Славко Радовановић

ДВА ГРЕХА МИЛОЈЕВА

Црквеносудске власти Епархије жичке са предлогом драконске казне за Милоја Стевановића показују да им је најмање стало до душа хришћанских и до стада Христовог.

Милоја познајем скоро две деценије. Отуда не могу да поверујем да је некоме могла да падне на памет идеја да човека који живи хришћанским животом коначно одлучи од Цркве Христове. Сва доброчинства Милојева није могуће побројати, али ћу, овом приликом, навести нека од њих:

-Он је добитник преко 10 грамата СПЦ за учињена доброчинства према нашим светињама;

- Он је кућу, покућанство и имање подарио избеглицама из Хрватске;

-Он је учинио небројена милосрђа према болеснима, сиромашнима, страдалнима... и са својом породицом приредио хиљаде и хиљаде оброка кроз трпезе љубави;

- Његова породица је пример хришћанског понашања и хришћанског живота;

- У његовој фирми радници почињу посао са молитвом, паљењем кандила и кадом;

- Он је привео Цркви Христовој огроман број својих пословних партнера, познаника, сарадника;

- Он је многим одраслим и старијим људима помогао да сазнају истину и да приступе Светој тајни Крштења, а није мали број оних којима су он и чланови његове породице, при том чину, постали кумови;

- Он је организатор многобројних венчања парова који су живели невенчано, од двадесетогодишњака до седамдесетогодишњака;

- У небројеним случајевима је молио и возио свештенике да исповеде и причесте болеснике, по кућама и болницама, а многи од њих су се исповедели и причестили у дан самртни;

- Он је у великом броју случајева сносио трошкове сахрана и подушја, како би ожалошћеним породицама помогао;

- Он је велики поклоник православних светиња широм света, укључујући и вишеструки обилазак светиња на Светој Гори и у Светој Земљи;

- Он је објавио већи број књига из којих зрачи богољубље и верољубље, а многи текстови из његових књига би могли бити увршћени у лектиру из веронауке;

- Он је својеврстан мисионар, који учешћем у бројним радио и ТВ емисијама шири хришћанску љубав и сведочи Јеванђеље;

- Он је обновитељ старих српских гробаља и верни чувар традиције српског народа;

- Он је несебичним улагањем свога знања, труда и средстава многим људима помогао да направе фирме и обезбеде егзистенцију својим породицама...

Тврдим, нелицимерно, да напред наведено није ни делић од онога што представља лик овог благочестивог хришћанина.

Изопштити из Цркве таквог човека, било би безумно, бездушно и богохулно. Чак и да су тешки греси оно што му тужилац ставља на терет, због напред реченог, његова би доброчинства сигурно на ваги правде превагнула та „два греха“.

А која су то „два греха“, због којих овом човеку хоће да изрекну казну коначног изопштења из црквене заједнице?

Први грех је то што је свој у живот преточио Јеванђеље о Срашном Суду, о чему је недавно у тексту Мала апологија Грешног Милоја писао професор Универзитета у Крагујевцу г. Милан Мићуновић. Осуђивати човека за дело милосрђа, значи ругати се, безумно, Закону Божијем.

Други грех је то што се молио Богу са Божјим човеком, какав је владика Артемије, православним, а прогнаним монасима и монахињама и са стотинама и стотинама православних Срба који из целе земље хрле у Љуљаке.

Да ли је, и у којој мери, овај човек учинио грех за који су наумили да га изопште из Цркве, нека прозборе два доказа:

Доказ први: овог човека нико не виде да се моли са јеретицима, са припадницима других вероисповести, што је пак по канонима строго забрањено и кажњиво, а што се за прогонитеље правоверних у нашој Светој Цркви не би могло рећи;

Доказ други: да ли је грех то што је Милоје извршио аманет Владике Николаја: Народ не треба да следује својим слепим вођама, кад га ови воде путевима лажним и удаљују од Бога и Божијег закона.

Да ли је Милоје одласком на молитву код владике Артемија починио тако страшан грех који потире сва његова добра дела? И да ли је то уопште грех? Напротив, по мом суду, Милоју Стевановићу припада хвала пред људима, а награда пред Богом. Али да не умујем ја неуки о томе. Позваћу у помоћ умне, позване и достојне: митрополита пирејског Серафима и митрополита китирског Серафима. Ево, најпре да чујемо Митрополита пирејског:

>> С А О П Ш Т Е Њ Е

У Пиреју, 1. марта 2011.

