Проф. др Миодраг М. Петровић

ПРАВОСЛАВНА ДИЈАСПОРА

Односи Помесних православних цркава

Последњих година Цариградска црква настоји да у односима са аутокефалним православним црквама оживи права која су неканонска и као таква одавно одбачена.

Недавно је др Власиос Фидас, професор Богословског факултета у Атини, објавио чланак у листу Епискепсис (бр. 497 од 31. октобра 1993, године), који издаје Православни центар Васељенске патријаршије у Шамбезију – Женева, под насловом "Ставропигијално и апелационо право Васељенске патријаршије" . Ту овај угледни професор, заобилазећи канонско учење и ослањајући се углавном на "стари обичај" и грађански закон -Епанагогу, заступа мишљење да Васељенска патријаршија има право

а) да у другим аутокефалним православним црквама оснива ставропигијалне манастире и

б) да у последњој инстанци решава жалбе архијереја из било које православне црхве.

Заборавља се, међутим, да су црквени Оци сваки "стари обичај" у корену сасецали ако није у складу са истином.

Свакако охрабрени писањем др В. Фидаса, представници Васељенске патријаршије већ у следећем Епискепсису (бр. 498. од 30. новембра 1993. године) објављују усвојене текстове Међуправославне припремне комисије под насловима:

1) "О православној Дијаспори",

2. "Аутокефалија и начин њеног проглашења".

Ова питања, очигледно, задиру дубоко у темеље црквеног устројства; каткад са неканонски али свесно од појединаца постављају тако, да мењају устаљени и општеприхваћени начин паствовања (израз из законоправила светога Саве) и управљања у васцелој Православној (свети Сава би рекао ПРАВОВЕРНОЈ) цркви.

Извртањем канонског учења појединци у последње време као да журе да уклоне са пута све што би могло да смета успостављању новог светског поретка, односно централизацији власти под којом мора бити занемарена свест о припадности одређеној нацији и вери.

У циљу да се не нарушава црквеноканонско јединство у устројству православних цркава, изнећу неколико меродавних мишљења о томе, да цариградски патријарх нема право да протеже своју јурисдикцију преко границе друге аутокефалне православне цркве, по чему се и разликујемо, између осталог, од Римокатоличке цркве.

Најчешће истицана и тенденциозно тумачена црквена правила о, тобоже, правима цариградског патријарха и ван граница Цариградске цркве, јесу 9. и 17, правило Четвртог васељенског сабора у Халкидону 451. године. Највећу недоумицу изазвало је различито поимање, у поменутим правилима, достојанства - егзарх. Наиме, у егзарсима једни су видели митрополите Цариградске цркве (ираклијског, ефеског и кесаријског), а други су у њима видели патријархе над којима врховну власт, наводно, има цариградски патријарх. У вези са тим Зонара, чувени тумач канона у XII веку, пише, између осталог, да цариградски патријарх није судија свих митрополита, већ оних који су му подручни, образлажући, истовремено, да митрополитима Сирије суди антиохијски патријарх, онима у Палестини јерусалимски патријарх, онима у Египту александријски патријарх, тј. патријарси који их хиротонишу и којима су потчињени (Ралис и Потлис, Синтагма, II, 260)

Овде се треба сетити из црквене праксе оног занимљивог случаја: када је цариградски архиепископ Јован Златоусти (398-404) хтео да суди александријском архиепископу Теофилу (385-412) који се позвао на каноне и у одговору истакао: "Сматрам, дакле, да ти није непозната наредба канона у Никеји, који прописују да се епископ преко границе не ставља под суд... Ако би и требало да нн се суди, Египћани ће а не ти..." (Мignе, РG. 47,25).

Јустинијан у свон законодавству из 530. године изричито каже да одлуке патријараха не подлежу апелацији, што је унето и у 14 Номоканон 5 14 грана, звани Фотијев (Cod. Iust. I,4,29; Ралис и Потлис, 1,169,174,177, 180). Важило је правило по којем "сваки у свом трону је јачи од других“ и списа Онима који кажу да је Рим први трон, Ралис и Потлис, Синтагма IV, 413).

