Владимир Димитријевић

ДЕСЕТОГОДИШЊИЦА СОПОЋАНСКОГ АПЕЛА

(1)

Ове, 2011, фебруара 8/21, навршило се десет година од сабрања свештенства, монаштва и лаика у манастиру Сопоћани у Епархији рашко-призренској. Ова годишњица прошла је неприметно, а то није заслужено, јер, сабрање у Сопоћанима један је од најзначајнијих скупова у Србској Цркви на почетку 21. века, који је наговестио будуће догађаје, покушавајући да СА Сабору СПЦ укаже на последице даљег идења путем екуменизма и модернизма. На скупу је учествовао низ угледних духовника Србске Цркве; међу њима је био и архимандрит студенички Јулијан, који нам се обратио следећом, готово пророчком, беседом:

>>Сваког дана треба да читатe виђење пророчко светог апостола Јована -живот Цркве кроз векове до њеного свршетка. Треба да ишчитавамо оне речи на крају Откривења: Ко се  погани, нек се и даље погани, ко се прља нек се и даље прља, ко се освећује и посвећује нек се и даље освећује и посвећује. Господ каже: Ево, долазим Ја и Моја плата са Мном. Поједини људи раде оно што им је у срцу, сећате се оног стиха у Псалтиру где се каже: У мислима безбожника нема Бога, а ви сви знате да је мисао покретач и да је мисао основа сваког нашег делања, сваког нашег рада. Када је мисао испуњена Богом, онда ће сигурно све што излази из тих мисли бити у сагласности са Богом и са оним што Његов закон тражи. Тамо где нема Бога друго је: ако га нема у срцу, нема га нигде за човека. Онда је ту онај други, сатана, који све окреће наопако. Дакле, сатаном може да буде обузет сваки човек који не живи у љубави Христовој, ко не живи по закону Христовом. Ево у екуменизму говори се тобож о љубави. Где може да се љубав меша са мржњом? Исус је рекао гласно и јасно: Ко Мене воли, Моју вољу твори, и ми можемо да се уједињујемо са другпма само у Христу. Значи, да смо - једних мисли, једне вере, једног крштења, то можемо, то треба. Али свакако не можемо да се уједињујемо са јересима. Мислим да екуменисте не треба да називамо јересима јер су они безбожници и незнабошци, и ми са њима немамо никакве везе као што не можемо да имамо везе са марксизмом и са свим другим безбожним учењима. И када се говори о љубави, љубави нема тамо где нема Христа. То је камуфлирана мржња да се Црква Божија сведе на ниво нецркве. Но, то се неће догодити. 1947. године један комуниста ми каже у разговору: "Ми ћемо за десет година да уништимо цркву". "Шта ћете ви радити, ја то не знам, али ви нама ништа не можете, јер Цркву није основао човек, патријарси ни грчки ни римски нити било ко, Цркву је основао Господ Исус Христос, на овој вери је Црква основана, и њу ће Христос да води, а хоћемо ли ми остати у Цркви тој, или нећемо то је друга ствар!" Ми сигурно, ако останемо, али ја мислим ако да Бог, можда неће сви, али српски народ остаће са Христом, и ја се надам да ће српски народ, ако Бог да, нека буде то и десет Срба дочекаћемо Страшни суд као Црква Божија Српска. Зато не треба се плашити. Само треба свој живот ускладити са овим временом и Христовом науком. Морамо да са људима разговарамо, да тргујемо, али нема сарадње зла са добрим. Не можемо служити Велијара и Христа, и наши људи који то мисле они су нешто побркали у својој глави. /.../

(О ЕКУМЕНИСТИМА)

...Узеће они по некога из сваке Цркве, наћи ће се издајник, они ће донети нека правила која ће бити обавезна за све оне који верују. Вероватно да ће ти људи добити и велику материјалну помоћ и тако ће придобити многе људе, а они који не буду хтели да уђу и да приме, биће гоњени. Ја лично надам се неће проћи много у времену (до тада, нап. В. Д.). То не значи да знамо ко ће те гонити, хоће ли те гонити онај комунистички солдат, или ће те гонити неки поред тебе, али морамо да имамо у свести речи апостола кад је пред своју кончину изговорио: Одлазим, а после мог одласка доћи ће вуци грабљиви који ће разгонитии стадо. И ово што се догађа не треба да нас чуди. Речено је у Светом Писму да ће се знање умножити а љубав охладити и још због умноженог безакоња охладиће љубав многих, а живот људи без љубави није живот, то је смрт. Човек колико има љубљви толико има Бога у себи, ако нема љубави нема Бога у њему.

