељима, наудим, него због душе своје.

Знате, има једна прича о једном човеку – тврдици, који је гађао хлебом просјака, који му је тражио милостињу. Видели смо да је чак и тако дат хлеб превагнуо његове грехе и спасао му душу. Ето, мене тај кантар много више занима, него шта ће рећи или чинити мр Дабић, или они који су му то чињење заповедили.

„Борба за веру“: Молимо Вас за искреност: да ли Вас је страх?

Грешни Милоје: Од једног официра, кад сам био војник, научио сам ову лекцију: Само се будала не плаши. Али храбар човек се разликује од кукавице по томе што може да савлада, да надјача и победи свој страх. Мој страх, ако ме одлуче од Мајке Цркве (иако у Жичкој епархији то, свакако, не могу учинити, али могу да преадресирају свој наум на надлежно место), наравно постоји. То није пријатна ствар. Али, често се сетим беседе Светог Владике Николаја: О првом и последњем Живом, о томе како Исус у визији каже своме ученику Јовану: Не бој се мучитеља који гоне верне... Све војске наоружане против вас су само пролазни вихор мртваца... И сви они који ми остану верни и не убоје се, биће живи са мном.

И то ми помаже да надвладам, да победим свој страх. Да побегнем у Заклон. у Високи Заклон.  Јер је казано: Ко се у Господа узда, у високом заклону стоји.

„Борба за веру“: Да ли је истина да, пре скоро 30 година, кад сте страдали од световних власти, Ваши пријатељи нису смели да Вам се јаве на улици, на јавном месту?

Грешни Милоје: Јесте. Са инцидентно ретким, часним, изузецима.

„Борба за веру“: Имате ли исти осећај данас? Беже ли људи од Вас „на другу страну улице“?

Грешни Милоје: Не, не. Немам тај осећај. Доправде, неки за које сам смео руку у ватру да ставим су утихнули. Доскора су, иначе, били громогласни против неправде, против екуменизма, против новотарија. Надам се да су они направили само тренутни предах и да ће борбу за чистоту наше вере наставити бескомпромисно. Међутим, много је више оних који исказују љубав, отворено исповедање вере. Јер овде се не ради, заиста, о Јанку или Марку. Ово није питање једног Артемија, или неког малог мрава. Овде се ради о томе хоћемо ли ћутањем издати веру нашу? Хоћемо ли ћутањем издати Бога? Зар ће камење, по речи Господњој, проговорити, а ми да ћутимо кад нам веру кваре јересју екуменизма?

„Борба за веру“: Из понашања људи онда и сада, какве закључке извлачите?

Грешни Милоје: Прво, онда се радило о људима без вере. Каква нам је вера била, таква нам је и борба за истину била. И зато је тај процес отрежњења трајао дуго. Јако дуго. И друштво је тонуло у глиб. Последице тог пијанства, тог бежања од истине, смо видели и платили сузама, јадом, чемером, ратом, рушевинама... пропашћу. Ово данас, што се у Цркви и са Црквом нашом светом догађа, дотиче људе верујуће. Оно што охрабрује то је да има много, много чврстих у вери. Отуда ми се чини да ће покушај потапања брода наше Свете Цркве пропасти, и да ће тај процес отрежњења бити много бржи од оног претходног, на радост и на спасење свима нама. Знате, наша Света Црква је Божија установа. Глава Њена је сам Господ Исус Христос. То што понеки уд набаса на трн, па загноји, то ће проћи. Ако не прође, Бог ће послати видаре да то излече. Јер Господ каза да Цркву Његову ни врата пакла неће надвладати.

Не може, дакле, тај Божији рукосад почупати ни мали мрав, ни мравоједи. Узалуд им је праћати се против бодила. Зађите од калуђера до калуђера, од свештеника до свештеника, од човека до човека, и отворите им душу своју и срце своје. Заслужите да и они отворе своју душу и своје срце, и чућете речи које сам пре неки дан чуо од једног предивног духовника: Срео сам се, вели, у задње време са 52 свештеника. Сви знају да је Артемије у праву, и да је ово што с њим чине неправда.

Истина се не може закопати. А иако је закопаш, нићи ће зова. Од зове ће се направити свирала. И гле чуда, чуће се и обзнаниће се закопана истина: У цара Трајана козје уши.

„Борба за веру“: На крају желимо да Вам се захвалимо на овом разговору и да Вам пожелимо свемоћно заступништво Пресвете Мајке Божије пред Сином Њеним, и уразумљење и покајање оних који отпочеше прогон верних чеда Светог Саве, да би се повратили са странпутица на које скренуше, едаби се васпоставили нарушени ред, поредак и мир у нашој светој Цркви и разгорела охладнела љубав међу браћом.