Смисао напред поменутнх правила Халкидонског сабора и улогу егзарха правилно су протумачили светогорски монаси Агапије и Никодим састављачи Пидалиона (грчка Кормчија књига) издатог са одобрењем благословом цариградског патријарха и Синода. Они између осталог пишу: "... пошто егзарх области не дејствује, цариградски патријарх први, једини и последњи судија митрополита који му подлежу, али не и оних који подлежу другим патријарсима" (Пидалион, Атина 1886,162). Осуђујући погрешна домаћа тумачења 9. правила Халкидонског сабора, Агапије и Никодим запажају: "...паписти, опет, желећи да успоставе монархију папе, следе нашима и теже да је над свима први судија цариградски патријарх, са циљем да покажу да, ако је цариградски патријарх над свима судија, онда, пошто је римски папа по канонима испред и цариградског, он, дакле, јесте последњи и над свима патријарсима заједнички судија, чак и самом патријарху цариградском, те њему четири патријарха весељене упућују апелацију" (Пидалион, 161).

Толико и уопштено за сада о канонским границама јурисдикције цариградског патријарха, уз напомену да ћу касније, ако Бог да, посветити посебну студију питањима која су напред истакнута. Једно од њих ћу ипак издвојити овде, а то је питање "о православној Дијаспори". Чиним то сада зато, што представници Цариградске патријаршије исхитрено хоће да дођу до жељеног решења. То се да закључити из већ предузетих корака и усвојеног текста "о православној Дијаспори", на скупу III Међуправославне припремне комисије, у Шамбезију - Женева, 7-13. новембрз 1993. годане. Текст гласи:

 ПРАВОСЛАВНА      ДИЈАСПОРА

Усвојени текст

1.  Области у којима ће се у првом стадијуму образовати Епископски сабори, одређују се како следи:

I      Северна и Централна Америка

II     Јужна Америкa

III    Аустралија

IV    Велика Британија

V     Француска

VI    Белгија и Холандија

VII   Аустрија и Италија

VIII  Немачка

Епископи Дијаспоре, који су настањени у Дијаспори и имају парохије у више области, биће чланови Епископских сабора тих области и наставиће да врше своју јурисдикцију над већ постоћим парохијама које нису обухваћене горе наведеним областима.

2.  Нацрт правилника који ће бити припремљен од Секретаријата за припрему Светог и великог сабора према одобреној, од свих чланова, компетенцији, биће састављен на основу одобреног, од III Међуправославне припремне комисије, текста (параграф 2г), с позивањем на већ постојеће узоре Епископских сабора и у оквирима православног канонског предања, а о томе ће одлуку донети IV Просинодска свеправославна конференција која предстоји да се састане.

3. Овим саборима, који ће се бразовати после одлуке IV Просинодске свеправославне конференцнје, ставиће се у дужност да до детаља заокруже Нацрт правилника њиховог рада, и примене га пре сазива Светог и великог сабора. У том стадијуму примене, предлози на Епископским саборима било би пожељније да изражавају, ако је могуће, једногласје чланова, а у остатку једногласја, предлози се усвајају већином гласова.

Председници Епископских сабора сазивају и председавају свим саборима епископа њихових области (литургичким, пастирским, управним питањима општијег занимања, која по одлуци Епископског сабора захтевају свеправославно суочавање, његов председник реферише Васељенском Патријарху ради даљег поступка сходно ономе што свеправославно важи.

5. Православне Цркве се обавезују да не предузимају поступке који могу да штете горе описаном ходу ка канонском решењу питања Дијаспоре, укључујући и стварање нових, поред већ постојећих, епископија у Дијаспори. Напротив, Цркве о којима је реч, у свом својству као мајке Цркве, чиниће све што је могуће у циљу олакшања посла Епископских сабора и васпостављања нормалног канонског поретка у Дијаспори.

Задржао сам се на питању православне Дијаспоре са циљем да се избегне увођење новотарија и нарушавање црквеноканонског поретка који важи у православним црквама, што у самој Цариградској патријаршији може бити од користи, уколико се задржи у оквирима канонских начела, од којих је битно оно које говори да цариградски епископ има првенство части али не и власти у Цркви.