Осећате и знате да су самосталност и држава уништени. Није више самостална Америка, ни Француска, ни Енглеска, ни Немачка, ни Бугарска, ни Румунија, све је то сад стављено под контролу мафије подземне. Код нас је та мафија владала десет година у једном издању, сада је то издање склоњено. Шта ће бити сада? Неће бити лако! Кад један министар каже не треба веронаука у школе!/.../   

Не треба се плашити, треба делати само по нашем Светом Јеванђељу и по правилима светих наших апостола и да се држимо чисто нашег православља.                                   

Што се тиче нашег живота, морамо да се окренемо сваки себи, морамо да исправљамо свој живот, да се вратимо стварној љубави Божијој, стварном хришћанском животу, усавршавању свог православног живота. Нека у нашим местима буде и по два, три, четири праведника, не треба да падне у очајање што око њега иде тако како иде. То пустимо Господу! Ко се погани нек се и даље погани, не треба га гонити, али му рећи, опоменути, казати, а ми да се не плашимо него да чекамо са радошћу свршетак историје Цркве.<<

После излагања и разговора присутних, одлучено је да се СА Сабору СПЦ упути тзв. „Сопоћански апел“, који гласи:

>>СОПОЋАНСКИ АПЕЛ

ОБРАЋАЊЕ СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
(У манастиру Сопоћани 8. / 21.2.2001)

          Сабравши се у свештеној обитељи манастира Сопоћани, а руковођени бригом и љубављу према светосавском наслеђу своје Цркве, обраћамо се са молитвеним вапајем Светом Архијерејском сабору Српске Православне цркве.

1. Подсећамо Сабор на одлуку донету 1997. о иступању из свејеретичког Светског савеза ”цркава” због тога што је он подложан све већој секуларизацији, бављењу дневном светском политиком, окренут религиозном синкретизму. Такође, ССЦ има чланице које уводе нове обичаје у праксу туђу хришћанском предању Истока и Запада (рукополагање жена за “бискупине“ и “пасторине“); толерише у својим редовима заједнице које легализују противприродни блуд (хомосексуализам и лезбејство). Екумено-санкристички дух преноси се и на поједине православне кругове, па су постале честе молитве И богослужења са инославним, што доводи до озбиљних поларизација међу помесним православним црквама и саблазни у православном народу. (На пример, код нас има све више тзв. ”старокалендараца” који, позивајући се на молитвено општење са инославнима присутно у појединим епархијама СПЦ, тврде да је наша Црква постала безблагодатна).

2. Због свега овога безусловно тражимо да се што пре изврши одлука СА Сабора о иступању наше Цркве из ССЦ. Неодржива је као неистинита тврдња да ми то не можемо учинити, осим у заједници са осталим помесним Црквама, обзиром да је свака црква понаособ у ССЦ ушла. Такође, није истина (како је тврђено на солунском скупу православних Цркава оџаном 1998.) да је учешће православних у екуменском покрету засновано на Светом Предању. (Нетачност ове тврдње доказује и образложење одлуке наших архијереја о иступању из ССЦ, дато 1997.) Неодложност и правоваљаност решења о изласку из загрљаја женевске свејереси потрвђује и чињеница да су Јерусалимска, Грузијска и Бугарска црква ССЦ напустиле, а Московска патријаршија се повукла у статус посматрача.

3. Тражимо такође да се однос са римокатолицизмом (који сви Свети Оци и учитељи Цркве, од Фотија Великог преко Марка Ефеског до Јустина Ћелијског сматрају јересју, а не ”сестринском црквом”) врати у нормалне оквире разговора о неопходном, а да се престане са било каквим молитвеним општењем са римокатолицима и папом римским под изговором ”братске љубави.” У овом општењу најдаље је отишао епископ шабачко - ваљевки господин Лаврентије, који се са 36 својих свештеника у августу 2000. поклонио римском папи, тражећи његов благослов. Његови свештеници су на православном антиминсу служили у бенедиктанском самостану у фиренци у коме је 1439. потписана срамна флорентијска унија, што је догађај без преседана у новијој историји СПЦ. Оправдано очекујемо да ће Архијерејски Сабор, следујући Светим оцима, испитати повод који је довео до саблажњавања верујућег народа. Противимо се финансирању СПЦ од стране инославних заједница које је често условљено ”противуслугама” у области компромиса по питањима вере.

4. Свим силама се противимо често најављиваном папином доласку у посету Светосавској Србској Цркви. У случају да се та несрећа ипак догоди (што не дао Бог) и да дође човек који је покренуо распад Југославије меморандумом државама КЕБС од 26.11. 1991., благосиљао бомбардовање Срба у Републици Српској и прогласио блажеим Павелићевог духовног оца Алојза Степинца, народ ће, као и 1937., у доба антиконкордатске борбе, умети да брани своје духовно достојанство.