Грешни Милоје: Богу хвала. Али, не заборавимо: због неког попа Николе не смемо имати ружне помисли на Св. Николу. Острашћени прогонитељи правоверних нису Црква. И зато наш однос према Светој Цркви мора бити чврст и непољуљан. Јер, Црква је Христова творевина, а не својина оних који су умислили да су они Црква, и то без Светих Отаца, без канона и без лаоса Божијег. И најзад, не смемо сметнути с ума да они који нас гоне нису наши непријатељи, него наши сурови пријатељи. И зато, помолимо се Богу за њих.

Интервју сачињен 8.3.2011.

+++

ИНТЕРВЈУ Г. МИЛОЈА СТЕВАНОВИЋА „БОРБИ ЗА ВЕРУ“

(Поводом покретања црквеносудског поступка против г. Милоја Стевановића)

„Борба за веру“: Пре скоро три деценије Ви сте се, господине Милоје, супротставили владајућем режиму на једном многољудном скупу у Сава Центру. Реците нам који су Вас разлози навели на такав поступак?

Милоје Стевановић: Мојем несагласју са ондашњим вођама народа претходило је моје сазнање и убеђење да нас ти вођи воде погрешним путем - у бестрагију. Отуда сам имао осећај дужности да проговорим.

„Борба за веру“: Епилог је познат: постали сте тада државни непријатељ. Тих дана сте дали једну изјаву за средства информисања „Ћутим ал' се не кајем“. Какве су биле последице те Ваше изјаве?

Милоје Стевановић: Кад сам спознао превару, указао сам да нас то води у пропаст. Мој став је остао мањински. Мој глас усамљен. Добио сам етикету. Ућутао сам. Они су наставили својим путем. Али, срећом, без мене.

А нисам се кајао за изговорено, зато што је истина била мој (редак) савезник.

„Борба за веру“: Јесу ли се Ваша предвиђања обистинила?

Милоје Стевановић: Нажалост. Срећнији био био да нисам био у праву. Пропала је земља, дошли су социјални ломови. Али цех је платио народ – вођи упропаститељи нису ратовали, ни гинули, ни гладовали, ни обескућили...

„Борба за веру“: После тога дошло је Ваше обраћање у веру. Молимо Вас, реците нам нешто о томе.

Милоје Стевановић: Милошћу Господњом дотакла ме јеванђелска истина: почео сам да читам светоотачке књиге, да идем на ходочашћа и почињем исправку свог живота трудећи се да сведочим истину Јеванђеља, али то су само мрвице, много тога још треба порадити да би се човек спасао.

„Борба за веру“: Пре две-три године је актом владике жичког Хризостома против Вас покренут црквеносудски поступак. Који су били разлози за то?

Милоје Стевановић: Јесте. Код нас је дошло до гажења светоотачког Предања, до увођења новотарија. Народ се одупире том безакоњу. Ја сам учествовао у том народном устанућу, у одбрани вере Отаца наших: молио сам, разговарао сам, писао сам, апеловао сам, плакао сам, клечао сам...

„Борба за веру“: Да ли је тако и настала збирка писама „Не помичи старе међе“?

Милоје Стевановић: Јесте, то је мали део мојих вапаја.

„Борба за веру“: Ви сте, такође, коаутор књиге „Ко продаје веру за вечеру“?

Милоје Стевановић: Да, има у тој књизи неколико мојих текстова.

„Борба за веру“: И докле се се стигло са тим поступком против Вас? Шта се догодило?

Милоје Стевановић: Ништа. Мислим да је владика Хризостом, као мудар човек, схватио да су му полтрони потурили "истину" о мојој маленкости. Тако је поступак прећутно обустављен. Бар ја тако мислим.

„Борба за веру“: Како сазнајемо, недавно је против Вас владика жички поново покренуо поступак пред црквеносудским органима.

Милоје Стевановић: Јесте.

„Борба за веру“: Како сте реаговали?

Милоје Стевановић: Написао сам Владики једно кратко писмо, у коме га, уз остало, искрено обавештавам да  га његови осиони, а некомпетентни сарадници непотребно завађају са вернима народом. Такође сам изразио своје жаљење што Његово Преосвештенство у општењу са људима користи методе иманентне политичким и етатистичким институцијама, чије ожиљке носим на својој кожи готово три деценије.

„Борба за веру“: Шта мислите, да ли ће Вас осудити?

