Павле Тихомиров „Поп Никола баца сенку на Светог Николу“ (Резултат српских огледа са „стратегијом превенције“) „Не заборавимо: због неког попа Николе не смемо имати ружне помисли на Св. Николу. Острашћени прогонитељи правоверних нису Црква. И зато наш однос према Светој Цркви мора бити чврст и непољуљан. Јер, Црква је Христова творевина, а не својина оних који су умислили да су они Црква, и то без Светих Отаца, без канона и без лаоса Божијег. И најзад, не смемо сметнути с ума да они који нас гоне нису наши непријатељи, него наши сурови пријатељи. И зато, помолимо се Богу за њих.“ Тим речима завршава се интервју који је 8.марта дао српском сајту „Борба за веру“ г. Милоје Стевановић.
„Сурови пријатељи“ су, по мишљењу Светог Николаја, они који нам не дају да се „раслабимо“, да уобразимо да смо већ спасени, него нас подстичу на трезвеност и ревновање. Пословни човек из Чачка, г. Милоје Стевановић, добро је познат у Србији својим делима милосрђа и доброчинства. Али му је унеколико још већу славу донео скандал изазван претњом црквеног суда Епархије жичке СПЦ да ће Милоје бити „коначно искључен из црквене заједнице“, зато што је своје имање дао на употребу групи монаха који су напустили рашко-призренску епархију СПЦ. Група правника, усталих у одбрану интереса г. Стевановића, буквално је исмејала епархијске тужитеље, показујући, наочиглед свима, како је зграда оптужбе конструисана. И ако је у случају уклањања епископа Артемија са епархије нарушавање канона у извесном смислу церемонијално – прикривено, Милоју су решили да „сломе кичму“ заплотњачком методом, не обраћајући уопште пажњу на јавно мњење, а камоли бринући о томе да Милоја анатемишу у складу са неким каноном који би Милоја довео под удар анатеме. Исход је тај да се према Милоју примењује „превентивна, упозоравајућа казна“, раније непозната црквеним канонима. Не зна човек чега би се овом приликом сетио: да ли мајстора Стивене Спилберга, са његовим антиутопијским филмом “Minority report” („Издвојено мишљење“), или господина Бернара Кушнера са његовом идејом превентивних бомбардовања? Подсећам да се у SF филму Спилберга говори о једном експерименту. Одељење за „предзлочин“ (Precrime) открива будуће убице помоћу комбинација окултизма и технологија праћења. Сав либерални ритуализам се поштује – судови, „људска права“, итд. На крају, главни јунак сам постаје жртва система и, по својим могућностима, покушава да докаже погрешност „стратегије превентивности“. Успут, баш у оно време кад се код нас у биоскопима појавио “Minority Report”, Џорџ Буш Други је у Конгресу представио нову „Стратегију националне безбедности САД“. Основна идеја документа састоји се од преласка са „политике обуздавања“ ка „стратегији превенције“. Буш Први је изјавио „Од сада ће Америка деловати против претњи које искрсавају „још пре него што се те претње сасвим уобличе.“ Идеја „стратегије превенције“ изгледа да је заразна. Јер и Жичка епархија би покушала да нанесе превентивни удар потенцијалном спонзору потенцијалног србског црквеног „подземља“, али, пошто у канонима нема „неопходног параграфа“, афера с црквеним судом изгледа ружно и скандалозно. Формално испада да је Милоје оптужен да је примио „грађане Србије који су остали без крова над главом“. Садашње вођство СПЦ, које огромном брзином губи поверење пастве, себе је још и довело до тога да му се подсмевају. Правници који бране г. Стевановића, овако су 21. фебруара изнели свој ултиматум: „...Крајња могућност којој се може прибећи - достава притужбе Европском суду за људска права у Стразбуру против Државе Србије и Српске Православне цркве због нарушавања елементарних људских и законских права г-дина Милоја Стевановића - нарушавања начела законитости и легалитета, и угрожавања од стране црквених власти дозвољених правних послова којима се исти бави у Републици Србији.“ Последица овог бесмисла је то да је у очима јавности, нарочито нецрквене, „поп Никола бацио сенку на Светог Николу“. Познати правник из Краљева, Зоран Чворовић, који је остао без посла јер се бавио заштитом владике Артемија, с болом је говорио о „несрећном црквеном тужиоцу, који је (не)свесно постао продужена рука српских непријатеља.“ „У време свеопште пљачке и грабежи народног имања, Милоје се окривљује за милосрђе. Крив је, јер је раздао своје имање монашком збегу, али и целој Жичкој епархији. Крив је, јер прилаже као боготражитељ, а не као купац опроштајница. Крив је, јер је ордене и плакете схватио као позив на подвиг и боготражење, а не као куповину места међу моћницима овог света. Крив је, јер је са слабима, а не са силнима.” На крају још једног материјала „о афери око Грешног Милоја“, навешћемо још један одломак из његовог интервјуа „Борби за веру“: „Знате, има једна дивна прича о мраву. Ја сам за њу сазнао од блаженопочившег оца Јулијана Студеничког. Она говори како је мрав одлучио да постане хаџија, да иде у Јерусалим. Прочује се то у шуми, па му се почну ругати силници: лавови, тигрови, леопарди, курјаци, медведи... говорећи: Где ћеш ти, мравићу, у Јерусалим? Знаш ли ти колико има брда и долина, река, језера и мора до тамо? Ни ми се не би усудили на тај подвиг, а камоли ти, мали мрав. Никад ти до Јерусалим нећеш стићи. На то им мрав одговори: Ја знам да сам мали и да можда нећу стићи до Јерусалима, али ћу бар умрети на путу за Јерусалим... А што се мене, малог мрава, тиче, не гајим илузију да ће „мравоједи“ да ми се смилују. Зато ћу се трудити да заслужим милост Господњу. Дакле, ако и не стигнем у Јерусалим, нека би Бог дао, да на том путу останем до потоњег даха./.../ На крају крајева, Ово није питање једног Артемија, или неког малог мрава. Овде се ради о томе хоћемо ли ћутањем издати веру нашу? Хоћемо ли ћутањем издати Бога?“ Павле Тихомиров, специјално за „Руску народну линију“ |