5. Настојавамо да се зауставе извесне тенденције ка увођењу новог календара у нашу Цркву. Треба да останемо верни Светоотачком календару који је у цркви присутан вековима, а потврђен је многим одлукама помесних сабора. Питање календара није пиртање науке него питање канонског празновања Васкрса, очувања богослужбеног круга и постова Цркве, што би било поремећено увођењем новог календара. То би неминовно довело до великог раскола и нашој Цркви што се већ десило у свим оним помесним Црквама које су увеле нови календар. Сматрамо да је најбоља потврда православног календара као иконе времена силазак благодатног огња на Велику Суботу у Јерусалиму.

6. Очекујемо да се у СПЦ покрене унутарцрквени дијалог о свим питањима духовног живота и богословња. Недостатак дијалога доводи до унутрашњих подела на следбенике различитих богослужбених, богословских и пастирских струја, од којих неке представљају новачења туђа Светом Предању. Одбијање овиг дијалога би значило превиђање духовних потреба највећег дела Цркве.

Због свега овога забринути и ожалошћени стањем у коме се наша Мајка Црква нашла тражимо и вапијемо нашим архијерејима да нас чују и услише. На питање којим путем треба ићи, одговарамо речима Светог владике Николаја: ”Наш је одговор јасан и заснован на светом јеванђељу и на историјској судбини нашег народа. Ми идемо путем Крста Христова. Не смемо се ни нагнути са тог пута ни лево ни десно, а камоли сићи са њега. Јер пропаст зјапи са обе стране правога пута. Са једне стране је пропаст безверства, са друге стране пропаст кривиоверства. Ми морамо држати пут праве вере која нас снажи и весели. Јер то и јесу истинске одлике вере која право слави Бога, који је православна Морална снага и духовно весеље. Ми идемо путем Светога Саве, који је ишао путем Крста Христова. Савин пут јесте пут националне цркве. Духом Божјим вођен и руковођен Свети Сава је изградио нашу националну цркву, да се у њој као у неком добром суду чува животворно пиће Христове науке и Христове силе за српски народ кроз векове и векове.. то је један одмерен и умерен суд, ни сувише голем, ни сувише мален. Јер да је сувиће голем, пиће би се лако покварило, а да је сувише мален, пресушило би. То јест: ни црквени интернационализам ни протестантски субјективизам, него јеванђелски национализам. Да би тако сваки народ на свету урадио своју цркву и био као једна породица Божија, И сви народи са својим црквама, везани истом вером, истим духом и узајамном љубављу, чинили једну свету васељенску цркву, једну велику породицу Божију. Ни са овога пута ми не смемо скретати ни тамо ни амо, да не бисмо пали у пропаст империјалистичког интернационализма, нити у пропаст протестанрског субјективизма. Ми морамо, дакле, држати пут праве цркве, која право слави Бога - да запаја и снажи народ јеванђелским хероизмом, да сједињује народ једним духом у једну Божију породицу и да весели народ као децу Божију небеским весељем. Најзад, ми идемо путем труда и одбране. Наш је труд двојак: да живимо вером и да ширимо веру православну. Наша је одбрана од клерикализма, од протестантизма и од атеизма. Морамо се непрестано и трудити око вере и бранити веру. И морамо се без престанка трудити на снажењу и одбрани своје православне цркве. Ако неко каже: јуче је била опасност по нашу цркву, а данас је та опасност престала, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану. Јер онај “непоменик” , коме је наш свети народ са својим свештенством осујетио “ваплоћење у форми закона,” ипак иде по овој земљи као дух, као авет, дејствује, дејствује и дејствује.”

Молимо се Светим Србима, од светога Саве до владике Николаја да нас умудре на путу верности Господу нашем Исусу Христу.

Просећи молитве Светог Архијерејског Сабора,

остајемо са синовском оданошћу.