Милоје Стевановић: Видећемо. Верујем да неће, ако се буду држали реда и поретка, прописа и правила, овлашћења... Наравно, ако би ми „судили“, к'о што је Синод „судио“ Њ.П. Владики Артемију, онда је све могуће.

„Борба за веру“: Како Вам се догодило да дођете у ту ситуацију?

Милоје Стевановић: Знате ону причу: Пустио бих ја њега, али неће он мене.

Вера наша нас учи да идемо за Христом, а ради спасења душе наше.

Дакле, важније је Богу угодити него људима.

Господ каже: Ко хоће за мном да иде, нека узме крст свој и нека иде за мном. Не каже: нека иде за људима.

Старозаветни пророк Јеремија учи: Проклет да је онај ко се узда у човека, а од Господа одступа срце његово.

Ја, дакле, у Цркву нисам ушао због људи, да бих њима угађао, него због спасења душе своје. А њу могу спасти само угађањем Богу. Јер, шта нам користи да цео свој задобијемо, вели Господ, ако души својој наудимо.

Владика Николај нам је оставио аманет: Народ не треба да следује слепим вођама, кад га ови воде путевима лажним и удаљују од Бога и закона Божјег.

„Борба за веру“: Можете ли рећи ко су ти који нас воде путевима лажним?

Милоје Стевановић: Уместо да вам директно одговорим, обратимо се нашим  Богоносним Оцима:

Св. Марко Ефески каже: Латини су јеретици и неправилно је ујединити се с њима.

Св. Ава Јустин каже: Екуменизам је свејерес.

Св. Амросије Оптински каже: Римска црква је одавно застранила у јерес.

Св. Јован Кронштатски каже: Католици су заблудели у вери. Њихова ревност у вери прелази у човекомрзачки фанатизам, острвљени фанатизам, ломаче, дволичности, лажи, лукавства.

Дакле, о екуменизму као јереси, свејереси, су написани томови књига.

И сад би неко хтео да ми погазимо аманете Светих Отаца, да попалимо књиге Божјих људи и да почнемо да се „лижемо“ са јеретицима!

Нека извину наше духовне вође које јавно говоре да су екуменисти!

Од мојих учитеља ја сам другачије лекције научио:

Мој учитељ, блаженопочивши отац Сава Вазнесењски, нас је учио говорећи: „Кад видиш да неки поп, калуђер, владика или ма ко шепртља, одступајући од Предања, или приметиш да се на ма који начин слиз'о са папистима и ватиканцима, бежи од њега. Не узимај благослова од њих ни за живу главу...“

Свети Марко Евгеник упозорава: "Бежите, дакле, од њих, браћо и од сваког општења са њима. Такви су лажни апостоли, лукави посленици прерушени у апостоле Христове, што није чудо, јер се и сам Сатана прерушава у анђела светлости. Није онда, дакле, никакво чудо што се његове  слуге  претварају као  слуге  праведности,  чији ће  крај  бити по  делима њиховим... Но како вам је светим апостолима одређено, стојте држећи предања која сте примили како писана тако и неписана!.."

Свети Герман Нови заповеда: "Налажем свом народу Божјем на Кипру, који сте истинска деца Католичанске Цркве, да бежите главом без обзира  од свештеника који су пали у латинску обману и да не залазите у њихове цркве, нити да благослов из њихових руку случајно примате. Јер, боље је да се сами у кућама Богу молите, него ли да са латиномислећима заједно у цркве идете, да не бисте заједно са њима наследили пакао."

Свети Атанасије Велики учи: "Ходећи незаблудивим и живоносним путем, ископајмо око које нас саблажњава, не телесно већ умно. Ако се, наиме, епископ или презвитер, који су очи Цркве, неблагочестиво понашају (у овом случају се мисли на јерес) и саблажњавају народ, треба се издвојити од њих. Боље се, дакле, без њих окупљати у неком молитвеном дому него ли са њима бити вргнут као са Аном и Кајафом у геену огњену."

Ето, то смо ми научили од наших учитеља.

Нека опросте, али ја не могу да идем за лажним учитељима који хоће да нас заведу у ћорсокак јереси, у ћорсокак екуменизма.

„Борба за веру“: Молимо Вас да нам кажете шта је за Вас екуменизам.

Милоје Стевановић: Да потпуно упростим. Екуменизам је комунизам унутар Цркве!

Комунизам који је сатро и упропастио милионе људи  (само у Русији око 50 милиона хришћанских душа, хиљаде монаха, преко 300 епископа...) је то урадио под заставом на којој је писало: Пролетери свих земаља уједините се!

И моја маленкост је страдала под тим барјаком.