Ради тога и у том духу износим овде неколика своја размишљања о јурисдикцији и паствовању по православној Дијаспори:

1.Посматрано црквеноканонски, сви епископи и у православној Дијаспори морају међусобно остати равни и сваки од њих треба да има пуно, неометано архипастирско право над верницима који потичу из народа којем и сами припадају. Сваки од њих потчињен је непосредно Цркви у којој је хиротонисан и која га је послала у Дијаспору.

Такво решење налажу колико црквена правила (видети, на пример, 34. Апостолско правило) толико и чињенично стање, проистекло из привременог или трајног насељавања разних православних народа по земљама широм света, што и чини такозвану православну Дијаспору. Та православна Дијаспора разних народа је већ устаљена црквена стварност која се може назвати "старим црквеним обичајем", а "богоносни оци су утврдили да се имају чувати обичаји, који су у свакој цркви" (из 39. правила Трулског сабора 691.године).

2. Стварно чињенично стање у православној Дијаспори може и не мора да наметне постојање два или више епископа различитих народности у једном граду; они једноправно, помоћу аутокефалних цркава којима припадају, паству над стадом које потиче из крила одређених цркава. Та стварност не би била у нескладу са 8. правилом Првог васељенског сабора 325. године, које налаже "да не буду у једном граду два епископа", јер подразумева, ово правило, вернике града и области, који не чине дијаспору. Да би се, међутим, и у томе избегао сваки могући приговор, могу епископи православне Дијаспоре, различитих народности, да оснују седишта у различитим градовима једне земље, с тим што онај који је у метрополи не може због тога да присваја првенство части у односу на оне епископе који су у мањим градовима управо зато што сваки од њих припада другој православној цркви. Уколико једна православна црква има више епископа у православној Дијаспори једне земље, хијерархијски однос међу њима уређује, у складу са црквеним правилима, искључиво Мајка црква, тј. црква у којој су хиротонисани и од које су постављени да архипастирски служе у Дијаспори.

3.У случају неспоразума, насталих због повреде јурисдикције у Дијаспори, оштећени епископ о томе обавештава, у писаној форми, Свештени синод своје цркве, а ова, позивајући се на канонска начела и црквену праксу као  "стари обичај", прослеђује предмет цркви оног епископа који је узрочник неспоразума односно кршења црквених правила. Искључиво на том нивоу неспоразум мора бити решен тако, да се не допусти нарушавање црквеног поретка, тј. да се сузбија произвољност или сујета епископа било које аутокефалне православне цркве.

Поглавари свих аутокефалних православних цркава су у црквеноуправном смислу међусобно равни. Зато није случајно Теофан Исповедник (+817) све патријаршије назвао екуменским, што и јесте прави одраз саборности у Православној цркви. Није случајно, такође, ни то, што се у канонима нико од епископа не назива екуменским (васељенским). Некада је цариградски епископ био потчињен ираклијском митрополиту (овај га је и хиротонисао), а пошто је градић Византион на Босфору прерастао у пре-стоницу и Нови Рим, разумљиво је што су Оци, на другом васеЈвенском сабору 381. године, управо због тога цариградском епископу дали да уч римског епископа има исто првенство части (правило 3). У суштини, међутим, важи оно што износи 39. правило Картагенског сабора 419. године: "Да се епископ прве катедре не назива егзархом јереја, или врховним јерејем, или некако слично, него само епископом прве катедре". Постављено је то тако, ради сузбијања сујете и гордости како кажу Зонара и Валсамон, јер ниједан од епископа није добио већу благодат од Бога него што су је добили остали епископи (видети Ралис и Потлис, Синтагма, IV, 404-405).               

4. Подразумева се да земља у којој је православна Дијаспора, уважава пред законом и својим правосудним органима искључиво оно што је у складу не само са правима дела православне Дијаспоре, тј. одређеног народа, него у складу, истовремено, и са позитивним законодавством Цркве и Државе из које тај део дијаспоре потиче. Другим речима, ако се радн о српском епископу у Немачкој, на пример, меродавно за немачке органе власти и судства биће оно што каже Српска православна црква, јер је у њој дотични епископ хиротонисан и од ње је примно епископска права и обавезе у областима богослужења, учења и управљања. Он је, у ствари, као такав и примљен у туђој земљи.