 Следе потписници Апела - преко 250 свештених лица, монаха, монахиња…

(У манастиру Сопоћани 8/21.2.2001)<<

СА Сабор је реаговао на писмо саопштењем, у коме је владика Артемије оптужен да око себе окупља „фатрију“, а присутна свештена лица су упозорена да не смеју да иду у друге епархије без благослова. Сам владика Артемије је ово саопштење, унеколико преобликовано (Сабор је поручио учесницима да су „безразложно“, а владика Артемије им је рекао да су „образложно“, узнемирене савести“), у коме каже:

>>ОДГОВОР СОПОЋАНСКОМ СКУПУ

АПЕЛ Сопоћанског скупа од 21. фебруара 2001. године, изазвао је на Сабору СПЦ бурно реаговање: Најзад, Сабор на Сопоћански апел одговара:

Што се тиче Апела упућеног Светом архијерејском сабору из манастира Сопоћана, Његово Преосвештенство Епископ Господин Артемије се задужује да одговорно опомене и скрене пажњу својим монасима и вернима -образложно узнемирене савести- на оно што је свима познато, да је наиме наша Светосавска црква са својим Епископатом била и остала верна Светоотачком предању.

Тако, између осталог, она се држи и древног никео-јулијанског календара, и нико у нашој Цркви не поставља питање његовог мењања.

Ради остваривања, пак своје јеванђелске мисије, сагласно својој богочовечанској природи и историјском призвању, она је отворена за дијалог са свима, ради сведочења целосне Христове истине, коју она чува као зеницу свога држећи се при том апостолског и светоотачког наслеђа, наша Црква је својом одлуком о екуменизму (1997. године) иницирала преиспитивање на свеправославном плану односа Православне Цркве према Светском савету цркава. Последица тога је био свеправославни скуп у Солуну и у Каиру, као и учешће многих помесних цркава на конференцији у Харареу, овог пута у својству посматрача. С обзиром на нове нежељене токове у Светском савету цркава, наша Црква ће у саборној сарадњи са осталим помесним Православним црквама у будућности на новим начелима утемељити свој дијалог са неправославнима, сагласно њеном вековном искуству и пастирским потребама нашег времена у духу сведочења истине Христове пред свим земаљским народима и целим светом.

01. јуна 2001. године     

Ман. Грачаница

Косово         

Епископ рашкопризренски

и косовско-метохијски

АРТЕМИЈЕ<<

Од тада је прошло десет година. Неки учесници Сопоћанског скупа отишли су Богу на истину (отац Јулијан); неки (да им не помињемо име) су прешли на страну модернистичку. Владика Артемије је, уз невиђено кршење канона, бачен у прогонство, а с њиме су прогнани и неки од учесника овог скупа, попут оца Николаја Црноречког. Но, како је рекао један румунски свештеник свом комунистичком џелату: „Можете побити све професоре математике, али 2+2 ће увек бити 4“. Зато је време да погледамо „Сопоћански апел“, тачку по тачку, и да видимо где смо данас.

1. СА Сабор СПЦ је 1997. донео одлуку о иступању из ССЦ којa је у видовданској „Светигори“ 1997. пренета са коментаром:

>>ИСТУПАЊЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ ИЗ СВЈЕТСКОГ САВЕТА ЦРКАВА

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном мајско-јунском засиједању о. г. донио је одлуку да Српска Црква иступи из Свјетског савјета Цркава, чија је она чланица од 1965. г. На основу закључака Комисија за проучавање односа са ССЦ, имајући у виду велико узнемирење вјерног народа наше Помјесне Цркве и саблазни (као што је то напр. изражено у апелу достављеном Св. Арх. Синоду и епископима појединачно од стране преко три стотине наших свештеника, монаха и монахиња), одлучено је да Српска Црква убудуће не буде више органски члан ове организације, с тим да се и даље моли и труди на јединству свих у Христу Исусу и сарађује са свима онима који се искрено труде на остваривању јединства у вјери свих вјерујућих у Христа, као Бога и Спаситеља, и у Свету Тројицу. У образложењу ове одлуке је константовано да је Свјетски савјет Цркава настао као израз жеље, нарочито расцјепканог протестантског свијета (почевши од 1910.) за васпостављањем јединства Цркве. Православне Цркве су, свака на свој начин, особито послије 1920 г. учествовале у тзв. екуменском покрету, ради остваривања Христове заповијести "да сви једно буду".             

Најзначајнији православни    теолози    овог вијека учествовали су и дали допринос овом покрету. Међу њима  и  теолози и јерарси Српске Цркве као на примјер, Епископ Жички Николај, епископ бачки   Иринеј   (Ћирић),   епископ далматински Иринеј (Ђорђевић) и др. Основни став православних богослова и богословља био је и остао да без јединства у вјери нема и не може бити јединства у Цркви као богочовјечанском организму Христовом. Са разлога, међутим, како се каже у наведеном образложењу, што је Свјетски савјет Цркава (нарочито то послије седамдесетих година) почео да занемарује у свом дјелању овај изворни став о неопходности јединства у вјери као предуслову јединства Цркве; са разлога што је овај Савјет почео да добија природу "Надцркве" и да се у том духу понаша, практично прихватајући, у начину свога дјелања за Православље неприхватљиву англиканску теорију огранка, у новије вријеме називану теорију "хришћанских традиција", по којој се "традиције" неких од прртестантских секти (насталих, рецимо, у прошлом вијеку) изједначују и стварају равноправним саживим Предањем Цркве Истока, непрекинутим од апостолских времена.