Екуменизам развија сличан, још погубнији и још опаснији барјак на коме пише: ЈЕРЕТИЦИ СВИХ ЗЕМАЉА, УЈЕДИНИТЕ СЕ!!!

Ето, од Православља је отпала католичка црква. Из ње се испилило преко тридесет хиљада секти.

И сад неке усијане главе хоће то да уједине, али тако што ћемо сви под скут архијеретика папе!

Будибогснама!

Ко је још сложио рогове у врећи?

Ако хоће да се уједине, нека то учине по Божијем, а не по папином закону: нек се они покају и врате тамо одакле су отишли 1054. А ми смо дужни да раширимо руке, к'о онај отац из Јеванђеља. А не да нагнамо оца да иде да блудничи и да расипа имање са блудним сином!

„Борба за веру“: Ово је, дакле, Ваше виђење екуменизма.

Милоје Ставановић: Да. Пазите, ја у Цркву нисам ушао због неког попа, или калуђера, или владике или Јанка или Марка...  него због душе своје. Мој циљ је да спасем душу, а то могу учинити само ако угодим Богу и Закону Његовом. Нико нас неће питати да ли смо својим мислима, својим речима, својим делима, у животу угодили људској таштини, људској сујети, људским тежњама, него да ли смо угодили Закону Божијем.

„Борба за веру“: Изгледа да сте због оваквог Вашег става наишли на препреку?

Милоје Стевановић: Да. Да. Ђаво је преварио неке људе, и потурио их нама као лажне учитеље. То су они вукови у јагњећој кожи, то су вође које би да нас заведу у амбис екуменизма, да упропасте душе наше и да их повуку у погибао.

Ја, при чистој свести и здравом разуму, нећу да идем за лажним учитељима! И не бих желео да за њима иду моја деца, моји унуци, моји кумови, моји ближњи, мој народ!

Ја немам ништа против људи који пузе и клече пред папом; који од папе примају прстење и напрсне крстове; који говоре да су екуменисти; који саслужују са јеретицима; који се моле са онима који су Господа распели...

То је њихов проблем: нек' се католиче! Нек' се турче! Нек прелазе у јудаизам! Нек' раде шта год им је воља, то је њихов избор. Али, без мене!

Ко си ти, и по ком то Божијем или земаљском закону – ти од мене тражиш да се одрекнем Светог Саве, Светог Николаја, Светог Јустина, својих ђедова и прађедова?

Ко си ти да „спашаваш“ мене водећи ме код архијеретика папе?

Ја нећу, за тобом, човече!

Шта ћеш ти мени сад?

Да ме казниш?!?

Извол'те: ево, окренућу и други образ: распали!

„Борба за веру“: Како сазнајемо, оптужују Вас зато што сте дали своје имање на коришћење црноречким монасима.

Милоје Стевановић: Да. Да. Да је среће, ти монаси не би ни напустили обитељи у којима су скр'али своју снагу и своју младост.

А ако се то већ догодило, да је среће, добили би канонски отпуст и били би примљени у српске манастире, а не да се пате којекуда.

Али, кад се све већ догодило онако како је ђаволу мило, онда ће мени да суде због чина милосрђа. Е ту ће они да се суоче са озбиљним проблемом, и са озбиљним противником: са здравим разумом и са својом савешћу!

„Борба за веру“: Терете Вас, такође, због тога што сте, како кажу, „учествовали на 'богослужењима' које је вршио бивши Епископ, сада монах Артемије“.

Милоје Стевановић: Најпре, да се разумемо: Њ.П. Владика Артемије није бивши! У ЕРП се могао поставити администратор само (и словима само) у два случаја:

Прво, да је Владика Артемије умро, не дај Боже, а није, хвала Богу! И,

Друго, да је у валидном поступку доказана његова немоћ – а није: моћнији је (Духом Светим!) од свих његових џелата! А,

Треће, по Уставу СПЦ нико не може бити кажњен ни једном црквеном казном без претходног саслушања, слови чл. 218. тог Устава. Владику нико, никад и нигде није саслушао.

Према томе, они који каче мачку о реп Устав и каноне не заслужују наше поштовање и њихове незаконите одлуке су пред Богом ништа! И пред Божијом децом такве безаконе одлуке су ништа! Оне су ругање Закону Божијем, оне су обична лакрдија, која нема везе са светим Канонима, са устројством Цркве Божије. То је насиље! Насиље над човеком! Насиље над моралом! Насиље над поретком! То је претварање Цркве у пећину разбојничку!

„Борба за веру“: Значи ли то да Ви не поштујете одлуке Синода и Сабора?

