Казна за грешног Милоја

Милоје Стевановић, који је коначно искључен из СПЦ, не признаје суд Епархије жичке, наводећи да се из Чачка одселио у Београд

Чачак – Црквени суд православне Епархије жичке у Краљеву осудио је мирјанина Милоја Стевановића (62) на казну коначног искључења из црквене заједнице. За грех му је узето што је на своје имање у Лозници код Чачка примио одбегле монахе из Епархије рашко-призренске и тако „оформио монашку заједницу на територији Епархије жичке без благослова епископа” и што је одлазио у Љуљаке, на „богослужења” (наводници судски) бившег епископа рашко-призренског, сада монаха Артемија.

По оптужном предлогу Црквеносудског тужиоца, јавни претрес одржан је 10. марта у Краљеву, али се Стевановић није одазвао позиву да стане пред поменуто веће. Уместо тога, он је 1. марта Црквеном суду упутио одговор на оптужбу наводећи, поред другог:

„Због непоштовања богослужбеног поретка, немилосрдног гажења светоотачког Предања, кршења Устава СПЦ, прописа о богослужењу и одлука СА Сабора СПЦ, као и због бројних саблазни у Жичкој епархији, дошао сам до уверења да пут којим иду владика жички и његови сарадници није пут који ме води ка Христу и спасењу. Из тих разлога сам се средином 2010. године одселио из Епархије жичке у другу, надајући са да ће у њој бити поштовани светоотачко Предање и богослужбени поредак, едаби пронашао мир свој. Отуда је Ваша оптужница ирелевантна у сваком погледу а између осталог и због месне ненадлежности епископа, тужиоца и суда, јер нисам Ваш епархиот.”

Црквени суд је, међутим, навео како има „материјална сазнања” да Стевановић ипак живи у Чачку, а оптужени поседује документ из којег се види да је позив за суђење, послат из Епархије жичке, добио на своју београдску адресу, Улица Теразије број 29.

У образложењу пресуде стоји да је Црквени тужилац указао на „расколнички карактер у деловању Милоја Стевановића” још од јануара 2008. године, „приликом нецрквеног понашања тројице свештеника”. Оптуженом је пребачено да тенденциозно осуђује владику жичког за наводно „непоштовање богослужбеног поретка” и то са „лажном вером да су он (Стевановић) и са њим удружени истомишљеници апсолутно у праву и да је он сведок Истине”.

Судско веће закључило је да „окривљени Стевановић није неук православац, већ свестрано образован човек и теолошки добро поткован хришћанин”, те да је „истакнути члан псевдозилотског покрета”. У пресуди се каже:

„То да се лажни борци за `праву веру` одвајају од Цркве, кроз читаву њену историју, није новина. И монофизити, и римокатолици, и протестанти, и старокалендарци, и сад артемити и ко зна какви све `истински правоверни хришћани` неће рећи да је Бог баш са њима, али да ли је то Истина сазнаћемо када Господ дође други пут са славом да суди живима и мртвима, отварајући пуноћу Царства коме неће бити краја”.

Затим се наводи:

„Не суде, дакле, ни Црква ни Христос Милоју и Артемију као што суди световни суд, нити има било какав интерес да од њих прави `мученике`. Они сами себе осуђују, а Црква само препознаје својим судом да су Артемије и Милоје нашли `бољу цркву` и `боље богослужење`, и обавештава своју децу о тој новости.”

Пресуда се закључује поуком да „православни хришћани не смеју и не могу да молитвено опште са монахом Артемијем ни са Милојем Стевановићем”, те да Стевановић има право жалбе Великом црквеном суду у Београду, две седмице од пријема пресуде.

– Суде ми што сам гладног нахранио, жедног напојио и невољноме пружио руку. Суде ми што се Господу за спас своје душе молим заједно са монахом Српске православне цркве. Не знам да ли да се од тога браним, или да им одмах све признам – каже Стевановић за „Политику”.

После ове пресуде, Стевановић је данас једини Србин који је искључен и из Савеза комуниста и из Српске православне цркве. Партијску казну искусио је још 1983. године, као секретар Општинског комитета СКС у Лучанима, пошто је на једној конференцији у Београду на тему социјалистичког морала одржао бритак говор, предвиђајући тада да ће се распасти политички систем а економски урушити.

Стевановић нам је рекао да припрема жалбу Великом црквеном суду у Београду. Он је, иначе, у писменој одбрани од оптужнице епархијског тужиоца, пред управо завршено суђење у Краљеву, истакао да је искључење из црквене заједнице пандан смртној казни у цивилном кривичном праву и да је „први после цара Душана Немањића који би био кажњен овако страшном казном”.

Г. Оташевић

објављено: 27.03.2011