Са разлога што је Свјетски савјет цркава под све већим упливом секуларизма;

са разлога што због самог устројства ССЦ, у коме огромну већину имају протестантске заједнице, Православна Црква бивала је надгласавана, тако да при таквом стању ствари Православна Црква не може утицати на његове одлуке нити бити адекватно заступљена;

са разлога што се у званичним круговима ССЦ све више занемарују питања вјере и поретка и јединства у вјери и изворној Цркви Христовој, за рачун прагматизма и дневне свјетске политике;

са разлога што у званичним круговима екуменског покрета (нарочито послије Генералних конференција у Упсали и Камбери) преовлађује дух и настројење, практично испољавано и примјењивано -религиозног синкретизма;

са разлога што неке и то најзначајније (напримјер Англиканска црква) чланице ССЦ, намјесто да у духу екуменизма умањују постојеће догматске и канонске разлике - уводе нове црквене обичаје и праксу коју догматски правдају, обичаје који угрожавају еванђелски етос и свеукупно хришћанско предање Истока и Запада (рукополагање жена за "бискупице" и "пасторе"), стварајући радикално  нови поредак, еклисиологију и морал у Цркви;

са разлога што ССЦ толерише неке од хришћанских заједница, својих чланица, које противно Еванђељу и Апостолу Павлу, прихватају и благосиљају неприродни и противприродни блуд (вјенчавање лезбијки и хомосексуалаца), што је "срамно и чути";

са разлога што се тај екуменско-синкретистички и секуларистички дух преноси и на поједине православне кругове, нарочито у Дијаспори и мијешаним срединама, па   су   постала   честа заједничка причешћивања и молитвено општење са неправославнима, којима се негира сами етос и светоотачка правила мишљења и живљења у Цркви (значи - негативно се одражава на саму Цркву);

са разлога што органско чланство у ССЦ проузрокује унутар православне Пуноће саблазни и озбиљне поларизације међу Помјесним Православним Црквама (што значи: не доприносећи свехришћанском јединству, оваква врста чланства директно угрожава јединство унутар саме Православне Цркве, да не говоримо о еклисиолошкој неприхватљивости такве врсте чланства!);

- са свих тих горе наведених разлога, Српска Православна Црква, свједок вјерни и чуварка (заједно са осталим помјесним Православним Црквама) -вјере и етоса једне, свете, саборне и апостолске Цркве Христове, најављује своје иступање из ССЦ и отказивање да буде органски члан ове организације (што су већ учиниле Јерусалимска патријаршија и Грузијска црква). При томе Српска Црква се не отказује да и даље ради "на јединству свих" и да сарађује са свима, na и са ССЦ на хуманитарном пољу, и на другим областима међухришћанске одговорности за мир, праведност, и заједништво међу народима и државама у свијету.

С обзиром, међутим, да се овдје ради о далекосежном кораку, који се не тиче само живота и мисије Српске Цркве него и свеукупног Православља и његове спасоносне мисије у свијету, Сабор Архијереја Српске Цркве је одлучио да свој став и мишљење  претходно,  прије  коначног  иступања, д о с т а в и Цариградском и Васељенском патријарху и свима поглаварима помјесних Цркава православних, са предлогом и захтјевом да се што скорије сазове Свеправославно савјетовање по питању даљег у ч е ш ћ а Православних Цркава уопште у Свјетском савјету Цркава. Тек послије тога Савјетовања ће наша Помјесна Црква заузети свој коначни став по овом питању и обзнанити га јавности.<<

Владика Артемије је од Сабора добио задатак да изради извештај о односу СПЦ и Светског савета цркава. Извештај је поднет Сабору, и служио је као основа за иступање СПЦ из ССЦ. Он је гласио:

>>СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И СВЕТСКИ САВЕТ ЦРКАВА

Извршавајући одлуку Светог синода бр. 3128/Зап. 1601 од 17. новембра 1994. године, подносим Светом архијерејском синоду за САБОР, овај кратки преглед историје настанка Светског савета цркава, и односа према њему, тј. укључења у њега Српске православне Цркве.

