Архимандрит Серафим (Алексијев) и Архимандрит Сергеј (Јазаджиев)

Св. Викентије Лирински - неизменивост вере

-Опасност за младе православне богослове-

Према идеологији екуменизма, религија треба да служи човечанству за остварење његових земаљских циљева. Међутим, св. Викентије Лирински каже: "Наша је дужност, следити религију тамо куда нас она води, а не водити религију тамо где ми хоћемо"; "Морамо се страшно бојати тешког греха издаје вере и одступања од Православља!" "Да православни хришћани враћају оно што нису пре тога примили (тј. што се разликује од примљенога, прим. прев.) никада не беше, није, нити ће бити допуштено!" Описујући јеретичке новотарије које су постојале у његово време, св. Викентије их упоређује са "инобожјем" јер "јеретици поштују своја мишљења исто тако као што пагани поштују своје богове".

Као што се и у Старом Завету Бог гневио због поштовања "туђих богова" тако се Он и данас гневи због одступања од догматских истина Православља и прихватања разних новотарија којима нас засипа ЕСЦ.

"Истински је православан, онај ко се свом душом привезао за Цркву, за Тело Христово, за истину Божју, ко ништа не ставља изнад Божанске васеленске вере, ни ауторитет, ни љубав, ни дарове (таленте, прим.прев.), ни красноречивост, ни философију, чија год да је, него превазилазећи све то, стоји у  вери чврсто, постојано и непоколебиво, сматрајући својом дужношћу да се држи само онога и да верује само у оно што је поуздано, чега се васцела Православна Црква једнодушно држала одувек. А за шта дозна да је, као нешто непознато, доцније уведено од некога самостално, без сагласности других, или чак против сагласности свих светих, то он одбацује, јер нема везе са истинитом вером, него је најобичније искушење Блажени   апостол   Павле   у   својој   Првој   посланици Коринћанима пише: "Јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама" (1. Кор. 11, 19). Апостол као да говори: "Управо зато Бог и не истребљује одмах виновнике јереси, да би се издвојили достојни, тј. да би се показало колико снажно, одано и непоколебиво свако воли Васеленску веру. И заиста, чим се појави нека новотарија, одмах се покаже да су зрна тешка, а плева лагана. Тада се веома лако развеје са гумна све што не тежи к њему: неки се сасвим изгубе незнано куда, а други су усплахирени и боје се да не погину: срамота их је и спутани су, будући да су полумртви, полуживи, пошто су унели у себе отров у таквој мери да их не може усмртити, али ни желудац не може да га свари: не узрокује смрт, али ни живети не да. Авај, такво је стање достојно сажаљења!"

Овим последњим речима св. Викентијс Лирински као да слика стање  данашњих  "православних"   екумениста. Они су се напили екуменистичког отрова тако да су разапети између Православља и екуменизма, и ни сами не знају, да ли да се држе вековних вредности праотачке вере, или да залазе све дубље у компромисе! Тим људима св. Викентије Лирински јасно даје до знања да они, усвојивши новотарије, иако наизглед још увек стоје у правој вери, ипак постепено одступају од ње и отпадају од Православља, а да то и не примећују. "Ако они почну додавати староме ново, светоме- нешто њему несвојствено, свештеноме, нечисто, тај ће се обичај неизбежно проширити и на све остало, тако да онда ништа у Цркви неће остати нетакнуто, ништа неповређено, ништа цело, ништа неопогањено, него ће се оно што је раније било светилиште   чисте  и   беспрекорне   Истине   на   крају претворити у сметлиште нечастивих и гнусних заблуда. О, нека благодат Божја уклони такву нечистоту из наших умова! Нека то остане безумље нечастивих! А Црква Христова као брижна и ревносна чуварка поверених јој на чување догмата, никад ништа у њима не мења, ништа не одузима, ништа не домеће, неопходно не одстрањује, сувишно не додаје, своје не да, туђе не прима!"

Ово расуђивање св. Викентија Лиринског о неизменивости догматског учења Христове Цркве истинито је и веома значајно за свако време. Црква стоји тамо где ју је поставио њен Божански Оснивач. Она се не мења, али многи њени чланови, заведени саблазнима овога света, мењају се и издају Цркву на своју личну погибао. Такви људи мисле да, одступајући од неизменивих вероисповедних традиција Цркве, поступају хумано, "благородно", прогресивно. Они конзервативизму претпостављају прогрес, не схватајући да прави прогрес Цркве и њеног светог дела лежи управо у њеном здравом конзервативизму. Свако ко руши вековне и неизмениве стубове Црквене Вере, тај спречава даљи развитак Цркве и спречава њену спасоносну    мисију    међу    будућим поколењима. Не схватајући то, а налазећи се под утицајем "прогресивне"  екуменистичке литературе и нарочитог екуменистичког програма преваспитавања, осмишљеног у ЕСЦ, млади православни богослови неосетно се удаљују од св. Православне Цркве и на њено одбијање да се кроз екуменизам зближи са инославним вероисповестима почињу да гледају као на погубну окошталост, која није у сагласности са духом времена.

Ево   једног   карактеристичног   примера:   један полазник  Духовне академије послат је на годину дана у Екуменистички институт у Босеу. По повратку, он је Савету Академије поднео писмени извештај о свом раду. На крају извештаја он обећава да ће радити за добробит екуменизма, и сматра да се његов задатак састоји у "омекшавању вероисповедне окошталости". Тако се васпитавају млади екуменисти, заврбовани у Православној Цркви, чију догматску чврстину они називају "вероисповедном окошталошћу" и труде се да отклоне ради постизања вероисповедних компромиса. Није ли то онај широки пут који води у пропаст? (Мт. 7,13)

ЕСЦ много пажње посвећује младим екуменистима. У децембру 1975. г. васпитањем и образовањем омладине бавила се 4. секција Генералне скупштине ЕСЦ у Најробију. По мишљењу Руске Православне Цркве: "На ово  питање,  које  се у  суштини тиче лика  човека-хришћанина... скупштина није дала хришћански одговор. Завршни документ сведочи да његови аутори васпитање понајмање схватају као обликовање новог човека "сазданог по Богу и праведности и светости истине" (Еф. 4, 24). Изазива жаљење чињеница да у документу није пресудан лик Христа, Коме би се требало уподобљавати у васпитању хришћанске личности, него се дају препоруке које нису у вези са Божанским Откривењем".

Овосветски дух васпитања који ЕСЦ развија на својим Генералним скупштинама, води екуменистичку омладину ка одступању од догмата, а крајњи резултат ћс бити, отпадање од вере у Хрнста! У таквом духу се преваспитава "хришћанска" омладина у Екуменским институтима у Босеу, Хјустону, Билефелду и другим местима где се разрађује тзв. "екуменистичко богословље", чији је циљ да замени православно богословље духом компромисне сагласности, којом би се угодило свим религијама овог света!

Таква делатност ЕСЦ међу младима у потпуној је супротности са учењем св. Викентија Лиринског, које нас штити од било каквог новотарења у области вере "једанпут (занавек) предате светима" (Јуд. 1, 3).

Извор: Архимандрит Серафим (Алексејев) и архимандрит Сергеј (Јазаджиев), Православље и екуменизам (зашто православни хришћанин не може бити екумениста).

Превео: Родољуб Лазић

Приређивач: "Борба за веру"

 Напомена: Постављање фотографије у текст наше - прим. "Борба за веру"