5.  Испуњавање црквених правила и уважавање како права тако и потреба одређеног народа у православној Дијаспори, одражава канонски поредак н јединство у васцелој православној цркви. То, практично, значи да није потребно увођење планираног тела у православној Дијаспори под називом "Епископски сабори", чији председници треба да реферишу "Васељенском Патријарху" (тачка 4. усвојеног текста), као што није потребно ни то, да се православне цркве обавезују на оно што чудно предвиђа тачка 5.истог текста.

6. Тако постављене ствари у усвојеном тексту изазивају утисак да ће се помоћу Епископских сабора постепено сва јурисдикција у православној Дијаспори преточити у јурисдикцију Цариградске патријаршије. Зашто би, уосталом, председници Епископских сабора реферисали само "Васељенском Патријарху", а не и свима поглаварима аутокефалних православних цркава? Може ли се заобићи, на пример, Архиепископ Грчке православне цркве?

Сем тога, навиру и друга питања. Ко све, и по ком основу, може да председава на тим Епископским саборима? Ко, у чије име, за чији рачун и на штету чије јурисдикције може да предлаже оснивање нових епископија у православној Дијаспори? Шта ако већину гласова у епископским саборима чине епископи једне цркве или једног народа, с обзиром да се одлуке доносе већином гласова? Куда то води? Коме ће, коначно, Епископски сабори бити потчињени? Дај Боже да спровођење у праксу онога што је усвојеним текстом предвиђено не произведе раздор и пометњу у Православној цркви.

Усвојени текст најављује да ће "Епископски сабори васпоставити нормалан канонски поредак у Дијаспори". Ово би могло да делује уверљиво под претпоставком да претходно буду расветљена два питања:

а) На основу чега се све закључује да је досадашњи поредак "ненормалан" и "неканонски"?

б) Како ће коначно изгледати тај будући "нормалан" и "канонски" поредак?

Ако је Српска православна црква вољна да суделује у подгревању идеје папизма у Источној католичанској цркви, онда мора бити свесна да тиме: суделује у нарушавању вековног канонског црквеног устројства и јединства; јача познате папске претензије у односу на цео свет, јер римски епископ жели да и на Истоку постоји „папа“, наспрам којег он има канонско право првенства; иде наруку том новом светском поретку великих обједињавања у којима мора да доминира централизована власт са циљем да се потисне и потпуно занемари свест о припадању одређеном народу, вери па и породици тако, да све буде помешано и апсолутно покорно.

Ако је Српска православна црква данас спремна на промену досадашњег црквеноканонског поретка у православној Дијаспори из обзира према Цариградској патријаршији, онда нека сутра буде спремна да своје епархије у Босни, Хрватској и Словенији препусти у надлежност онима који журе да успоставе нови, како кажу, "нормалан канонски поредак". Такође, нека Српска православна црква, због таквих уступака и последица које ће настати, буде сутра спремна да прихвати захтев прогнаних епископа (и свештеника) са територија разбијене Брозове Југославије, да управљају својом избеглом паством по епархијама других епископа у Србији и Црној Гори.

Неизбежно ћемо се на крају сви сложитн у сазнању, да би такво канонско разграђивање произвело потпуну пометњу у Цркви.

Пометња може да се избегне само применом правила која најстроже забрањују увођење новотарија и не дозвољавају никакво прекорачивање граница црквених области, основаних канонски или по старом обичају (видети правила, на пример: 34. и 35. Апостолско; 6.15. и 16. Првог васељенског сабора; 2. и 6. Другог васељенског сабора; 8. Трећег васељенског сабора; 20. и 39. Трулског васељенског сабора; 9.13. и 22. Антиохијског сабора).

Извор: „Хришћанска мисао“, 4-6/1994.

Приређивач: „Борба за веру“