Стварање ССЦ

1.  У самом називу „Светски савет цркава" садржана је сва јерес ове псевдо-црквене организације. Јер свети Оци II Васељенског Сабора одогматише веру Православну у ЈЕДНУ, свету, саборну (католичанску) и апостолску цркву, а не у „МНОГЕ" од којих би се могао градити или стварати некакав „савет" или „савез", што би била нека „НАД-ЦРКВА"

Црква је једна и саборна, у њој је сабрана сва истина, сва благодат, све оно што је Бог собом донео на земљу и даровао људима, и оставио међу људима да се њиме спасавају.  Она је једна и саборна јер сабира све оне који желе спасење, (у једну целину, у Тело Христа Богочовека. Отуда и сама идеја „савета" или „савеза" цркава је немислива, недопустива и неприхватљива за свест и савест православног човека.

2.  Историја Светског савета цркава има своју предисторију у модерној јереси - свејереси која се назива ЕКУМЕНИЗАМ. Феномен Екуменизма није данас нешто ново и непознато. О њему се деценијама доста пише и говори, те се с правом може рећи да се ради о једној веома сложеној појави. Екуменизам је пре свега еклисиолошка јерес, јер удара на сам корен православне вере   - на свету Цркву, настојећи да је претвори у једну „екуменску“ организацију лишену свих  богочовечанских епитета Тела Христовог, припремајући тиме пут самом Антихристу.

Темељи Екуменизма ударени су још крајем прошлога века, управо 1897. године на Конференцији 194 англиканска бискупа у Ламбету. На том скупу су формулисани основни принципи будуће екуменске уније хришћанских „цркава". Ова Ламбетска конференција афирмише догматски минимализам, који полази од чињенице да јединство треба тражити у минимуму заједничке сличности богословских учења. Ту минималну заједничку основу требало је чине: Свето Писмо (али ван контекста Светог Предања), Никеоцариградски символ вере и само две свете тајне - Крштење и Евхаристија. Поред тога истакнут је и тзв. принцип толерантности према учењу других „цркава" и спремност на компромис љубави. Трећи изум Ламбетске конференције јесте чувена Теорија ГРАНА (Branch Theory), која полази од тврдње да је Христова Црква као једно разгранато дрво, чије су гране међусобно равноправне и само заједнички представљају манифестацију једне Цркве.

Зло семе једном посејано, нагло се разрасло. Већ почетком двадесетог века, 1910. год. у Единбургу је, у организацији протестантских „цркава" одржана „Светска мисионарска конференција" на којој је одлучено да се организује светски покрет хришћана за питања вере и црквеног устројства. Истовремено са овим покретом деловао је и покрет „Живот и рад" чији је задатак био да оствари јединство хришћана кроз њихову сарадњу у питањима практичног живота. Од ова два, искључиво протестантска покрета, ствара се њиховим уједињењем 1948. године на Првој генералној скупштини у Амстердаму „Светски савет цркава" са седиштем у Женеви. На тој скупштини биле су присутне, нажалост, и неке Православне Цркве, као: Цариградска патријаршија, Кипарска архиепископија, Грчка архиепископија и руска Митрополија у Америци (данас Православна црква у Америци).

3. Православље, нажалост, није дуго одолевало овом искушењу модернизма и секуларизма, него је брзо њиме инфицирано. Од стране Православних Цркава прва је учинила уступак   Екуменизму   Цариградска   Патријаршија,   још   у јануару 1920. године својом Енцикликом „свим Црквама Христовим." У њој се не само помесне Православне Цркве називају „Црквама", већ је тај назив сасвим равноправно по први пут придодат и разним јеретичким конфесијама.

Тако, на самом почетку се каже: „...међусобно приближавање разних хришћанских Цркава и њихово општење не може бити одбачено због догматских разлика које постоје међу њима...". Енциклика апелује да треба радити на „припреми и омогућавању потпуног јединства"; разне јеретичке групе назива „Црквама које нам нису стране и туђе, већ сродне и блиске у Христу" и које су нам „санаследници и сателесници обећања Божијих у Христу" (Еф. 3,5). Као први практичан корак у изградњи међусобног поверења и љубави сматра се потреба да Православне Цркве усвоје нови (Григоријански) Календар „ради истовременог прослављања великих хришћанских празника од стране СВИХ Цркава", што је ускоро Цариградска Патријаршија, (а касније и још неке Помесне Православне Цркве) и учинила плативши то скупом ценом (унутрашњим расколом у Цркви и народу).

