Томислав Ерић АРХИЈЕРЕЈ АРТЕМИЈЕ И ГРЕШНИ МИЛОЈЕ СТЕВАНОВИЋ ЈУНАЦИ НАШЕГ ВРЕМЕНА - И ВРЕМЕНА КОЈА ДОЛАЗЕ У приликама широко распрострањеног незнања, када је нарушен континуитет отачког предања у народу - у смислу очувања наслеђених традиционалних вредности, издвајају се они светли примери појединаца који не одступају са пута Господњег који једино води спасењу.
Постоје као узори нашег времена у духу речи из Псалтира - '' и не устукну срце наше нити си скренуо наше стазе са твога пута'' , да таквим својим примерима и нас остале врате са наших погрешних стаза - када оне нису стазе на трагу пута истинског Православља од наших предака преданог нам, као једине вере која директно води у спасење. КОНГЛОМЕРАТ свих вера, различитих верских исповести и догматика крајњи је екуменистички циљ. А за Господа Бога нашег све су то расуте стазе које се удаљавају од његовог пута, јер екуменистичка свејерес - није свеопште покајање којим би се све те различите странпутице у вери сабрале у једну истиниту веру и тако добиле јединствену стазу којом би се вратиле на спасоносни пут Господњи. Светски савез цркава је творевина света, јер није Господња творевина, а Српска Православна црква није никакав обичан члан тог екуменистичког савеза, већ је изворна јединствена и једина у континуитету Апостолска црква. Дух овог времена, као дух од овог а НЕ дух од оног света, унео је превише свега материјалног у животе људи потрошачког друштва, са пратећим екстремно сугестивним медијским покрићем - све до мере да се људи више не сналазе у потребама потврђивања својих личних идентитета. Очигледно је да своју веру Православну мноштво наших људи схвата као део свог народног фолклора, и прославу Крсне Славе, Божића, Васкрса и других празника као део фолклорне традиције - прихватајући их и упражњавајући кроз пратеће обреде више кроз форму а мање кроз суштину. Због тога, грчевита борба благочестиво-верних за очување Српске Православне цркве од пошасти екуменизма за већину осталог верног народа Српског, велика је непознаница - подложна свакој медијској манипулацији и замени теза по питањима пратеће канонско-правне регулативе из извора црквеног права. Тако се и могло десити да екуменистичка струја у СПЦ покушава да без суда, без правног основа у Уставу СПЦ и канонима, или ''преким судом'' суди таквим ДУХОВНИМ И ЉУДСКИМ ГРОМАДАМА какве су Архијереј Артемије и грешни Милоје Стевановић, а судила је и већ пресудила другим мање познатим благочетивим свештеницима, монасима и правоверним мирјанима.
У контексту упоредног свевременог значења овог проблема, илустративно из 138. Псалма наводимо 20. стих који гласи: ''јер ћеш рећи у размишљању - узалуд ће узети градове твоје'' као пример ситуације у којој црквена власт одузевши Архијереју Артемију рашко-призренску Епархију, цркве и манастире којима је управљао, а потом и његов архијерејски чин, фактички није успела и да му одузме и одано монаштво и многобројни верни народ који га следи у исповедању праве и чисте вере Православне. Предње значење цитирног стиха из Псалтира служи као потврда узалудности свих реформаторских намера оних који следе убрзаном екуменизму, када знамо да је за све правоверне Архијереј Артемије - нови Владика Николај или нови Ава Јустин нашег доба. Кроз започети црквено-судски поступак преме грешном Милоју Стевановићу у пренесеном значењу стварно се суди - самом милосрђу, доброчинству, гостопримству и сваком вековно традиционално наслеђеном добру, и јеванђелској хуманости досада усађеној у Српском народу и његовој друштвеној култури. Како то другачије и схватити - када је Грешни Милоје у многобројним и небројеним примерима нахранио гладне, оденуо голе и босе, духовно и материјално подржао бројне невољнике и прогнанике - него схватити као суђење самом Јеванђељу и његовим заповестима - да ко учини оним људима земаљски малима - да је онда тако учинио самом Господу Христу. Као последица свих досадашњих збивања у СПЦ дошло се до екстремно тешке ситуације формирањем ''катакомбне цркве'' у једној згради Београду, а медијски коментар обичних људи њених становника који и не знају за појам ''катакомбне литургије'' био је - да им је непријатан мирис тамјана, да их узнемиравају духовне песме, да им сметају ближњи - монаси и верници који се за цео свет, за сав народ Српски а тако и за њих моле, и истовремено чине освећеним и благословеним и само место где они станују и живе. Боље је ћутати - него давати некомпетентне коментаре и судове - важи као правило увек у нашем животу. Или за ове људе који живе у тој згради и дају изјаве медијима - боље је ћутати него грешити душу супростављајући се жртви оних који нашу свенародну Православну веру народа Српског, покушавају да тако сачувају. Опет се понавља вапај Господњи из јеванђеља - ''опрости им Оче јер не знају шта раде'' или за ове несвесно злонамерне станаре према благочестивима - да не знају шта и о чему говоре. Можда је данас ''стадо мало'' али га ипак ипак чине стотине и хиљаде верних, оних који чувају нашу веру Православну од екуменистичке пропасти. Постоје и ови бројни светионици као светли нам примери појединаца који таквом верном народу осветљавају праву стазу Господњу, и то описаним духовним трудом и вођством Архијереја Артемија, духовном и људски хуманом потпором Грешног Милоја, канонским знањем Жељка Которанина, бескомпромисном храброшћу монаха Антонија и небројених других благочестивих који би овај списак развукли унедоглед. У Чачку, дана 18.03.2011. године Томислав Ерић, адвокат |