Милоје Стевановић: Пазите, пазите. Да се прво разјаснимо: ако један члан Синода, изриче пресуду Сабора пред ТВ-е камерама пре Сабора, ако тај човек годинама пре тога преко средстава информисања обећа да ће сломити кичму Њ.П. Владики Артемију, и ако најзад преко новина запрети државном репресијом Владики Артемију, то је: дабогсачувај! То није само  богоодступништво, то је апсолутизам који је надахнут злим духом, духом инквизиције! Протествујем до неба! Не пристајем на такво понашање!

Ако други члан Синода каже: па ми на ову одлуку (о смени Артемија) чекамо пуних десет година – будибогснама! Какви су то људи, Боже нас сачувај и саклони?! Зар то нису лукави ковачи зла? Несреће? Мржње? Издаје? Зар то није паклени план на дуге стазе?

Сачувај нас, Боже, таквих људи! А оба ова човека, гле чуда, носе папино знамење.

И сад би неко хтео да ја погазим аманете Светих Отаца и да за таквим људима идем!?!

Таман посла!

Да погазим учење Светих Отаца да бих угађао људима жељним сласти, части, власти?

Таман посла!

Ако мене хоће неко да осуди, зато што се молим Богу са једним Божијим човеком, какав је Владика Артемије, и са Божијим људима, какви су прогнани монаси и монахиње, тамо где се осећа изобиље благодати Божије, нека ме осуде! Ако мисле да тиме Богу службу чине.

Али, да се вратимо вашем питању. Наравно да ћу поштовати одлуке Архијерејских Сабрања, када она поново буду света. Када њихове одлуке поново буду потврда реда и поретка и донете Духом Светим, у складу са канонима и Уставом СПЦ. Дотле, док су те одлуке, одлуке беспоретка, безакоња, хаоса, мржње, издаје вере наше - бежаћу од њих док ме очи воде и ноге носе, као што нас уче наши Свети Оци. Јер „наши“ екуменисти и модернисти не поштују одлуке о богослужењу, они не поштују одлуке о иступању СПЦ из ССЦ, а хтели би да ми поштујемо њихово безакоње.

„Борба за веру“: Да ли то значи да Ви идете за Владиком Артемијем?

Милоје Стевановић: Не. Боже сачувај! Ја идем за Господом. На тој стази угледао сам Њ.П. Владику Артемија и његово прогнано монаштво.

Ако би Владика Артемије сутра кренуо ка екуменизму, ако би почео да новотари – бежао бих главом без обзира. Као што ни сад не идем на Литургије где се новотари и где се руга светоотачком Предању. Јер, нећу да будем саучесник ничијег безакоња: казано је: С ким си- такав си.

Дакле, ја идем у многе светиње и код многих светих људи где се слави Име Господње.

„Борба за веру“: Молимо Вас да направите разлику између суђења у време оно, пре тридесетак година, и овог сада.

Милоје Стевановић: У начелу нема разлике. Оба су људска.

Треба се бојати Суда Божијег.

Међутим, оно што ме боли, то је чињеница да су мени безбожници судили у време оно омогућивши ми да око 68 сати браним своја убеђења. Дакле, иако је то била фарса, ипак су саслушали и записали моје аргументе. И то је трајало данима. Синод је осудио Владику Артемија без суда и суђења. То је страшно! То је ужасно! То је забрињавајуће! То је крајње забрињавајуће! То подсећа на инквизицију! Знате, и Галилео Галилеј је могао да каже: Ипак се окреће. Владика Артемије - ни толико!

А ми? Ми ћутимо! Сада када је најпотребније говорити и сведочити, углавном се ћути. Осим часних изузетака. Ћутање наше у овом часу кад хоће да нам сатру последњу институцију нашег идентитета, нашу Свету Цркву – може постати  наша издаја. Али ја се надам да још има Срба који осећају срце у прсима и да то неће бити.

Ћутање кад хоће да нам расплачу (расоле) ово мало соли, која држи наш род на окупу, а то је вера наша – може постати наша издаја. Али ја верујем да није дошло време коначног ућуткивања, и да ће нас песма „Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?“, поново пробуди за духовни косовски бој.  

Неко би рекао да ако наставимо да ћутимо да ће нас стићи клетва Лазарева. Али ја верујем да Српска Црква није поражена и да ће из гробног ћутања васкрсавати један по један српски владика, свештеник, мирјанин, док сви не васкрснемо у Христу и кажемо: доста безакоњу! А за то, Господу се помолимо.

„Борба за веру“: Хвала Вам на овом разговору.

Милоје Стевановић: Богу хвала.