Друге Православне Цркве једно време су одолевале овом опаком искушењу. Нарочито је Московска Патријаршија показивала извесне знаке опрезности према Екуменизму. О томе сведочи и сабор (СОВЈЕШЧАНИЈЕ) епископа Помесних Православних Цркава одржан у Москви од 8 - 18. јула 1948. године, а поводом 500 годишњице проглашења аутокефалности Руске Православне Цркве. На том Сабору су представници александријске, антиохијске, руске, србске, румунске, грузијске, бугарске, пољске, чехословачке и албанске Цркве одбацили учешће у светском екуменском покрету и у ССЦ, који је управо био формиран, осудивши га као јерес.

4. Ова ревност Православних у одстојавању Истине Божије о Цркви, нажалост, није дуго трајала. Само четири године након формирања Светског савета цркава, цариградски Патријарх Атинагора издао је Енциклику 1952. године којом позива све поглаваре Помесних Православних Цркава да се придруже Светском савету цркава. Иако су разлози за такав позив били сасвим банални и нецрквени (рецимо: „приближавање народа и нација", у циљу „суочавања са великим проблемима садашњице"),  поједине Православне Цркве још исте те 1952. године хитају да се укључе у ССЦ. Васељенска Патријаршија шаље своје сталне представнике у централу ССЦ у Женеви. Године 1959. Централни комитет" ССЦ састаје се на Родосу са представницима свих Православних Цркава, од када је практично Екуменизам ушао међу зидове Православља и почео, попут рака, изнутра да га разједа. После Родоса, Православни се просто такмиче међусобно ко ће се показати већим екуменистом.

Православни екуменисти су почев од 1961. године сазивали низ конференција у циљу реализовања екуменистичких циљева. Тако је 1964. године одржана Трећа конференција на Родосу, где је одлучено да се воде „дијалози" са јеретицима „На равноправној основи", као и да свака Помесна Православна Црква негује самостално „братске односе" са јеретицима. Коловођа у свим овим екуменским играма био је цариградски Патријарх Атинагора који је започео серију сусрета са римским Папом, међусобно скидање анатеме из 1054. године, заједничке молитве итд. а касније, његови наследници и њихови сарадници, као што су Јаковос Амерички, Стилијанос Аустралијски, Дамаскин Женевски и многи други.

Тај рад на екуменском плану прате и неконтролисане изјаве појединих представника Православних Цркава, не само оних са цариградског Трона, које немају ништа заједничко са ставовима и учењем светих Отаца. Померене су међе које поставише Оци наши између истине и лажи, светлости и таме, Христа и Велијара. Основни задатак свих тих излива сентименталне ( у суштини обострано лицемерне) љубави која се у тим изјавама тобоже пројављује, јесте да се код православних хришћана развије свест о томе да су са неправославнима браћа у Христу, и чланови једне и истинске Цркве Христове.

То се говорило у сусретима, на конференцијама, штампало у часописима и књигама, преношено преко радија и телевизије. И све то требало је да доведе до „заједничке Чаше", до заједничког причешђа (intercommunio), које и јесте основни циљ такозваног „дијалога љубави". А то је, по оцу Јустину Поповиђу, „најбезочније издајство Господа Христа, издајство јудинско и притом издајство васцеле Цркве Христове."

Приступ СПЦ светском савету цркава

По угледу на остале помесне Православне Цркве, а посебно на цариградску Патријаршију, и Српска православна црква, од самог почетка трудила се да „ухвати корак" са временом. Иако формално још није била члан ССЦ, она је почела да тесно и често контактира са тим „савезом јереси", како би рекао отац Јустин, да прима у званичне посете представнике ССЦ, најпре лица задужена за слање међуцрквене помоћи, као г-на Тобијаса, Максвела, г-ђицу Мајхофер, па до генералног секретара Висерта Хуфта.

Истина, Србска црква није имала званичног представника - посматрача на II Конференцији ССЦ у Еванстону у Америци,¹ али је зато на III скупштини у Њу Делхију 1961. године имала своју трочлану делегацију (којој је на челу био Епископ Висарион). На овој Скупштини дошло је до суштинског заокрета по питању учешћа Православних помесних Цркава. Изгледа, под притиском комунистичке совјетске" власти, московска Патријаршија, а са њоме и цркве у свим сателитским земљама, листом су се учланиле у ССЦ. Ту су се учланиле: московска Патријаршија, грузинска Патријаршија, румунска Патријаршија, бугарска Патријаршија, пољска Архиепископија и чехословачка Архиепископија.

Србска црква је постала члан на „мала врата", помало нечасно. Наиме, у посету је дошао генерални секретар Висерт Хуфт и замолио да се и Србска црква учлани, без обавезе на потписивање неких теолошких докумената, који би били догматски и канонски неосновани. Тадашњи Свети синод (не, дакле Сабор) СПЦ са Патријархом Германом на челу, одлучио се да се и Србска црква учлани. То је прихваћено и озваничено на заседању Централног одбора ССЦ негде у Африци 1965. године.