1. Скорашње изјаве и објаве преко интернета, којима се моје писмо упућено као одговор Преосвећеном Епископу рашко-призренском и косовском-метохијском г. г. Артемију на послата од њега документа, која се односе на канонску забрану, и Његову осуду, и наметање канонских казни свргнућа и рашчињења, одређује и карактерише канонски као црквено безакоње мешања у унутрашње ствари Најсветије Братске Светосавске Српске Цркве, јасно открива да они који то тврде не познају основне појмове Канонског Права Недељиве Цркве Христове, јер сагласно Божанственим и Свештеним Канонима - 35. Светих Апостола, 2. Другог Васељенског Сабора, 13. и 22. Антиохијског Сабора - канонски прекршај мешања у унутрашње ствари друге Цркве претпоставља телесно присуство у другој Канонској јурисдикцији и вршење свештених радњи (богослужбених, управних и поучавања).

Сходно томе, изражавање мишљења писаним путем у оквиру најсветијег саборног система Једне, Свете Православне Католичанске и Апостолске Христове Цркве, Недељиве - која је осудила „етнофилетизам“ - од стране било ког члана Њенога Тела, утолико пре од стране Њеног Епископа, канонски је прихваћена и дозвољена радња и чак предата нам од стране Светих Отаца путим многих примера црквене историје. Мешање у interna Светосавске Српске Цркве било би да сам ушао на њену канонску територију и покушао да чинодејствујем, и проповедам, и да вршим црквене управне радње без сагласности, одобрења и канонске дозволе њене црквене Управе.

Исто тако, изражавање чуђења и бола због екуменистичких „кретања“ до јуче православно и светоотачки борбене Светосавске Српске Цркве, и конкретно амнестирање непокајаних паписта за страшне злочине геноцида над Српским Народом убијањем 800.000 Срба новомученика, који су недавно уврстили међу „свете“ духовног и моралног подстрекача гнусних злочина, Римокатоличког Надбискупа Загребачког Алојзија Степинца, и заједничке молитве са представницима Папске свејереси, као што је недавно обављена у параклису Богословског Факултета у Београду (27-1-2011) од стране духовних потомака преподобног и богоносног Оца нашег Јустина (Поповића), чијим су божаственим списима смртно рањени нарасли демони синкретистичког Екуменизма, Папизма и антихристовског Просветитељства, свакако не представља мешање у унутрашње ствари, него оправдани израз братског протеста због отуђења и отпадања од светоотачког и светодуховског православног пута.

2. Моји неуки критичари, ходећи путем „сопственог“ надахнућа, а не црквеним и канонским путем предвиђеним од стране божанствених и свештених канона, превидели су суштину мога писма, јер им није ишло у прилог, такође и канонску и правну основу мог приложеног критичког мишљења, базирану на божаственим и свештеним канонима који се јасно и недвосмислено наводе, као и пресудну за читав овај болни случај Одлуку 1410/2010 Шестог Кривичног Одсека Врховног Суда Републике Грчке (Ареопага), независног и непристрасног Грчког Судства, која је распршила њихова „лупетања“ и потврдила да је кривично гоњење против Високопреподобног Архимандрита г. Симеона (Виловског), Архијерејског Заменика Епархије рашко-призренске (и сходно томе против Преосвећеног Епископа рашко-призренског г. Артемија), због тобожње проневере и крађе црквене имовине - инсценирано и лажно, додатно и недавно ослобађање из затвора, од стране Српских Власти због недостатка доказа, грађевинског предузимача г. Предрага Суботичког, навођеног као саучесника претходних дела.

На овом месту, и за посрамљење мојих критичара, наводим моју послушну спремност према Светосавској Српској Цркви да прихватим Њену недоказану усмену изјаву, кроз уста Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја (Буловића), о ништавости Канонског Отпуста Високопреподобног Архимандрита г. Симеона Виловског, послатог ми од стране његовог надлежног Епископа, и да пошаљем Најсветијем Патријарху г. Иринеју и Светом Синоду његов црквени досије.