Од тада па надаље Србска црква је, као и остале помесне Православне Цркве, постала органски део ССЦ Узимали смо учешћа преко званичних представника (Епископа или теолога) на свим каснијим ансамблејама, конференцијама, симпосионима, састанцима, молитвеним седминама и свему оном што је ССЦ падало на памет, а нашта смо ми безпоговорно пристајали. Резултат тог учешћа изражава се извесном материјалном помоћи коју је СПЦ повремено добијала од ССЦ у виду лекова, лечења или опоравка неких лица у Швајцарској, студентским стипендијама, или извесним новчаним прилозима за неке конкретне сврхе и потребе СПЦ, као рецимо за градњу нове зграде факултета. Те мрвице материјалних добара плаћали смо губљењем на духовном плану у чистоти наше вере, канонске доследности и верности Светом предању Цркве Православне.

Присуство наших (и уопште православних) представника на разноразним екуменским скуповима, нема канонског оправдања. Нисмо тамо ишли да смело, отворено и непоколебиво исповедамо вечну и неизменљиву истину православне вере и Цркве, него да правимо компромисе, и пристајемо мање више на све оне одлуке и формулације које нам неправославни понуде. Тако се стигло и до Баламанда, и до Шамбезија, и до Асизија, што све скупа представља неверство и издају свете Православне вере.

За све то време падања и пропадања у сваком погледу цркве светога Саве, једино се чуо глас архимандрита оца Јустина Ћелијског, који је био и остао будна и непроменљива савест СПЦ. Он дубоко осећајући и литургијски преживљавајући дух апостолске и светоотачке истине, писао је поводом екуменских „подвига" патријарха Атинагоре: „А патријарх цариградски? Он својим неопапистичким понашањем, својим речима и делима, саблажњава већ деценијама православне савести одричући јединствену и свеспасоносну истину Православне Цркве и вере, признавајући Римског врховног првосвештеника са свом његовом демонском гордошћу..."                                                                            

Ове речи јасно изражавају један зрео, искрен и светоотачки став према патријарху јеретику као и прецизну дијагнозу основних намера Цариграда, које наследници патријарха Атинагоре све до данас спроводе на очиглед и прећутно одобравање званичника осталих Православних Цркава.

Шта ли би тек данас рекао отац Јустин?

Једино што је добро у читавој овој ствари, то је што наши званични представници и учесници на разним екуменским скуповима, по повратку отуда ништа не пишу и не објављују у црквеној штампи, што би тровало православни народ. Често и ми Архијереји на Сабору сакупљени, остајемо ускраћени за званичне извештаје од браће Архијереја, као наших представника, што је сматрам, недопустиво.

Имајући у виду све напред речено с једне стране, и вечно и непогрешиво еванђелско мерило „да се свако дрво по плодовима својим познаје" с друге стране, јасно је као сунце шта нам ваља чинити.

Још на овом Сабору донети ОДЛУКУ о иступању Србске православне Цркве из Светског савета цркава и свих других, њему сличних, организација (као КЕК и др.), и сходно томе прекинути праксу сваког екуменског деловања и практичног учествовања у екуменистичким безбожним манифестацијама.

То учинити из ових разлога:

1.  Из Послушности према светом апостолу Павлу, који саветује и наређује: „Човека јеретика после првог и другог саветовања, клони се."

2.  Што је то сагласно са свим светим Канонима Православне Цркве, о које смо се до сада силно огрешили.

3.  Што не постоји ни један једини међу светим Оцима Цркве који би нам својим учењем, животом и делима могао послужити као пример који би оправдао наше учлањење и даљи останак у нецрквеној организацији ССЦ и њој сличних.

4.  Ради спасења својих душа, душа поверене нам пастве коју смо досадашњим екуменисањем силно саблазнили и духовно оштетили, као и ради спасења свих оних који се још увек налазе изван Кивота спасења - Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, којима ће више помоћи у тражењу и налажењу истине и пута спасења један такав наш одлучан и јасан поступак, него безбојно и безбожно даље наше дружење са њима.

Светом архијерејском Сабору одан

Епископ рашко-призренски

APTEMИJE

_____________

¹ Истина, тамо је био присутан Владика Николај у пратњи Протојереја Душана Поповића, пароха цркве светог Васкрсења у Чикагу. Владика је на том скупу и говорио, разуме се, само у православном духу.<<

- Наставиће се -