3. И поред бучних, теолошки дилетантских и неутемељених, номоканонских изјава претходно наведених мојих критичара, неумољива канонска питања за канонски безакона чињења Светосавске Српске Цркве остају неодговорена, и посебно:

На основу

а) којих канонских поступака

б) којих канонских оптужница

в) прилагања којих чињеничних доказа

г) којих канонских испитивања

д) којих истраживања оптужница

ђ) којих канонских суђења

е) којих одбрана и

ж) којих правних лекова су донете: 

I)     Одлука Светог Синода Српске Цркве од 11-2-2010 о привременом удаљавању Епископа Артемија са Његове богоспасавајуће Епархије

II)    Одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Цркве од 2-5-2010 о наметању Епископу Артемију казне свргнућа са управе Његове Канонске Епархије

III)   Одлука Светог Синода Српске Цркве о наметању Епископу Артемију казне забране свештенодејства, и

IV)   Одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Цркве о наметању Епископу Артемију казне рашчињења са високог Архијерејског достојанства.

И на крају скромно запажање - истинско гркофилство јесте, са пажњом и посвећеношћу, држање божаствених и свештених канона, у чијем су установљавању предњачили васељенски Јелински Оци Цркве.

Митрополит Пирејски

+ Серафим<<

А митрополит китирски Серафим каже:

>>Папизам, са својим догматским заблудама и новачењима и Протестанти, са својим непрекидним цепањима на стотине протестантских огранака и њиховим страховитим удаљавањем од једне и једине Цркве Православних, Једне, Свете, Католичанске и Апостолске Христове Цркве Свештеног Никео-Цариградског Символа Вере, далеко су, нажалост, удаљени од еклисиолошког и богословског појма и одреднице Цркве, и отуђили су се од аутентичног Апостолског и Отачког Православног Предања.

Дух света и посветовњачење продрли су дубоко у ове инославне правце и конфесије, и непрекидно потресају њихове труле темеље бројним хомосексуалним скандалима, „хиротонијама“ жена и хомосексуалаца, заједничким молитвама са инославнима и припадницима других религија, и скандализовањем Хришћанских савести.

У узбурканом 20. веку разрасла се, заједно са осталим јересима и злослављима, и свејерес Екуменизма, коју је осудио савремени светитељ Српске Православне Цркве, који је недавно прибројан каталогу светих, свети Јустин Поповић.

Међутим, нажалост, данас нека духовна деца светога Јустина - који је објавио да се пад човечанства фокусира у три лица: Адаму, Јуди и Папи - не само да не усвајају речено од њиховог светог Духовног Оца против свејереси Екуменизма, него допуштају прогон и рашчињење њиховог врлинског брата и исповедника Епископа, бескомпромисног борца против Екуменизма, Канонског Епископа рашко-призренског г. Артемија (Радосављевића), без оптужнице, канонског суђења и одбране, уз то пристају на заједничку молитву током Свете Литургије и чина резања славског колача заједно са Папским Кардиналом и Нунцијем, који се дрско приближују и дотичу заједно са Православним Епископима и свештеницима благословени од српског Патријарха хлеб! Шта још нећемо дочекати...

Ова свејерес Екуменизма данас неометано делује и у православним областима, пошто се Православни Епископи, превиђајући правило да Православни не могу општити са, сагласно Светим Канонима, одлученим инославнима и јеретицима, заједнички моле са њима, некада и током Свете Литургије одевени у Архијерејске одежде!

Међутим, овај начин приближавања инославнима и јеретицима не решава, него напротив ствара проблеме општења са јеретицима. Уколико се претходно не разреше догматске, богословске и еклисиолошке разлике, уколико се не уреде питања Вере и догмата - није могуће доћи до сједињења, заједничког служења и заједничке молитве. А уколико и дође, противно Свештеним Канонима и црквеном Предању, тада ће то представљати најозбиљније теолошке и еклисиолошке девијације, које онемогућавају црквено општење са тим лицима, колико год високо се налазили на хијерархијској лествици. И истовремено ће скандализовати и духовно повређивати православну хришћанску пуноћу.

Далеко нека буду од свештеног простора наше Православне Цркве ови најтежи падови и застрањења. Нека би дао Бог да данашњи велики и светли празник нашег Православља донесе ово највеће добро у окриље наше Најсветије Цркве - „не општити са одлученима и јеретицима!<<

Да ли је Милоје крив што је на време препознао лаж, превару, безакоње, бешчашће?

Да ли због тога заслужује да буде одлучен од Свете Цркве?

Ако јесте, онда би од Цркве требало одлучити хиљаде верника који из целе земље долазе у Љуљаке на извор бистри, тамо где осећају радост у срцима и где осећају благодат Божију.

Нека Господ Милостиви омекша срца прогонитеља брата нашега у Христу Милоја Стевановића.